OUR LADY OF DARKNESS slovi za kultni, klasični horor roman, ima reputaciju, ima slavnog i mnogohvaljenog pisca za autora – najzad, ima genijalnu premisu. nakon dugo vremena koje je proveo na mojoj polici, našao mi se u rukama, da najzad i ja vidim u čemu je tu stvar. šta imamo u ovom loncu?
pre svega, fric lajber (autor) je imao čast da se kao mladić dopisuje sa lavkraftom, koji mu je kao i svima koji su mu pisali davao savete, preporuke i bibliografiju korisnu za dalji rad. iako lajber, strogo gledano, ne spada baš u najuži krug onih na koje se pomisli kad se kaže 'lavkraftovi učenici', on na neki način ipak jeste poprimio mnogo toga od Mastera (bar u smislu ambicija; slično kao i robert bloh, recimo), i u svom opusu ima nekoliko solidnih lavkraftovskih priča, elementi lavkraftijane postoje i u njegovom kratkom romanu DEALINGS OF DANIEL KESSERICH, a napisao je čak i nekoliko eseja o HPL-u, od kojih će se najznačajniji za koji mesec naći u tematu o lavkraftu koji sam priredio za GRADAC.
zatim, imamo –hronološki gledano- prvo meni poznato pozivanje na de kvinsijev text SUSPIRIA DE PROFUNDIS u kome se govori o majkama tame, suza i smrti, a koji će samo godinu dana nakon pojave ovog romana dario argento iskoristiti za svoju SUSPIRIU. kao svoj moto lajber uzima čuveni, poduži citat o majci tame, a i na nivou teme (kao i naslova, uostalom) te mračne majke bi trebalo da značajno figuriraju.
onda, imamo zaplet sa piscem koji preživljava novelizujući nekakav tričavi serijal o okultizmu i natprirodnom, a koji otkriva dnevnik i spise nekog fanatika s početka XX veka koji je verovao da su veliki gradovi – veliko zlo, zato što se u njima nastanjuju (ili stvaraju?) 'paramentali', entiteti sačinjeni ili prizvani naročitim rasporedom arhitekture megalopolisa.
imamo 'zlu knjigu', MEGAPOLISOMANCY, za gatanje po arhitekturi gradova i otkrivanje njihovih tajni.
imamo priču o čudnoj, mračnoj dami koja je pratila svog otkačenog autora.
imamo, najzad, sivkastu prikazu koja se gl. junaku ukazuje sa obližnjeg brda na kome je –kako kasnije otkrije- pohranjen pepeo kremiranog autora Megapolisomantije.
na ličnoj noti, roman se zbiva u san francisku, gde sam proveo godinu dana, pa mi je tim pre bilo zanimljivo da vidim američki horor smešten u meni poznat ambijent.
avaj! mom razočmarenju nema kraja! ovo je NEVEROVATNO slab roman!
ne dobih ni lavkrafta, ni argenta, ni mračne dame, ni zloslutni horor, ni klasika – pa čak ni raznovrsnost SF lokacija (sem aluzija na transameriken piramidu, koju znaju svi sa filmova).
da budem jasan: ovo je samo u manjoj meri problem izneverenih očekivanja.
OK, nije dužan lajber da meni isporučuje šta ja mislim da bi se s tim zapletom valjalo raditi. ali, fudge me, JESTE dužan da piše iole kompetentno, zanimljivo, da kreira neke ubedljive i intrigantne likove, da gradira saspens, da ima osećaj za atmosferu i stravu, da kreira ubedljiv i smislen zaplet... e, u TOME je problem.
pre svega, stil. ja sam zapanjen da čovek koji slovi za KLASIKA fantastične književnosti može, pred kraj karijere (a ne u nekim mladalačkim, početničkim danima!) da potpiše jedan ovoliko DRVEN, suvoparan, dosadan, mehanički kontruisan romančić koji nijednog trena tokom svojih 200ak stranica ne uspe da zaživi – kako tokom žanrovskih (horor) delova, tako ni tokom dijaloga likova i njihovih odnosa. jezik je toliko nevešt da je to bez ikakvog smisla za ritam i tok rečenica; sve je prenatrpano glupavima pridevima i prilozima, kao u školskom priručniku OVAKO NE TREBA PISATI.
likovi su klišei, počev od glavnog (umrla mu žena, pa svoju tugu utapao u alkoholu – donedavno, sad životari piskarajući treš, dok ga slučaj ne pretvori u detektiva-amatera), koji je potpuno nezanimljiv, preko ostalih SKICA (umetnica-ljubavnica, i njena dva drugara koji su možda pederi a možda nisu, a nije ni bitno jer se ionako međusobno ne razlikuju)...
dešavanja su linearna i proizvoljna (a to znači da se linije bezvezno prekidaju bez objašnjenja), nema tu ni gradacije ni saspensa, ni strave.
pokušaj građenja mega-zavere i meta-priče, u kojoj sudeluju i neki realni, poznati ljudi (klark ešton smit, džek london, pa čak i alister krouli, ovde petparački sveden na svoj tabloidski imidž arhi-zlikovca), izveden je vrlo trapavo i mlako-neubedljivo, sa nenamerno (?) smešnim delovima koji bi, valjda, trebalo da budu strašni.
a kada dođe vreme za (zbrzani) rasplet – to je najdebilniji izduvani balon u istoriji glupih horor krajeva! mračna dama se materijalizuje u obliku kovitlaca od sitno iscepkanih knjiga našeg junaka, a rastera je upad muzikantkinje koja prizove svoje materijalističke i razumske idole (njutn, ajnštajn, b. rasel, v. džejms...)! ako mislite da se zajebavam proverite sami. video sam 1 primerka ovoga u prodaji, u Bg knjižari Akademija, u Knezu (u izdanju u kome je i njegov raniji roman, CONJURE WIFE, prema kome je rađen film NIGHT OF THE EAGLE).
roman je toliko amaterski u skoro svakom svom aspektu da mu ovoliko prostora posvećujem samo zato što ga potpisuje tako veliko ime – i što slovi za klasik. možda treš-klasik. možda klasik nenamerno tragikomičnih i glupih knjiga. ovo svakako nije horor klasik, i može se koristiti samo kao negativan primer – ne samo kako NE pisati horor, nego, prosto - kako NE pisati.
što je najgore, premisa je u osnovi odlična, i u nekim sposobnijim rukama mogla je da da zaista izvanredan roman. šteta što neko ne uzme da snimi film po ovome, pri čemu bi to adaptirao u nešto smislenije, pametnije i strašnije.
