The Cult of Ghoul

SEKTE! "Crna ruža"

2012-01-29T01:07:00.000+01:00

    U okviru akcije "Ghoulov vodič kroz sekte" evo podsećanja na prvu za koju sam ikada čuo. I ne samo to, nego ovde kačim i sam taj tekst u kome sam prvi put pročitao o "Crnoj ruži". Poznavaocima mog lika a naročito dela očito je da je ovaj tekst snažno delovao na moju mladalačku, maloletnu imaginaciju.
    Tekst je izašao u TV Novostima 1988. godine; dakle, imao sam tada 15 godina, završavao osmi razred osnovne škole, bio već duboko zabrazdio stazama horora i mračnjaštva, a inspirativni potencijali ovog članka naveli su me da ga sačuvam – i da ga čuvam sve do danas – kao jedan od prvih činilaca moje privatne Zbirke.
    Da, Zbirka koju sačinjava junak mog romana NAŽIVO zaista postoji – u mojim fijokama. Štaviše, kao što ćete videti u donjem tekstu, naziv kafića GARUDA (koji sam ja u romanu smestio u Prištinu), omaž je ovom tekstu i njegovom uticaju na mene. Da budem jasan: to nije goli plitkoumni omaž, nego vrlo promišljeni i smisleni činilac u značenju romana čiji glavni junak za zadatak ima da prevaziđe (transcendira) razne nivoe "stvarnosti": prozaična svakodnevica (majka sa decom koja se svađaju u liftu), upliv medija na percepciju svakodnevice kroz direktne vesti sa ratišta i oko njega (odlomci iz novina i vesti sa TV-a), senzacionalistički ili potajno kvarni novinski tekstovi za izazivanje moralne i druge panike, straha i nesigurnosti (priče o sektama, satanistima i sličnim urotama), nesvareni pučki odraz toga što se u medijima čulo (razgovor putnika u vozu ka Prištini), glasine i urbane legende i teorije zavere (Adrijanove priče u GARUDI i u BOLJEM ŽIVOTU), direktne ispovesti učesnika događaja (Goranova pripovest), lično svedočenje post-festum (Dejan u Goranovom kupatilu) i najzad, na kraju, lično svedočenje/suočenje sa stvarnošću, direktno i – NAŽIVO!
    Tekst, sam po sebi, zapravo nije iz današnje perspektive nešto spektakularno senzacionalan, jer u međuvremenu se svašta izdešavalo: poludeli vojnici kao spree-killeri u kasarnama (navodno povezani sa sektama poput Crne ruže), ratovi i klanice i ludila po Balkanu i njihov crni afterglow u vidu bezumnih zločina i perverzija svih vrsta u "mirnodopskim" uslovima poremećene i sjebane Srbije i sl. Od ovog teksta pa do danas imali smo prilike da pročitamo desetine feljtona i članaka u kojima se govori o satanističkoj zaveri, kao što je ovaj: VERSKE SEKTE - Crna ruža - Satanistički ritual žrtvovanja na grobljima, ili pak o vezi Crne ruže sa pripadnicima specijalnih jedinica (jer, Legija ima Crnu ružu tetoviranu na vratu!) koje se razotkrivaju ovde: Ko čuva Crnu ružu?
    Uostalom, možete pogledati i brojne video priloge o Crnoj ruži, poput ovog:

Evo, dakle, ekskluzivno na ovom blogu, jednog od prvih pominjanja Crne ruže u predratnoj Srbiji 1988. godine – mnogo razumnije i objektivnije intoniranog od onih koja su usledila... Klikni na slike - ili još bolje SAČUVAJ ih - da bi ovaj sken bio čitljiv:

ENCIKLOPEDIJA HORORA: Književnost strave i užasa (3. deo)

2012-01-27T19:39:00.000+01:00

        Evo i trećeg (od ukupno četiri) dela ove enciklopedije. Radi se o mini-pregledu horora u književnosti koji je priredio Mauro Bozeli; svojevremeno je izašao u specijalnom broju DILANA DOGA (MEFISTO), ali preveden toliko užasno da mnoge od tih brljotina tek sada zapažam.
        Ovo što sledi dole je verzija teksta koju sam ISPRAVIO barem u faktografskom delu (mrzelo me da se bakćem još i lošim stilom prevodioca), pa tako u njoj nećete naći "Lovkafta", niti ćete videti priče sa naslovima “Insmautova maska”, “Čulhuov poziv”, “Strava u Danviču”, ili pak, kod Metisona, “Pored čoveka i žene” (za originalni naslov "Born of Man and Woman"!), niti ćete za poznatu Makenovu priču objavljenu tokom PRVOG svetskog rata pročitati da je "objavljena tokom drugog svetskog rata", kao što nećete, zahvaljujući mojim ispravkama, uzalud tražiti roman sa naslovom “Anđeo sa ISTOČNOG prozora”!
    Dakle, u ovoj verziji koju ekskluzivno kačim na blog, donje odrednice zapravo mogu biti od neke koristi – naročito onima koji tek počinju da istražuju klasike horora. Označio sam jarko zelenom bojom one naslove koji imaju moju naročitu preporuku.

KAFKA, FRANC (1883 -1924)

“Mirno živim u svom domu, ali vidim kako lagano i tiho neprijatelj probija put do mene”, pisao je Franc Kafka.
Za njega je literatura predstavljala način da pobegne od straha; jedino je igrajući se vlastitim snovima mogao da oseti da je zbilja živ. U pripoveci “Udarac o vrata“ Kafka iznosi stav da je egzistencija poput udaranja glavu o zid ćelije bez vrata i prozora, dakle bez ikakve nade u spas i dostizanje žuđenje slobode. Roman “Amerika” posvećen je temi gubljenja seksualne nevinosti, a u “Procesu” Jozef K. biva osuđen na smrt do kraja ne doznavši zbog čega je izveden pred sud i ko je onaj koji ga je optužio.
Opskurni osećaj krivice, enigmatska i nedostupna vlast, nerazumljive poruke služe Kafki da uobliči osnovnu ideju – PRAZNI, zastrašujući život najgora je moguća kazna za ljudsko biće. Sloboda je iluzorna, ona predstavlja tek drugi oblik ropstva, još apsurdniji. U pripoveci “Lovac Grahus” čovek koji ne može da umre večno plovi u čamcu bez kormila i vesala.

KEMPBEL, REMZI (1946 – )

Kempbel je u mladosti bio pod očiglednim uticajem Lavkrafta, osobito vidnim u zbirci pripovedaka “Stanovnik jezera”.
Druga antologija “Demoni na dnevnoj svetlosti” već je više lična – monstrumi ustupaju mesto konkretnijim strahovima, dekadentnoj atmosferi Liverpula i snažnom osećaju paranoje. Stil Remzija Kempbela u najboljoj je tradiciji britanskih priča o duhovima. Demoni se zavlače po mračnim uglovima između izrečenog i naslućenog, viđenog i neopipljivog, poput sublimiranih plodova mašte što, lagano, stiču istinsku moć da bi konačno doveli do jezivog finala. Narativna tehnika mu je u romanima znatno slabija, ali ipak vredi izdvojiti “Devojčicu koja je proždrala svoju majku”.

KING, STIVEN (1947 – )

Kao desetogodišnji dečak Stiven King je subotom popodne uživao u dvostrukim bioskopskim projekcijama naročito se radujući filmovima strave i užasa, poput “Čudovišta iz Crne lagune” ili “Zemlje protiv letećih tanjira”. Ta ga ljubav nikada nije napustila.
Savremeni kralj horora zapravo je opčinjen starim knjigama Lajbera, Merita, Lavkrafta i isto takvim filmovima i stripovima, što bez zazora priznaje. Užas predstavlja kao spektakl, egzorcizam istinske jeze. Kingova priča često je u kinematografskom stilu, a junaci su mu obični ljudi što iznenada postaju plen monstruma – “Telo”, “Izmaglica”. Vraćao se i tradicionalnim temama (“Salemovo”), međutim esencijalni horor King je stvorio u delima “Keri”, “Isijavanje”, “Škorpionova senka” (???!), “Mrtva zona”, "Mizeri", “Mračna polovina”.
Roman “Keri” opisuje devojčicu obdarenu telekinetičkim moćima; u “Isijavanju” posećujemo hotel nastanjen priviđenjima i ludilom. “Mrtva zona” prekrasna je elegija o izgubljenoj mladosti.
Poslednja Kingova dela zapravo su meditacije na temu literature. "Mizeri" govori o piscu koga kidnapuje tiranski nastrojena obožavateljka (gledali ste istoimeni film, zar ne?). Manje uspeli roman “Mračna polovina” priča je o autoru što mu preti vlastiti književni pseudonim. Zahvaljujući sjajnim odnosima sa ljudima iz sveta kinematografije, King je prodao na desetine miliona primeraka svojih knjiga, više nego i jedan drugi stvaralac iz oblasti strave i užasa naveden u ovom pregledu.

KVIN, SIBERI (1889 – 1969)

Kvin je sarađivao u čuvenom časopisu “Čudne priče”, koje su urednici automatski prihvatali za objavljivanje. Od stotinu novela o natprirodnom devedesetak je posvećeno istragama Žila de Grandena i doktora Troubridža, uvek u vezi sa monstrumima, priviđenjima, vukodlacima i drugim demonskim silama što su opsedale Harisonvil, imaginarni gradić.

LAJBER, FRIC (1910 – 1992)

Moderni horor karakteriše se svojevrsnom naučnom fantastikom, u čemu je Fric Lajber istinski majstor. Zapravo je, poput Bredberija i Metisona, četrdesetih i pedesetih godina bio prinuđen da, kako bi se održao na tržištu, zaogrće stravu i užas u naučnu fantastiku.
Ekscentrik, šekspirijanski glumac, ljubitelj mačaka, autor satiričnog “sajens–fikšna” i herojske fantazije, Lajber je itekako umeo da čitaocima sledi krv u žilama. U priči “Snovi Alberta Morlanda” opisao je kosmičku partiju šaha sa demonskim stvorenjima koja bi se sigurno dopala Lavkraftu. U romanu “Conjure Wife” autor se ne usteže da ustvrdi kako su sve žene veštice, a remek–delo mu je roman “Naša gospa od mraka”.

LE FANU, DŽOZEF ŠERIDAN (1814 – 1873)

Irac Le Fanu prvi je autor strave i užasa koji je definitivno odbacio gotski stil, umesto jezivih dvoraca, mračnih tajni i ostalog, on u literature unosi savremeni ambijent i atmosferu. Le Fanu je istinski majstor za evociranje sitnih opsesija – zlih očiju što nas fiksiraju, odsečene šake koja hvata kvaku. Obdaren modernim ukusom, autor sugeriše da se željeni efekat postiže halucinacijama, posebnim stanjem svesti, možda šoljom “Zelenog Čaja” ili pilulama doktora Heselijusa.
Ipak, stvarni ili ne, užasi su smrtonosni. Le Fanuove likove od neizbežne sudbine neće spasti nedužnost – U “Slikaru Šalkenu” verenica glavnog junaka biva obećana demonu koji ne diše i nikada ne skida rukavice; protagonista “Porodičnog demona” postaje žrtva kreature koja mu je za petama i danju i noću; u “Karmili” devojčicu u vampire pretvara najbolja drugarica.
Ponekad su likovi, prema tradicionalnoj shemi, zli, pa ih stiže zaslužena kazna od osvetoljubivih priviđenja – “Sudija Harbotl ”, koji je sve optužene osuđivao na smrt, biva pogubljen po odluci porote duhova. U Le Fanuovim delima gotovo se uvek iz konkretne realnosti odjednom dospeva usred horora. Najimpresivnije scene pisac je posuđivao iz vlastitih snova – radio je dok ne bi zaspao, a potom se budio i nastavljao sa novim žarom. Tako je jedne noći i preminuo – od srčanog udara dok je iz snova crpeo inspiraciju.

LAVKRAFT, HAUARD FILIPS (1890 – 1937)

Još kao dečak Lavkraft se oduševljavao prošlošću, starim, pitoresknim zdanjima i uskim uličicama svog rodnog grada Providensa. Uživao je u sumraku na obližnjem brdu dok je umiruća svetlost stvari činila irealnim, poput sna. Panorama Nove Engleske transformisala bi se u onirički pejzaž iz fantastične literature.
Lavkraftov Pariz iz “Muzike Erika Zana” i imaginarni gradić Arkam iz “Snova u veštičjoj kući” u najboljoj su evropskoj tradiciji HOFMANA i MEJRINKA. Opisi prirode i njenih misteruja ukazuju na uticaj velšanina MAKENA.
Sjajni erudita, Lavkraft je odlično poznavao fantastiku (“Natprirodna strava u književnosti “, objavljen 1928. u čast velikog pisca M. R. Džejmsa). U Lavkraftovoj prozi često nailazimo na motive i tehniku starih majstora strave, međutim, amplificirane i podignute na kosmički nivo. Užas dolazi iz drugih svetova, drugih dimenzija, potiče od drugih rasa. Prevazilazeći zemaljske granice i ljudsku krhkost, autor se zapućuje u svemirski beskraj – “Senka nad Insmutom”, “Zov Ktulua”, “Danički užas”.
Inspiracija BIRSOVIM delima očita je svojom zadivljujućom imaginacijom obogatio literaturu elaborirajući kompleksnu mitologiju o bogovima, demonima i mračnim dimenzijama na osnovama “Nekronomikona” vlastitog alter ega ABDULA ALHAZREDA. Pedesetak Lavkraftovih pripovedaka predstavljaju neprocenjivu dragocenost horor žanra.
U privatnom životu Lavkraft je bio usamljenik, autsajder (poput junaka “Otpadnika“). Odbacivao je moderni svet ponašajući se kao puritanski džentlmen iz 18 veka. Nakon piščeve smrti Derlet i Vandrej prvi su put publikovali zbirku priča Hauarda Lavkrafta u ediciji “Arkham hausa”.

LUIS, METJU GREGORI (1775 – 1818)

Prvi moderni fantastički roman “Monah” pojavio se 1796. godine izazvavši nečuveni skandal. U delu je reč o svešteniku Ambroziju koji se zaljubljuje u prelepu devojku i zapada u ambis pohote, degradacije i zločina, da bi na kraju skončao u istinskom paklu. Autorov jezik izuzetno je slobodan i bogat u oslikavanju erotizma, okrutnosti, nekrofilije, incesta. Naročito su uspele scene strave, kao kada je nedužna Agnes pokopana zajedno sa pokojnim sinom, i natprirodnog užasa (priviđenje okrvaljene opatice što se svake noći uvlači u Rajmondov krevet ).
Predstavljajući snažnu inspiraciju za takozvani CRNI ROMANTIZAM, “Monah” je, zapravo, teška optužba protiv represivnog društva, oličenog u španskoj inkviziciji, koje guši prirodne nagone – mladi ljubavnici neprekidno su proganjani, a Ambrozije biva proklet radi surovih crkvenih normi.
Luis je nakon očeve smrti nasledio plantaže na Jamajci gde je pokušao da poboljša životne uslove robovske radne snage. Obolevši od žute groznice, preminuo je tokom putovanja kući u Englesku.

MAKEN, ARTUR (1863 – 1947)

Lekar cinik izvodi operaciju na mozgu devojčice kako bi joj omogućio da vidi Pana, svet izvan granica pojavnog. Pacijentkinja, međutim, poludi i umire nako što je upoznala prekrasnu i perverznu Panovu kćerku. To bi, ukratko, bio sadržaj “Velikog boga Pana“ Artura Makena.
Pripadnik ezoteričnog društva ZLATNA ZORA, Maken je iskreno verovao da PRIRODA ima svoju skrivenu stranu, nepodnošljivo zastrašujuću – “Beli narod”, “ Teror ”.
Jedna od Makenovih najomiljenijih tema jeste regresija i destrukcija ljudskog tela i duha delovanjem malignih, bestijalnih sila. Od brojnih metamorfoza posebno je interesantna priča “Beli prah” u kojoj glavni junak strada pod uticajem nedefinisane hemijske mase. Bez obzira na bogatu produkciju, pisac je živeo u stalnoj oskudici. Tek mu je priča o vitezovima Svetog Đorđa što su na strani saveznika porazili nemačke trupe, objavljena tokom prvog svetskog rata, donela zasluženu slavu.

METISON, RIČARD (1926 – )

Pripovetka “Rođen od čoveka i žene”, objavljena 1950. u kojoj dete–monstrum zatočeno u podrumu govori o svojoj jezivoj sudbini, imala je gotovo šokantan uspeh. Uopšte, karijera Ričarda Metisona u stalnom je usponu. Pored, u određenom smislu, originalnih naučno–fantastičnih romana (“Ja sam legenda”, “Tri milimetra dnevno”, “Ja sam Helen Driskol”), radio je i scenarija za film i televiziju (epizode iz serije “Zona sumraka” – “Užas na šest hiljada metara” i “Osvajači”). Ne treba zaboraviti ni priče iz antologije “Šok” – ironične, okrutne, iznenađujuće, baš u stilu Ričarda Metisona.

MATURIN, ČARLS ROBERT (1782 – 1824)

Stenton, opsednut halucinantnim ludilom, Monkada, zatočenik inkvizicije, Valburg koji gleda vlastitu decu kako umiru od gladi, prelepa Imaleja, osuđena na smrt – tek su neki od likova, zarobljenici paklene ljudske egzistencije, što im misteriozni Melmot nudi slobodu. U zamenu su dužni da potpišu sporazum sa đavolom. Neočekivano, svi odbijaju. Demonska skitnica Melmot ipak, uporno, nastavlja da luta.
Čarls Robert Maturin, irski protestantski pastor revolucionarno nastrojen, autor je poslednjeg velikog gotskog romana “Melmot lutalica” koji u svom tkivu nosi sve fundamentalne teme žanra – poput tamnog ogledala razotkriva društvena zla.

MEJRINK, GUSTAV (1868 – 1932)

Roman “Golem” Gustava Mejrinka, objavljen 1915. godine, ne obrađuje klasičnu legendu o rabinu Levu i njegovoj statui od blata. Smešten u onirički ambijent nalik na onaj iz ekspresionističkih filmova, vodi čitaoca kroz dogodovštine Atanasijusa Pernata – susret sa sopstvenim dvojnikom, razgovori sa Golemom, konačno buđenje u ezoterijskom stilu.
Ostala Mejrinkova dela odlikuju se preovlađivanjem magijskog nad čistim hororom bez neophodne ravnoteže postignute u “Golemu” – “Valpurgijska noć”, “Anđeo sa zapadnog prozora”.

MERIT, ABRAHAM (1884 – 1943)

Novinar crne rubrike “Filadelfija inkvajerera”, pasionirani ljubitelj arheologije magije i folklore, Merit se bavio pisanjem romana melodramatskog zapleta, ali sa uočljivim tragovima horora – “Mesečev zdenac”, “Žitelji privida”. Posebno su mu interesantni trileri locirani u urbani ambijent – “Sedam koraka prema Satani”, “Gori, veštice, gori” (u kojem su glavni junaci fascinantne lutke–ubice madam Mandilip).

MOPASAN, GI DE (1850 – 1893)

Da li strah zbilja izaziva samo ono što ne poznajemo ili je i realnost potpuno nerazumljiva, s obzirom na to da je priroda čoveku podarila svega pet, relativno ograničenih čula? Možda stvarnost koju vidimo skriva nešto što apsolutno nismo u stanju da zamislimo niti dočaramo sebi ili drugima ? Ko smo, uostalom, mi ? Protagonisti Mopasanovog “Dnevnika ludaka”?
Gi de Mopasan, majstor realističkog žanra, sjajno se snalazio i u oblasti fantastike zahvaljujući, pre svega, minucioznoj deskripciji svih faza strave i užasa. U tom smislu posebno je interesantna grupa priča posvećenih gotovo kliničkoj analizi mentalnih poremećaja. Često već sam naslov pripovetke ukazuje na sumnju, uznemirenost. Strah je u junaku, ali i van njega. Najčuvenija Mopasanova novella “Horla” obrađuje temu nevidljivog monstruma koji bi mogao biti i obični simptom ludila. Autor na kraju uništava čudovište, međutim ostaje pitanje hoće li se ono, ipak, ponovo pojaviti.
Obolevši od sifilisa, Mopasan je preminuo u ludnici.

NEZBIT, EDIT (1858 – 1924)

Šestogodišnju Edit Nezbit roditelji su, tokom posete Francuskoj, odveli u kriptu crkve Sen Mišel u Bordou da vidi mumificirane leševe. Za nju je to predstavljalo nezaboravno iskustvo i inspiraciju za pripovetke o nekrofiliji, preranom sahranjivanju i pokojnicima koji se vraćaju u svet živih – “Senka”, “Paviljon”. Druga specijalnost Edit Nezbit bile su priče za decu.

--- Kraj u sledećem delu ---

Dejan Ognjanović u ENCIKLOPEDIJI NIŠA

2012-01-26T14:00:00.002+01:00

Centar za naučna istraživanja Srpske akademije nauka i umetnosti i Niški kulturni centar objavili su krajem 2011. godine peti tom Enciklopedije Niša, posvećen kulturi, na kome je godinama radilo više od 60 saradnika.

Peti tom Enciklopedije Niša objavljen je posle 15 godina pauze u radu na tom projektu
Ono što ovaj tom razlikuje od prethodnih je metodološki pristup, i to što se u njemu našla oblast žurnalistike i arhitekture.

Tako kažu zvanične najave: ja još nisam naživo osmotrio ovo izdanje, ali baciću pogled na njega kad okopne snegovi i gore ozelene. Do tada, dve stvari. Kao prvo, evo jednog kritičkog osvrta na ovaj KULTURNI tom NIŠKE ENCIKLOPEDIJE iz pera Nebojše Ozimića.

Kao drugo, evo kako izgleda odrednica kojom sam predstavljen u ovom kapitalnom izdanju.

A evo i čitkije verzije (klikni da vidiš veće):

Iako sam lično bio kontaktiran da raščistim faktografiju, i uredno im poslao svoju tada-aktuelnu biografiju i bibliografiju, na misteriozan način uspeli su da u finalnu verziju teksta ubace čak tri brljotine koje svakako nisu bile u tekstu koji sam im poslao. Konkretno, u ENCIKLOPEDIJI stoji da pišem za sajt "Popbuks" (a ne Popboks), te da sam napisao knjige "Faustofski ekran" (sa dva F!) i – "U brdima heroji"!
Inače, gornji sken ljubazno mi je poslao kolega pisac za koga u istom tomu ove enciklopedije stoji da je rođen – 1906. godine, iako odgovorno tvrdim da izgleda barem upola mlađe!

Evo kako bi ta odrednica izgledala bez greške (inače, pisana je pre skoro dve godine, tako da nedostaju neki noviji momenti):

OGNJANOVIĆ (Branislav) DEJAN, filmski kritičar, pisac, prevodilac, esejista (Niš, 30.01.1973 - ). Živi u Niškoj Banji. Završio Gimnaziju Stevan Sremac u Nišu (1992), diplomirao na grupi Anglistika Filozofskog fakulteta u Nišu (1996), gde je i stekao zvanje Magistra filoloških nauka (2009). Na istoj grupi radio kao asistent na predmetu Američka književnost (1999-2009). Filmsku kritiku, eseje, književne prikaze i prevode objavljivao u književnim i stručnim časopisima: Gradina, Sveske, Plima plus, Ulaznica, Polja, Letopis Matice Srpske, Philologia, i u magazinima Niški analitičar, Pressing (Movie), Znak Sagite, Think Tank, Politikin Zabavnik, i mnogim dnevnim listovima. Njegovi eseji su u inostranstvu objavljeni u knjigama 100 European Horror Films (BFI, 2007), 501 Movie Directors (Quintet, 2007), 101 Horror Movies..., 101 SF Movies..., 101 Gangster Movies... i 101 War Movies You Must See Before You Die (sve četiri izdali Quintessence / ABC Books, 2009). Njegov esej o žanrovskom filmu u Srbiji objavljen u dvojezičnom izdanju Uvođenje mladosti / Youth Rising (Filmski Centar Srbije, Beograd, 2008), a kasnije i u internet magazinu KinoKultura br. 8 (na engleskom). Pisao na engleskom za sajtove Kung Fu Cult Cinema, Beyond Hollywood, Quiet Earth, kao i za svoj blog Cult of Ghoul.

Objavio knjige: roman Naživo (Prosveta, Niš, 2003); studije Faustovski ekran: đavo na filmu (Svetozar Marković, Zaječar, 2006) i U brdima, horori: srpski film strave (NKC, Niš, 2007) i zbirku eseja Studija strave (Mali Nemo, Pančevo, 2008). Priredio opsežnu zbirku priča H. F. Lavkrafta, Nekronomikon (Everest Media, Beograd, 2008). Priredio (sa I. Velisavljevićem) zbornik Novi kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma (Clio, Beograd, 2008). Priredio temate o piscima E. Birsu (Gradina br. 25, 2008) i H. F. Lavkraftu (Gradac br. 171-172, Čačak, 2009) i izbor srpskih priča fantastike (Pressing, br. 47, Niš, 2005).

