GERMAN ANGST (2015)

**(*) 

(3-)

Directed by:

Jörg Buttgereit,

Michal Kosakowski,

Andreas Marschall

            Pristojan, gledljiv omnibus. Nažalost, prva, Butgerejtova pričica ("The Final Girl") je najtanja i najbezveznija ali, na sreću, ona je i najkraća. Teen devojčica otela čiču, drži ga vezanog u sobi, odseca mu penis (jer šta je Butgerejt bez toga?!) a usput nešto grdno besmisleno monologiše o svojim hrčkovima ili tako nekim glodarima, i to je to. 

Sve slikano kao da je home movie, na 8 mm. Talk about arrested development! Jebote, 20 godina nisi snimio film, i sad kad najzad imaš šansu, snimiš ovu ispraznu skicu, koja izgleda ISTO kao ono tvoje od pre 2 decenije, samo slabije. Čak su i scene anti-penis nasilja u njegovim ranijim filmovima bile bolje od ove ovde! Znači, Butgerejt je nazadovao na svim poljima.

            Druga priča ("Make a Wish") je pipava: pre svega, ona nije horor – osim za one smarače koji vole fraze tipa "Šta će nam horor filmovi, pogledajte samo dnevne novine!" E, pa, ako ste od tih, da vam kaže čika Ghoul: jebite se! Dnevne novine se bave prozaičnim, banalnim, efemernim; horor se bavi arhetipskim, univerzalnim, sublimnim! Dakle, to uopšte nije isti "horor"! 

Ne verujte Blicu kad vam kaže: "Horor u Mionici: ubio ženu pa sebe!" Horor bi bio, eventualno, ako bi naslov glasio "Ubio sebe pa ženu!" (Nije da nije bilo i takvih naslova, ali znate šta hoću reći: taj naslov bi morao da bude i istinit, a ne plod novinarske trapavosti i neartikulisanosti.)

Uglavnom, u drugoj i predugačkoj epizodi na delu imamo jednu poludupastu osudu rasizma, kroz pričicu o nekakvim gluvonemim Poljacima u Nemačkoj nad kojima se, u jednoj napuštenoj ruševini, iživljava neonacistička omladina – nesvesna da ovi imaju medaljon koji omogućava doslovnu trampu svesti (samo sa ne tako zabavnim rezultatima kao kod Roberta Šeklija)! I tako se mučitelj doslovno nađe u koži žrtve... Blah!

Nije to negledljivo: dinamično je i zabavno i solidno glumljeno, ima i zabavnih detalja (npr. potpuno preterano zlikovačka razuzdano sadistička naci-cura), ali – osim što štrči iz jednog "horor" omnibusa i što je idejno prilično plitkoumna – ova epizodica je dodatno potkopana podužim flešbekom koji zaslužuje da uđe u sve anale jer radi se o flešbeku koji "pripoveda" gluvonema osoba (!!!). On nas vraća u vreme nemačke okupacije Poljske i prikazuje švapska zverstva na nepriličan, neukusan i neodgovoran način (treš!), što prilično odudara od realističkog pristupa i kvazi-ozbiljnog kvazi-angažmana u glavnoj priči.

Najzad, treća priča ("Alraune") je najbolja, ali ne zato što ima preterano razgovetan zaplet – zapravo, teško je to uopšte prepričati jer je naracija vrlo nabacana, fragmentarna i prepuna nekakvih vizija i "možda jeste možda nije moje srce tajnu krije". Iako se zove ALRAUNA, to je toliko slobodna "adaptacija" tog Eversovog romana da bez eksplicitnog naslova na početku teško da bih to uopšte doveo u vezu s njima (a čitao sam ga).

U suštini, govori o liku koji dospeva u tajni klub sexualnih fetišista koji ultimativno uživanje dobijaju uz pomoć praha dobijenog od mandragore (otud "Alrauna"), ali fora je da, kad budu drogirani i vezani, nipošto ne skidaju povez sa očiju. Jer, ko ga skine, videće ŠTA mu uživanje pruža. A to, naravno, nije lepo. 

Osim ako niste za neku lavkraftovsku varijantu sexa, sa pipcima, vaginoidnim monstrumima itsl. Uslikan u živopisnom koloritu u kojem se ogleda fascinacija đalo filmovima (videti njegov prethodni dugometražni MASKS!), ovaj film podseća na vintage Brajana Juznu (nestalog u akciji na dalekom istoku i reinkarniranog u Nemačkoj)!

Nebitno. Ono što jeste bitno jeste da se radi o filmu koji, kao retko koji, pokazuje natprosečnu dozu autentično prizvane i inscenirane dekadencije i osećaja morbidnosti, tajanstva i dubokog (a ne plitkog, treš, konvencionanog) mraka. Zbog ovog ugođaja – da se ovde dešavaju neke stvarno gadne, a tek neznatno implicirane stvari – spreman sam da oprostim nekoherentnu naraciju i upitnu poentu.

Reditelj ove treće priče mi je kazao da sprema novu adaptaciju Gogoljevog VIJA, smeštenu u Ukrajinu u vreme "holodomora" (ruski orkestrirane masovne gladi i pomora koji je sa njom usledio). Ovaj "holodomor" je, kao slučajno, postao naprasno popularan među hororistima baš sad, kad su zapadne sile rasplamsale sukob između Rusije i Ukrajine: do sad su ga već eksploatisali GHOUL (pobednik Grosmana 2015) i onaj negledljivo nebitni kretenski "triler" CHILD 44...