Nagrađivan: 1. nagrada za književnu kritiku (Gradina, Niš, 2004); 3. nagrada za esej (Ulaznica, Zrenjanin, 2005), 1. nagrada za esej (Ulaznica 2006), i nagrada na konkursu za neobjavljenu esejističku knjigu za ediciju Istok-Zapad (Zaječar, 2006).

KLOVN (TV, 2004-2009)

2012-01-25T03:37:00.001+01:00

*****
5

Kako li je jadan, čemeran i upadljivo glup život onih kojima filmska i televizijska zabava i pouka zavise samo od onoga što im Ujka Sem samelje, sažvaće, reciklira i u korita izruči!
Ja TV ne gledam još od kraja prošlog milenijuma, a i made-for-TV produkte uglavnom eskiviram (život je previše kratak za ta sranja!) – čast izuzecima o kojima ću uskoro. A naročito me vrtoglavica uhvati kad vidim da neki produkt koji svi hvale ima više desetina epizoda razbacanih po 5-10 sezona, u kom slučaju obično sebi kažem: "Za vreme potrebno da se to odgleda radije bih pogledao neke dobre filmove." Ovo naročito važi za recentne *američke* TV produkte, koje moj digestivni trakt ne vari nikako, ili uz mnogo silovanja i zadrške. Da i ne govorim da imam otvoreno gnušanje prema američkim sitkomima – made-for-TV trileri, horori, akcije, SF još i đene-đene, ali od njihovih TV "komedija" dobijam samo poriv za bljuvanjem.

Međutim, kada sam nedavno otkrio da je sjajni danski film KLOVN (2011), u kome sam veoma uživao prošle godine, zapravo zasnovan na TV seriji istih tih autora i protagonista, mojoj sreći nije bilo kraja. A kad sam još saznao da toga ima oho-ho: čitavih 6 sezona sa po 10 epizoda (24 minuta svaka), načas sam pomislio da možda ipak postoji antropocentrični, Ghouloljubivi BOG! Naime, kad/ako se i zadesi neka genijanost, ona obično bude u formi mini-serije: kao npr. masterpis nedostižnih razmera, takođe danski RIGET (KRALJEVSTVO), koji je svoju neprejebivost smestio u 2 x 4 epizode. Kamo lepe sreće da je od toga ispala mamutska RIGET-DINASTIJA; ali nije. Što je nešto bolje, to je verovatnije da će da pukne pre kraja. Kao što se desilo RIGETU. Kao što je bilo i sa TWIN PIKSOM. Kao što je i MALHOLAND DRAJV umro na pilotu (pa vaskrsnut, jedva, kao film). E, kad sam bio prosvetljen faktom da postoji celih 60 epizoda ove genijalnosti otkrio sam sasvim nova značenja reči sreća, radost & veselje!!!

Neću da okolišim: KLOVN je nešto najduhovitije što sam gledao poslednjih godina – u vreme kada se čak i doskora pouzdani SOUTH PARK pretvorio u neduhovito i napadno "aktuelno" popovanje, dok usiljene SIMPSONE ne pratim već skoro punu deceniju. I ne samo to, nego bih mogao da potpišem da je ovo jedna od top-5 najduhovitijih serija koje sam ikada gledao, dakle u rangu MONTI PAJTONA, CRNE GUJE, SAUT PARKA i SIMPSONA (dok su bili smešni)! Ovo je prvorazredni LOL materijal: nema epizode da mi ne izmami bar nekoliko glasnih smehova (inače se vrlo retko naglas kliberim tokom gledanja bilo čega) a u nekoliko navrata i suze su mi vrcale niz obraze!
Glavni junaci su dvojica popularnih danskih komičara koji igraju sebe (tj. svoje žestoko parodirane persone). Frenk je klovn iz naslova: klasična šeprtlja, nešto kao danski Vudi Alen (iz vremena kad je bio smešan), barem po fizionomiji, ali sa urednim poslom i stalnom devojkom s kojom zajedno živi u luksuznom domu. On je nešto kao Kartman koji je odrastao i uspeo da se nekako socijalizuje i da svoje ekstremizme uglavnom sakrije ispod površine, ali u suštini to je isti taj jedva-zauzdani ID – sebičan, samoživ, naivan, rasista, ksenofob, homofob, pun predrasuda, nesposoban, trapav, aljkav, lenj… i sa neodoljivom sposobnošću da u svakoj datoj situaciji uradi i/ili kaže najpogrešniju moguću stvar.

Njegov ortak Kasper je zgodniji i prividno normalniji: u suštini, on je samo veliki i šuplji sistem za održavanje kurca, koji njime u potpunosti vlada. Mega-švaler i party animal, stalno juri za suknjama, samo gleda da nešto prevrne, da u nešto umoči, iako i on ima stalnu višegodišnju devojku (mnogo nadrkaniju i nervozniju i ljuću od Frenkove, trpeljive) od koje strepi kad je kraj njega, ali čim izmakne iz njene senke, to je Don Žuan na vijagri.
Njih dvojica su partneri u šteti, s tim što je Kasper primetno (gledaocu ali ne i Frenku) sebičan i u svakoj prilici gleda da sebi ugodi po cenu Frenka, ostavljenog na cedilu. Frenk ume da bude svinja prema svima ostalima ali prema Kasperu je lojalan, često na svoju štetu. Kasper, kao društveno prilagođeniji (i ženama privlačniji), njegov je uzor i inicijator raznih pomodarstava u koja se onda i ovaj, nespretno, uvaljuje (konjske trke, igranje fudbala, lov, seksi kostimi, "the beer club"…).

Zapravo, besmisleno je ovo prepričavati, jer zapleti kao takvi nisu nešto po sebi originalno, nego je smehotres u onome što ova dvojica sa njima rade! Humor je (pogađate, valjda – ipak ovo ima moj Pečat!) vrlo prljav, surov, crn, beskompromisan i subverzivan. Niko i ništa tu nije sveto! Sve je tu: zezanje na račun Muslimana, crnaca, gejeva, retardiranih i invalidnih; rak dojke njihove sekretarice povod je za nekoliko smehotresnih situacija; tu su hemoroidi; tu su velika govna; SIDA; tu su velike sise drusne striperke (Danska TV očito nema imbecilne američke ograde "dobrog ukusa" i ovde se PRIKAZUJU stvari koje u USA-TV produktima jedva smeju da se pomenu). Jedna od sporednih junakinja u kasnijim sezonama postane brain-dead biljka u kolicima, što izaziva neke od najluđih situacija u celoj seriji: kad nisam UMRO od smeha pred kraj božićne epizode u III sezoni!!! Po patosu sam se valjao pred kraj S03 E04 – reći ću samo: baba-čistačica + MEIN KAMPF + Frenk + puška!

Sve je to rađeno onim danskim trejd-mark "dokumentarističkim" fazonom (isto kao i RIGET) – sa živom, trzavom kamerom, sa naglim zumovima i montažnim seckanjima, a naturalistička gluma pomaže da humor čak i u ekstremnijim momentima deluje ubedljiviji od uobičajenog američkog sitkom šegačenja i kreveljenja. Vredi još pomenuti da se kao gosti javljaju i neki drugi veliki Danci (kao oni sami) – npr. Mads Mikelsen ima cameo u jednoj epizodi (mada ga nisu upotrebili UOPŠTE; bukvalno se prošetao kroz 3-4 kadra), Lars fon Trir se pojavi u jednoj kratkoj sceni u restoranu (takođe, bez naročite fore oko toga) a daleko najzabavnija je epizoda u kojoj se javlja Ole Bornedal (NIGHTWATCH), kome su ovde pripisali da boluje od epilepsije i od toga izmuzli nekoliko dobrih fazona.

Naravno da ovo nije samo goli isprazni humor, nego da tu postoji ozbiljan podtekst – pre svega u vidu najsurovije satire na muško-ženske odnose koju sam igde video. Seksom-opterećeni muškarci-dečarci (nikad odrasli!) ispadaju neverovatne džukele i svinje – ali nisu ni žene pošteđene; jer, niko ovde nije! Ispod svih tih fora i fazona nazire se vrlo konzistentna i slojevita obdukcija nesigurne, krhke muškosti na pragu milenijuma koja konzumerizmom, lutanjem od jednog pomodarstva do drugog, od jedne vagine ka drugoj, od jednog kluba ka drugom, pokušava da popuni svoju prazninu i kreira nešto nalik identitetu u stalno-menjajućim perspektivama današnje multi-kulti afluentne ali u dubini ipak trule Danske (i Zapadane Evrope uopšte).
Kao i sve genijalne komedije, i ova funkcioniše na više nivoa, i zavisno od toga šta i koliko donesete u nju, toliko i takvoga ćete iz nje dobiti. Ima tu sasvim dovoljno prepoznatljivih kalambura i šegačenja i kreveljenja i sirovog humora sa sranjem i prdenjem i eksplozijama u facu i padanjem na nos da zadovolji i najneprobirljivije – a opet, ako ste posmatranju, analizi, psihologiji i filozofiji skloni, zapazićete ovde mnogo toga pametnog, rečitog i… poučnog!

   Dakle, ne časite ni časa: skidajte ovo dok još ima odakle i dok anti-piratska stoka nije zatvorila i poslednje ventile za nas kojima se ne daje trećina plate (if any!) za box-set originalnih DVD-a ove serije. Trenutno postoje aktivni Rapidshare linkovi na warez.bb forumu, a postoji i odličan torent sa ugrađenim engl. titlovima. Veličina je 20 Gb za 60 epizoda: da, jeste veliki izdatak, prostorni kao i vremenski, ali verujte: KLOVN apsolutno VREDI svaki MB prostora na hardu i svaki minut vremena posvećen gledanju nečeg zaista unikatno duhovitog! Hell, pa cela jedna genijalna sezona ove genijalne serije može se odgledati za vreme koje je potrebno smarač-Finčeru da reciklira (ionako vrlo negenijalni) švedski film od pre nekoliko godina! Ukratko, Danci su, kao i obično *objasnili*!
   Ja rekoh svoje, a vi vidite šta vam se isplati.
   Ako niste sasvim sigurni, pogledajte prvo KLOVN: THE MOVIE, pa ocenite da li vam ti likovi i ta vrsta humora odgovaraju. Mada, onaj kome ovo ne odgovara mora da je zalutao na ovaj blog tražeći "najveći kurac na svetu" ili "pas jebe ženu video", jer inače ovo je PO SVEMU ghoulish materijal za čist Pečat Preporuke!

NAJBOLJI HORORI 2011

2012-01-23T17:22:00.002+01:00

    Dobro. Podelio sam nagrade ZLATNI GHOUL najboljima ali red je da prikažem i detaljniji listing HORORA u 2011. godini. Ukratko, bila je to godina za zaboraviti, što pre! Nema ništa iz ove godine što bi bilo zaista za pamćenje i klasiku; ništa čega bismo se sećali za 5 a kamo li 10 godina od sada.
    Ali, neću da kukam. Neću ni da se ponavljam sa izjavom da ovo dole nisu zaista NAJBOLJI koliko, tačnije rečeno, NAJMANJE SLABI filmčići koji su se pred zapadnim očima pojavili u prošloj godini, i još bili toliko drski da se nazovu hororima.
    Čak i u samom samcitom vrhu nalaze se naslovi prema kojima imam ozbiljne ograde. Svaki od njih ima neko ozbiljno "DA, ALI..." koje sreću kvari. BARON je super, ALI to je na mišiće nagurano u horor. Mislim, JESTE to horor, na neki način – na meta-filmski način; to je, pre, film o hororu, nego li horor film. Jedva malo bliži žanru od Gaj Medinovog DRACULA: PAGES FROM A VIRGIN'S DIARY. Ne kažem da je to loše u čisto filmofilmskom smislu, jer film je vrlo dobar, ali ako suzimo perspektivu i pričamo o najboljim HORORIMA, ovaj se tu kroz iglene uši uvukao. KYOFU je super, ALI to je još jedna japanska jedva-koherentna ludorija koja nije za svačiji ukus, pa možda čak ni onima koji vole J-horor. ATTACK THE BLOCK je vrlo okej, zabavan, ALI isprazan žanrovski miš-meš u kome je horor tek jedan od sastojaka, praktično najneinventivnije tretiran (film je nešto bolji kao akciona socijalna SF dramedija). THE INNKEEPERS je atmosferičan i jeziv, ALI je previše zaljubljen u svoje likove da bi ih izgradio dublje od skica, a zaplet jedva da je i skicirao, sve do razočaravajućeg i polu-besmislenog kraja. NIGHT DRIVE ima žestinu, svežinu, umeće da povremeno zaplaši i zgrozi, ALI previše robuje klišeima i fale mu dubina i težina. Itd. itd. itd. Stalno neko ALI... Niko da stvar umešno provoza od početka do kraja...
    Ipak, lepo je pohvaliti se jednim solidnim srpskim prilogom na listi (NEPRIJATELJ), pristojnim doprinosima evropskih kinematografija i zapaziti poneki poludupasti pokušaj originalnosti koji, uglavnom, završava kao ćorak.
    Znam da će nekima biti šokantno što sam na listi *blagu* prednost dao kilavom rimejku THE THINGA nad jalovim povratkom Karpentera hororu (THE WARD), ali tako je kako je: taj nordijski debitant pružio je nešto malo zanimljiviji i gledljiviji film od one patetične i deprimirajuće Karpove parade bednih klišea... A ja, kao i uvek, ocenjujem ŠTA a ne KO, pa makar Bog Otac sišao s neba i napravio ćorak od "horora".
    Budući da 2/3 naslova na listi ima ocene u "rasponu" od 2+ do 3- preporučujem da se ne uzbuđujete previše oko rednog broja na listi, jer u pitanju su razlučivanja toliko sitnih nijansi i preferencija da se to zaista svodi na cepidlačenje: nema krupne razlike između filma na 20. i onog na 38. mestu. Što je još gore, nema bitnije razlike ni između onog na 8. i na 18. mestu!
    Posle 40. mesta na listi nanizao sam i sve ostale mediokritetske i slabe nove horore koji nisu već nanizani na listama najboljih niti najgorih filmova, čisto radi vaše orijentacije i uštede vremena, za slučaj da se premišljate da nešto od toga pogledate. Ovi naslovi koji nisu sa numerisanim mestima poređani su po redosledu gledanja tokom godine, od starijih ka najnovijima, overenim pred zaključenje ove liste.
    Takođe: što se tiče klasifikacije, na godišnjim listama najboljih horora na nekim sajtovima naći ćete i nekoliko naslova koje ja ne svrstavam u taj žanr – uglavnom se radi o trilerima sa primesama akcije, drame, komedije (često sa mnogo krvi, zbog čega ih slepci olako trpaju u horor) i sl. Zbog toga što, po meni, to NISU horori, dole se uopšte ne pominju RARE EXPORTS (komedija), ŠUMA SUMMARUM (komedija/satira/triler/drama), BEDEVILLED (triler), THE DOOR aka DIE TUR (fanta/triler), L.A. ZOMBIE HARDCORE (porno), HOBO WITH A SHOTGUN (akciona komedija), CATERPILLAR (psiho/drama), COLD FISH (drama/triler/komedija), WRECKED (triler), RABIES (komedija/triler), TERRITORIES (triler), WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN (triler/drama), THE SKIN I LIVE IN (fanta/drama), A LONELY PLACE TO DIE (triler), THE HUNTERS (triler), CHOP (komedija), THE WICKER TREE (satira/triler) i JUSTIN BIEBER: NEVER SAY NEVER (horor mjuzikl).
    Lista najboljih nehorora biće obznanjena u narednih 7 dana, tj. do kraja januara.

2011: TOP 40 HORROR FILMS
(listed by Ghoul)

1. O BARAO / THE BARON
POR, 11
***(*)       4-

2. KYOFU aka The Sylvian Experiments
JAP, 10
***          3

3. ATTACK THE BLOCK
UK, 11
***            3-

4. THE INNKEEPERS
USA, 11
***         3-

5. NIGHT DRIVE
S. AFR. 11
***       3-

6. GRAVE ENCOUNTERS
USA, 11
***           3-

7. NEPRIJATELJ
SRB, 11
***       3-

8. INSIDIOUS
USA, 11
***           3-

9. THE WHISPERER IN DARKNESS
USA, 11
***       3-

10. THE TROLL HUNTER
NOR, 10
**(*)       3-
11. ZWART WATER
HOL, 10
**(*)         3-

12. CANNIBAL
BEL, 11
**(*)         3-

13. MOTHER'S DAY
USA, 11
**(*)           3-

14. BURKE & HARE
UK, 10
**(*)       3-

15. FINAL DESTINATION 5
USA, 11
**(*)        3-

16. THE THING
USA, 11
**(*)         3-

17. DIE FARBE
GER, 10
**(*)        3-

18. THE HAIR OF THE BEAST
CAN, 10
**(*)    3-

19. THE WARD
USA, 10
**(*)            2+

20. APOLLO 18
USA, 11
**(*)          2+

21. MASKS
GER, 11
**(*)         2+

22. KILL LIST
UK, 11
**(*)         2+

23. HELLDRIVER
JAP, 11
**(*)          2+

24. THE SHRINE
CAN, 10
**(*)          2+

25. STAKE LAND
USA, 10
**(*)        2+

26. PARANORMAL ACTIVITY 3
USA, 11
**(*)   2+

27. PARANORMAL ACTIVITY 2; TOKYO NIGHT
JAP, 10
**(*)        2+

28. LA HERENCIA VALDEMAR II; LA SOMBRA PROHIBIDA
SPA, 11
**(*)         2+

29. YELLOWBRICKROAD
USA, 11
**(*)         2+

30. RETREAT
UK, 11
**(*)        2+

31. WHITE: THE MELODY OF THE CURSE
KOR, 11
**(*)         2+

32. TUCKER & DALE VS. EVIL
USA, 10
**(*)    2+

33. SCREAM 4
USA, 11
**(*)       2+

34. RUBBER
USA, 10
**(*)     2+

35. WRONG TURN 4
USA, 11
**(*)        2+

36. KIDNAPPED
SPA, 11
**(*)        2+

37. WAKE WOOD
UK, 11
**(*)        2+

38. DON'T BE AFRAID OF THE DARK
USA, 11
**(*)         2+

39. SECONDS APART
USA, 11
**(*)        2+

40. LA CASA MUDA
SPA, 11
**(*)         2+

THE REST OF THE CRAP:

ATROCIOUS
SPA, 11
**(*)         2+

VANISHING ON 7TH STREET
USA, 10
**         2

PRIMAL
AUS, 10
**(*)    2+

SHADOW
ITA, 10
**         2

HUSK
USA, 10
*(*)       2-

CECILIA
DAN, 10
**         2

THE CLINIC
AUS, 10
**(*)     2+

SEASON OF THE WITCH
USA, 10
**(*)     2+

COLD PREY 3 (Fritt vilt III)
NOR, 10
**          2-

LOS OJOS DE JULIA
SPA, 11
**(*)       2+

PROWL
USA, 11
**(*)        2+

THE RITE
USA, 11
**           2+

THE KILLER SNAKES
HK, 10
**            2+

SECONDS APART
USA, 11
**(*)        2+

LITTLE DEATHS
USA, 11
**        2

DYLAN DOG DEAD OF NIGHT
USA, 11
**              2-

LE VILLAGE DES OMBRES
FRA, 10
**              2+

PREY
FRA, 11
**             2

EATERS: RISE OF THE DEAD
ITA, 11
**(*)         2+

DEATH AND CREMATION
USA, 11
**              2

THE TUNNEL
AUS, 11
**             2+

CHROMESKULL: LAID TO REST 2
USA, 11
**              2

A HORRIBLE WAY TO DIE
USA, 11
**              2+

HUMAINS
FRA, 10
**              2

SINT
HOL, 11
**             2

UNDER THE MOUNTAIN
NZ, 10
**             2

THE DEAD
AFR, 11
**(*)         2+

SECTOR 7
KOR, 11
**             2

WRECKAGE
USA, 11
*(*)          2-

GHASTLY
KOR, 11
**(*)        2+

BLOOD LINES
ITA, 11
**            2

DON'T GO IN THE WOODS
USA, 11
*           1+

AMPHIBIOUS
INDO, 11
**        2-

TRI godine kulta

2012-01-22T12:02:00.000+01:00

Drugarice i drugovi, dame i gospodo:
Na današnji dan navršavaju se pune tri godine aktivnog postojanja ovog bloga.
Vama koji dođoste da uveličate proslavu "TRI godine Kulta Gula" u ime bloga slavljenika izražavam duboku zahvalnost.

Našoj generaciji pripala je čast i dužnost da proslavi "TRI godine Kulta Gula". Ta čast je uzbudljiva i retka, ta dužnost je radosna i časna.
U istoriji srpskog naroda i naše zemlje redak je takav jubilej, ako nije i jedinstven u životnom luku naše generacije.
Izuzetno sam obuzet radošću i uzbuđen poverenjem i čašću koja mi je ukazana.

Dopustite da ovom prilikom podsetim samo na nekoliko činjenica.

1) U doba sveopšte krize materijalnih i duhovnih vrednosti, blog "Kult Gula" ostao je dosledan svojoj misiji očuvanja svetlih tradicija HORORA i ideji-vodilji njenog osnivača sadržanoj u maksimi "Tell it like it is, pa ko zna, znaće, a ko ne zna – neznaće".
2) Složena ekonomska i društveno-politička situacija u zemlji i svetu nije nas pokolebala u našoj revolucionarnoj misiji i odoleli smo svim iskušenjima na putu ostvarenja našeg petogodišnjeg plana. Tokom prethodne godine uspeli smo da blog apdejtujemo skoro svakodnevno, ili barem dovoljno često da ne zgasne njegova varnica u mrakovima što se Srbijom i planetom Zemljom zovu.

3) Tokom 2011. nosili smo štafetu HORORA u bivše republike SFR JUGOSLAVIJE kroz učešće na festivalima u Zagrebu (HR) i Ljutomeru (SL), kroz pisanje za slovenački EKRAN i makedonski KOŠMAR... Takođe smo polje svog dejstva uspešno širili na Zapad, kroz lično prisustvo i primer (SLASH Festival u Beču) i kroz seriozne tekstove za kanadski RUE MORGUE magazin. O svemu tome uredno ste obavešteni na blogu.
4) Od krupnijih promena na blogu u toku prethodne godine, istakao bih prelazak na pismenost. Naime, inicijalni tekstovi ovde namerno su pisani malim slovima, i sa svesnim selektivnim poštovanjem pravila našeg divnog jezika: ideja je bila da se naglasi "što na um to na drum, bez ulepšavanja" ideja bloga. Ipak, ta ideja je bila prilično neshvaćena, izvesni reakcionarni elementi su čak propagirali da je Ghoul nepismen itsl, a osim toga, budući da sam u junu 2011. stavio tačku na svoj doktorat, nekako mi se učinilo neprilično da nastavim i dalje sa tim razbarušenim diskursom – ili barem u tolikoj meri kao do tada.

5) Dužnost mi, u kontekstu podsećanja na krupnije promene na blogu u minulom periodu, nalaže da se osvrnem i na mangupe u našim redovima. Drug Abraxas je, nakon svega što je ovaj Kult učinio za njega, odlučio da ga napusti na neprincipijelan i nedrugarski način. Ostali drugovi-saradnici su takođe utanjili sa svojim doprinosima.
6) Ipak, uprkos tome, blog beleži sve veću posetu, koja u ovom trenutku ima prosek od oko 750 posetilaca dnevno, što je za oko 25% više nego lane.

    7) Broj registrovanih pratilaca takođe stalno raste: pretprošle godine u ovo vreme imali smo ih 58; prošle ih je bilo 140; sada ih imamo 222.
    8) Sudeći po statistici druga Alekse, svetski rejting našeg bloga pao je sa 1.574.581 mesta prošle godine na 2.066.401 (što verovatno ima veze sa stalno-narastajućim brojem sajtova širom sveta), ali je zato status u Srbiji porastao sa 8.260 na 6.672, a reputacija (broj sajtova koji linkuju na ovaj blog) porasla je sa 50 na 83.
    9) Imajući u vidu sve napred izneseno, drugarice i drugovi, možemo obećati da nas u misiji horor prosvetiteljstva neće pokolebati podrivajuće aktivnosti unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja, već da ćemo i u nastupajućem periodu nastaviti sa započetim revolucionarnim radom i razvijati ga i bogatiti na stalno nove načine.
    10) Svim sledbenicima, simpatizerima i poštovaocima ovog Kulta zahvaljujem na pažnji i podršci.
    SMRT FAŠIZMU – SMRT NARODU!

    U znak pozdrava, jedna prigodna (?) pesmica za proslavu i uveseljavanje naših crnih duša.

Ghoul's DVD SHOP

2012-01-20T22:15:00.001+01:00

   Odlučio sam da prodam određeni broj DVD-a koje sticajem okolnosti imam duple, ili mi više ne trebaju iz bilo kog razloga, a pre svega kako bih napravio malo mesta u svojoj sve napučenijoj kolekciji.
    Napomena: SVI diskovi dole navedeni jesu ORIGINALI (a ne rezanci), u svojim originalnim kutijama, i sa svim dodacima (gde ih ima) onako kako su kupljeni ili dobijeni. Svi diskovi su novi, uglavnom jednom ili dvaput gledani, čisti i ispravni, a i kutije i omoti su im novcati.
    Radi se o regularnim izdanjima koja, u najvećem broju slučajeva, imaju i neke dodatne materijale (please inquire for details). Svi azijski DVD-i imaju engleske titlove.
    Sve ovde okačene slike odgovaraju omotima izdanja koja su u ponudi.
    Zainteresovani neka se jave na dogstar666 et yahoo dot com
    Cene su u evrima, kako bi bile trajnije (za slučaj inflacije) i razumljivije eventualno zainteresovanima iz okolnih država, koji plaćanje mogu obaviti i putem narudžbine na BOOKDEPOSITORY (a ta opcija stoji i za domaće, kojima je lakše da to obave iz fotelje nego da idu u poštu ili banku po ovom snegu).
Trenutno u domaćim okvirima računam 1 E = 100 din.

    ---ASIA HORROR---

A TALE OF TWO SISTERS – Kim Jee Woon

---cult horror!---
5 E

KOMA - Chi-Leung Law

---splatter horror-thriller---
5 E

SODOM THE KILLER - Hiroshi Takahashi

---od scenariste RINGU-a---
4 E

KIREI: THE TERROR OF BEAUTY – K. Matsumura

---od reditelja ALL NIGHT LONG serijala---
5 E

BLACK KISS - Makoto Tezuka

---japanski giallo!---
5 E

PRAYER BEADS – M. Okano, etc. (2 Diska, 9 epizoda)

---horor tv serija---
5 E

NEZULLA: THE RAT MONSTER – K. Tagawa

---trash monster flick---
4 E

TALES OF TERROR – various

3 E

KILL DEVIL –Y. Onuma

3,5 E

KAZUO UMEZZ'S HORROR THEATER 3 (The Present; Death Make) – Y. Yamaguchi; Taichi

4 E

PRAY –Y. Sato

3,5 E

THE BOOTH –Y. Nakamura

3,5 E

ONE MISSED CALL 2 - Renpei Tsukamoto

5 E

ARANG - Sang-hoon Ahn

5 E

THE GHOST - Kim Tae-Kyung

5 E

---ASIA NONHORROR---

NEIGHBOR 13 – Y. Inoue

5 E

BE WITH ME – Eric Khoo

4 E

BLUE GATE CROSSING – Chih-Yen Yee

4 E

BALLAD OF NARAYAMA - Keisuke Kinoshita

---klasik!!!---
5 E

HINOKIO: INTERGALACTIC LOVE - Takahiko Akiyama

---odličan sf film za decu---
5 E

---HORRORS & THRILLERS
FROM THE WEST---

LE TUER - Cédric Anger

5 E

ZOMBIE DIARIES - Michael Bartlett, Kevin Gates

3 E

99 WOMEN – Jesus Franco

---kult! žene u zatvoru!---
5 E

THE CHILD - Robert Voskanian

4 E

AXE aka LISA, LISA – F. R. Friedel

4 E

SEEKING WELLNESS - Daniel Schneidkraut

---experimentalni arty brutalizam---
3,5 E

ZLATNI GHOUL: Horor nagrade za 2011. godinu

2012-01-19T01:41:00.005+01:00

Bogojavljenska noć je pravo vreme za GHOULOJAVLJANJE, odnosno za dodelu nagrada za najveće HOROR doprinose načinjene u 2011. godini. Prema verovanju našeg naroda, onima koji tokom ove noći navire na blog THE CULT OF GHOUL, ukazaće se GHOUL lično i kazaće im koji su bili najbolji horor filmovi i knjige u prethodnoj godini!
Takođe, nimalo ne smeta što je 19. januar još i rođendan najvećeg i najgenijalnijeg pisca horora ikada, alfe i omege horor žanra, Edgara Alana Poa.

Na ovaj dan će se od sad pa nadalje i ubuduće obznanjivati redovna godišnja nagrada koju dodeljuje Dejan Ognjanović Ghoul, u potpunosti po svom nahođenju i po samo njemu znanim principima i kriterijumima.

    Ipak, zbog dežurnih gunđala, kazaću:
    - u obzir dolaze filmovi koji su premijeru na Zapadu imali tokom 2011. (otud na njoj i nekoliko Japanaca iz 2010!);
    - pod 'premijerom' se podrazumevaju i festivalska prikazivanja, pod uslovom da sam ih ja overio (žalim slučajeve koji još nisu procurili na divx);
    - kod filmova, u obzir su uzimane SVE kinematografije podjednako (nisam hteo da ih delim na američke filmove, odnosno engl. govorno područje, i 'ostalo')
- napravljena je razlika između 'najbolji' i 'najjeziviji' horor, jer se to može, ali uopšte i ne mora poklapati jedno s drugim;
    - sve nagrade su neopozive i konačne;
    - nagrade, za sada, ne sadrže novčani iznos, već se sastoje isključivo iz počasti i slave.

    Evo, dakle, kako je glasao žiri koji su činili Dejan, Ognjanović i Ghoul.

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI HOROR
O BARAO aka THE BARON

ZLATNI GHOUL
ZA NAJJEZIVIJI HOROR
KYOFU aka The Sylvian Experiments

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBRUTALNIJI HOROR
NIGHT DRIVE

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI ARTY HOROR
O BARAO aka THE BARON

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJU HOROR EKSPLOATACIJU
FINAL DESTINATION 5

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI CREATURE FEATURE
THE TROLL HUNTER

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI FOUND FOOTAGE
GRAVE ENCOUNTERS

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJU HOROR KOMEDIJU
HELLDRIVER

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI HOROR DOKUMENTARAC
CROPSEY

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI DOKUMENTARAC O HORORU
HALLOWEEN: THE INSIDE STORY

ZLATNI GHOUL
ZA LAVKRAFTOVSKE ZASLUGE
THE WHISPERER IN DARKNESS

ZLATNI GHOUL
ZA NAJHORORIČNIJI NEHOROR
COLD FISH

ZLATNI GHOUL
ZA SRPSKI DOPRINOS HORORU
NEPRIJATELJ

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJU REŽIJU
---JOE CORNISH---
ATTACK THE BLOCK

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI SCENARIO
---TI WEST---
THE INNKEEPERS

ZLATNI GHOUL
ZA GLAVNU MUŠKU ULOGU
---NUNO MELO---
O BARAO aka THE BARON

ZLATNI GHOUL
ZA GLAVNU ŽENSKU ULOGU
---SARA PAXTON---
THE INNKEEPERS

ZLATNI GHOUL
ZA MUZIKU
---JEFF GRACE---
THE INNKEEPERS

ZLATNI GHOUL
ZA KAMERU
---LUÍS BRANQUINHO---
O BARAO aka THE BARON

ZLATNI GHOUL
ZA EFEKTE MASKE
---TOM WOODRUFF JR. & ALEC GILLIS---
THE THING

ZLATNI GHOUL
ZA SCENOGRAFIJU
---ROGER FORD---
DON'T BE AFRAID OF THE DARK

ZLATNI GHOUL
ZA MUŠKU SPOREDNU ULOGU
---TIHOMIR STANIĆ---
NEPRIJATELJ

ZLATNI GHOUL
ZA ŽENSKU SPOREDNU ULOGU
---REBECCA DE MORNAY---
MOTHER'S DAY

ZLATNI GHOUL
ZA DEBI-REDITELJA KOJI OBEĆAVA
---JUSTIN HEAD---
NIGHT DRIVE

ZLATNI GHOUL
ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE
(PROZA)
NAKOT (2.0.)
---GORAN SKROBONJA---

ZLATNI GHOUL
ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE
(TEORIJA)
VRTOVI NESTVARNOG
---SAVA DAMJANOV---

ZLATNI GHOUL
ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE
(NESVRSTANO)
BUNTOVNICI
---MILENKO BODIROGIĆ et. al.---

ZLATNI GHOUL
ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE
(PROZA)
NEW CTHULHU: THE RECENT WEIRD
---ed. PAULA GURAN---

ZLATNI GHOUL
ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE
(TEORIJA)
NIGHTMARE MOVIES
---KIM NEWMAN---

ZLATNI GHOUL
ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE
(NESVRSTANO)
ESOTERRA: JOURNAL OF EXTREME CULTURE
---ed. CHUD HENSLEY---

    Uopšteni komentar: godina je za horor bila užasno slaba. Jedva sam probrao filmove koje nije previše sramotno izabrati i nagraditi za bar poneki aspekt njihovog bivstva.
    O većini ovih filmova i knjiga već sam pisao na blogu, pa potražite te kritike ako vam je neka promakla.
    Uskoro će biti okačena moja lista od top-40 horora iz prošle godine; barem 25 naslova na njoj spada u osrednje i ispod-osrednje filmove, ali šta se tu može: to nam je što nam je.

    Inače, prekrasnu figuricu ZLATNI GHOUL (c) TM izradila je juvelirska radnja ECLECTIC EEL (kojoj i ovde zahvaljujem na uspešnoj saradnji!) prema nacrtu koji je načinio – GHOUL.

COLD FISH (2010)

2012-01-18T01:06:00.000+01:00

Japan, 2010
Directed by Shion Sono
Screenplay: Shion Sono, Yoshiki Takahashi
Starring: Mitsuru Kukikoshi, Denden, Asuka Kurosawa, Megumi Kagurazaka
Running time: 146 min.

****
4

    Bizarnim sticajem okolnosti nisam na blogu živopisao jedan od najboljih filmova koji su na Zapadu premijeru imali prošle godine. Naime, procurio je (i smesta bio odgledan) tik pred putovanje na Fantastic Zagreb festival, početkom jula, a onda sam se otuda vratio pun novih utisaka + ubrzo zatim imao da idem na još dva festivala bukvalno jedan za drugim, na njima se napunio drugim impresijama, odgledao još 20 filmova u međuvremenu, tako da je avgusta, kad sam došao sebi, već bilo prekasno za rivju. Kasnije sam angažovan da o njemu pišem za RUE MORGUE, pa sam to i uradio, a za blog – ništa.
    E pa, to će sada biti donekle ispravljeno.

Evo, ekskluzivno na blogu, šta sam pisao za RM. Tekst je kratak, kraći nego što film zaslužuje, ali je zato koncizan i jasan, a slike uz njega su još jasnije, te stoga, zajedno sa mojim PEČATOM – ko nije gledao, šta se više čeka?!
U pitanju je najcrnja od svih crnih komedija, pa još sa obilatim dozama splattera i u režiji Šiona Sonoa, najzanimljivijeg japanskog reditelja danas (uz Miikea i Tsukamota). Na pojedinim listama najboljih horora godine naći ćete i COLD FISH: jedini razlog što ga nećete videti na mojoj jeste što ovaj film ne smatram hororom, odnosno on nema dovoljno činilaca tog žanra da bih ga u njegovim okvirima sagledavao (uprkos grdnoj krvi koja tu pljušti). No, kako god ga svrstavali, njemu je svakako mesto u samom vrhu najboljih filmova iz prošle godine. Evo i zašto.

Cold Fish is a brilliantly bleak metaphysical splatter comedy about the horrors of humanity – loosely based on real events, but fully recognizable as another idiosyncratic gem by the Japanese shock-meister, Shion Sono (Suicide Club, Exte, Love Exposure...).
It depicts the (de)evolution of a tropical fish store owner Shamoto, from a weakling ignored by his wife and daughter to a "real man" who refuses to be bossed around.

This process is started and brought to its violent conclusion through Shamoto's partnership with Murata, another fish store owner – who also happens to be the most charismatic and unique cinematic serial killer in a long while.

Played to perfection by Denden, a well-known Japanese comedian, Murata is a boisterously loud and utterly amoral psycho who kills people for money and pleasure together with his even more demented sexy wife. Although deceivingly funny, this killer is fully rounded and convincing especially in his over-the-top moments and is never shallow nor comicky (did someone mention I Saw the Devil?).

Murata is a dead soul: raped by his father, he grew up to see the Earth as a pile of ugly rocks and people as bags of meat, viscera and bones to be dumped after use. Big fish eat small fish, and in a world in which you either eat or you are eaten, he refuses to be on the receiving end ever again.
Thus he jumps at the opportunity to play a surrogate father to Shamoto, teaching him the experienced butcher's tricks in the art of body disposal, but also, more importantly – how to fight back at the cruel, or at best indifferent world.

Cold Fish contains incredible amounts of depravity (sexual, and other), frank depictions of eroticism (often sadistic), a refreshing disregard for "political correctness" (including hints of nihilism, misanthropy, misogyny...) – and several scenes of explicit and inventive slaughter culminating in the most blood-drenched ending since Hellraiser II: Hellbound (1988)!

Consistently clever, unpredictable and shocking, Cold Fish is Sono's most balanced and satisfying film so far, and it definitely puts him up there with Miike and Tsukamoto as one of the most daring (and rewarding!) among today's Japanese directors.

OTRANTSKI ZAMAK - Horas Volpol

2012-01-16T12:49:00.001+01:00

Mali Nemo
Pančevo, 2011
Ćirilica, broširani povez
148 strana
Prevod: Milena Dasukidis

Otrantski zamak Horasa Volpola (Horace Walpole, The Castle of Otranto, 1764) predstavlja, istorijski gledano, prvi gotski (tj. horor) roman. To je, doslovno, kamen-temeljac horor žanra.
Prošle jeseni je ova značajna knjiga po prvi put objavljena na srpskom.
Tekst, koji je u originalu gusto zbijen (upravni govor različitih likova nastavlja se u istom redu, umesto u novom, i sl.) ovde je razbijen i raširen u skladu sa modernim načinom prenošenja dijaloga, što ga čini lakšim za čitanje.

Osim romana, tu su i dva predgovora od strane samog Volpola, u kojima objašnjava šta je hteo a šta je zapravo učinio, kao i pogovor prevodioca u kome se nalaze reference i na moje napise o gotiku (uostalom, objavljene kod istog izdavača, Malog Nema, u zbirci eseja STUDIJA STRAVE).
Prevod je vrlo dobar, skoro odličan, i sadrži samo jednu, ali krupnu grešku. Naime, za zaplet je ključno drevno proročanstvo koje u ovom prevodu glasi: "kako će zamak i gospodstvo Otranta biti oduzeto tadašnjoj porodici onda kada njegov pravi vlasnik dovoljno stasa da može da ga naseli" (str. 11). Tačniji prevod drugog dela ove značenjski suštinske rečenice glasio bi: "...onda kada zakoniti vlasnik postane suviše veliki da bi taj zamak nastanjivao." Dakle, u potpunosti je promašen smisao, što će svakome biti jasno u raspletu romana.

Povodom ovog značajnog poduhvata za sve proučavaoce horor književnosti, okačiću na blog nekoliko faktografskih pasusa iz mog doktorata o poetici horor žanra koji mogu poslužiti kao najosnovniji uvod u ovaj roman. Oni koje OTRANTSKI ZAMAK ozbiljnije i dublje zanima mogu potražiti moj rad o njemu u martovskom broju časopisa SVESKE. Do tada će ovde na blogu biti predstavljeni još neki pioniri gotika kao što su MONAH, VATEK i MELMOT LUTALICA...

U vreme svog nastanka Otrantski zamak Horasa Volpola nije imao pretenzije niti ambicije prema začinjanju novog žanra, iako se već u predgovoru drugom izdanju nazire svest o invenciji nove vrste romanse. Kao i svaki drugi pionirski pokušaj, tako i ovaj roman iz perspektive kasnijeg razvoja žanra može delovati grubo, nedorađeno, čak nevešto. Svakako se ne može očekivati da novi žanr već u prvom svom egzemplaru (ili prototipu) zasija u punom sjaju. Ipak, za sve one koje gotska (horor) književnost zanima, ovaj kratki roman je nezaobilazan.

Zaplet romana: mladi naslednik Konrad gine tik pred svoje venčanje sa Izabelom tako što na njega s nebesa pada džinovski viteški šlem ukrašen perjem. On strada u dvorištu Otrantskog zamka, kojim vlada njegov otac, Manfred. Manfred je uzurpator, budući da poziciju ima zahvaljujući zločinstvu svog dede, koji je ubio Alfonsa Dobrog i preoteo mu titulu. On vlada uprkos Frederiku, najbližem Alfonsovom rođaku, a obojica su nesvesni da je mladi Teodor zapravo direktni potomak Alfonsa. Teodor, nesvestan svog plemenitog porekla, na početku romana živi kao seljak i sluga, što ga ne sprečava da se zaljubi u Manfredovu ćerku, Matildu. Za to vreme, Manfred je opsednut time da dobije drugog sina i naslednika, i u te svrhe proganja nesuđenu snahu, Izabelu, Frederikovu ćerku, uprkos svojoj venčanoj ženi. Od njegovih nasrtaja Izabela beži kroz podzemne hodnike zamka u utočište obližnjeg samostana, dok raznorodna natprirodna dešavanja podsećaju na drevno proročanstvo: "Da će zamak i vladavina Otrantom biti oduzeti od sadašnje vladarske porodice onda kada zakoniti vlasnik postane suviše veliki da bi taj zamak nastanjivao."

U pomenuta fantastična zbivanja, pored džinovskog šlema sa neba, spadaju: statua koja krvari; slika pretka koji ustaje sa slike i šeta po sobi; oživeli kostur pustinjaka koji upozorava Manfreda; zveket džinovskog oklopa koji se čuje u oblacima; džinovska ruka u metalnoj viteškoj rukavici koja se javlja na ogradi stepeništa zamka. Na kraju romana džinovska figura Alfonsa u oklopu ruši zidove Otranta i uspinje se u nebo ka Svetom Nikoli, zaštitniku Otranta. Manfred je kažnjen time što, u zabludi, greškom ubija rođenu ćerku Matildu; pritisnut tragedijom, znamenjima i prikazama, on priznaje Teodora za pravosnažnog naslednika Otranta i povlači se, sa ženom, u samostan. Teodor, u melanholiji zbog smrti voljene Matilde, na jedvite jade pristane da se, ipak, oženi Izabelom, čime se roman okončava.
Otrantski zamak uvodi više motiva koji će ubrzo postati zaštitni znakovi gotika kao žanra. Pre svega, tu su ambijenti koji će u gotiku postati tipski: a) zlokobni zamak; b) monahija ili samostan; c) tajni prolazi i podzemne kripte, katakombe i grobnice; d) jeziva šuma.

Pored navedenih ambijenata, Otrantski zamak u gotik uvodi ključnu trijadu tipskih glavnih junaka. Tipični likovi gotske romanse jesu: progonjena junakinja, zlikovac, i junak. U gotovo svim slučajevima u okviru ranog gotika, protagonista je mlada, lepa i vrla devojka (ovde: Izabela). Ona se, na ovaj ili onaj način, nađe pod uticajem zlikovca, za koga je vezana nekom socijalnom vezom (srodstvo ili ugovoreni brak), i čijih zlih namera mora da se oslobodi (ovde: ona je nesuđena snaha, a zatim i nesuđena nevesta zlikovcu). Glavni pozitivni muški lik (ovde: Teodor) često je po strani, udaljen od heroine bilo fizički, geografski (motiv razdvojenih ljubavnika), bilo socijalnom konvencijom (ako je već u njenoj blizini, često je maskiran u slugu koji radi za zlikovca, i mora da krije svoj identitet), bilo neznanjem (on nije svestan da je junakinja u stvari njegova davno izgubljena ljubav). U Otrantskom zamku, Teodor na početku nije svestan svog plemenitog porekla, i od voljene Matilde odvaja ga njegov trenutni društveni položaj (sluga)...

Da budem jasan - ovaj roman nije naročito dobar, ali je zato PRVI od svoje sorte. Kao poezija Volta Vitmena, kao filmovi H. G. Luisa, kao prvi prototipi letilica braće Rajt... Dakle, više je to nešto za antikvare i izučavaoce negoli za ljubitelje lepe književnosti per se, ali ako ništa drugo barem je kratak i ni približno tako dosadan kao neki kasniji gotski romani, uključujući i najveće klasike (MONAH, u tebe gledam)!
Za sam kraj, preporučujem da pogledate vrlo simpatičnu adaptaciju ovog romana koju je – u formi kratkog filma – napravio Jan Švankmajer! Na Jutjubu ne vidim verziju sa eng. titlom, ali nju svakako možete skinuti negde drugde sa neta ako do sada niste.

NIGHT DRIVE (2011)

2012-01-15T00:30:00.001+01:00

***
3-

Usred južnoafričke noći nekakvi crnci izvode okultni ritual nejasne svrhe i namene ali definitivno zlokobnih konotacija, dok oko njih kruže i cerekaju se hijene. Jedan od njih je kao neki šaman, sa zverinjom lobanjom na glavi (od hijene; kasnije saznamo da je to tzv. Čovek-Hijena, moćan vrač). Kolju se tu neke živuljke, proliva se krv, jedan goli crnac to pije, obuzima ga trans, kao da je opsednut, hijene su histerične, pojačavaju se lajanje i zavijanje i ludilo, a onda ovoga srede mačetom i odsečenu ruku daju jednoj od hrabrijih hijena…

…Dan. Neki čiča surovog lica, sa ožiljkom posred face, ispituje crnca na obali reke. Nije baš jasno šta od njega traži, ali jasno je da ovaj to neće da mu kaže, uprkos makljanju i torturi. Pošto ništa drugo ne pali, ovaj ga polije benzinom i (sic!) – zapali. Kasnije saznamo da je ovaj piroman – pajkan/lovočuvar…

…Čovek kupuje drogu od polugolog meleza sa dredovima, žešće tetoviranog. Njegov krimogeni ortak donosi piće da zaliju biznis. Odlično je prikazana tenzija, nepoverenje, sumnja jednih prema drugima, varničenje na ivici požara. Ovaj (za koga već tu slutimo, a kasnije i saznamo, da je undercover pajkan) mora da ispije čašicu – i odmah krene da mu se muti u glavi. Nastane tuča, pucnjava, bežanje, sve u delirijumu, frenetična jurnjava ulicama, trčanje po sokacima, na kraju balade dred-krimos hvata taokinju i izaziva ovog našeg da puca…

    …I sve ovo se izdešava u prvih 13 minuta filma!
    It had me at HELLO!
    E, to se zove film koji me je kupio u prvom minutu, dobio me odmah sa tim triple-trash-treat početkom, i zato sam spreman da mu oprostim to što u daljem razvoju nije baš sasvim ispunio ovo obećanje, barem ne u ovoj meri (ionako bi tolika tenzija neprekinuta tokom 90 minuta bila neizdržljiva), ali je svejedno, u celini gledano, isporučio mnogo više nego što uopšte smem da očekujem od današnjeg horora na engleskom jeziku.

NIGHT DRIVE je došao niotkuda: nisam ranije čitao nikakve rivjue, nije bio hajpovan po festivalima, nema ga na listama najboljih horora godine, pa zato nisam imao nikakvo izgrađeno očekivanje; lako sam mogao da ga otpišem kao generički B-hororčić kakvih ima ko pleve. Uostalom, zaplet tako i zvuči: grupa ljudi ode na noćni safari, pokvari im se auto, neko počne da ih kolje u mraku. Pih. Još jedan iz podžanra "izgubljeni u nedođiji na udaru redneka, divljaka, ludaka…"
Ali nije baš tako. Mislim, iz aviona gledano, jeste, ali… ovo je sjajna ilustracija zimzelene mudrosti da je u umetnosti često manje važno ŠTA nego KAKO. Tako i ovde: NIGHT DRIVE je vanredno dobro režiran film koji UME da udari kad zatreba, zna da napravi IMPAKT, da šutne, da tresne, da bude frenetičan, žestok, prljav – i tu ne mislim samo na prolivanje krvi, jer te efekte danas može da napravi svaka šuša za stotinak dolara u kućnoj varijanti, i svaki šugavi B- i C-horor danas ima barem solidne ako ne i odlične efekte.