Deca-ubice u novim hororima

            Ako ste kupili RUE MORGUE magazin br. 158 za ovaj mesec (avgust), onda ste zapazili da sam izašao na njegovoj naslovnoj strani. Dobro, ne baš ja lično (mada, liči) nego temat koji sam spremio za ovomesečni broj, o novom naletu horora sa ubilačkom klinčurijom. Pored uvodnog teksta, napisao sam članke i prikaze (uz elemente intervjua) o filmovima: CUB, GOODNIGHT MOMMY i THE BOY. Pored toga, svoj kratki članak na tu temu dodao je jedan drugi autor, o filmu COOTIES.

            U uvodu mog teksta kazao sam:

"Children are probably the last remaining taboo, horror's final frontier. In spite of the tired trope of "kid in peril" so common in the genre, children are more often than not a protected species. So sweet, pure, angelic, they are perfect as victims, although threats to them are rarely realized fully, and a lot of sensitivity is needed in those rare cases when the story demands that they come to a bad end (as in, say, Pet Sematary). 

Things get even more complicated if kids are not only on the receiving end of violence but are also its perpetrators. For obvious reasons, ghost kids of the Grudge kind are safe to use (and overuse), but real, flesh and blood psychos of pre-teen variety (a la The Good Son, 1993) are a touchier matter, especially in America, with its high rates of school violence and shootings. Because of all the real-life horrors, kiddie terror in the movies has to be moved far into the realm of fantasy and supernatural."

Ostatak čitajte u RUE MORGUE.

Što se tiče ovih filmova, o dva sam već pisao i njihove rivjue imate na blogu: CUB i GOODNIGHT MOMMY (pri čemu je ovaj drugi i dalje najbolji horor koji sam video do sada u ovoj godini, pa kome je promakao taj rivju, ili film – ne časite više ni časa).

Što se tiče drugih novih filmova o horor deci, dosad nepokrivenih na blogu, evo. Prva dva su onlajn, druga dva sam gledao preko veze i njih još nema na netu.

THE BOY

***

3+

Za moj groš, radi se o vrlo dobrom filmu (jaka trojka) koji zahteva strpljivog i kultivisanog gledaoca. Takođe, DEČAK je na samoj granici horora, više je triler-drama sa nešto eskalacije nasilja u drugoj polovini, ali svakako ima konzistentno preteću atmosferu, izuzetnu fotografiju i odličnu glumu, pa stoga i moju preporuku. Tim pre što, za razliku od 99,4% svih horora danas, ovaj ima odličan kraj, i skroz genijalni završni kadar/repliku.

Da citiram deo svog rivjua iz novog RUE MORGUE: "The Boy is a strikingly clever, layered, ominous and atmospheric chiller for the patient and discerning viewer, with stunning widescreen cinematography by Noah Greenberg. Show this boy your love, not neglect, and you will be rewarded."

Maggie

*(*)

2-

Najava: Arnold Schwarzenegger in a dramatic zombie movie about the dad of a teenage girl (Abigail Breslin) who gets infected with a virus that slowly changes her into a zombie.

Stvarnost: Verovatno bi bilo previše lepo i nerealno očekivati film u kome matori Švarci roka zombije na buljuke; ali čak i u ovoj ružnoj i sve goroj stvarnosti u kakvoj moramo da obitavamo, imali smo prava da očekujemo nešto bar malo gledljivije od ove nepodnošljivo razvučene, isprazne, predvidive, patetične dramurdetine koja nema nimalo hrabrosti da bude bar malo risky, edgy itsl. Čak i drugorazredni zombi filmići umeli su bolje da istraže granice roditeljske vezanosti u slučaju zombi zaraze, a ovo ovde – prokisla boza, ljimunada, klaker, otužna booza.

                                                          Cooties

**

2

Najava: A zombie movie about kids who become infected with a virus and turn into bloodthirsty monsters. It’s teachers versus students. Elijah Wood and Rainn Wilson play teachers less concerned with inspiring young minds than keeping their own brains uneaten.

Stvarnost: ništa to ne valja. Kilava dvojka. Zauzdajte svoje konje, ne očekujte ništa od ove kvazi-komedije o zombi-klincima bez ijednog dobrog gega. Pokušaji humora su toliko usiljeni da mi je bilo neprijatno gledati. Sva "hrabrost" je potrošena na koncept (zombi deca! nastavnici protiv đaka!) ali od njega NIŠTA nije urađeno, ni konotativno – a taj večiti sukob je tako zahvalan za eksploraciju i eksploataciju! – ni žanrovski (jer ako očekujete gomilu simpatičnog neukusa, splatera i ludila sa mlaćenjem zombi-balavaca, zaboravite: toga ima ukupno 30-ak sekundi u celom filmu, kol'ko za u trejler).

Likovi su totalni klišei, odnosi i sve oko njih je banalno i predvidivo i jadno karikirano, a "kulminacija" je toliko lejm da se film više prekida nego što se zaista završava. Valjda se, jadnici, nadaju nastavku pa su namerno ostavili razradu i kraj za njega; sad, ovo će zbog trejlera i premise sigurno da privuče mase, bar isprva, ali kad se pročuje koliko smrdi, mislim da sa sigurnošću možete zaboraviti šanse za nastavak!