Međutim, moram pohvaliti reditelja: ovaj Justin Head zna znanje. Ume da stvori saspens. Ume da orkestrira scenu. Ume da pripremi gore-efekat i da ga izmuze za maximalni efekat, umesto da samo reporterski usnimi to što su mu majstori za efekte smućkali. Ume da se suzdrži; ume da pretera. Ukratko, on je vrlo solidan igrač čije ću naredne projekte budno pratiti. Nije baš u rangu najvećeg južnoafrikanca među rediteljima, Ričarda Stenlija, da budemo jasni: ne nazire se ovde nekakva izgrađena vizija, svetonazor, filozofija… ali je zato odlično uhvatio to anything goes haosa u kome je policija još monstruoznija od kriminalaca, i gde nikad ne znaš ko će pre i više da te sjebe, da li ludak s mačetom ili organ reda i mira s pištoljem i pendrekom.

Mistika ovde nije dovoljno razrađena, i malkice je usiljeno ugrađena u jednu prozaičnu pričicu o lovokradicama koje veruju da im kanibalistički rituali popravljaju šanse za dobar ulov (a da sami ostanu neulovljeni od strane lovočuvara)… Previše se robuje klišeima u karakterizaciji i u situacijama da bi se govorilo o kompletnom, autentičnom autoru. Npr. u grupi nasukanih u pustinji nalazi se uber-iritantni kreten i seronja, koji istina ima 'alibi' u tome što je na kokainu, ali svejedno, prećeralo se s tim kliše-likom bolida za koga vrištiš na ekran da već jednom crkne što bolnije. Ili šta reći o izlizanoj situaciji za prevrtanje očima: pajkan greškom upuca taokinju, onda ga ceo film konstipiraju savest i sudba kleta, a onda u krucijalnom klimaksu ima identičnu situaciju sa zlikovcem i novom taokinjom: šta mislite, da li će ovog puta preciznije da gađa?

Zbog toga što je dopustio da mu se sredina filma pomalo raspline u konvencijama i da se pogubi onaj intentzitet početka (koji je sam po sebi vredan pažnje, sve i da je ostatak filma otišao u Uve Bol teritoriju), kao i zato što mu previše likova strada od vatrenog oružja umesto od mačete i drugog ladnog oružja (kako Horor Bog zapoveda!), i što je prećerao sa tim "Nemci-Partizani" puškaranjem pred kraj (gde je ipak pohvatao konce i pružio još nešto malo dobre žestine), umesto da to sve lepo reši u slasher ključu sa tek ponekim metkom, moram mu oduzeti nekoliko poena, i zaključiti da je Džastin Hed, za sada, pokazao da je vrlo talentovana PALJEVINA koja podjednako ume da radi akciju kao i horor, a da li će da izraste u prvu ligu ozbiljnih igrača, ili će da se prepusti lokalnoj reciklaži ili pak tezgarenju u Americi, ako ga Holivud pozove (što nije isključeno) – to ćemo uskoro videti.

Ipak, budimo realni (tražimo nemoguće!) ne može svako da debituje sa nečim kao što je HARDWARE – u ovom čemernom i nikakvom usranom 21. veku, ja sam prezadovoljan i nečim polusvarenim i nedokuvanim i poluklišetiziranim, ali brutalno živopisnim i egzotičnim i sočnim i baš prljavo-krvavim i gnusnim kao što je to NIGHT DRIVE, te stoga ovo sa svojom blago-klimavom trojkom sasvim izvesno ide u sam samcit vrh moje godišnje liste naj-horora.

NAJGORI HORORI 2011

2012-01-14T02:33:00.001+01:00

Preostalo mi je da odgledam još dva stravična pretendenta na iole pristojnu ocenu (tj. 2+ ili više), pa kad i njih overim, okačiću ovde svoju definitivnu listu od 40 najmanje loših horora 2011. godine.
Do tada, evo top-10 liste najgoreg horor đubreta koje sam u prethodnih godinu dana odgledao do kraja. Dakle, ne računam one koje sam počeo pa ugasio posle 10-20 minuta, kao ni one koje sam skinuo, prelistao pa obrisao. Ovo su najgore budalaštine koje sam, iz ovog ili onog razloga, odgledao u celosti, žrtvujući se kako vi ne biste morali!

1. THE GOATHERD
CHI, 11
(*)           1-
Ovaj čileanski torture porn je tortura neopisivih razmera: ne pomažu ni prirodne planinske lepote kad su nekom šugavom kamerom sa lošim svetlom uslikane, ne pomaže ni to što je ovo najrudimentarniji od svih (anti)zapleta: dve cure se zaplaćuju po planini, jedna ugane/slomi nožicu, pomoć zatraže od čobanina za koga se ispostavi da voli da muči žene, ali još više gledaoce dugim kadrovima u kojima se bavi svojim jebenim ovcama… Malo on muči njih, pa se jedna oslobodi i sjebe njega, nešto malo krvi prsne u tom mraku, a smisla, a poente niđe – pa čak ni sadističkih set-pisova ili dobrih efekata za one koji su zbog toga ovde (a nema zbog čega drugog)! Tražili ste dadaistički film? Evo vam ga! It makes NO SENSE!

2. MINDFLESH
UK, 10
*          1
Nivoi amaterizma u glumi, scenariju i režiji do kojih ovo silazi normalnom umu su nepojmljivi.

3. LADY BLOOD
FRA, 09
*               1+
Odavno nisam pogledao ovoliko neprofesionalan, loše snimljen, imbecilno napisan i glumljen, potpuno na svakom zamislivom frontu promašen film. Čak i efekti maske, koji ponegde nisu tako loši, pokvareni su lošim snimanjem i montažom tj. i ne vide se u filmu tako dobro kao na nekim promo fotkama, pa zato gledajte slike a ovu budalaštinu preskočite.

4. FRIGHT NIGHT
USA, 11
*               1+
Mislio sam da sam spreman na sve, a naročito na najgore, ali DNODNA u ovom rimejku me je zabezeknulo. Bio sam toliko razbešnjem ovim komadom đubreta da sam jedno vreme mislio da ga saranim u detaljnoj obdukciji, ali srećom – prošlo me to. Nije vredno truda. SVE što su mogli da omaše – omašili su. Sve što su mogli da ukenjaju – isprolivali su. Na apsolutno svakoj mogućoj raskrsnici skrenuli su u pogrešnu stranu. Školski primer bezukusnog generičkog za-retarde-naumljenog đubreta. Da, tu je Kolin Farel, ali mogao je isto tako da bude i Vil Ferel. Na isto ispada.

5. BITE MARKS
USA, 11

*(*) 1+

Kao horor, to je potpuna besmislica i gubljenje vremena u svakom smislu (uključujući neverovatno jeftine efekte maske), i tu ne treba očekivati čak ni pokušaj saspensa a kamo li strave.
Kao komedija, to se iscrpljuje u citiranim, i tome sličnim, meta-drkanjima, koja su krajnje predvidiva i prozaična, bez većih zapahnuća nadahnuća – mada, čini mi se da mi je nekoliko momenata izmamilo neki mlaki osmeh. Samo što ih se više ne sećam. Detaljniji rivjui – OVDE.

6. CAGED (aka CAPTIFS)
FRA, 11
**            2-
    Ovaj podmukli zločin protiv čovečnosti, o srpskim (!) trgovcima organima na Kosovu, već sam detaljno sasekao OVDE.

7. THE LAST LOVECRAFT
USA, 10
*(*)      2-
    Bogohulna budalaština, zgažena OVDE.

8. BABY SHOWER
SPA, 11
*(*)         2-
    Jedna trudnica okruži se u svojoj kući na selu grupicom svojih kvazi-prijateljica, od kojih se jedna – ne zna se koja – spanđala s njenim dragim, i sprema se da pobegne s njim koliko sutra. E pa neće moći! Počinje nekakav nezanimljiv kao-pokolj na pozadini izrazito glupe sapunice i neverovatno ružnih glumica – zaista neverovatno, ipak su mogli da nađu bar neku okej španjolku, bez obzira što zaplet zahteva gadure, jer uprkos tolikom ženskinju na ekranu, sve su nekakvi skotovi da te bog sačuva, pa je otud sve ovo još nepodnošljivije i mučnije gledati. Odnosno, ako već ja jesam, vi ne morate.

9. GREY SKIES
CAN, 11
*(*)          2-
    Izrazito amaterski na skoro svim nivoima, ovo je film samo za Mikija Lakobriju i naj-najzadrtije NLO-frikove. Grupa polu-zrelih kretena (ne tinejdžera!) ode u kolibu u šumi da se drogira i taslači, ali im planove kvari NEŠTO što padne s nebesa i počne da ih, kao, opseda. Dođavola, čak i ovaj moj opis zvuči zanimljivije nego što ovo zapravo na terenu izgleda. Uzeo sam ovo da gledam samo zato što je nekakav mudoviti majstor za efekte iz I lige ušao u projekat iz ljubavi, za siću, kako bi dizajnirao "dosad neviđene, originalne aliene". Pih, kažem ja. Sve je ovo bilo beskrajno bolje kad se zvalo X-TRO ili barem COMMUNION. Klonite se.

10. THE WOMAN
USA, 11
*(*)           2-
    Ovaj nekompetentno snimljen, aljkavo režiran, tragikomično napisan i patetično glumljen ženskošovinistički pamflet detaljno je seciran OVDE.

ĐUBRE KOJE NISAM NI HTEO DA GLEDAM

(izvan predvidivih za-zaobići kategorija koje i ne razmatram,

kao što su filmovi Uveta Bola ili Asylum produkcija):
RED RIDING HOOD
THE ROOMMATE
THE RESIDENT
HELLRAISER REVELATIONS
DREAM HOUSE
HYENAS
SHARK NIGHT 3D
ANNELIESE: THE EXORCIST TAPES
THE HOWLING: REBORN
CREATURE
DEADTIME STORIES

THE THING (2011)

2012-01-12T16:19:00.003+01:00

**(*)
3-

Hoksov STVOR je govorio u slavu Zajednice – o tome da neženja može da pobegne i na Južni Pol, ali da ni u toj pingvinojebini ne može i ne sme da bude mimo sveta; pre ili kasnije moraće da se priženi i skući (žena = socijalizacija = brak = zajednica).

Stvor iz nekog drugog sveta (sam, bez ženke) ovde je individua koja patetično pokušava da podrije razbrbljani, razdragani rom-kom ove vesele družine, ali se svodi na bezveznjačko levo smetalo koje nikad ne interaguje sa protagonistima na neki znakovit način, nego o njemu i njegovim aktivnostima uglavnom saznajemo iz druge ruke, iz nečije priče, ili ga čujemo u susednoj sobi, kao u nekoj radio-drami. Stvor je ovde prirepak u zapletu kome nije ni neophodan, baš kao što je nešto malo kilavog, mlitavog "horora" nalepljeno samo kao prirepak na jednu romantičnu dramediju.

Karpenterov STVOR, međutim, govorio je o nemogućnosti Zajednice. Grupa je, kod Karpentera, sumnjiva i manipulativna i potencijalno opasna, zombifikujuća (revolucionari-zombiji u NAPADU…; duhoviti zombiji u MAGLI; spavač-zombiji u PRINCU TAME; alien-zombiji u ONI ŽIVE i SELO PROKLETIH, bande – ali i institucije sistema – u BEKSTVU IZ NJUJORKA, itd). Istina, Zajednica je u STVORU nužnost opstanka, ali je i nemogućnost, u datim ekstremnim (cabin fever) uslovima.

"Zajednica" je svedena na gomilu slabo-komunikativnih individua, gde je svako preokupiran sobom i svojim mikro-svetom (mjuz na vokmenu, solitary šah, druženje s psima…). Kao i u mnogim modernim hororima, a po uzoru na Romerovu NOĆ ŽIVIH MRTVACA – nemogućnost komunikacije i saradnje ključni je "greh" i provodnik strave. "Svega toga ne bi bilo da su likovi bili u stanju da načas sednu i dogovore se kao ljudi…"

E, pošto Ljudi (kao zajednica) nisu u stanju, jedan Čovek među njima, najveći individualac (Mekridi), uspeva da se izbori sa Stvorom sve do dubioznog kraja i dvosmislene, Pirove pobede u kojoj je čovečanstvo, možda, spaseno, ali on svakako nije. Nije mnogo, možda, ali je više nego što je uspela Grupa. Naravno, ovime se NE promoviše sebičnost, naprotiv: svojom (individualnom) žrtvom Mekridi daje život za Zajednicu, ali pod svojim uslovima, i na svoj način, kao tipični karpenterovski (usamljeni, autsajderski) heroj. Situacija je, zapravo, još složenija time što, u datim okolnostima, on i nije imao alternativu toj žrtvi – on je sticajem okolnosti praktično primoran na žrtvu, jer šanse za bekstvo ionako nije bilo: jedina dilema je da li ćeš i Stvora da povedeš sa sobom, ili ćeš da umreš kao i toliki pre tebe, dok to čudo ne sredi i poslednjeg, a onda ode do "civilizacije" da nastavi svoj pir…

Stvor je, u Karpenterovoj verziji, bio organski integrisan u zaplet, u značenje, u žanr, u sve. On je katalizator dotad tinjajućih odnosa i stanja, on je oličenje njihovih strahova – najzad, On/To je, možda, i Ona: potisnuta Ženskost, poreknuta, negirana na tom mestu, u toj mikro-zajednici muškaraca izvan velike Zajednice.
I ono-to-ona se zato što je negirana vraća još veća, jača, monstruoznija, vagino-zubatija, i sa sobom donosi košmarno, grozomorno anuliranje individue i stapanje i mutiranje i transformaciju u svom najužasnijem, telesno manifestovanom obliku. Itd.

Za razliku od svega toga, ovaj novi STVOR ne govori ni o čemu. I zato se tu nema šta analizirati, sem njegove grozomorne praznine i besciljnosti. On obitava na vetrometini današnjeg američkog studijskog filmmejkinga (bez obzira što ga kao reditelj-najamnik potpisuje nekakav Holanđanin). To je kalkulisani, obezmuđeni, bezlični i bezukusni produkt za konzumente industrije zabave – kao jedna zaboravljiva žvaka, ili kesa kokica: nešto jedva-supstancijalno, za privremeno žvakanje, što ne može da zaista zasiti, već služi samo za izazivanje mehaničkog rada vilica uprazno.

Reklamira se kao prikvel – ali zove se isto kao bi se zvao rimejk (dakle, *identično* filmu kome bi, kao, ova radnja trebalo da prethodi, a to se sa pravim prikvelima ne radi; da je ovo zaista prikvel, zvao bi se THING'S ORIGIN ili RISE OF THE THING ili tako neki kurac). I struktuiran je kao rimejk, sa nekoliko prepoznatljivih faza preuzetih iz scenarija Bila Lankastera, koji se ovde na špici ne pominje, što je po meni stvar za na sud. Umesto toga, pozivaju se na Kempbelovu novelu kao izvornik; taj jadan fazon ne pije vodu, jer dešavanja u ovom filmu nemaju veze s njom – šlepanje na Karpenterov film i njegovu adaptaciju te novele očito je na svakom koraku.

Tu je grozna obdukcija nehumanoidne organske mase unutar koje ipak ima nešto čovekoliko…
Tu je kompjuterski/mikroskopski prikaz ćelijske invazije.

Tu je test ljudskosti ("ko je vera, a ko nevera") – ovde znatno debilniji: ko ima plombu, taj je čovek, ko je nema – nije, jer Stvor se ne zamara repliciranjem neorganskih dodataka (proteze, minđuše i sl.). Još gore, ta scena je i žanrovski protraćena, jer nije ni napeta, ni gadna, ni znakovita – ništa se bitno u njoj ne desi, a još je inherentno groteskna na loš, nenamerno smešan način.

Ako već imaš wannabe napetu scenu u kojoj ljudi zveraju jedni drugima u usta i ždrela – u nekom trenutku bi iza nečijih krajnika MORALO da iskoči neko sluzavo čudo. Ali jok. Ne ovde. Bezveze.

U ovom *filmu ni o čemu*, imamo Ženu među zadugo obeženjenim muškarcima, ali od toga ništa ne biva. Njena ženskost, na tom mestu, nikako se ne problematizuje. Imamo Amerikanku među gomilom Norvežana, ali ni od toga ništa ne biva (ionako svi govore engleski, osim kad psuju ili u par rečenica promrmljanih među sobom). Imamo prvi susret ljudi i vanzemaljca, ali ni to sa sobom ne nosi ništa sem generičkih situacija.

Ne postoji ni najmanja svest o konotativnim potencijalima ove storije kao ni ambicija da se bilo šta sa njima napravi iznad nivoa EFX ekstravagance. Na primer: najeksplicitnije vaginoidni monstrum raskreči se iz telesine jednog od *muškaraca*, a ne žene, iako je bila jedna, ranije, u te svrhe neupotrebljena.

Što je još bezveznije, baš taj vagina-monster spopada našu *junakinju*, a ne nekog od mužjaka – što bi možda imalo nekog smisla da nam je ova prikazana kao lezbijka (a nije), ili barem da se tu dešava neki bitch-fight nalik onome u ALIENS (što ovde ne biva).

Znači, puka proizvoljnost i bezvezarija. Istina, lepo napravljena od strane Vinstonovih učenika, Vudrufa i Gilisa, ali na tome se sve završava.
Ono što novi STVOR nudi je obilje spektakla, a bez supstance.
Da, imamo više efekata, više akcije, više urlanja, više vatre i eksplozija – ali sve je to tipični holivudski sound & fury, signifying nothing.

Karpenterov STVOR je 1982. bio revolucionaran. Groundbreaking filmčina koja je bila toliko Not of this earth da ljudska stoka nije ni umela da smesta odreaguje u značajnijem broju, nego se krdo tog leta radije povuklo u sladunjavu prepoznatljivost bajkovite eskapističke spilbergovštine (E.T.). Propast STVORA kod publike ali i kod slepaca što se kritičarima nazivaju bio je udar od koga se Karpenter NIKADA nije zaista oporavio. To je nezarasla rana čija krv kaplje po svemu što je potom radio, ili mu nije dato da radi.

Ipak, vremenom je proizveo niz uticaja – u stripu (DRUNA), na filmu (HIDDEN; DEEP RISING…), u video igricama… U Japanu je uobličio njihov drevni hobotnica-fetiš u čitav novi podžanr (tentacle-porn) ali je nadahnuo neke od najupečatljivijih prizora u nizu cyberpunk-SF-horora, uključujući tu i body-horror mutacije u AKIRI i gde sve ne.

Zbog svega toga je ono što je pre 30 godina bilo šokantno i grozno u međuvremenu postalo komodifikovano, lišeno moći da šokira: sad u svakom drugom filmu imamo takve mutacije i transformacije, pipci su svuda, sluz curi, Vozi Miško, al džaba kad smo oguglali!

I zato, uz svu buku i bes, ovi današnji efekti (obilato potpomognuti kompjuterima) ne mogu ni da računaju na sličan efekat. To su sada samo neke awesome igrarije sa spajanjem i razdvajanjem tela, njihovim lepljenjem, kidanjem, cepanjem, uvrtanjem… i ima tu eye-candy divota za ljubitelje ovakvih stvari, da se razumemo. Uprkos velikoj skepsi, pa i podozrenju prema ovom nepotrebnom filmu, lagao bih ako bih rekao da mi nisu prijale scene sa čudovištima i efektima.

Hell, ako sam ikada neku ikonografiju u hororu voleo, onda je to body horror: svakojaki najgori mogući i naročito nemogući, fantastični scenariji preobražavanja i monstrumizacije telesa. I ovaj rimejk (da, rimejk!) nudi sasvim dovoljnu dozu takvih efekata za one koji ih vole, uglavnom dobro napravljene, pa zato ne mogu da se po njemu izbljujem onoliko koliko bih voleo i koliko u svojoj srži, zbog svoje blasfemije i uzaludnog prizivanja imena Božjeg, zaslužuje.

30 godina kasnije, sa svom naprednom tehnikom, čak i efekti maske Roba Botina i družine ostaju nedostižni, neprejebivi. Vudruf i Gilis nisu od juče, znaju svoje znanje, ali ovom prilikom su se producenti mešali u posao čak i njima, i u dosnimavanjima i menjanjima nametnuli mnogo veću upotrebu CGI efekata nego što je isprva planirano. Valjda današnjoj omladini kompjuterski crtež deluje stvarnije od prave stvari, šta li.

Ovo nije dobar film. Ali nije ni stravično loš. Prijale su mi neke scene, ali nisam uživao toliko u režiji koliko u majstorijama majstora za kreature. Sve u ovom STVORU je ni tamo ni ovamo, nedefinisano, neodređeno, bezlično, u krajnoj instanci – NEBITNO. Ništa nema ni najmanji impakt, pa tako ni "tragični" kraj naše junakinje. Hoksov film ima imbecilan kraj, ali memorabilan u svojoj kretenskoj reakcionarnosti: KEEP WATCHING THE SKIES! Taj kraj je postao paradigma čitavog tog paranoičnog (antikomunističkog, hladnoratovskog) stanja svesti u američkim SF-hororima 1950-ih. Iako kretenski, stari STVOR je postao trend-setter. Uobličio je (paranoični) etitjud svoje zajednice.

Karpenterov STVOR ima jedan od najlepših završetaka nekog horora (ili filma, uopšte), ikada, igde. WHY DON'T WE JUST WAIT HERE FOR A LITTLE WHILE... SEE WHAT HAPPENS... Kakva je to madrfaking mudovita genijalnost! Kakav uber-cool etitjud pred licem smrti. Hemingvej može da plače u svom grobu, može da ustane i da po drugi put sebi od muke raznese glavu, jer Mekridi tu pokazuje šta znači HEROJ, šta je pravi GRACE UNDER PRESSURE, šta znači pravi MAČO MEN u fizičkom i *metafizičkom* smislu! Čak i ako nebesa padnu, ubiće velikog čoveka. Da.
But outside it was raining… No, it was not raining, it was a fucking snow blizzard coming!

A ova kilava koještarija – nema ništa takvo na lageru. Čak je toliko bezobrazna da tokom odjavne špice (sa istim FONTOM kao u jedinom pravom STVORU) sadrži scenu koja direktno pušta pipak prema prvoj sceni u Karpenterovoj verziji, kao da je takvo spajanje moguće - kao da se ova isprazna i besciljna igrarija MOŽE spojiti sa tom genijalnošću i činiti celinu koja neće biti nakaradna poput ovih man-alien nit-riba-nit-đevojka groteski. Mislim, okej, može se to spojiti: kao pile sa sisom, kao baba sa žabom, kao govno sa pitom.
Džaba im font, kad su omašili sve ostalo.

P.S. Međutim, poznati srpski komičar Dimitrije Vojnov ne misli tako. On, ako uopšte misli, misli da je novi STVOR bolji od Karpenterovog. Kaže Dimče da je "Universal ukaljao sećanje na Carpenterov original time što je doveo reditelja koji zna da režira". Po njemu, "Kada krene akcija, borba na život i smrt, sumnje i sl. to je business as usual i Van Heijningen sve to vrlo lepo realizuje." Lepo, zaista! Za razliku od Karpentera koji, prema ovom komičaru, ne ume da režira…

I zato, kaže on, "THE THING slično WHITEOUTu Dominica Sene spada u red filmova smeštenih u polarne predele koji su neopravdano oklevetani." Da, loše kritike ovog rimejka su – "klevete".

I ja im se sada zdušno pridružujem!

GRAVE ENCOUNTERS (2011)

2012-01-11T03:24:00.002+01:00

***
3-
Ovo sam pogledao još pre više od pola godine, ali nikako ne stigoh da ga na blogu pohvalim.

"Reality/documentary/found footage" (dalje u tekstu: FF) je podžanr koji je u poslednjih par godina (zahvaljujući fenomenu PARANORMAL ACTIVITY) postao IN zahvaljujući svojoj jeftinoći + isplativosti, kao i nekim drugim faktorima o kojima neću sad i ovde. Žanr je postao naprosto zapljusnut desetinama jeftinih pokušaja da se brzo i lako, uz mnogo mrdanja kamere i malo filmmejking truda proizvedu šokovi na prvu loptu i nabrzinu zgrabe pare.

Iako lično nisam fan tog pristupa i preferiram old-school set-up, sa dobrom pričom, glumom, režijom, stabilnom kamerom, ne-epileptičnom montažom itd. ipak nisam zadrt u tome, i priznajem da se, u veštim rukama, i ovaj doku-diskurs može upotrebiti za respektabilno postizanje strave i užasa. Recimo, slabo izvikani a odlični japanski horor NOROI (THE CURSE) održao je lekciju ogromnoj većini američkih igrarija na ovom polju još pre celog ovog drugog talasa FF-a, pa ga i ovom prilikom preporučujem onima koji su retko zalazili sa utabane staze uobičajenih J-horror hitova za koje svi znaju.