Hellions

**

2

            Bezveznjački, besmisleni moralitet (or is it?) o tinejdžerki koja zatrudni u svojoj 16. ili 17. godini, a čim to sazna – zgodno, baš uoči Noći veštica – kuću počnu da joj spopadaju nekakva patuljasta čuda koja nit su deca nit su zombiji nit su žive lutke... Ne zna se šta su ni zašto su, sve je ovo metafora koja doslovno posmatrana nema nikakvog smisla, trte-mrte simbolika bez supstance, uz to loše osmišljena i realizovana, sa užasnom fotografijom (sve je ljubičasto!) i nenamerno smešnim dizajnom tih "klinaca" (jedan od njih, nećete verovati, ima kantu na glavi – i to bi trebalo da bude strašno? BRRRR!). Plus, zaista je teško saosećati sa glupačom koja sebi dopusti takav gaf, plus i tokom filma se kretenski ponaša.

Ovo je samo još jedan za u kantu sa filmovima koji su se umorili već kod koncepta, i nisu se ni potrudili (niti su imali umeća, talenta, volje, energije...) da to stvarno memorabilno razviju, iscede, eksploatišu do kraja. Ovo kao da nije ekranizovano iz scenarija nego direktno sa salvete na koju je reditelj nabacao prvo što mu je palo na um. Kakvi draftovi, kakvo razvijanje, kakva dramaturgija – pali kameru, bato, "imam ideju", pa da snimamo! Ukratko, jedva-gledljivo ali nebitno đubre kojeg se nećete sećati mesec dana kasnije.

COMING SOON:

Posle skroz promašenog KUTIZA, da vidimo u oktobru da li će ovo biti nešto bolje (javlja mi se da hoće): Scouts vs. Zombies!

A coming-of-age zombie movie, this horror-comedy stars Tye Sheridan, Logan Miller and Joey Morgan as scouts who must save their town after an outbreak of zombies.

sTVar: post-humani dnevnik digitalizacije

            Prethodnih nedelja mogli ste u komentarima na razne postove ovog bloga da zapazite fragmente dnevnika entiteta koji se, za sada, odaziva na ime "Čovek iz doline" (iliti "Man from valley"). Ti rantovi uglavnom nisu imali mnogo veze sa tekstovima na koje su se lepili, a ne znam ni koliko su bili zapaženi u toj formi i na tim mestima. Pošto mislim da imaju određenu obrazovno-rekreativnu vrednost, tj. da su dovoljno luckasti i weird za stvari kojima se ovaj blog bavi, zamolio sam autora da ih bar malo uredi, kako bi bili predstavljeni svi zajedno, na jednom mestu, čitaocima dovoljno dokonim i zainteresovanim za nešto bizarno i otkačeno. Uostalom, sve ovo se može čitati i kao nekonvencionalna SF priča. Ali, to je SF koji neki, kako izgleda, već žive... Budućnost je stigla, horor je oduvek tu!

            Fotke uz tekst odabrao je autor.

sTVar

by Man from valley

Mezija, 2015. A.D. – U državi koja još nije ostvarila švajcarski standard i američki san, željna ruskog uticaja i zapadnjačke ljubavi, trenutnog standarda bliskog Ukrajini za vreme holodomora, uveden je digitalni tv signal koji prkosi standardima najrazvijenijih zemalja u Sunčevom sistemu netamnog energijskog spektra. Da, najsavremeniji digitalni tv signal, baš u državi idealnoj za poljoprivredu koja sneva da postane nova Silicijumska dolina, tehnološki opskrbljenih dembelja i ladoleža keltsko-slovensko-vizantijsko-otomanske genetike. Digitalizacija je dovela na hiljade zastarelih tv uređaja bez signala, koji su u procesu adaptacije stvorile pomahnitale tv zombije, željne digitalnih impulsa koji će, konvertovani na ekranu i zvučniku, doneti veselje i sav taj spokojni život mas-medijskih mahinacija i obmana. Neki građani su pružili otpor neprihvatanjem digitalne ere dekadencije, izbegavajući prinudnu ugradnju digitalnog adaptera od strane superiornih dronova. Jedan od njih, Đorđe Blagojević, penzionisani ekolog Instituta marinske biologije u Novom Arkamu, govori o tim trenucima digitalizacije Mezije u svom dnevniku.

Dan 2. - Bez pristupa sam nacionalnoj frekvenciji televizije, ovde u selu Buštranju, na oko 300 kilmetara od najbližeg poznatog HAARP postrojenja. Neobavešten sam o bilo čemu, jer radio ne slušam, pregledam slučajno ponekad vesti na internetu. Nema nigde pobuna u blizini, nema tenkova (to što je ostalo od onih koji su pretopili u posuđe) i vojske, životinje ne pokazuju nikakve reakcije na dolazeći talas bombardera ili bilo kakvog oblika nasilja. Prvi susedi, kilometrima daleko, opskrbljeni digitalnim fetišom, ne javljaju ništa, ili bar se prirodno ponašaju dok sam pretraživao termovizijske satelitske snimke okoline od juče, sa Host7 protokola. Neobavešten sam televizijski, dok mojim telom preleću na milijarde digitalnih talasa.

Dan 3. - Još uvek sam, svojevoljno, bez nacionalnog tv digitalnog signala. Neinformisan sam potpuno sa strane digitalnih tv signala. Životinjska čula, do skoro utišana medijskom raskoši, počinju da se pojačavaju, počinjem da osećam vibracije nečega što mi se pribiližava a da ga tek onda ugledam, noćni vid se pojačao da me noć sa punom mesečinom zaslepljuje od tolike preosvetljenosti. Ukus mi se promenio, nepcima mi mnogo više prija 'epsi od toliko reklamirane 'oca 'ole. U lokalnom marketu sa rafova nanjušim najbolji izbor hrane, umesto reklamiranpg đubreta koje guraju na akciji. U šumi iza brda izbezumljeni čovek, lišen tv signala i bogat nemaštinom da je priušti, već par dana luta poput zombija u potrazi za tv dozom, dozom nekog rijalitija koji će vratiti njegovu dekadentnost na normalne vrednosti koje ga održavaju dekadentnim. Noćas je njušio moju antenu uzaludno, uputio se na sever, prema najbližem releju...

Dan 4. - Stomak mi je zategnutiji 6%, jer sam batalio pivo, čips i kikiriki u nedostatku gledanja utakmica. Otključao sam neke nivoe svesti za koje nikad nisam ni znao da postoje, na osnovu poznatih obrazaca fizionomije lica, vidim neke buduće radnje u ponašanju tih ljudi i njihove namere. Sinhronizovao sam disanje sa mačkom i odjednom uvideo glavna legla miševa i pacova, kao i zaboravljeni komad pršute iza radnog stola u kuhinji. Noćas je nešto glodalo tv antenu, prema otiscima to je nešto dvonožno, sa odmaklom fazom karijesa.

Kasnije – prošao je dron koji beleži prijem signala. Na vreme sam uključio DSR (Digital Simulator Receiver), poklon od prijatelja sa Aljaske. Dron je očitao da primam signal, ali je i zabeležio da ne živim ovde jer sam preko DSR poslao termalna očitavanja glodara i mačaka u kući i neće mi prinudno naplatiti uslugu – polako snabdevaju tv zombije risiverima i nadam se da neće mi više niko njušiti neaktivnu antenu. To rade tako što dron lansira digitalni tv čip koji se čvrsto slepi sa postojećom antenom – hitna mera koju su vlasti uvele zbog porasta nasilja i upadanja u kućama radi gledanja televizije, slabost koju će kasnije iskoristiti da svakome nametnu obavezno plaćanje.

Dan 33. - Još uvek sam bez tv signala. Prošle nedelje su mi proradila termalna čula tako da mogu da osetim najsvežije zone u okolini i tamo se rashladim u ovoj letnjoj žegi, imam sposobnost temperaturnog radijusa od 627 metara oko sebe, merio sam koracima. Telo, prethodno devastirano dekadentnim tv signalima, počinje da se brže regeneriše, ogrebotine i površinske posekotine mi zarastaju 2,33 puta brže, dok iz hrane usvojene metale počinjem da više inkorporiram u kosti i mišiće, tako da bez problema podižem teret od 80 kila, ranije sam mogao jedva 55. Iz tla počinjem da apsorbujem geomagnetne talase, kanališem ih i pomoću njih dekriptujem radiotalase raznih frekvencija, tako da slušam razgovore pilota, obaveštajnih službi, meteorologa. Pred spavanje u glavi, poput tjunera na radiju, preslušavam analogne signale radio stanica i radio amatera, kakve samo informacije ljudi razmenjuju. Ovim talasima počinjem da pružam sve snažniji otpor HAARP talasima, tako da mogu otključati nove nivoe podsvesti.

Juče mi je uspelo da se sinhronizujem sa patrolirajućim dronom, uspevalo mi je da nakratko upravljam njime prvim koracima telekineze, međutim ne mogu da pristupam digitalnim podacima u njemu. Mogao sam da usmerim jedan snažniji geomagnetni impuls i spržim svu njegovu elektroniku, ali to bi samo dovelo još problema, za sada ignorišem otvorene borbe. Proučavam gde globalni sistemi imaju rupe i greške.

Dan 44. bez TV signala – Gaia! Uspostavio sam prvi neuro kontakt sa neljudskim kičmenjacima. Išao sam pored reke u Zaboravljenoj dolini i legao na postelju od tek opalog bagremovog lišća. Polako sam počeo da gubim vidno polje grana i neba u koje sam zurio ležeći na leđima, jer ono je bilo zamenjeno naizmeničnim vidokrugom zaranjanja i izranjanja iz vode. To nešto je potom zgrabilo mladu krastaču i neko vreme u tom vidnom polju se pridružio prizor gutanja plena. Odjednom sam skočio kada sam iz tog vidnog polja ugledao sebe kako ležim. Bila je to vodena zmija, u narodu poznata kao ribarica ili Natrix tesselata. Uplašili smo se jedan od drugog, tako da je prestala neurotransmisija. Osećaj je bio veličanstven, simultano sam dobijao osećaj hladne vode oko mene dok je zmija vijugala po rečnom viru, vilice su me bolele, ipak svrbele, od nadražaja dok je zmija gutala žabu. Celo vreme, tih nekoliko minuta sam imao osećaj da nemam noge i da je moje telo jedna vijugava kičma optočena snažnim mišićima koji su prekriveni iskockanom ljuskavom kožom.