Ako bi trebalo da pogledate JEDAN horor iz 2011. godine iz FF pod-žanra, onda je to svakako GRAVE ENCOUNTERS. Premisa zvuči slično kao i u desetinama sličnih: filmska ekipa dolazi u veliku pustu zgradu, bivšu ludnicu, sada navodno ukletu, da snimi program tipa "Ghost Hunters" – a onda i sami postanu lovina nekih vrlo zloćudnih duhova. Ono što je originalno u svemu tome jeste razvoj situacije pred kraj donekle naslonjen na fantastične koncepte slične onima iz romana HOUSE OF LEAVES (ali bez njegove pretencioznosti).

Početak je generički i isprva se čini da će ovo biti još jedan u nizu FF-a sa puno praznog hoda u prvih sat vremena, sa beskrajnim lutanjem kamerom po hodnicima neke puste kuće i gomilom bla-bla nagvaždanja, uz obavezne 2-3 kvazi-horor scene u poslednjih 15-ak minuta, reda radi. Svakako nije obećavajuće da se jedna od najekstremnijih manifestacija tih "duhova", opisana na početku, sastoji u tome što jedan konkretni prozor, na spratu, koji ljudi uveče ostave dobro zatvoren, ujutru bude pronađen – o, užasa! – OTVOREN! Oh, ne, pomislih: evo još jednog "horora" u kome će najveća strava da bude ako lupnu neki tiganji ili nekome tokom spavanja duhovi s nogu svuku ćebe!

Na svu sreću, ovo je bolje od toga. Pre svega, lokacija nije porodični dom i zato se pola filma NE sastoji iz dosadnih home movies u kojima nesnosni kreteni mašu u kameru i snimaju svoje supružnike i bebiće i same sebe kako doručkuju ili surfuju internetom. Lokacija je zgrada koja, iako nije toliko zlokobna kao ona u dokumentarcu CROPSEY (niti kao Brestovac sanatorijum, nadomak Zagreba, koji sam lično posetio) ipak ima solidne potencijale ikonografske zanimljivosti i to je sasvim pristojno uslikano (mračni hodnici, puste sobe, podrumi…). Osim toga, likovi su za dve nijanse zanimljiviji od standarda za FF podžanr, a ono što je najbitnije – akcija kreće ranije, traje duže, raznovrsnija je i sadrži nekoliko zaista odličnih horror set-pisova!

Nisam slučajno pomenuo NOROI – kao i tamo, tako i ovde, strava ne ostaje samo offscreen, nego se, u drugoj polovini, neke prilično eksplicitne i ekstremne stvari dešavaju PRED kamerom. Ne volim kad se preteruje sa "less is more" anderstejtmentom: ja sam čovek seljak, i volim, bre, da se, u nekom trenutku, posle koktizing predigre, ipak pređe i na pravu stvar (in-out, in-out) a ne da sve ostane na petingu.

Naravno, tu vreba i zamka pojedinih glupih FF-a u kojima filmadžije osete da su, posle sat vremena ničega, prećerali sa tim ništa, pa nam onda, kao u užasnom španskom hororčeku ATROCIOUS, pred kraj uvale nešto, tj. "akciju" u vidu toga da neko pola sata trči po mraku sa kamerom koja se trese sve u 16 dok osoba-snimatelj urla i dahće: "Uh! Ahhh! Oooohhh! Help me! Oh! Ooh! Puf-pant! Puf-Pant! Uhh! Aaaaargh! Help me, please!" i sl. Srećom, ovde nema takvih sranja. Kad akcija krene, to je akcija kakvu želimo i volimo u hororu.

Ima ovde spektakularnih stvari (za FF podžanr): tela levitiraju i bacaju se napred-nazad; duhovi se keze u kameru; fantomi iskaču iz kade pune krvi i grabe nesluteće; ima čak i nešto malo krvoliptanja; i slično. Naravno da se tim spektaklima podriva inicijalna "uverljivost" (u smislu da se "realnost" vrlo brzo napušta, i film komotno prelazi u B movie-land) – a time se podriva i konzistentnost, ako ćemo pravo, jer duhovi koji imaju snage da rade OVE stvari pred kraj filma valjda se ne bi zajebavali sa usranim otvaranjem i zatvaranjem šugavog prozora, kao na početku!

Anyway, priča nije bog zna šta, i GRAVE ENCOUNTERS svakako nije ništa za antologiju, ali u ovo pusto, sušno i čemerno vreme za žanr, svakako je okrepljujuće pogledati jedan hororčić koji uspeva da u nekoliko navrata izazove te davno zaboravljene emocije – jezu, stravu i uplašenost. Dajte mu šansu u dubokim noćnim časovima; iako nepretenciozan, ovo je ipak FF koji deliveruje više od mnogih izvikanih koještarija koje se hajpuju po netu po kojekakvim amaterskim listama "najboljih".

Ghoul says: "Check it out!"

GROSSMANN 2011: Foto izveštaj

2012-01-10T00:36:00.001+01:00

Žale se neki da je prošlo više od 4 meseca od okončanja najnovijeg izdanja GROSSMANN festivala, a da još uvek ne znaju da li mi je tamo bilo lepo ili šta. Ove pritužbe su sasvim opravdane i biće sada slikovito reagovano na njih.
Istina, ovde na blogu pisao sam, i to opširno, o spektakularnom hajlajtu festivala, odnosno o tome Kako sam sreo Kristofera Lija kao i O čemu sam razgovarao sa Kristoferom Lijem. Takođe sam izvestio o tome kako su Aca Radivojević i Dejan Ognjanović promovisali NAŽIVO na Grossmannu (sa audio snimkom tog sočnog izlaganja).

Ipak, evo sada kratkog osvrta i na ostale akcije na prošlogodišnjem festivalu.
Vina je bilo više nego ikada: na otvaranju, na zatvaranju, na organizovanim konzumacijama za goste, svakog dana pre projekcije u bioskopu, na organizovanoj turi u vinske podrume... a kome to nije bilo dovoljno, bilo je vina i u kasne noćne i rane jutarnje sate u letnjoj bašti kafanice KOD HUDEGA MAČKA koju odnedavno drži Grossmannova ekipa. Moglo bi se reći da je vino lilo u potocima – ali ne po pločnicima, nego samo niz grla žednih filmofila.

Društvo je bilo odlično. Tu je bio Aca Radivojević: za razliku od nekih drugih koje bih mogao da imenujem (ali neću), lucidan i nakon litara alkohola sručenih u sebe.

Tu su bili Dinko Tucaković i njegova familija, sveži dodaci u već oformljenoj standardnoj srpskoj trupi. Ove godine je Šijan misteriozno izostao – neki kažu da nije smeo da se sretne sa Menahemom Golanom kako ne bi morao da mu objašnjava zašto ga je ispalio za režiranje filma THE BARBARIANS (koji je kasnije solidno odradio Ruđero Deodato, nekima poznat po tome što smo se lepo družili na Grosmanu pre par godina).

Bili su tu i neizbežni Beki (Bekvalac) i njegova goth-cura (koja ovog puta iz tehničkih razloga nije uspela da izvede planirani electro-industrial-goth party).

Tu su bila i vesela (in non-gay way!) braća Mehtsun, uvek nasmejani i za kulturnu zajebanciju spremni – prava uživanjcija za imati ih oko sebe. Gde su oni, tu je šala, tu je vino, a ni žene nisu previše daleko.

Ovog puta sam se obilnije i kvalitetnije družio sa maskotom festivala, Hudim Markom, koji je, iako crnac, divan čovek, domaćin i pravi Srbin u duši, a vala i na telesini.

Ovog puta nije morao da rmba kao crnac oko festivala, jer su organizatori napokon otkrili zlatnu koku u fori zvanoj "volonteri" – divni mladi ljudi spremni da besplatno, ili za siću, nameštaju stolice, platna i obavljaju druge poslove te vrste.

Zbog odsustva fizikalisanja i viška slobodnog vremena, Marko je mogao da se posveti onome što mu ionako najbolje ide – animiranju gostiju i popravljanju raspoloženja. Dakle, za razliku od pretprošle godine, kad je njegovo dupe stalno virilo iza neke gomile stolica ili šatri ili kablova, sada smo napokon mogli da se izdašno zajebavamo – što je i glavna poenta festivala (budući da su filmovi bili standardno mediokritetski).

Nažalost, ovoj družini i ovoj zabavi nije se pridružio Abraxas (Son of Pandža), kako je bilo prvobitno planirano. Imao sam žarku želju da ga odvedem na Grossmann, u zezanje, gistro da mu i tamo promovišem onu knjižicu, ali nakon što sam naživo posvedočio njegova glupiranja u Zrenjaninu (tek delimično opisana u izveštaju otuda), a naročito nakon svinjosanja u Kragujevcu (o kome, kao pravi drugar, nisam ništa otkrio u svom šturom i sočnosti lišenom izveštaju sa te promocije) shvatio sam da nije pametno voditi takav nekontrolisani raspad od čoveka na festival VINA. Videvši u Kragujevcu šta je sve spreman da uradi sebi, a šta tek svojim drugarima, zaključio sam ono što bi i svako drugi na mom mestu: sedam dana u vinarskom kraju, u orgijama alkohola i drugih aditiva, sa ovim nezrelim i psihički labilnim klošarom, nije dobra ideja.

Šteta, jer ipak je to Slovenija, domovina Sinove omiljene grupe LAIBACH. Štaviše, bio je tu i lično prisutan moj imenjak Dejan Knez iz LAIBACHA, koji je, btw. i autor festivalskog plakata. U holu ispred bioskopa behu izloženi neki njegovi (hororičniji, eksplicitniji) radovi, zvanično neupotrebljeni jer su bili previše morbidni za ovaj sve ambiciozniji i finiji festival.

Šteta što SIN nije bio tu: ala bi se družio s ovim, ala bi imali o čemu da pričaju... Ali, ne u ovom univerzumu. Zapravo, kad bolje razmislim, sve i da je Abraxas bio tamo, teško da bi bio u stanju da promuca neku smislenu reč: verovatno bi se, umesto toga, valjao pijan po pločniku i sekao ruke srčom, ili bi kunjao u nekom ćošku, čemeran i obeznanjen.
Bez njega se, ipak, obezbeđenje oko Kristofera Lija osećalo mnogo opuštenije (i besposlenije) dok sam razgovarao s njim.

Splavarenje Murom bilo je značajno bezbednije i laganije bez takvih elemenata u čamcu, pa smo tako i ovog puta reku odradili bez ikakvih incidenata.

Na spiralnom stepeništu u vinskom podrumu niko se nije ni spotakao a kamo li pao.

Takođe, niko nije upao u džinovsku gotski nakićenu burad.

Jedino urlanje proizvedeno je na generalnoj probi za izbor Scream Queen (ovde sam ja sa zvezdom sedmog dela PETAK 13-ti, Dajanom Barouz, predsednicom žirija za vrištanje)...

...kao i na samom natječaju za najbolju vrištavicu (pobednica, moja favoritkinja, na slici):

Bilo je tu nekih zombija i monstruma, ali samo zahvaljujući mejk-apu Kumalakantine ekipe (Lakobrija je ove godine izostao sa festivala).

Nakaze i grozote, senobiti i samosakaćenje bili su rezervisani samo za horror postavke umjetničkih družina koje su prezentovale svoje kostime i maske i lutke i ilustracije fanta-horror provenijencije, ali niko nije zasecao svoje meso niti nanosio sebi opekotine trećeg stepena na kožu, kao što nakon *nekih* promocija ume da se desi, kad alkohol ubije i to malo mozga.

Antihrišćanski ekscesi bili su rezervisani samo za suptilnu blasfemiju – ovde, kraj raspeća na jednoj pčelarskoj farmi gde smo svratili da okušamo med-rakiju: nije loša, mada preslatka čak i za moj slatki zub. Istina, ošamutila me malo, ali na svu sreću, za razliku od nekih, ja i pod alkoholom umem da ostanem pod kontrolom – što se i pokazalo kada su me, neplanirano, iznenada, tako opijenog odvezli da razgovaram sa Hristiforom Lijem.

Sve u svemu, odlično društvo i odličnu atmosferu nisu narušavali nikakvi ekscesi niti detinjarije, tako da je festival protekao u najboljem redu i sa zabavom kakva priliči zrelim, odraslim i odgovornim ljudima sposobnim da se nose sa alkoholom i drugim aditivima a da se time ne pretvore u gnjavatore i smarače i nezrelu klinčuriju, nego da ostanu vedri, zabavni i društvu prijatni do kraja, čak i onda kada ih noge jedva nose do hotelske sobe.
Eto, tako je – sjajno i veselo – bilo i na ovom Grossmanu!

Ghoul's view of THE WOMAN (2011)

2012-01-09T00:03:00.002+01:00

*(*)
2-
Teško je danas pronaći listu najboljih horora iz 2011. na kojoj se negde (često u samom vrhu, pa i na prvom mestu) ne nalazi THE WOMAN. Ali, to je tako samo zato što je teško danas pronaći ljude istančanog ukusa koji još uvek kapiraju horor. Prosto rečeno, ako u nečijih top-10 vidite THE WOMAN (ili KILL LIST, o kome uskoro) - znajte da se radi o osobi koja vam ne misli dobro. Ili, prostije, koja ne misli. Tačka.
Ima filmova kod kojih postoji dovoljna margina za neslaganje: različiti ukusi, nazori, estetički principi, poetike... Ali THE WOMAN nije takav: ovo je najobičnije đubre po svakom zamislivom smislenom kriterijumu, i onaj kome se ovo đubre iskreno dopada ima neki ozbiljan problem.

Ovaj film je najkonciznije objasnio jedan lik na Fejsbuku, koga ću ovde citirati: "it looks like some lesbian separatist feminist from the 1970s wrote it". Tako je. Valeri Solanas ne bi napisala ekstremniji, gluplji, muškomrzačkiji scenario od ovog kojeg su prouzročili Laki Mek Ki (debitovao sa podnošljivom MAY a onda tonuo sve niže i niže) i Džek Kečap (ovo je tačniji speling njegovog prezimena Kečam). Kečap je autor niza krvoločnih splatter romana; po jednom od suzdržanijih napravljen je solidan hororčić THE LOST, o kome sam već pisao, a takođe je sočinio predložak za OFFSPRING, takođe prikazan ovde.

Sad, treba znati da je OFFSPRING *nastavak* romana OFF SEASON (koji nije filmovan), a da je THE WOMAN nastavak OFFSPRINGa. Jedino ako ste svesni ovog podatka – koji se nigde ne promoviše, jer se ŽENA narodu izdaje kao stand-alone filmić (što nije ni čudo, jer se nastavlja na opskuran, nezapažen hororčić koji je malo ko čuo a kamoli video) – imaće bar nekog dalekog prisenka smisla početak i kraj filma, koji su, bez toga, savršeno besmisleni jer neiniciranima dolaze niotkuda.

Divlja žena, u ritama, gaca po šumi i kolje offscreen kerove koje proždire skoro naživo, sirove. Otkud ona, šta ona, kako ona, zašto ona? THE WOMAN nam ne kaže. Nju bi trebalo da prihvatimo kao nekakav samopodrazumevajući fakat. Ona je, naprosto, THE WOMAN. Ona je – ŽENA (za sva vremena)! Stopljena s Prirodom (Majkom), kao što kliše kaže.

Ali ovo nije ona romantičarska ŽENA iz Geteove famozne faustovske opaske: "Večito Žensko vazda nam ga diže!" Ovo je divljakuša, sirova, opasna. Vučica. To vidimo po povremenim pozerskim kezovima koje upućuje kameri. "UUUU, al' sam opasna." Wish-fulfillment fantazija i poster-cura za sve militantne (lezbo a može i hetero) feministkinje. Kad porastem, biću ŽENA!

Klinački, al' jebi ga – neke cure izgleda padaju na ovu vrstu infantilnog empowermenta. A i neki dečki koji, gonjeni grižom savesti zbog milenijumskog tlačenja žena od strane njihovih otaca i dedova, sada spremno gutaju svako govno poput ovog "filma", kako bi pokazali da su "liberalni", i da osuđuju falocentrizam zapadne civilizacije. Ali, hej, postoje valjda i pametniji i dostojanstveniji načini da pokažete ženama da ih poštujete (ili da im se uvučete u gaćice) od hvalospeva jednom evidentnom komadu ĐUBRETA?
Čekajte, da li neko ZAISTA ozbiljno shvata ovo ĐUBRE? Jel se neka žena (ili neki muškarac) ozbiljno prima na ovaj muško(auto)šovinistički pamflet i smatra ga validnom, smislenom kritikom patrijarhata i realnim (mada artistički preuveličanim) prikazom postojećih tendencija naše kulture? Izgleda da je tako.

Ali, koliko površan neko treba da bude pa da proguta ovu gomilu tragikomičnih stereotipova i pamfletaških karikatura kao nešto što je relevantno za tzv. stvarni život? Pa ovaj MUŠKARAC i njegov jednako zli SIN isto su toliko realni i ubedljivi kao i oni skinhedi iz SISANJA koje je fantazirao i projektovao Dimitrije Vojnov, a praznoglavci progutali kao nekakav satirički prikaz "naše stvarnosti i aktuelnih problema u društvu". Koješta.
Ovo je pamflet u kome su *sve* žene Svetice i Paćenice i Žrtve, a *svi* muškarci su Zlikovci, Pokvarenjaci i Ženotlačitelji. Ali BUKVALNO svi.
Na samom početku vidimo ženu na bazenu u knjigu uronjenu.

Kad ona ignoriše nabacivanje frajera iz vode, ovaj joj dobaci: STRUMPET!

Kako genijalna, koncizna kritika muškog uma: "Neće da se brčka = kurveštija!"
Odmah zatim, vidimo trojicu dečaka koji tlače sirotu nezaštićenu curicu.

Glavni DEČAK (sin MUŠKARCA) to posmatra ladno, i ne pomišljajući da je brani.

Umesto toga, ide da ubacuje loptu u koš, jer ga je OTAC tako naučio. Ćale ga stalno prepituje koji mu je % pogodaka. Uspeh se meri time koliko je puta ubacio lopticu u rupicu. Kako genijalna, koncizna kritika muškog uma: "Vrediš onoliko koliko koševa postigneš!"

Zato je naš DEČAK ozlojeđen kada ga na školskom dvorištu nadmaši – curica!

"You're too good", priznaje on nevoljno. Ali odmah zatim se ušunja u učionicu i zalepi joj žvaku u češalj, tako da kasnije može da je počupa u pokušaju da joj pomogne. Pravi mali psihopata. Kako genijalna, koncizna kritika zlogukog uticaja patrijarhalnog vaspitanja i falocentrične kulture uopšte!

A gde je tu ŽENA? ŽENA je objektifikovana. Ona je sluga unutar patrijarhalne kulture: lik koji igra Anđelija Betis (MAY) školski je primer paćenice: donosi mužu pivo, rinta, kuva, pere, puši… a stalno ima neki debilni pogled kao ona karikatura koju Sonja Savić igra u BRAĆI PO MATERI. To je ŽENA ukroćena. Muškodebilizovana i pasivizirana do nivoa krpe za patos.

Za to vreme, ŽENA Neukroćena (Poliana Mekintoš) – luta šumom i zubima kolje sitnu divljač. SLOBODNA. Izvan (muške) kulture. Divlja.

Ali neće, majci, zadugo! Ubrzo se nađe na nišanu MUŠKARCA. A jednačina je jasna: MUŠKARAC = oružje (destrukcija). Prvi put on ŽENU spazi preko nišana. ŽENA = objekat (muškarčevog pogleda). To je taj jebeni GEJZ (gaze) o kome se tolika izdrkavanja nalepiše na artiju tokom poslednjih par decenija u feminističko-psihoanalitičkoj i kvir teoriji. Evo ga ovde – školski primer GEJZA. Muški GEJZ (gaze, not gays!) koji frejmuje ženu, definiše je, kontroliše, sputava, svodi na objekat – na SISU! Sadizam i voajerizam penetrativnog muškog GEJZA – buljenje u golu ženu, u sisu. Prajsles.

Da ovo nije slučajno, već da nam Laki demonstrira svoju verziju feminističkih traktata (nenamerno parodiranih jer su na brojčaniku odvrnuti do 11. podeoka!), vidimo malo kasnije, kada DEČAK izbuši rupu u daskama i u međuvremenu zarobljenu ŽENU posmatra u podrumu voajerski, kroz rupicu.

Šta nam se time hoće reći? Da je MUŠKARAC (čak i nezreo, čak i kao DEČAK) opsednut time da ženu kontroliše, sputava, objektifikuje, rašomoniše, seksualizuje, eksploatiše, da je siluje svojim GEJZOM pre nego što u nju prodre svojim PENISOM (transverzala puška – nišan – ključaonica – penis). Dete je otac čoveka, ali je takođe DEČAK – sin MUŠKARCA, naslednik falusne ženotlačeće pošasti i zato za njega u ovom pamfletu – nema milosti. Vratiću se još na ovo.
Dakle, ŽENA. U nišan ulovljena. U mrežu uhvaćena. Zarobljena. U podrum zatvorena.

Zašto? Zato da bi je MUŠKARAC – "civilizovao". Da bi suspregao njene Prirodne NAGONE. Da bi je kontrolisao! Da bi putem NASILJA zauzdao njenu PRIRODU (i njenu pretpostavljenu slobodu da zubima naživo kolje sve što stigne, uključujući druge ljude; da, da, neki od nas su ipak gledali OFFSPRING, a uostalom ŽENINA priroda jasno ispliva na površinu i ovde, pred krah filma. Ona je KANIBAL, alright).
I zato, imamo ovde doslovno RASPETU ženu. ŽENA = HRIST! Žena rastegnuta na krstu falocentrične kulture. DESTRUCTION OF THE FEMININE (enter Ljiljana Bogoeva Sedlar, Ted Hjuz, divlji vepar, Šekspir i Srpska Radikalna Stranka, uz fanfare).

U prvom planu su MUŠKARCI. ŽENE kokošije ćute u pozadini i krše prste. Ne smeju da zucnu. TATA pokazuje ŽENU svome SINU, koji je već zatrovan falocentrizom (putem košarkaške lopte), pa zato kao najnormalniju stvar prima to da je ćale doveo i u podrum zatvorio ženoliki komad štroke i smrdljivih prnja: štaviše, smesta se zainteresuje za ovu novu IGRAČKU. Jer, ipak, vreme je ovom pubertetliji da jednu igračku (LOPTA) zameni drugom, lepšom, mekšom, toplijom igračkom (ŽENA). Klinja je, razumljivo, nestrpljiv. Ali ipak, prvo mora OTAC da je overi.

A kad se Sonja Savić drzne da pita muža ne bi bilo pametnije da ŽENU predaju nadležnim organima umesto što je drže zatočenu u podrumu, rezultat je očekivan.

Za to vreme, PAĆENICA BR. 2 (u daljem tekstu: ĆERKA) najveći deo filma provodi sa (suprajz!) - paćeničkim izrazom lica (što laki "suptilno" potcrtava otužnim emo pesmicama na saundtreku).

Prvo mislimo da je to samo nužan proizvod njenog obitavanja u jednoj falocentričnoj ženomrzačkoj kulturi, međutim NE, nije samo to; ima JOŠ. Naime, glupača je ZATRUDNELA. Posle jednokratnog druženja s nekim momkom, ova knjigoljupka – ova STRUMPET – je na putu da postane MAJKA. To je ne čini naročito veselom. A nimalo ne pripomaže OTAC, taj ARHI-ZLIKOVAC, koji u jednoj neverovatno tragikomičnoj sceni (ej, ne izmišljam ovo!) na njene molbe da ne puši, jer joj smeta dim – 'ladno zapali cigaretu. Odvratna muška šovinistička svinja!!!

Nenamerna komendija dostiže svoj vrhunac (ili dno, zavisi kako ste raspoloženi i koliko ozbiljno ovome pristupate) u poslednjih pola sata. SIN rašomoniše TATKA dok se noću iskrada iz bračne ložnice pravo u podrum, da onodi ŽENU. Dok klinja zuri u primarnu scenu pato-feminističke vizure (dakle, SILOVANJE raspete ŽENE), šaljući svoj GEJZ kroz rupicu u dasci, MAMA leži budna u krevetu, svesna gde joj je muž i šta radi, ali je sposobna samo za paćenički pogled u daljinu i ništa više.

Po principu "majmun vidi, majmun radi", i SIN poželi da se poigra sa ŽENOM dok je TATA na poslu. Tu dolazi do jedne od bizarnijih omaški u ovom ionako skrnavo napisanom i režiranom filmu. Naime, ono što nam Laki pokazuje jeste – SIN koji kleštima čupa zube iz ŽENINE vilice. U toj akciji ga prekine SESTRA. Nema nikakve elipse (osim što se zubarski radovi dešavaju van kadra), očito je da je to SVE što je SIN tom prilikom uradio ŽENI. Međutim, kad se ĆALE vrati s posla, MAMA krene sa žvakom: "Znaš li ti šta je tvoj SIN malopre uradio? Otišao je kod ŽENE i neprikladno je dodirivao! ĆERKA ga je zatekla sa jednom rukom na njenim grudima a sa drugom… u gaćama! Dodirivao se dok je nju vatao!"