Želudac me je zaboleo od tolikog stimulansa sručivanja celog tela žabe u njemu, pošto zmije ne komadaju već gutaju ceo plen, ali je ubrzo pomenuti kontakt nestao i više nisam video povremeno palacanje jezika ispred sebe. Samo mogu da vidim šta taj organizam vidi, bez uplitanja u njegovo manevrisanje telom i odluke. Živi organizmi su povezani, njima teče energija koju transformišu geni potekli od jednog pragena, koji nije nastao pukom slučajnošću Oparinove teorije koacervatnih kapi u praokeanu, već je prste umešala, malo pomogla Tamna materija, da se ti molekuli organizuju u samoreplikujući lanac RNK i DNK. Životinje su neka vrsta kamera za nadgledanje po prirodi, svuda gde puca njihov pogled, može se preneti na neutucani ljudski um koji može da koristi minimum petinu svojih moždanih potencijala. Osećam kako mi je poslednjih mesec dana kičmena moždina sve toplija, pre nekoliko dana u snu mi je razjašnjeno da je kičma šuplja i da je ispunjena slanom elektrolitičnom tečnošću koju mešaju pipci ćelija unutrašnjeg zida kičmene moždine. Ovoliku nervnu aktivnost može ispratiti samo veliki broj nervnih impulsa čime je ovim mešanjem elektrolita biostruja i pojačana u telu. Bio sam oduševljen ovim zato što sam ove informacije imao u knjizi na studijama, a da ih nisam ni jednom pročitao, jednostavno ta knjiga je bila zaklopljena, samo sam čitao njen naslov. Pamtim snove kao da ih nisam ni sanjao. Pomenuo sam tamnu materiju. Postoje neke čudne svetlosne anomalije kada noću gledam na talasnoj dužini bliskoj vidljivom delu spektra svetlosti, jednostavno sam zurio u lampu u dvorištu i na jednom mestu svetlosti nije bilo, gotovo ceo kubik vazduha u mraku na metar od lampe a kada prođem rukom ne osetim ništa materijalno, gušće od vazduha. Ne znam o tome još uvek ništa detaljnije.

Ljudi u okrugu polako sve više pucaju od nedostatka tv signala, mahom socijalna grupa stanovništva. Slušaju glasine putujućih trgovaca stokom o aktuelnom televizijskom programu i slepo veruju u to.

Preksinoć je na samo par kilometara od moje doline upala u kuću grupa tv zombija i naterala ove druge tv zombije, penzionere, da im improvizuju narodno veselje koje su donedavno gledali na televiziji. Dron koji je zatekao tu torturu, uleteo je kroz prozor kuće i ispalio im sticker na televizoru, tako da su odmah dobili digitalni prijem i istoga trenutka umirili, dok je na poleđini stikera pisalo rok uplate ove usluge i iznos. Sve sam ovo video, očima pacova iz kredenca te sobe.

Počinjem da u životinjama i biljkama vidim delove drugih organizama koji su ugrađeni u sadašnje organizme prirodnim kruženjem materije i protokom energije i mogu samo da kažem da je živa materija memorija koja sadrži snimljene epohe u sebi, jer geni su taj negativ svega što se dogodilo. Gotovo da nema više sala ispod moje kože, najmasnije tkivo u meni je nervno, zahteva dosta energije da su sve masne rezerve iscrpljene. Od tolike potražnje za energijom, unosim i do tri puta više hrane nego što sam nekada, dok delovi kože koji su direktno izloženi insolaciji (vrat, lice i ruke) postaju zeleni - pune se hlorofilom čime sintetišem i do osminu potrebne energije – za sada. Tokom oblačnih dana gotovu hranu jedem više mada mi koža postaje sve zelenija.

Dan 47. - Sunčane dane sam iskoristio za fotosintezu hrane. Jedem gotovu hranu tek toliko da mi ne zakržljaju digestivni organi. Kada se dobro skoncentrišem, uspevam da uhvatim kontakt, sinergiju, komunikaciju, šta već, sa čitavim okruženjem, gde nasumično u glavi primam slike viđene raznim očima oko mene koje gmižu, puze, lete, rone. Osećam energiju uginulih životinja iz biljaka koje su ih usvojile, ne samo životinje to su ljudi! Ljudi iz ratova, ljudi umrli prirodnom smrću, neki napon u glavi mi dolazi od njih, ali ne mogu sve da ispratim, postoji toliko nivoa i hodnika podsvesti koje treba otključati da bih bio svestan njih. Snaga ne raste više onako enormno brzo u mišićima, ne mogu da podižem ništa preko 90-ak kilograma, ipak srce ima svoje granice, pri tolikoj metalizaciji kostiju i mišića. Ipak je telo dobilo jedan snažan razvojni impuls i sada se smiruje, zbunjeno je, proučava samo sebe, svoje kapacitete, pravce u kojima će se dalje menjati.

Vuk je maločas prošao kraj mene, na licu mu se videlo da bi prosto sebe proždrao koliko je gladan, samo smo se pogledali i krenuo je dalje, uputio sam ga ka crevima teleta prosutih u reci koje sam danas onjušio.

Koliko samo informacija ima zapisanih u DNK. Sanjam ih u vidu kaledioskopa koji se okreće pred očima, ali opet ne mogu u svesti toliko da ispratim. Potrebno je dosta vremena za sagledavanje okeana podsvesti kroz maleni prozor na podmornici svesnog.

 

LAVKRAFTOVI SNOVI: prvih 125 godina

  

            Danas nam je divan dan – kada proslavljamo tačno 125 godina od rođenja Hauarda F. Lavkrafta (Howard P. Lovecraft, 1890-1937), jednog od najboljih horor pisaca svih vremena, i svakako najuticajnijeg.

            O razmerama njegovog uticaja i značaja, čak i danas, toliko godina posle njegove smrti, razgovarao sam nedavno sa čitavim nizom najznačajnijih stručnjaka, priređivača i pisaca, za specijalni temat u magazinu RUE MORGUE koji će izaći novembra. Lavkraft će, dakle, biti na korici tog broja, kao glavna zvezda, a unutra ćete moći da pročitate moje članke u kojima pored ostalog navodim šta su mi o ovom velikanu horora kazali sledeći:

editors:

S. T. Joshi

Ellen Datlow

Stephen Jones

Silvia Moreno-Garcia

scholars:

Jeffrey Weinstock

S. T. Joshi

writers:

Thomas Ligotti

Charles Stross

Brian Hodge

Gemma Files

Simon Strantzas

 

director:

Richard Stanley

+ Brian Callahan
Festival Director of Annual H.P. Lovecraft Film Festival & CthulhuCon

            Dakle, ova imena su doslovno KO JE KO među današnjim nastavljačima Lavkrafta, te njegovim proučavaocima i antologičarima. Ne propustite novembarski RUE MORGUE da vidite šta su sve odgovorili na moja pitanja o trajnosti Lavkraftovog dela.

            Evo, eksluzivno i premijerno, delića onoga što mi je kazao Tomas Ligoti:

"Da nije bilo Lavkrafta, ne verujem da bi bilo ko drugi ko je ikada živeo mogao da se nazove modelom pisca horora. On je prišao najbliže tome da postane sve ono što bi neko mogao da zamisli o nekome ko je život spoznao u svoj njegovoj ogavnosti i ko je čas slavio a čas kudio ovakvo stanje stvari, a zatim od toga načinio dušu svoje umetnosti. Nije to bilo sve što je ispunjavalo tog čoveka. Imao je on i druge odlike koje su ga činile privlačnom figurom u normalnom smislu. Izuzev psihopata i neodređenog broja osoba istinski vrednih prezira, retko se nalazi neko ko ne poseduje određenu dozu prijatnih odlika. 

Lavkraft ni u kom slučaju nije bio ogavan. On je bio izuzetno osetljiv na ono što je ogavno vezano za ljudsku vrstu i ljudsko postojanje, ali svi najbolji ljudi su osetljivi tačno na ovaj način. Svejedno, morao je bar delimično da bude i neosetljiv inače ne bi mogao da toleriše to što uopšte postoji kao živ. Čovek mora da u nekoj meri bude klada, ako već ne psihopata ili istinskog prezira vredna osoba, kako bi održao dovoljan nivo vitalnosti. Ali retko je, ako je ikada uopšte, Lavkraft odstupao od onoga što ga je učinilo modelom horor pisca koji život opaža u njegovoj ogoljenoj gnusnosti i koji je od te percepcije načinio osnovu onoga što jeste."

            125 godina od rođenja ovog genija strave i užasa nedavno smo već obeležili zajedno sa izdavačem Orfelinom, koji je objavio moj izbor najboljih Lavkraftovih priča do sada neprevođenih na srpski, pod naslovom ŠAPTAČ U TAMI. Danas je poslednji dan da je nabavite po pretplatnoj ceni.

 

            Pošto me često ljudi pitaju u poslednje vreme, da to i ovde kažem: antologija NEKRONOMIKON, koju sam pre 7 godina priredio, rasprodata je već neko vreme, i ne može se više naći ni kod mene ni kod izdavača. Svih 2.300 primeraka tiraža oba izdanja – prodato je. Da li će biti novog izdanja? Teško. Kod dosadašnjeg izdavača najverovatnije ne; šuškalo se o mogućnosti da jedan drugi to otkupi i objavi u mekom povezu, ali od toga, za sada, ništa nije ispalo...

            

U studiji POETIKA HORORA bavio sam se, naravno, veoma iscrpno i značajem poetike H. F. Lavkrafta kao jednog od temelja modernog horora: tu knjigu još uvek možete naći u prodaji, ali ne čekajte previše... 

Ako ste srećni i/ili uporni, u ponekoj knjižari – ili direktno kod izdavača – možda još možete naći i specijalni broj časopisa GRADAC na celih 200 strana posvećen Lavkraftu koji sam priredio pre 6 godina.

            U okviru tog temata objavio sam i izbor Lavkraftovih snova, onako kako ih je u pismima prepričavao svojim prijateljima. Pošto je toliko mnogo materijala za svoje horor priče nalazio upravo u svojim živopisnim snovima, odlučio sam da danas, povodom rođendana ovog velikog sanjara i vizionara, na ovom blogu ekskluzivno obznanim nekoliko najznačajnijih, u kojima se opisuju koreni nastanka Ktulua, Niarlatotepa, noćnika, itd.

--- LAVKRAFTOVI SNOVI---

Nalazio sam se u muzeju starina negde u Providensu, razgovarao sa kustosom, vrlo starim i vrlo učenim čovekom. Pokušavao sam da mu prodam jedan neobičan bareljef koji sam upravo sam načinio od gline. Starac me ismejao i pitao me šta sam hteo time što sam pokušavao da prodam novu stvar svojeručne izrade muzeju starina. Odgovorio sam mu rečima kojih se tačno sećam — što mi se retko desi. Uglavnom se ne sećam tačnih reči izuzev pojedinih rečenica iz mojih snova. Rekao sam:

"Zašto kažete da je ova stvar nova? Ljudski snovi su stariji od sumornog Egipta ili mudrujuće Sfinge, ili Vavilona okruženog vrtovima, a ova stvar je izvajana u mojim snovima."