Pa dobro, Laki, koga ti ovde zajebavaš? Je li ovo "naknadna pamet" (tj. glupost) sa kasnije napisanim dijalogom koji potire ono što si nam već pokazao, ili šta je? Gde je ovde kontinuitet? Kome sad da verujemo, svojim očima (u sceni koja je snimljena iz perspektive ŽENE, pa prema tome nema govora o "nepouzdanom naratoru", odnosno stilizaciji toga što SIN radi iz ugla njegove poremećene psihe) ili rečima MAME (koja ne bi lagala)? Lucky, get your facts straight!

Enivej, tu krene porodična svađa kao iz najgoreg srpskog filma. Njen vrhunac vidite na slikama.

Obratite pažnju na demonski kez psiho SINA: pa dobro, u kom to univerzumu dete koje posmatra porodičnu svađu ima na faci kez zadovoljstva kao ovaj mali skot ovde? Na kom to nivou stvarnosti SIN navija da TATA prebije MAMU?
Ali ovo su ionako karikature a ne živi ljudi, i nikakva filmska "stilizacija" ne može da opravda ovo silovanje psihologije, karakterizacije i motivacije zarad jeftinih i neubedljivih ideoloških "poena"! Ako je ovo do sada bila stilizacija na nivou Zagora, od ove scene se ulazi u "moustache twirling" teritoriju splatter verzije Mikijevog Zabavnika u kojoj Hromi Daba šutira Mini u stomak pre nego što je siluje…

Zapazi tek ovu pozu: kada lezbo-nastavnica dođe u kuću minut nakon što je MAMA nokautirana, MUŠKARCI usprave u kuhinji njenu polusvesnu, klonulu telesinu na stolici (kao, mama je malo umorna, drema…), a SIN stoji na vratima kuhinje kao ČUVAR KONC LOGORA! Mali zlikovac kao da je došao iz škole KEVINA – dečaka o kome MORAMO DA RAZGOVARAMO, tj. već jesmo. KEVIN je, btw, profesionalnije režiran i kompetentnije glumljen od ŽENE, pa je uspeo da veći broj nepažljivih gledalaca obmane svojom "visokom klasom" – ali u srži, to je ista praznoglava, neubedljiva, muškomrzačka konstrukcija kao što je i ŽENA.

I tu već kreće CIRKUS koji mi možda ne biste poverovali da se zbiva u nekom filmu za top-listu (osim za top-listu nadrealista!) – ali zato, slike govore više od reči. Dakle, OTAC odlepi skroz. Nokautira lezbejku, veže je konopcem i krene da je vuče kroz celu avliju sve do ambara.

Kako genijalan, slikovit prikaz milenijumske torture nad ženskim rodom, oživljen čarobnim Lakijevim filmskim slikama! Pure cinema!

ĆERKA dotrči u odbranu, ali ta mala emo PAĆENICA nema šanse pred arhi-zlikovcem, PATER FAMILIJASOM IZ PAKLA. Osim toga, otac je podseti da je STRUMPET.

Lezbejku bace u kavez sa razbesnelim džukelama. Tinejdž psiho, naravno, sladostrasno uživa u patnjama ove žene – a da nije još premlad za brkove, i brkove bi uvrtao dok se cereka gledajući njeno stradanje.

Ali pre nego što se na nju bace Džeki i Lesi, grbaču joj zaskoči SUPRAJZ koji je Laki lukavo čuvao za kraj. Naime, iz kućice za pseta iskoči – još jedno degenče poput onih kanibala iz OFFSPRINGA: odrpano, na četiri noge, prljavo, i gladno sirovog mesa. Ingenioznim smislom za storiteling, Laki nam je ostavio da pročitamo Kečapov roman ako hoćemo da saznamo KO i ŠTA je to jebeno čudo koje niotkuda tu iskoči, jer se to u filmu ne vidi i ne kaže (tačnije, implicira se, u par reči, ali samo onima koji znaju šta znači reč "anophthalmia")!

Tu kreće orgija loših ali izdašnih efekata maske: koža se kida, krv lipti, ali sve je prilično slabo napravljeno i jedva dobacuje do nivoa jeftinih italo horora iz poznih 1980-ih (ništa od Đaneta de Rosija ovde!)
Emo PAĆENICA, za to vreme, oslobodi ŽENU. Anđela Betis, praktično, pogine od odgrizenog obraza: efekat više liči na to da joj se neko sa krvavom stolicom posrao na facu.

ŽENA ode u ambar da jebe oca (u vr' guzice!) ovim zlim MUŠKARCIMA: nema milosti, nema oprosta, nema predaje.

Prvo ubije klinca na jedan od najimbecilnijih i fizički neizvodljivijih načina u svekolikoj istoriji čovečanstva: iz dva udarca nekakvom daskom ili limom ona ga bukvalno prepolovi posred srede – ali pošto smo ovde odavno rekli "Zbogom, stvarni svete", teško da će nekome smetati što se ljudsko, pa čak ni dečačko telo ne može baš tako lako cap-carap prepoloviti (pa još dok stoji na nogama). A još manje će neko imati problem sa stradanjem deteta koje nam je, tokom celog filma, prikazivano kao odvratnija nakaza od Demijana i Kevina zajedno!

Sasvim dosledno ovom nakaradnom "naturalizmu" (a la BRAINDEAD!) – ŽENA našem zlom TATKU zabije šaku u stomak i iščupa mu creva kao da je krpena lutka, dok on vrišti k'o curica. Štaviše, ona mu iščupa i srce (što je, u skladu sa slobodno shvaćenom fizionomijom i zakonima prirode, prosto ko pasulj: otprilike, kao da bereš jabuku: cap, i gotovo) i zagrize ga pred njim. EAT THIS, SUCKER!

Sledi hepi-end: muškarci su mrtvi (HA!HA!), ostale samo ŽENE. Pod uslovom da ova trudna STRUMPET ne rodi sina. Ali nju ko jebe, jer ŽENA uzima pod svoje ono anoftalmično četvoronožno degenče (koje je iz neobjašnjivih razloga smesta prihvata za gospodaricu)

...i sa sobom odvodi najmlađu ĆERČICU, pretpostavljamo zato što je još neiskvarena falocentričnom indoktrinacijom, pa za nju još uvek ima nade da u šumi, u PRIRODI,

pod okriljem BOGINJE MAJKE, izraste u slobodnu militantnu feministkinju koja će, bez ikakvih skrupula, da proždire muške iznutrice…
THE END.

Da sumiram: početak nema veze ni sa čim (ko je i šta je i odakle je ŽENA?), a kraj ima još manje (otkud degenče i zašto i curica prihvata da ide sa njima, a trudnica ih pušta da joj odvedu sekicu bez protesta?). Likovi su karikirani do imbecilnosti. Motivacija i ponašanje nemaju veze sa psihologijom i stvarnim svetom u ma kom smislu te reči. Unutrašnje nedoslednosti i neubedljivosti prevelike su za bilo koga sa aktivnim mozgom tokom gledanja (Kako je feralna ŽENA opstala tako dugo, toliko blizu civilizacije, neprimećena i neuhvaćena? Kako je ova familija uspela da od vlasti sakrije svoje degensko dete tako dugo? Kako je ovoliki psihopata poput OCA uspeo da tako dugo funkcioniše u toj zajednici a da niko ne posumnja šta mu se u familiji zbiva? Mislim, film ipak počinje porodičnom zabavom na kojoj su: dakle, ovi se, kao, druže sa nekim, kao, ljudima...). "Dramaturgija" je zasnovana na proizvoljnosti i anything goes pristupu, pa zato nema ni saspensa ni strave, a ni šoka – osim šokantnog treša u koji ovo vrlo brzo skrene a pred kraj vala i eksplodira nepojmljivim nivoima đubrovitosti. Kamera je loša, mnoge scene su naprosto nepregledne i nejasne zbog lošeg frejminga i osvetljenja. A šta tek reći o antologijski imbecilnoj odluci da se veći deo filma pokrije nekakvim užasnim "alter" i "emo" pop pesmicama na saundtreku? Pa samo zbog toga ovog Lakija treba pokriti smolom i perjem i ISMEJATI ga iz Holivuda!

Što je najjadnije, čak i ta feministička agenda podrivena je grotesknim situacijama i preglumljavanjem i karikiranjem, a naročito bezmoždanim storitelingom sa njegovom jeftinom, ispraznom "katarzom" u vidu masovnog pokolja koji značenjski ništa ne kazuje o oslobođenju potlačenih žena, osim: blažene su cannibal women in the avocado jungle of death, jer one će naslediti zemlju. I tako, pošto je Laki malo nervozan, ova imbecilnost na kraju sasvim prikladno potone na nivo jedne debilne Trome.

Ocena 2- data je ovome samo zato što je ŽENA umereno zabavna za gledanje, isključivo kao nenamerna komendija. Nikako drugačije. Kao horor – ovo je anemično, neuzbudljivo, nenapeto i negadno. Kao feministički pamflet – ovo je plitko, neubedljivo i jadno čak i za taj žanr. Feminista u meni zgrožen je ovom travestijom, a još više onima koji su blagonakloni prema njoj. Ova ŽENA zaista ničim ne zaslužuje da prema njoj budete džentlmen.

NAJBOLJI HORORI 2010. GODINE

2012-01-07T00:16:00.002+01:00

Za par dana biće skockana moja lista najboljih horora premijerno viđenih u 2011-oj. Do tada, evo prilike da se podsetite godinu dana starijih i proverite da li vam je promaklo nešto od ovoga – dok ne stignu friški naslovi.

Ovaj tekst pisan je ekskluzivno za slovenački filmski časopis EKRAN, gde je – na slovenačkom, of kors – izašao u broju za decembar-januar, pre tačno godinu dana.
Sada, sa njihovim dopuštenjem, obznanjujem ovaj pregled po prvi put na srpskom jeziku.

SATIRE I SATARE: NAJBOLJI HORORI 2010. GODINE
Dejan Ognjanović

Godina 2010. na polju horor filma odlikuje se pretežno razočarenjima na estetskom planu, bez obzira što je taj žanr na američkim blagajnama beležio velike uspehe. Površinski gledano, horor zaista jeste "in" – tražen je, gledan i vrlo komercijalan; ali ako se dublje zagledamo u ovaj fenomen, videćemo da kvantitet (i box office) uglavnom nisu praćeni adekvatnim kvalitetom. Na blagajnama su najbolje prošli "reality horrori" koji imitiraju stil "dokumentarnih" snimaka (po uzoru na Blair Witch Project, 1999) kao što su Paranormal Activity 2 i The Last Exorcism, zatim finalni (?) nastavak torture porn franšize Saw 3-D i high-concept film Devil. Ipak, pravi kvaliteti nalaze se negde drugde.
Najviše prašine ove godine s pravom je podigao Srpski Film Srđana Spasojevića, izuzetno redak primer prodora bilo kog naslova sa ex-Yu prostora na relevantne svetske žanrovske festivale i na zapadno tržište. Film je postigao odlične kritike ali i velike kontroverze svuda gde je bio prikazan: South by Southwest Film Festival (SAD), Brussels International Fantastic Film Festival (Belgija), Fantasia Film Festival (Kanada), Puchon International Fantastic Film Festival (Južna Koreja), L'Étrange Film Festival (Francuska)... a još više tamo gde nije bio prikazan, npr. London FrightFest Film Festival (Engleska). Na ovom poslednjem je u zadnji čas povučen zbog cenzorskih zahteva da se skrati za 4 minuta kako ne bi englesku publiku iskvario svojim prizorima u kojima se seks i smrt spajaju na prilično morbidne i šokantne načine.

Na stranu kontroverze, radi se o odlično napisanom, snimljenom i režiranom horor-trileru u kome se američki žanrovski storytelling primenjuje na vrlo srpsku (ali i uopšte, balkansku) priču o tome kako smo (s)jebani spolja i iznutra i kako nam bolji neprijatelji od nas samih i ne trebaju. Pritom se triler i horor elementi pokazuju savršeno prikladnim za prikaz raspada humanih vrednosti i degradacije koja je postala naša svakodnevnica. Paradoksalno je da je veštačka, fimska krv uzbudila mnoge gledaoce koji su, nedavno, bili hladnokrvni na prolivanje one prave, ljudske.
Krv obilno pljušti i u hongkonškom Dream Home, u kome se nasilje, kao i u Srpskom Filmu, pokušava opravdati društvenim angažmanom – ovde, satirom na ekonomsku situaciju današnjeg Hong Konga gde je praktično nemoguće doći do stana po povoljnim uslovima. Zato je jedini način, barem za poremećenu protagonistkinju, da krene u krvavi pir i tokom jedne noći učini zloglasnom odabranu lokaciju, kako bi joj time spustila cenu. U suštini, ovo je natprosečno dobro napisan i režiran slasher koji najviše pleni spremnošću da ide u ekstreme na koje se proračunati američki hororčići retko usuđuju.
Heartless je dugo čekani povratak Philipa Ridleya, autora kultnog horora The Reflecting Skin (1990) i mračno-nadrealnog The Passion of Darkly Noon (1995). I u ovom filmu primetan je društveni angažman (aluzije na beskućnike i na tinejdž-nasilnike sa kapuljačama, tzv. "hoodies") ali je u srcu priče ipak jedna barokna horor-melodrama sa Faustovskim motivom prodaje duše Đavolu jednog mladog čoveka koji, želeći da ukloni beleg sa svog lica, stiče beleg na srcu.

    The Revenant takođe sadrži tragove društvene satire, naročito kada neobjašnjeno vaskrsli junak i njegov drugar koji mu pripomaže, odluče da žeđ za krvlju utoljavaju kriminalcima u LA predgrađu, što ih pretvara u vigilante-zombije. Odličan balans između drame, "buddy"-komedije i splattera scenarista i reditelj D. Kerry Prior kvari tek na kraju. Satira postane prenaglašena u raspletu u kome otkrijemo da američka vojska koristi zombifikovane vojnike kao oružje masovnog uništenja – u Iranu.
    Australijski The Loved Ones možda ima na pameti satiru o današnjim muško-ženskim odnosima kroz priču o jednoj nesuđenoj kraljici mature koja otima poželjne momke i muči ih u svom domu (uz očevu pomoć!) ne bi odabrala pravog – ali ovaj dobro uslikani "torture porn" ne uspeva do kraja da osmisli svoj sadizam, niti da nas istinski zainteresuje za sudbinu prerano svezanog mladića začepljenih usta.
    I američki Frozen Adama Greena ima elemente satire na međuljudske odnose: troje prijatelja glupim sticajem okolnosti ostane zaglavljeno na žičari usred snežnih planina, a ljubav i prijateljstvo stavljeni su na probu kad dođu noć, hladnoća, glad, vukovi... Iako drama nije najdoslednije sprovedena, jer je rasplet više proizvod slučaja nego li konkretne akcije, film sadrži dovoljno saspensa i prijemčive drame koja nagoni na neizbežno pitanje: "Kako bismo se poneli u sličnoj situaciji?"
    Evropa je osvetlala obraz kroz belgijski Amer; naslov znači "Gorčina", ali se nigde ne prevodi. U pitanju je visoko artistički naslov, na granici eskperimentalnog i nenarativnog, u kome se do ekstrema dovode tematika italijanskog "giallo" horor-trilera (psiho-seksualno nasilje) kao i njegov stil (hipertrofija krupnih planova, fetišizma objekata i ženskog tela svedenog na predmet, hladno oružje, nevidljive ubice, krv...). Dario Argento je izgubio kompas, ako je suditi po njegovom nenamerno smešnom Giallu (2009); belgijski par Hélène Cattet i Bruno Forzani pokušava da njega, i sve nas, podseti o čemu je tu zapravo reč u ovom meta-filmskom eseju.
    Nisu baš svi imali tako artističke ili barem satirično angažovane namere: neki su, prosto, hteli da zabave publiku željnu strave i krvi. Najbesramniji u tome bio je Francuz Alexandre Aja koji se, posle zasluženog uspeha filma Haute Tension (2003), preselio u Hollywood kako bi Amerikancima pokazao da može da snimi veći, glasniji i gluplji "letnji film" od njih samih. Njegova Piranha 3D – o krvavom piru praistorijskih pirana nad razgolićenom omladinom u jednom letovalištu – deluje kao cinična, možda i previše cinična parodija B-filma. Uprkos napadnom dodvoravanju masama, publika nije reagovala.

    Joe Dante (reditelj "originalne" Piranhe, 1978) vratio se hororu sa respektabilnim naslovom The Hole (u 3-D), o jami ispod jedne kuće u predgrađu koja vodi sve do – privatnih strahova onih koji u nju zavire (pretežno klinaca). Tragovi nekadašnje magije prisutni su, ali u manjim dozama, podriveni niskim budgetom i razočaravajućim završetkom.
    Solomon Kane Michael J. Bassetta mogao je da ima uspeha kod publike – da mu je samo pružena šansa. Producenti su ovaj spoj akcije, fantazije i horora (prema delima tvorca Conana, Roberta E. Howarda) iz nejasnih razloga "bacili" pravo na DVD, iako je solidnim budgetom, efektima, intrigantnim glavnim junakom i solidnom pričom zasluživao veliko platno. To je zabavan i atmosferičan film o borcu protiv demona iz 18. veka – nešto kao Van Helsing (2004), samo sa življim likovima i manje bombastičnih CGI efekata. U pametnijim rukama od ovoga je mogla da nastane solidna horor-akciona franšiza.
    Najzad, nastavak španskog (i međunarodnog) hita Rec dobio je nastavak. Drugi deo potpisuju isti autori, Jaume Balagueró i Paco Plaza, što je garant visokog nivoa egzekucije energičnih horor scena, ali premisa o čudnoj "zarazi" u jednoj zgradi, donekle je degradirana jer ovde poprima sve usiljenije i apsurdnije demonske konotacije. Ipak, krvi i napetosti ima više nego dovoljno za gledaoce jakih živaca.
    Za kraj vredi pomenuti i nekoliko solidnih direct-to-DVD naslova:
    Road Kill je natprosečno dobro napravljen, vizuelno kulturan i intrigantan, atmosferičan hororčić, nešto kao australijski pustinjski Duel sa kamiončinom koja umesto na benzin ide na – ljudsku krv i meso. Dopadljiv kast i simpatični likovi pomažu da se svari apsurdnost metafore nizašta.
    Burning Bright je još jedan okej film ni o čemu. Pravi, živi (a ne CGI!) tigar teroriše tinejdž sestru i njenog mlađeg, autističnog brata, zatočene u kući za vreme tajfuna. Zatočio ih očuh da bi dobio novac od osiguranja, ali bata i seka su žilaviji nego što deluju... Ovo je kao jeftini Panic Room, samo sa tigrom. Saspens scene su dobro režijski uklopljene, sa odličnim zvučnim dizajnom.
    Altitude počinje sa grupom antipatičnih stvorova koji ulaze u mali privatni avion. Stvari postaju zanimljive kad se nađu visoko u vazduhu, sa kvarom koji im onemogućava spuštanje, a čudni oblaci i još čudniji pipci (!) iz njih ne slute na dobro. Film sadrži nekoliko napetih scena vezanih za stravu u krhkom aviončetu izgubljenom u ogromnim visinama. Strah od visine je jedan od temeljnih ljudskih strahova, i ovde je na momente odlično eksploatisan. Šteta samo što je kraj izgubljen u Zoni sumraka...
     I tako, između satare i satire horor je pregurao još jednu godinu, bez epohalnih, antologijskih filmova, ali sa sasvim dovoljno pristojne zabave za one koji vole da se plaše.

Italijanski horori u ZNAKU SAGITE 18

2012-01-06T01:02:00.000+01:00

    Posle par godina pauze, ničim izazvano, naprasno i sasvim iznenada pojavio se novi broj magazina za SF i horor - ZNAK SAGITE! Tako barem tvrde neki ljudi na internetu; ja još uvek nisam dobio autorske primerke, ali to je već normalna stvar sa izdavačem Bobanom Kneževićem koji stoji iza ovoga.
    U novom broju možete pročitati nekoliko izvanrednih teorijskih i kritičkih tekstova, kao i nekoliko priča sumnjive vrednosti. Za teoriju su zaduženi već dokazani i pouzdani muškarci, a za sumnjive priče – žene.
    Ex-saradnik ovog Kulta, R. R. Radunović (aka Tripp) piše o romanu Stivena Kinga UNDER THE DOME: dakle, sada i na papiru možete čitati njegov tekst premijerno ovde na blogu objavljen 2. decembra 2009. godine! A tu je i njegov tekst o Simonsovom DROODu, izvorno okačen na ZS forumu.
     Ex-saradnik Kulta, Miloš Cvetković (aka milosh), piše o navodno odličnom SF romanu SPIN – to je tek malkice izmenjena verzija teksta sa njegovog bloga.
    Ivan Jovanović (u kibersvetu poznatiji kao Nightflier) obznanjuje tekst svog predavanja o ženama koju pokušavaju da piskaraju o vampirima i vampiricama, što će svakako zanimati one koje to zanima.

    Davor Šišović za štampu nudi svoje na netu već objavljivane prikaze, a tu je i izveštaj sa nekakvog fanta-dešavanja u Sarajevu iz 2010. što je još i jedan od svežijih tekstova u ovom broju.
    A. Manić piše o Bilalu a velika istarska lavkraftovka Natalija Stepić intervjuiše nekoga ili nešto vezano za fantasy, čini mi se.
    Najobimniji prilog u ovom teoretskom delu potpisuje Dejan Ognjanović (u kibersvetu poznatiji kao Ghoul): u pitanju je drugi deo gigantskog eseja (sitne knjige!) o carevima italijanskog horora.

Prvi deo tog teksta izašao je pre toliko mnogo godina, u ZS br. 13, da se toga sećaju samo oni najstariji. Na tom broju stoji datum "oktobar 2004" što možda jeste ali i ne mora da znači da je datum kad je to zaista izašlo. U tom delu govorilo se vrlo detaljno o Mariju Bavi, Rikardu Fredi i Dariju Arđentu, pa je stoga naslov sasvim logično glasio: ZLE OČI, KRV I CRNE ČIPKE. U međuvremenu su izašla četiri broja bez nastavka tog zaboravljenog teksta, a onda je Bobanu ćunulo da davno poslati drugi deo, koji je bio spreman još za br. 14, izda u ovom "friškom", 18-om.

Pošto se drugi deo eseja zove CRNE RUKAVICE, KANIBALI I ŽIVI MRTVACI, onda je sasvim logično da se unutra detaljno analiziraju opusi horor-legendi kao što su Lučio Fulči, Ruđero Deodato, Umberto Lenci i Džo D'Amato, uz osvrt na doprinos scenariste Dardana Saketija, najplodnijeg horror-scenariste u Italiji. Dakle – punih 40 strana ovog broja zauzimaju iscrpne analize najboljih filmova ovih autora, uz ukazivanje na najznačajnije elemente njihovih poetika, pa stoga, koga italijanski horor zanima, ovo mora imati, i to što pre, jer tiraž je smešan (oko 300 komada). Nemojte godinu ili dve dana kasnije da me smarate pitanjima kako i gde da ovo nabavite, kao što to sada brojni čine za Nekronomikon (rasprodat! nema! ne zna se kad će i da li će biti opet!).
U III delu biće detaljno obrađeni Lamberto Bava, Pupi Avati, Mikele Soavi, kao i 10 najboljih italo horora nastalih izvan opusa obrađenih autora. Međutim, taj treći deo, kako stvari stoje, najverovatnije neće izaći u Znaku sagite, već negde drugde. O tom potom.

Ako vam i pored svega ovoga nije dosta horora, imate tu i priče 12 žena, od kojih su neke dokazane kao pisci (3-4), a neke (5-6) tek pokušavaju da se afirmišu.
U svakom slučaju, možda ima neke simbolike u tome da se moje ime po prvi put javlja na baš ovako užasno ružnim koricama pa još ovako napadno ženskog broja magazina za koji, inače, pišem od njegovog 5. broja (1995), čuvenog po mojoj "Nekrofiliji" (esej), Lavkraftovom "Goniču" i Brajtinom "Pelinu". Šesnaest godina kasnije, evo i njegovog 18. broja, pa ko voli – nek izvoli, dok ima.