Onda me je kustos zamolio da mu pokažem moj proizvod, što sam i učinio. Bio je starog egipatskog stila, naizgled prikazivao sveštenike boga Ra u procesiji. Čovek kao da je bio prestrašen i upitao me je zastrašujućim šapatom: “KO SI TI?". Rekao sam mu da je moje ime H. F. Lavkraft i dodao da sam unuk Vipla V. Fi­lipsa, koga bi tako star čovek trebalo da bolje poznaje. Odgovorio je "Ne, ne — pre toga!". Rekao sam da sećanja pre toga ne dosežu do mojih snova. Onda je kustos ponudio visoku cenu, koju sam odbio; zato što sam na njegovom licu pročitao da bi uništio moju skulpturu čim bi je dobio — a ja sam hteo da je izlože u muzeju. 

Moje odbijanje je jasno zabrinulo ovog čoveka, koji je tražio da sâm ponudim cenu. Smešno, ali povikao sam "Milion funti!" (pomešao sam valutu!). Kad, na moje čuđenje, starac se nije nasmejao, već je izgledao duboko zabrinut. Shvatio me je ozbiljno! Zatim je rekao zbunjenim, nerazgovetnim, uplašenim tonom: "Upitaću direktore institucije — molim vas, javite se za nedelju dana." Mislim da se ovaj san nije ovde završio, ali ničega se više ne mogu prisetiti. Na moje pamćenje snova često utiče određen osećaj za jedinstvo — mogu se setiti samo stvari koje su povezane u niz, otuda moje pripovedanje prestaje čim se iscrpe glavna tema. Drugi san u ovom pismu je izuzetak u tom pogledu.

- Reinhartu Klajneru

21. maj, 1920.

"Niarlatotep" je košmar — moje pravo snoviđenje, gde je prvi pasus napisan pre nego što sam bio potpuno budan. Još imam osećaj da strašno kasnim — i čitave nedelje su prošle a da glavobolja i nesvestica nisu popuštali, i već duži period tri sata su bila najduže vreme da sam neprestano radio. (Sada mi je izgleda bolje.) Mojim stalnim boljkama pridodat je i problem sa vidom, koji me je sprečavao da čitam sitna slova — neobično naprezanje živaca i mišića, što me je prilično uznemirilo tokom nedelja kada je ta slabost bila uporna. Pored svih ovih nedaća imao sam i košmar svih košmara — najrealniji i najstrašniji koji sam imao od desete godine — čiju bih upečatljivu grotesknost i sablasnu brutalnost jedva mogao da odslikam u pisanim fantazijama . . . . 

Prva faza je bio opšti osećaj nedefinisane zabrinutosti — nejasan strah koji se činio univerzalnim. Čini se da sam sedeo u svojoj stolici obučen u stari siv penjoar i čitao pismo Semjuela Lavmena. Pismo je bilo neverovatno realistično — tanak papir, potpisano ljubičastim mastilom, i sve ostalo — sva sadržina je izgledala ozbiljno. Lavmen iz sna je pisao:

"Nemoj propustiti da vidiš Niarlatotepa ako dođe u Providens. On je užasan — užasniji od svega što možeš zamisliti — ali divan. On opseda ljude satima posle svega. Još uvek drhtim od onoga što je prikazao."

Nikada ranije nisam čuo ime NIARLATOTEP, ali sam ipak shvatio aluziju. Niarlatotep je bio vrsta putujućeg zabavljača ili predavača koji je pripovedao u javnim dvoranama i pobuđivao sveopšti strah i raspravu svojim izvedbama. Ove izvedbe su se sastojale iz dva dela – prvo, strašna — verovatno proročanska —filmska projekcija; a kasnije, neki izvanredni eksperimenti sa naučnom i električnom aparaturom. 

Kada sam primio pismo, izgleda da sam se prisetio da je Niarlatotep već u Providensu; i da je on uzrok ogromnog straha koji se nadvijao nad ljudima. Čini se da sam se setio da su mi se ljudi tiho obraćali zazirući od ove strahote i upozoravali me da mu se ne približavam. Ali Lavmenovo pismo iz sna me je načinilo odlučnim i počeo sam da se spremam kako bih krenuo u grad da vidim Niarlatotepa. Detalji su sasvim živopisni — teško sam vezao kravatu — ali je neopisiv užas zasenio sve ostalo.

Kada sam izašao iz kuće video sam masu ljudi kako lutaju u noći, svi šapuću u strahu i idu u jednom pravcu. Priključio sam se, uplašen ali željan da vidim i čujem velikog, nepoznatog, neizrecivog Niarlatotepa. Nakon toga san je tekao kao što teče priložena priča ("Niarlatotep", kratka priča – prim. prir.), skoro u potpunosti, osim što nije išao toliko daleko. Završio se onog trenutka kada sam odvučen u crni razjapljeni ambis između snegova, gde sam se neprestano kovitlao u vrtlogu sa senima koje su nekada bile ljudi! Dodao sam sablastan zaključak radi efekta kulminacije i literarnog završetka. Pošto sam odvučen u ambis, ispustio sam odjekujući vapaj (pomislio sam, mora da su me čuli, ali moja tetka kaže da nisu) i slika je nestala.

Bio sam u bolovima – slepoočnice su pulsirale, a u ušimo odzvanjalo — ali sam imao samo jedan automatski nagon — da pišem i sačuvam atmosferu jedinstvenog užasa; i pre nego što sam shvatio, upalio sam svetlo i piskarao u očaju. Nisam imao pojma o čemu pišem, a nakon nekog vremena prekinuo sam i oprao glavu. Onda kada sam bio potpuno budan sećao sam se svih događaja ali se delikatno uzbuđenje od straha izgubilo — bliski utisak o prisutnosti ogavno nepoznatog. Kada sam pogledao ono što sam napisao, zadivila me je njegova koherentnost. Sastoji se od prvog pasusa priloženog rukopisa, gde su samo tri reči izmenjene. Kamo sreće da sam mogao nastaviti u istom podsvesnom stanju, jer iako sam odmah pisao dalje, originalno uzbuđenje je nestalo, a užas je postao stvar svesnog umetničkog stvaranja.

- Reinhartu Klajneru

14. decembar, 1920.

Prošle noći sam usnio vrlo živ san — možda delom podstaknut onim vrlo pametno zamišljenim zapletom koji je sažeto dat pred kraj tvog pisma. Govoriš o lobanji koja, umesto mozga, sadrži čudnu metalnu spravu — i upućuje na to da je to ili tuđinski i svestan entitet, ili, u drugom slučaju, nekakav prijemnik kojim udaljeni vanjski entiteti mogu da kontrolišu telo u koje je usađen. Dakle — u mom snu mene je, dok sam išao poznatim seoskim predelom, odjednom napao roj insekata koji su naletali sa neba. Bili su sićušni i uskih tela, a izgleda da su mogli da probiju moju lobanju i uđu u moj mozak kao da nisu isključivo od čvrste materije. 

Čim su mi ušli u glavu, moj identitet i pozicija postali su veoma sumnjivi. Ja sam se setio tuđinskih prizora i neobičnih scena — litica i vrhova koje obasjava ljubičasto sunce, fantastične hrpe kiklopskih građevina, raznobojna vegetacija gljiva, polu-bezobličnih oblika koji se teturaju preko nesagledivih ravnica, bizarni slapovi vodopada, kameni cilindri bez vrha preko kojih stoje užadi za penjanje kao merdevine na brodovima, hodnici u vidu lavirinta i geometrijski islikane sobe, neobični vrtovi sa nepoznatim biljem, odevena amorfna bića koja koja govore piskutanjem umesto glasa — i nebrojeni događaji nejasne prirode i neodređenog ishoda. Gde sam, nisam mogao da potvrdim — ali je postojao snažan osećaj beskrajne razdaljine i potpunog tuđinstva u odnosu na zemlju i ljudsku rasu. Ništa se osobito nijednom nije desilo— i shvatio sam da sam dugo sanjao pre nego što sam se probudio.

- R. H. Barlou

11. maj, 1935.

Kada sam imao 6 ili 7 godina morio me je stalno jedan naročit i često ponavljan košmar u kome bi me monstruozna grupa entiteta, koje sam nazvao "Noćnici" (eng. Night-Gaunts) — ne znam kako sam došao do tog naziva) zgrabila za stomak (loše varenje?) i nosila kroz nepregledne kilometre crnog vazduha iznad kula mrtvih i zastrašujućih gradova. Na kraju bi me odneli do sive praznine gde sam mogao videti igličaste vrhove planina, kilometrima ispod mene. Onda bi me pustili da padam — i kada bih zadobio brzinu u ikarskom strmoglavljenju, iznenada bih se probudio toliko uspaničen da nisam hteo da pomislim da ponovo zaspim.

"Noćnici" su bile crne, mršave, gumaste stvari sa ogoljenim, zupčastim repovima, krilima kao u slepog miša, i bez ikakvih lica. Bez sumnje, ta slika potiče od konfuznog sećanja na Doreove crteže (uglavnom ilustracije "Izgubljenog raja "), koji su me zadivili u mojim budnim časovima. Nisu imali glasa i njihov jedini oblik pravog mučenja bio je navika da me zagolicaju po stomaku (varenje, opet) pre nego što bi me zgrabili i odleteli sa mnom. Ponekad sam imao najasan utisak da su živeli u crnim jazbinama koje su izbrazdale vrh neke izuzetno visoke planine. Činilo se da idu u jatu od 25 ili 50 i ponekad bi me bacali jedni drugima. Iz noći u noć, sanjao sam istu strahotu sa manjim izmenama — ali nikada ne bih udario u te strašne vrhove planina pre nego što se probudim. Da jesam...

Stvar je u tome što su ti snovi postajali ređi kako sam ja odrastao. Svake godine sam sve manje verovao u natprirodno, a kada sam imao 8 godina počeo sam da se interesujem za nauku i odbacio sam i poslednji trag religioznog i drugog verovanja u natprirodno. Ne sećam se da sam imao neke snove sa "noćnicima" nakon svoje osme godine — a nijedan posle desete ili jedanaeste. Ali tako mi Jugota, kakav su utisak na mene ostavili! 34 godine kasnije odabrao sam ih za temu jedne od mojih pesama.

- Virdžilu Finleju

24. okt., 1936.