Živomir Žika Nikolić: GUBANOVA DRUŽINA

2012-01-04T00:28:00.003+01:00

Živomir Žika Nikolić je ekskluzivno otkrovenje ovog bloga – barbarogenije koji čami u tami Južne Srbije (Aleksinac), umesto da spava na lovorikama (i književnim promocijama) kao najveći živi srpski pesnik, pisac, aforističar i svirač u frulu i okarinu. Takođe je autor 17 sorti šećerne repe i 2 sorte stočne repe. Sa njegovim dosadašnjim spisateljskim radovima stalni pratioci bloga već su obilato bili upoznati, a pošto će i ubuduće ovde biti još i još i JOŠ odlomaka iz dela ovog genija koji hoda, najzad sam uveo novi TAG, pa sada klikom na njega možete da se podsećate minulih genijalnosti. Evo ovde - Žika pesnik!
Kratka ali slatka knjižica pod nadahnutim naslovom GUBANOVA DRUŽINA predstavlja nam Majstor-Žiku u novom svetlu. Do sada nam znan samo kao prvorazredni (?) stihoklepac, Herr-Žika ovde ogoljava nove dimenzije svog raskošnog talenta. Šta je ovo? Zbirka priča? Pozorišni komad? Pesma u prozi? Proza sa pesmama između? Moralitet (morality play)? Elaborirani EPP za proizvode "Bambija", Požarevac? Auto-promotivni projekat za dilovanje deci sopstvenih knjiga? Sve to zajedno, i još mnogo toga više? I sve to na skromnih ali sadržajno nabijenih 20 (dvadeset!) stranica!

Kao i obično kod ovog proverenog majstora, nema tupljenja, nema zavlačenja, nema praznog hoda: on vas od prve stranice hvata za gušu i drži vas do poslednje i tu nema beganja! Ono što bi mizernija piskarala rastezala na stotine stranica, Žika nabije na par desetina – ali to što je nabio, rečima recenzenta "dugo ostaje zapamćeno"! Nikako u nestrpljivosti za novim susretom sa ovim genijem ne propustite recenziju, jer ona savršeno koncizno priprema teren za ono što sledi, sa svojim lucidnim ukazivanjem na pesnikov "žanovrski izlet", sa svojim razlikovanjem između "narodnog, na momente etno" pristupa (jer etno nije isto što i narodno!), sa brigom za "zdrablje" dece, i sa apoteozom "nenasilnog" iskorenjivanja društvenih zala putem poezije, što je svakako originalni zaokret u njenoj upotrebi, neviđen još od dana starih Grka. Recenzija, takođe, pronicljivo zapaža da je Žika kao autor "viće usmeren sadržajnom a manje formi" – što već i samom rečeničkom konstrukcijom priprema čitaoca na rušenje svih normi i formi koje sledi!

Jer – šta, zapravo sledi?

Smelo razbijanje granica između tri temeljna književna roda (epika, lirika i drama) u kakvo se smeju upustiti samo književni Titani! Sudar metafizičkog i svakodnevnog prožet suptilnim didakticizmom! Infantilno kao ogledalo (univerzalno) ljudskog! Dete kao otac Čoveka! Iskušenja savremenog života (droga, alkohol, duvan, kafa...) kao modernizovane verzije drevnih harpija i gorgona što se ostrvljuju na nejač! Kosmicizam isprepleten sa najekstremnijim lokalizmom, neviđen u književnosti još od dana H. F. Lavkrafta! Postmodernistička auto-referencijalnost i metatekstualnost kakve bi posramile prvi i drugi red na dodeli NIN-a! Ingeniozna kritika konzumerizma kontradiktorno sprovedena kroz njegovu blatantnu promociju! I tako dalje...
Uostalom, čemu dalja priča, kad je Žika sve to već OBJASNIO?

Jedno je izvesno: sa ovom knjigom Živomir Žika Nikolić se ubedljivo svrstao rame uz rame sa takvim već dokazanim poetama detinjstva i nevinosti kao što su Darko Tuševljaković i Dimitrije Vojnov!

Skenovi nisu tako dobri kao nekada – delom zbog slabije štampe ovog retkog izdanja, a delom zbog samog skena koji je, zbog specifičnog poveza, morao da ispadne malo bleđi. Kliknite na sliku za čitljivu verziju – i uživajte!

2011: Rekapitulacija

2012-01-02T15:39:00.000+01:00

Kraj jedne godine i početak nove uobičajeno je vreme da se podvuče crta i svedu računi. Evo, stoga, kratkog podsećanja na to GDE SAM BIO i ŠTA SAM RADIO tokom 2011-te godine a što se tiče sadržaja ovog bloga. Onima koji su blog pratili redovno ovo je podsećanje, a onima koji nisu, skrenuće pažnju na neke stvari koje su propustili.

Sakriveni među ovim faktima nalaze se i poneki nagoveštaji stvari koje dolaze u 2012.

KAPITALNI PROJEKTI:

POETIKA HOROR ŽANRA – OBJAŠNJENA!

U sredu 01.06.2011. stavljena je tačka na prvu fazu epohalnog "Projekta Doktorat" (izrada) da bi smesta započele pripreme za drugu, finalnu (odbrana). Prvog dana juna, dakle, arhiva UNIVERZITETA U BEOGRADU, tačnije FILOLOŠKI FAKULTET, odnosno Studijska grupa Anglistika, postali su bogatiji za moju doktorsku tezu pod naslovom ISTORIJSKA POETIKA HOROR ŽANRA U ANGLO-AMERIČKOJ KNJIŽEVNOSTI, kod mentora prof. dr Zorana Paunovića.

OBJAVLJENI TEKSTOVI:

A) U SRBIJI:

- Esej "Odnos prema horor žanru u književnoj i filmskoj teoriji na srpskom jeziku" objavljen je u jednom od najuglednijih (i najjače bodovanih) domaćih časopisa za nauku o književnosti: Književna istorija, XLII, 142, str. 559-570.

- Izašao temat o hororu časopisa 'za odbranu i poslednje dane kulture' SEVERNI BUNKER, i u njemu moj tekst: ČEKAJUĆI NOVOG IZBAVITELJA: HRVATSKI HOROR FILMOVI.

- U FILAŽU br. 5 izašao moj esej ZAŠTO SRPSKI FILM? (moja za sada finalna reč objašnjenja suštine ovog filma).

- U FILAŽU br. 5 izašao moj izveštaj SUBVERZIVNA SRBIJA NA FANTAZIJI (od subverzije preko fantazije do diverzije).

- Izašla je knjiga ABRAXASOV VODIČ NIZ DOKUMENTARNI FILM a na njenom početku – moj predgovor pod naslovom DOKUMENTOVANJE ZVUKA KOŽE KOJA TRULI.

- 29. broj časopisa za književnost, umetnost i kulturu BUKTINJA (Negotin), u celosti je posvećen domaćem filmu. Moj prilog sastoji se u tekstu PROBLEMI SA NOVIM SRPSKIM FILMOM.

- U knjizi DILAN DOG br. 13 izašao je moj esej o epizodi GOSPODAR TIŠINE pod naslovom ISTINA BOLI!

- U knjizi DILAN DOG br. 14 izašao je moj esej o epizodi GOLKONDA pod naslovom DUŠA GDE JE ONDA?

B) U INOSTRANSTVU:

B1 – ŠTAMPANO:

- U januarsko/februarskom broju jednog od vodećih svetskih horor magazina RUE MORGUE, u okviru rubrike Classic Cut, objavljen je moj kratki esej o značaju Poove priče "Maska Crvene smrti", kao i o njenim daljim uticajima, na filmu i drugde.

- U 111-om, majskom broju kanadskog RUE MORGUE magazina, izašao je moj novi tekst u rubrici CLASSIC CUT, posvećen japanskom splatteru ALL NIGHT LONG 2.

- U novembarskom broju horor magazina RUE MORGUE #117, u rubrici CLASSIC CUT objavljen je moj tekst o knjizi The Weird Tale S. T. Joshija.

- Broj češkog časopisa za teoriju, istoriju i estetiku filma ILUMINACE (3/2011), koji je izašao krajem novembra, posvećen je temi "Žanrovska produkcija u socijalističkim zemljama". Priređivač ovog broja, Jaromir Blažejovski uvrstio je u sadržaj ovog temata i nekoliko odabranih odlomaka iz moje knjige U BRDIMA, HORORI. Detalji – ovde.

- U oktobarskom broju slovenačke filmske revije EKRAN objavljen je moj opširan osvrt na Festival evropskog filma na Paliću, kako na filmove, tako i na okrugli sto na temu KAKO JE POČEO RAT NA MOM BALKANSKOM POLUOTOKU.

- U novembarskom broju slovenačke revije EKRAN pet stranica zauzima moj tekst DAVID CRONENBERG – VIŠE NEGO LJUDSKI.

B2 – NA NETU:

- Prikaz knjige ZOMBIES! AN ILLUSTRATED HISTORY OF THE UNDEAD by Jovanka Vuckovic izašao na sajtu Beyond Hollywood.

- Osvrt na scenario predstojećeg lavkraftovskog omnibusa ARKHAM SANITARIUM izašao na TWITCHU.

- Prikaz knjige NIGHTMARE MOVIES by Kim Newman izašao na Twitchu, a sada je i u mom hramu, pa exkluzivne opservacije i fotke pogledajte OVDE.

- Prikaz filma DIE FARBE (The Colour Out of Space, 2010) prema Lavkraftovoj noveli izašao na TWITCHu.

- Prikaz filma O BARAO izašao na sajtu Beyond Hollywood

HOROR PROZA

- Početkom maja iz štampe je izašla najnovija antologija fanta/horor priča domaćih pisaca kod priređivača i izdavača Gorana Skrobonje: APOKALIPSA JUČE, DANAS, SUTRA, a u njoj je i moja priča JAMA.

- Tokom avgusta napisao sam dve nove horor priče. NESTALI će se naći u jednoj antologiji koja izlazi tokom januara (više detalja uskoro), a NIOTKUDA je ponuđena Goranu Skrobonji za antologiju priča o vampirima – videćemo uskoro da li je zadovoljila njegove standarde.

- Započeo sam roman ZAVODNIK, koji treba da bude gotov tokom ove (2012) godine.

JAVNI NASTUPI:

A) PROMOCIJE MOJIH DELA I DELA U KOJIMA SAM UČESNIK

- U sredu 27. jula 2011. u Ljutomeru (Slovenija) je, u okviru festivala GROSSMANN, promovisano II izdanje (o)kultnog romana NAŽIVO. Detalji i audio-zapis toga – ovde.

- U petak, 04.11.2011. roman NAŽIVO imao uspešnu promociju u Kragujevcu.

- U subotu 5. marta, u Sava centru, u okviru FEST-a, desilo se prvo javno predstavljanje najnovijeg, petog broja FILAŽA.

- U četvrtak 24.03. promocija filmskog časopisa FILAŽ, tačnije, njegovog 5. broja, održana je na odeljenju PERIODIKE NARODNE BIBLIOTEKE u Nišu.

- 13.04.2011. u maloj sali Kulturnog Centra u Vršcu održana je promocija petog broja filmskog časopisa FILAŽ.

- 08.11.2011. godine u niškom SKC-u učestvovao sam na niškoj promociji antologije domaćih priča o smaku sveta Apokalipsa juče, danas, sutra.

B) PROMOCIJE TUĐIH DELA

- U sredu 18. maja u Zrenjaninu promovisao Sina Čovekovog (aka Abraxas, aka Bojan Pandža) i njegove knjižice A ZNAŠ LI TI ITD. Izveštaj sa tog zbitija je ovde.

- U petak 03. juna u Kragujevcu saučestvovao sam u promociji knjige A ZNAŠ LI TI ITD. by Bojan Pandža.

- U utorak 13.12.2011 u Smederevu vodio sam tribinu posvećenu umetničkom izrazu reditelja Đorđa Kadijevića.

C) PREDAVANJA, OKRUGLI STOLOVI I TRIBINE

- U četvrtak, 24. februara, u Maloj sali Niškog Kulturnog Centra na Paliluli održao sam predavanje o velikom američkom piscu Vilijamu Barouzu.

- Period 6-10. jul 2011. proveo sam kao gost FANTASTIC ZAGREB FESTA gde sam učestvovao na dva panela:

na temu GDJE JE GRANICA IZMEĐU UMJETNOSTI I EKSPLOATACIJE bio sam učesnik,

a na onome s temom FANTASTIKA I HORROR U EX-YU: DANAS I SUTRA bio sam i moderator.

- Novo izdanje Festivala srpskog filma fantastike (FSFF) održano je od 13. do 16. oktobra 2011. godine u Domu omladine Beograda i Muzeju jugoslovenske kinoteke. Predavanje o hrvatskim fantastičnim i horor ostvarenjima od SFRJ do danas održao sam u petak 14. okobra (Dom omladine, sala Amerikana).

INTERVJUI SA MNOM

A) ZA SRPSKE MEDIJE:

- Na poziv niškog dnevnog lista NARODNE NOVINE dao sam intervju novinarki zaduženoj za kulturu, Aleksandri Gojković, koji je objavljen 07.03.2011.

- 27. marta gostovao sam u radio emisiji Pogled iz svemirskog broda. Govorio sam na tri teme: 1) najnoviji FILAŽ i SRPSKI FILM i subverzivna Srbija u njemu; 2) Jovanka Vučković i njeni ZOMBIJI; i 3) kako ide doktorat i šta se još sprema iz ghoulish knjiške kuhinje. Taj razgovor se može skinuti ovde.

- Dao sam intervju povodom FILAŽA, na temu filma, filmskih časopisa i sl. Evo ga ovde.

- Intervjuisala me je novinarka Balkan Insighta, povodom ovogodišnje filmske verzije DILANA DOGA, a na temu popularnosti ovog stripa kod nas. Moji integralni odgovori nalaze se samo ovde.

- PRESS MAGAZIN (dodatak u okviru nedeljnog izdanja PRESSa) koji je izašao 28.08. bavio se novijim srpskim filmovima, a povodom izbora našeg kandidata za Oskara. Ja sam bio jedan od sagovornika, i evo šta sam rekao.

- Povodom 50-og broja DILANA DOGA u izdanju Veselog Četvrtka dao sam izjavu za spec. dodatak tom broju.

- U petak 04.11. u 18.45 h na niškoj TV ZONA prikazana je filmska emisija KADAR tematski posvećena Noći veštica i hororu na filmu. U toj emisiji sam objasnio zašto je Karpenterova NOĆ VEŠTICA jedan od najvećih horora ikada snimljenih.

- U drugoj emisiji (11.11.11) dao sam opširan intervju povodom mojih horor aktivnosti, kojom prilikom je i ovaj blog obilato promovisan. On se sada može videti na naživo, ovde.

- Najzad, u trećoj (18.11.11) spikerka je pročitala moj kratki esej o japanskim horor filmovima, sročen specijalno za ovu emisiju.

B) ZA INOSTRANE MEDIJE

- Intervju koji sam dao kritičaru i teoretičaru Donatu Totaru za net-magazin OFFSCREEN objavljen je krajem juna, i možete ga čitati ovde.

- U 11. broju makedonskog horror fanzina KOŠMAR, koj ije izašao tokom novembra, izašao je opširan intervju sa mnom. Evo srpske verzije ovde.

- Dao sam intervju za samostalni srpski tjednik NOVOSTI koji izlazi u Hrvatskoj. Puna verzija nalazi se samo ovde: I vampiri povezuju Srbe i Hrvate (Intervju)

INTERVJUI KOJE SAM URADIO SA DRUGIMA:

- Srđan Spasojević: DRAMA KOJA ODLAZI U PAKAO (FILAŽ br. 5)

- Moj intervju sa Alehandrom Hodorovskim izašao je u majskom izdanju web-magazina SPECTACULAR OPTICAL - evo ga OVDE, pa čitajte.

- Moj intervju sa Kristoferom Lijem izašao je sredinom avgusta na pune 4 stranice beogradskog nedeljnika NIN.

- Uncut verzija tog razgovora izašla je u septembarskom broju slovenačke filmske revije EKRAN.

- Son Of Man (Bojan Pandža) ekskluzivno otvorio dušu ovde.

UČEŠĆE NA FILMSKIM FESTIVALIMA:

- FANTASTIC ZAGREB FEST (6-10. jul 2011)

- FESTIVAL EVROPSKOG FILMA, PALIĆ (sredina jula)

Proveo sam u II polovini jula sedam dana na filmskom festivalu na Paliću kraj Subotice: družio se s kolegama, odmarao od doktorata i gledao neke uglavnom osrednje filmove.

- GROSSMANN FESTIVAL (kraj jula)

Specijalni gost Grossmann festivala 2011. bio je Ser Kristofer Li. Kako sam sreo Kristofera Lija i O čemu sam razgovarao sa Kristoferom Lijem – piše na linkovima.

- SLASH FILM FESTIVAL (22-30.09.2011)

Proveo sam unikatno-divnih devet dana u Beču, na SLASH FILM FESTIVALu kako bih prezentovao VARIOLU VERU i učestvovao na okruglom stolu o subverziji na filmu.

- Festival srpskog filma fantastike (13. do 16. oktobra 2011)

Eto. Nije bog zna šta, priznajem, ali to je tako samo zato što sam, nakon dugog i ozbiljnog rada na doktoratu, bio pomalo umoran od novih kapitalnih projekata, pa sam se u drugoj polovini godine uglavnom odmarao na sebi svojstven način, i raduckao tek neke sitnije tekstiće, putovao na festivale, obilato se odmarao i još obilnije čitao – "za dušu"…

U 2012. ću biti malo vredniji. Doktorat će biti odbranjen možda već i do kraja januara, biće više mojih akademskih radova u uglednim domaćim časopisima i zbornicima (tri su već prihvaćena i očekuje se njihov izlazak u prvih par meseci nove godine), jedan rad mi na proleće izlazi u vrlo prestižnom zborniku radova u Americi, nastavljam da pišem za RUE MORGUE i EKRAN, izaći će najmanje tri moje nove priče u različitim domaćim antologijama, trebalo bi da završim a možda čak i izdam svoj novi roman, biće neki moji prevodi u jednom zabavnom tematu časopisa GRADAC koji izlazi u prvoj polovini godine, pokušaću da objavim zbirku svojih horor priča a čim rešim status (zaposlenje) – izlazi i moj magistarski o Pou u formi knjige (doktorat u knjiškom obliku ne treba očekivati ove godine). Započeo sam neke razgovore o organizovanju međunarodnog žanrovskog festivala u Srbiji. Ako budem dovoljno motivisan, možda poradim na dopunjenim i apdejtovanim verzijama mojih knjiga U BRDIMA, HORORI i FAUSTOVSKI EKRAN. I tako dalje.

Ko prati Kult, znaće…

Ghoul obrađuje Beč (7): Crkve i katedrale

2012-01-01T16:42:00.001+01:00

Umesto hora bečkih dečaka, za prvi dan Nove Godine evo na blogu nešto drugo a bečko. U okviru akcije "Gde god nađeš zgodnu crkvu, ti Ghoula posadi", tokom svog septembarskog boravka u Beču obišao sam i nekoliko znamenitijih katedrala, crkava i crkvolikih objekata u ovom lepom gradu. Evo slikovitih dokaza (klikni za veću verziju).

Unutrašnjost glavne bečke Stephansdom katedrale mrljavo je uslikala Lilit i njen famozni I-Paid (sic)! Za jednu toliko izvikanu spravu mora se reći da radi totalno bezveznjačke slike. Ipak, boljih za sada iz tog objekta nemam.

Locirani su neki spooky vitezovi u oklopu, obavezne lobanje...

...a zatekla se tu i jedna obožavateljka NAŽIVOG koja je insistirala da se slika zajedno sa autorom.

Mom oštrom oku nije promakao ni nekakav legat (?) ili takvo neko specijalno ćoše posvećeno slavnom hrvatskom ratnom zločincu i pokrovitelju genocida, Alojziju Stepincu, čiju sam mumiju već pohodio u katedrali u Zagrebu ovog leta, a o njoj je već zadahnuto pisao i moj prijatelj Dorijan, pa se može reći da je ovaj svetac nešto kao mala zvezda ovog bloga. Ako među čitaocima ima neko ko zna latinski, baš me zanima šta na tabli tačno piše:

A ovo je već nekakva manja, skromnija katedrala, Votivkirche, od sorte kakvih u Beču ima na svakom ćošku.

U nju nisam ulazio, ali sam zato ulovio nekoliko votivnih gargojli koje su čučale i kliberile se na spoljnim zidovima.

Ovu crkvu, Karlskirche, podigli su kako bi zahvalili bogu što ih nije pomorio baš sve, tokom drugog velikog naleta kuge, nego je ostavio šačicu preživelih.

"Hvala ti, o Bože, jer čudni su i džombasti i blatnjavi i neprohodni putevi tvoji!"

U idućem nastavku: nekoliko svetovnih lokacija iz Beča pored kojih svaki gotski turista mora da maše svojoj otuđenoj familiji i kezi se u kameru!

GOLE TINEJDŽERKE PORNO NOVA GODINA!

2011-12-31T04:47:00.009+01:00

Neću da dužim jer malo je vremena preostalo. Reći ću samo ovo: svi kojima je do slavlja, neka proslave dolazak Nove Godine 2012-te kao da im je poslednji, jer ako su Maje u pravu, onda verovatno i jeste!

Prijateljima i onima koji se tako osećaju kao i svim pratiocima ovog bloga želim u novoj godini NAJVEĆI KURAC PORNO GOLE TINEJDŽERKE PAS JEBE ŽENU VIDEO – odnosno sve ono što ste tokom godine tražili od Gugla, a on vam, umesto toga, dao Gula!

(Za one koji su pali s Marsa ili Venere, ovo što sledi je tradicionalni novogodišnji Ghougle humor – pogledajte arhivu za ranije verzije)

Uživajte!

zombi opkolili grad film

jebulja sa radnog mesta

o ne suprugu mi sevi crnac

jebanje tudje zene (www.google.ba)

covek sa kopitima

privatni porno snimci srbski balerina

преображене људскости у пост-људском пејсажу

značenje riječi preispoljna

dr aleksandar nedeljkovic ginekolog

NAJNENORMALNIJI PIRSING

domaci porno film koji moze da se pogleda

beograd pod tunelima

mirjana karanovic scene sexa

zasto se srusio most u ohajo

horor film u kome devojci izlazi nesto iz pazuha

POKRETNE SLIKE IZ CRTANOG FILMA X MEN

ti si se okliznula i pala mi na kurac

misli iz blejd ranera

kako izgleda picka

pitate me zasto volim tita

pornicarke sa telefon u ruci

sexy oruzije

bolest spinalne atrofije aleksandar nedeljković

porno film koji morate pogledati

gole seljanke (www.google.hr)

porno filmovi kromanjonac

sexy srbini

zena sa kurcem

pas bez nogu

1001 nacin kako mozete umreti

nedovoljno mrtav

coult of gouhl

jugo guranje

jugoslav pantelić kako se zove njegova supruga ili devojka

jugoslav pantelić gay

velike stidne usmine

kako se jebe

stari nacin prizivanja magije

domaci filmovi sa vulgarnim scenama

trolovi zene kako se јебање

film o ubijanju crnaca

covek ostao bez kurca

boban knežević dramaturg

dimbo sa pecaljkom

the darko tuševljaković show

doktor gruco

lista 10 filmova uz kojih se place

how big is srdjan todorovic penis

how to become a real mermaid

sekte covek sa zmijom u bradi

retardirani deda

cult of ghoul useravanje od straha

tiziano e gay

"đorđe bajić"

porno filmovi koji su snimljeni u prokuplju

gumeni delovi za motorne testere

moje juce danas i sutra

ruka dildo

grbavi frankenstein

kadar da budem kadar

КАКВО Е БЛОКБЛЪСТЕР

gde kupiti stake

pornić pas kara zenu

recenice iz filmova

tango i kes pesma iz filma

ken russell+mefisto

film oko japanska verzija horor

nude nimfets

narod masim se za kurac

domace francuske bombone

najbolji rumunski vampirski horor filmovi

fufica

sisanje novica vidi vidi cigance

17 gay pesama

mothman 11 septembar

ghoul je odvratan

kosovo je srbija grafiti u ceskoj

gole devojke sa nudisticke plaze

da li citamo komentare ispod vesti

kako da zena vacaris

savrseni darovi za devojku

štrojenje svinja

jao neka nebeska sila

porno slike sve na svetu

bez brushaltera

drkate na sestru

vunene gace

filmovi kad ga pretvori vestica u svinju

sveto mesto-ruska verzija

pas otvara kapiju

you tube-pletene popke

od cega napraviti triangl

bledilo na lice crna magija

kad neko magistrira koje su cestitke

Slike djavola za skidanje,kako postati sluga njegov

crnci veliki ud

Porno slike.kad pas jebe zenu

da li se jugoslav pantelic ozenio

usrana beba

vampirski film kokoska

gothic izreke

gingerkunac

drkanje kod decaka

u ljubavi centimetri nisu bitni

knjige za zlikovca

love you priplodni pastuv francuske

slovachki besplatni porno filmovi

o cemu se radi u filmu valhalia

neznanje je majka avanture

sa mnom je opasno voleti

hoću istinu mama

penis poznatih

heartless site:cultofghoul.blogspot.com

okultne radnje zrno kukuruza

pdf rituali crnog sabata

pornici sa vesticama

najveci okultisti u srbiji

zivi čovek pored groblja

POLOVNE PLASTICNE KANTE

* * *

Za kraj samo još par prigodnih poruka:
Ghoul vam želi da u Novoj Godini imate dovoljno mesa!

I ne zaboravite mudrost naročito prikladnu za masovne dočeke:

Filmski program za Novu godinu

2011-12-29T18:39:00.002+01:00

Kad sam bio klinac, nije bilo interneta. Nije bilo Divxa niti DVDa. Državna TV je imala samo dva programa, a lokalni još nisu postojali. Čemer. Zavisiš od toga šta je Rale Zelenović uspeo da kupi od "hitova" tokom te godine, ali ne IZ te godine. Ne. Uglavnom neki mjuzikli i romanse iz praistorije, uz poneku komendiju ili akciju, ali pre će biti vestern. U poznijem mi tinejdžerskom dobu već se mogao očekivati i poneki SF ili nešto srcu mi bliže (ali svakako ništa hororično). Sećam se da sam kao kreten ustajao rano ujutro u sredu pred Novu godinu kako bih što pre kupio TV Novosti i u njima saznao koji će filmovi biti prikazani za praznike. (TV Novosti zato što su izlazile prve od svih tih sa programom; TV Revija je izlazila četvrtkom, a dnevne novine su nedeljni TV program davale tek u petak.)

Danas, zahvaljujući razvoju tehnologije, a pre svega čudu zvanom internet (aleluja!), nijedan filmoljub više nikad ne mora da zavisi od kojekakvih Zelenovića i njinih naslednika: po principu "Sam svoj Di-Džej/Film-Džej" sada samo od vašeg (ne)ukusa i (ne)obaveštenosti zavisi šta ćete od filmova gledati, jer beskrajno je blago tu, "na izvolte", jedan klik udaljeno. Ali, treba znati...

...Anyway, evo nekoliko prigodnih filmova koje sam sebi spremio za praznične blagdane. Pošto su to dani kada se obilato ždere i šljoka, a mozak je anemičan jer je većina krvi u stomaku gde se teška prasetina vari, odabrao sam filmove koji nisu naročito zahtevni, duboki, intelektualni, sumorni, egzistencijalni, metafizički, čemerni, hororični – nego, naprotiv, samo one koji su lepršavi, lagani, šareni, stalnomrdajući, nimalo-nesmarajući, vickasti, akcioni, život-afirmišući, eskapistički, te stoga prikladni vulgarnom optimizmu kojim, usred ovog beznađa, prigodno moramo da zračimo na početku apokaliptične godine – or else!!!

Premijere koje čuvam za dane oko Nove Godine:

RA.ONE

Ovo deluje kao SAVRŠENI novogodišnji film: traje skoro 3 sata, savršeno je praznoglav i besmislen, ima mnogo akcije, vizuelnih efekata, glupih fazona, treša, a na svakih 20-ak minuta Indusi naprasno padaju u igranje i pevanje kroz raskošne muzičke tačke!

Ko do sada nije overio indijski megaspektakl ENDHIRAN, koji sam ovde već hvalio, sad je prava prilika!

BORROWER ARRIETTY

Ako hoćete nešto šareno, lepršavo, slatko i ljupko, a da ne bude otužno i razblaženo i bljutavo, onda ovaj novi crtić Mijazakijevih učenika, u sličnom duhu, deluje kao mudar izbor.

14 BLADES

Jebeš Novu Godinu koja prođe bez dobre tabačine! Od gomile kineskih kung-fu ekstravaganci izbačenih u skorije vreme, ovaj mi deluje najgledljivije i mojoj duši najbliže.

Takođe, ko do sada nije overio superspektakl DETECTIVE DEE AND THE PHANTOM FLAME, sad je trenutak!

SHOWDOWN

Iz istog žanra (kung-fu makljaže i mačevanja), ali u korejskoj produkciji, dolazi i THE SHOWDOWN, kome ću takođe pružiti šansu da me zabavi.

WE ARE THE NIGHT [WIR SIND DIE NACHT]

Ko ni NG praznike ne može bez privida horora, evo jednog praznoglavog šareniša švapske proizvodnje sa šik vampiricama koji bi mogao dobro da legne uz prasetinu.

MORE BRAINS: A RETURN TO THE LIVING DEAD

Veoma opširan i detaljan dokumentarac o jednom od najzabavnijih i najduhovitijih horora svih vremena: A RETURN OF THE LIVING DEAD – koji je, i sam po sebi, više nego prikladan i zgodan za gledanje u ovom kontekstu, i javlja mi se da ću i njega da repriziram ovih dana.

A za slučaj da se premijere pokažu nezadovoljavajućim, tu su uvek sigurne i pouzdane – reprize!

GREMLINS 2

Prošle godine sam reprizirao ionako češće gledani prvi deo, dok sam dvojku, sramotno, gledao samo dva puta, oba u prošlom milenijumu, pa je ovo zgodna prilika da ga se podsetim. Pamtim ga kao još luđeg i dinamičnijeg i crtanofilmskijeg od originala. A tu je i Kristofer Li, glumac nekima poznat po tome što se rukovao sa mnom letos, pa eto...

TOTAL RECALL

Nova Godina bez Verhovena i/ili Švarcenegera kao i da nije došla, pa zato... eto alibija da se prisetim ovog ne tako skoro gledanog SF-akcijaša. A imam još jedan skriveni povod za ovu reprizu, koji ću vam otkriti uskoro.

ALIEN

Prigodom dočeka 2012-te, u kojoj ne postoji ozbiljniji kandidat za titulu horor filma godine (a možda i šire od toga!) nego što je to prikvel, PROMETHEUS, mogao bih osvežiti sećanje na ovaj monster-klasik, koji sam poslednji put gledao još 2004. kada sam kupio specijal DVD kolekciju sa 9 diskova krcatih dodacima i čudima.

MELANCHOLIA

Iz pijeteta prema fon Triru, pre nego što skockam svoju godišnju nehoror listu, proveriću još jednom svoju primarnu i prilično čvrstu impresiju, da se radi o velikom blefu, a ne o velikom filmu.

DRIVE

Iz pijeteta prema Refnu, pre nego što skockam svoju godišnju nehoror listu, proveriću još jednom svoju primarnu i prilično čvrstu impresiju, da se radi o ispraznom, površnom i uninvolving pokušaju omaža filmovima koje ipak nije uspeo da dosegne.

THE WOMAN

Za zabavu sebe i čitalaca bloga, podvrgnuću se još jednom ovoj gomili smrdljivog ženskošovinističkog đubreta koja se, inače, nalazi u vrhu mnogih godišnjih lista najboljih horora (!) – samo i jedino kako bih mogao da je detaljnije i slađe izgazim jednom za svagda.

***

Za kraj, shvativši da nema dovoljno komedija na gornjoj listi, evo jedne preporuke za film koji sam odgledao još pre više meseci, a ne stigoh da ga pohvalim na blogu. Verujte na reč da se radi o najboljoj komediji godine: danski KLOVN (3+)

– vrlo crn, vrlo smešan, vrlo živ, i skoro nimalo uvredljiv za mozak!

Eto, toliko od mene ovim povodom. Uživajte!

DILAN DOG br. 50

2011-12-28T18:41:00.001+01:00

U 2011-oj bila su dva važna DD jubileja.

Prvi: 25 godina od izlaska prve epizode DILANA DOGA - oktobar 1986, "L'alba dei morti viventi" ("Dawn of the Living Dead"), a u Dnevnikovom prepevu: DOKTOR KSABARAS.

Drugi: 50. broj DILANA DOGA u izdanju Veselog Četvrtka.

Potonji jubilej naročito je vredan u našim lokalnim razmerama; naime, nekoliko drugih, slabijih izdavača, pokušavalo je, nakon ratne pauze 1990-ih, da ponovo krene s Dilanom, ali su odreda propali posle 3-6 brojeva. Zato sam, sećam se, i ja bio među brojnim skepticima koji su, pre malo više od 4 godine, pojavu Četvrtkove Dilan rezurekcije dočekali sa: "A ovaj će, kao, da potraje?"

Na svu sreću, zdrava skepsa u tom konkretnom slučaju demantovana je prilično ubedljivo: za ovo vreme VČ nam je pružio ne samo 50 potpuno novih DILAN epizoda, nego i desetine specijalnih izdanja i, meni lično najvažnije, DILAN KNJIGE – tvrdo-koričena čvrsto-šivena savršeno-štampana iznova-prevedena sjajnim-tekstovima-praćena tri-u-jednom izdanja svih DILAN epizoda, od prve pa naovamo. Potonja edicija takođe slavi mini-jubilej, sa do sada objavljenih 15 knjiga (što će reći, pokrivenih prvih 45 epizoda).

Iskren da budem, sama epizoda kojoj se posrećilo da kod VČ bude jubilarna, pedeseta, baš i nije neka. "Iz daleke galaksije" je tek prosečan primerak novijih DILAN epizoda, gde je horor potisnut, skrajnut, a u centru pažnje je "whodunnit". Zaplet:

Petnaest godina posle ubistva njegove bake i deke, koje se desilo kada je on bio samo mali dečak, pisac naučne-fantastike Luc Faraday, je tek polako počeo da se oporavlja od ovog uznemirujućeg događaja. I dan danas, on se savršeno jasno seća da napadači nisu - kao što je i na sudu posvedočio - članovi neke bande uličnih kriminalaca, već strašni monstrumi iz svemira. Kako bi saznao istinu o svojoj prošlosti, Luc angažuje Dilana Doga da ode sa njim u Holandiju, u njegov rodni grad, gde je sve i počelo... i gde će se sada, posle toliko godina, sve završiti.

Što se mene tiče, kad god čujem pitanje "whodunnit", moj odgovor je: "hookers"! Ili, alternativnim spelingom, "who cares?" Mislim, zabole me za nekakav glomazni krimić na selu sa 300 osumnjičenih, i sa njihovim međusobnim sapunskooperskim trvenjima i razmiricama i strastima: da mi je do toga, čitao bih Agotu Hristos, a ne Dilana. U tu gomilu crvenih haringi ubačeni su i neki, kao, vanzemaljci – ali tako bezvezno i providno (i apsurdno: alieni sa maskama-džejsonovačama!) da je smesta očito -i nije nikakav spojler- ako kažem da ovde nema ništa izvan ove planete, da je dosadni, prizemni ljudski faktor iza svih tih ubistava. A ona su, da patnja bude veća, uglavnom offscreen, tako da u ovoj epizodi imamo tužan odmak ne samo od žanra (horror) nego i od podžanra (splatter) kojim se nekada davno, pre mnogo godina, DILAN odlikovao.

No, šta se tu može? Scenario Luiđija Minjaka je podnošljiv, za to što jeste ("whodunnit"), istina sa previše zbrzanim, telegrafisanim razrešenjem ko je tu koga kako i zašto jebo, kao da je ikoga uopšte briga, a standardno okej je i Roijev crtež, ali zaista – ništa za pamćenje.

Međutim, postoje u ovom Četvrtkovom izdanju i neki bonusi koji ga čine vrednim preporuke: naime, redakcija se za ovaj mini-jubilej isprsila sa nekoliko extra tekstova na desetak dodatnih stranica na kraju broja. Najzanimljiviji među njima jeste jedan od retkih intervjua sa Ticijanom Sklavijem – detaljno prepričan.

Zatim, tu su kratki ali vredni osvrti na Dilana od strane nekih od njegovih scenarista: Ruju, Kjaveroti, Barbato, Minjako. Najzad, trojica autora esejističko-analitičkih tekstova iz knjiga o DILANU prozborili su koju, iz svog ugla, o tome šta ovaj strip njima znači: Vladimir Tadić priznaje da mu je dugo vremena i mnogo odupiranja (i plašenja) trebalo dok se nije navukao na ovaj strip; Nikola Todorović skrušeno priznaje da je "doktorirao na dilandogologiji", da mu je "san da postane Dilan", i da mu je životni moto – disanje iz hobija. Tu je, na samom kraju, i Dejan Ognjanović, koji je na temu dilandogologije imao najkraću i najjezgrovitiju izjavu:

"Stripovi o Dilanu Dogu naročito su mi dragi ne toliko zbog svog osnovnog žanra, horora, u okviru kojega ima i mnogo drugih junaka i stripova, koliko zbog svog odnosa prema životu, iliti svetonazora, koji je izrazito apsurdistički i egzistencijalistički, ali je iskazan na nenametljiv, prijemčiv, popularan način. Ukratko rečeno, ovaj (anti)junak i njegove avanture sadrže za moj ukus savršeni spoj ekscentričnog šarma, crnog humora, bizarne erotike, pomerene filozofije, (ne)konvencionalne strave i užasa, patetičnih monstruma, žestoke krvi, kao i melanholije, otuđenosti, usamljenosti, misterije, grozote, nadrealizma, lepote, morbidnosti i poezije. Nijedan drugi strip nema sve ove elemente, a naročito ne u ovako savršenom skladu. Ako tome dodam natprosečno dobre crtače, globalno posmatrano, za jedan komercijalan strip, kao i emotivnu vezanost za strip koji sam pratio od samih njegovih početaka (Dnevnikova izdanja), onda je jasno da Dilan i nema pravu konkurenciju što se mene tiče."

Dakle, mogu samo da se pridružim uskliku redakcije: poželimo Dilanu barem još stotinu vampira, pa i Juda plesača, ako je nekome do plesanja!

THE KID WITH A BIKE (Le gamin au vélo, 2011)

2011-12-27T17:42:00.001+01:00

****

Sa najvećim uživanjem odgledao sam najnoviji film braće Darden. Da, znam da čudno zvuči, a ponajviše sam time iznenađen ja sam. Naterao sam se da ovo pogledam maltene slučajno, kada na Fejsbuku videh trejler, i kad shvatih da ovde igra moja omiljena Sesilija IzFrancuske, inače teško da bih.

Dardenci su maltene pretplaćeni na nagrade sa svakim svojim filmom: dal' Palma, dal' Međed, dal' Lav, dal' Kristalna Prizma, ali nešto mora da padne. Meni to ne mož' značiti manje, imajući u vidu šta i kakvo obično biva uzdizano na takvim festivalima, a u ovom konkretnom slučaju još i manje, budući da nisam bio impresioniran sa njihova dva ranija filma koja sam pogledao.

DETE je gledljiva ali izrazito uninvolving priča o praznoglavom paru mladunaca nesposobnih i za same sebe a kamo li za bebu koju su slučajno prouzročili. Hajlajt je svakako kada tatko proda bepca bezdetnom paru za 50.000 E a da keva misli da ga je ovaj odveo u šetnju (vožnju) parkom. Previše je to praznjikavo i dosadnjikavo: 2+ od mene.

SIN je nešto bolji: drvodelja (Carpenter! Hrist!) prima na zanat tinejdžera, tek puštenog iz zatvora, i vremenom otkrivamo da je njegova čudna opsesija njime izazvana činjenicom da mu je baš ovaj, pre nekoliko godina, zadavio sinčića pri pokušaju obijanja auta. Njih dvojica kreću u udaljeno, izolovano skladište po drvnu građu… Mladunac ne sluti s kim je u kolima. Da li će čiča da oprosti ili da se osveti? Šta mislite, dal' je slučajno drvodelja? Fino je to sve, ali opet predugo i prepraznjikavo, te sa izrazito mlakim glavnim glumcem (čiča). Od mene 3- na mišiće.

Ova bratija pravi isključivo te slice of life dramurde, skoro dokumentarističke, sa socijalnom tematikom, i predstavnici su fraze koju sam patentirao: "potiljak filmmejking" – kad kamera sve vreme prati gl. junaka i snima ga s leđa ili u poluprofilu otpozadi – kao da će tako lakše da mu se prišunja i prečicom da mu na kvarno uđe u lobanju i otkrije nam sav njegov potajni unutarnji svet. Tu vrstu režije, recimo, praktikuje i ovaj Ben Vitli čiji me je DOWN TERRACE prošle godine ostavio ladnim na Fantaziji, uprkos svim pohvalama, a iznervirao me je i njegov novi KILL LIST (2+), kojeg pogledah na SLASH festu u Beču: svi ostali svršavaju na to njegovo drmusanje kamere i šunjanje njome iza glumaca, jedino ja ostadoh iritiran i neuzbuđen. Dakle, niti me privlači tematika ovih Dardenaca, nit pak stil. A opet, THE KID WITH A BIKE je jedan od pet najboljih filmova koje videh u 2011. godini.

U čemu je tajna? Ukratko: priča; klinac; Sesilija; pa čak i režija, moram priznati.

Kao i mnogi drugi veliki filmovi, i ovaj se ne može adekvatno prepričati, tj. sveden na reči deluje banalnije nego što to sve u slikama i zvucima na licu mesta zapravo jeste. Ipak, ukratko: dečak iz doma za nezbrinutu decu opsednut je svojim ocem, koji ga je napustio, ali klinac to ne veruje i odbija da prihvati. Uporno ga zove na telefon na koji se ovaj ne javlja; beži iz doma, ide u stari stan i doziva ćaleta, koji se iselio; jedva nekako dođe do svog omiljenog bicikla koji je vajni ćale prodao ko zna kome itd. U potrazi za ocem pripomaže mu Sesilija (ona ovde izgleda znatno lepše nego u Istvudovom abortusu HEREAFTER, daleko mu lepa kuća), usamljena frizerka kod koje mali Ćirilo počne da provodi vikende…

Namerno ne otkrivam previše, kao i inače kad se radi o odličnim filmovima. Ovaj zaslužujete da sami otkrivate, ako poverujete mojih pohvalama. Ja znam da sam se smesta primio na priču, i na klinca koji je apsolutno fantastičan i jedna od najfenomenalnijih dečjih uloga ikada – bez ijedne lažne note, bez ijedne fejk sekunde, bez recitovanja i šmiranja (nemoj da je neko u istom kontekstu pomenuo debelog degenerika ili pak ono krezubo derište iz MOJTEVIDELA!). Kad bi se dodeljivali Cezari za decu, ovaj mališan je apsolutni favorit. Pritom, naravno, budući da ipak pričamo o Dardenima a ne o holivudskoj bljuzgi, uopšte nema predvidivog gudanja u violine s tim detetom – mislim, film je prepun dirljivih scena i situacija, ali one nisu rađene eksploatativno, nego su pogođene u srž ingenioznom inscenacijom, režijom i, naravno, glumom u kojoj nema laži, nema prevare. Ja pola filma odgledah u suzama, a vi kako 'oćete.

Treba biti srca kamenoga pa ne reagovati na to kako posvećeno, fanatično i bespogovorno klinac obožava svog (nama, ali ne i njemu, očito bezvrednog) oca. Brojne srceparajuće scene u prvoj polovini bazirane su upravo na toj diskrepanciji koju pažljiv gledalac sluti a dečak, neiskvaren, i dalje pun poverenja – ne. I ovde je, naravno, moguće religijsko tumačenje – mada ga reditelji manje očito nameću, if at all, ja sam upravo tako doživeo srž zapleta, dakle post-religiozno/egzistencijalistički. Bezvredni, bezosećajni, tupavi BOG-OTAC, koga zabole patka za čoveka, odbacio nas je kako bi se bavio nekim svojim "važnijim poslovima", a DETE-ČOVEK sad mora sam da luta bez-očnim svetom, punim opasnosti po njegovu prirodno-neiskvarenu dušu (ima tu jedno ozbiljno iskušenje za dečaka, koje neću da spojlujem: to je u drugoj polovini filma). Pritom mu jedino ženski-majčinski princip nudi zaštitu, ljubav, brigu i toplinu…

Za razliku od jednostranih pamfleta za zasenjivanje prostote kao što je površni, glupi, lažni i idejno skoro beznačajni WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN (2011), DEČAK SA BICIKLOM je 100% iskren, istinit, i TAČAN film, i nema plitkoumnu anti-mušku agendu kao KEVIN, bez obzira što sadrži jedan od najmrskijih likova otaca u modernom filmu – baš zato što ovo nije tipična američka karikatura (pijanac koji bučno upada u kuću iza ponoći, mlati majku, kinji sina i siluje ćerku i sl.) nego u stvarnosti mnogo češća vrsta bednika kakvu imate u svakom komšiluku (ako načas ostavimo po strani filozofsko tumačenje i simboliku tog lika). Inače, oca-idiota (Azatota) igra isti glumac koji je u DETETU prodao dete za evriće, i još kaže ženi, tamo: "Šta šiziš, napraviću ti drugog, još lepšeg!" Ovde, on "traži sebe", nema kad da pozove sina telefonom, dete ga podseća na život koji želi da ostavi iza sebe…

Sesilija i ovde pokazuje ono što je meni bilo jasno čim sam je video u HAUTE TENSION – da je ne samo žena kakvu bih smesta ženio, nego je i izvrsna, prvorazredna glumica, što se nažalost baš i nije prečesto moglo videti u filmovima u kojima se pojavljivala posle ovog horor masterpisa, ali srećom Dardeni su prepoznali da ona ume i može, i Francuskinja je zaista isporučila sjajnu, memorabilnu ulogu ovde (iako, nažalost, pomalo zasenjenu dečakom, koji je u središtu pažnje i sve je njemu podređeno, pa tako o njoj ne saznamo baš mnogo).

Ali klinac šta radi u ovom filmu! Pa, ljudi moji, da li je to moGUće? Živa vatra! Varnica! Čigra! Nesputan. Neuhvatljiv. Tvrdoglav! Mali Kalvin bez oca, bez tigra (bicikl mu je surogat)… Naravno, jadničko još ne zna kako svet funkcioniše, i zato srlja… i zato je ranjiviji čak i od nas koji se vajkamo da smo kao matori i nešto kao znamo o svetu kao volji (za moć) i predstavi – i zato je mega-uzbudljivo i napeto i dirljivo posmatrati ga kako pokušava da se nosi sa svojom novootkrivenom Samoćom, kako Greši, kako Luta… A da li će naći pravi put ili će na kraju biti Lost Boy, to vidite sami.

Iako i ovde ima nešto malo – vrlo malo! - "potiljak filmmejkinga", moram reći da su bratija zauzdala svoj "čemer i jad dokumentarizam, TM", i da je ovo sve uslikano kako valja: kamera je uvek tačno gde treba, što je ovom prilikom zajebanije no ikad, jer ovaj klinac ne dâ se uhvatiti niti sputati ničim pa ni okvirima kadra, ali oni to nekako uspevaju, i maestralno hvataju taj njegov nemir i jurcanje i lutanje i padanje i udarce glavom o zid i sve ostalo na zaista uzbudljiv način – meni uzbudljiviji od ogromne većine "akcijaša" i "trilera" i "horora" i drugih kvaziadrenalinskih couldn't care less budalaština iz ove godine. DEČAK SA BICIKLOM me je zgrabio od prve scene i držao me u navijanju i brizi i napetosti sve do poslednje i zato – čist Gulov Pečat i najtoplija preporuka!

Dejan Ognjanović govori za televiziju

2011-12-26T17:25:00.000+01:00

Već je ovde bilo reči o specijalnim prazničnim tematima emisije "Kadar" na TV Zona, upriličenim povodom Noći Veštica. Zbog inspirativne tematike (horror!) i obilja materijala napravljene su čak tri polučasovne emisije posvećene hororu na filmu. Skrušeno priznajem da je u sve tri učestvovala i moja malenkost.

U prvoj sam napisao i pred kamerama izneo neke od razloga zbog kojih je NOĆ VEŠTICA jedan od najvećih horora ikada. Srećom, veći deo tog priloga činili su inserti iz serijala HALLOWEEN, a gledaoci su bili primorani da posmatraju moj umiljati lik tokom vrlo kratke sekundaže.

U drugoj sam dao opširan intervju povodom mojih horor aktivnosti, kojom prilikom je i ovaj blog obilato promovisan.

Najzad, u trećoj je spikerka pročitala moj kratki esej o japanskim horor filmovima, sročen specijalno za ovu emisiju.

Moj tekst o NOĆI VEŠTICA već se nalazi ovde na blogu, pa negledanjem tog priloga ništa ne gubite. Takođe, i moji stavovi o japanskom horor filmu dobro su poznati, pa i bez toga možete preživeti (mada, ako baš ima interesovanja, mogu i taj prilog da okačim). Međutim, čini mi se da bi narod moglo zanimati ovo moje obraćanje javnosti, kojom prilikom govorim o romanu NAŽIVO, njegovim inspiracijama, aspiracijama, uticajima, o SRPSKOM FILMU i PORNO BANDI, o nesnimljenoj filmskoj adaptaciji, o svom narednom romanu, o blogu The Cult of Ghoul itd. Dakle, ko to želi da pogleda, skoro čitavih 10 minuta moje priče nalazi se na jedan click udaljeno.