PUKOVNIKOVICA

***

3

najzad pogledah ovaj bizaran naslov – bizaran za srpsku kinematografiju, a bizaran čak i u jednako idiosinkratičnoj kadijinoj filmografiji.

dakle, crna istorijska tragi-komedija sa elementima burleske i maltene slepstika, sa austrougarima kao protagonistima! i posle još neki kažu da osim MARŠA NA DRINU pre GEORGIJA nije bilo domaćih filmova o I svetskom ratu! pa evo vam ga još jedan, i to bolji od GEORGIJA! pa šta ako su austrijanci neki od protagonista – tu su, u važnim ulogama, takođe i 'domaći' izdajnici, tj vojvođansko-hrvatski regruti i dobrovoljci. a srbi se javljaju samo na kraju, da donesu katarzu, kako jedino i treba.

dakle, vrlo zanimljiv film o silovanju evrope usred srbije, o srpskoj fruli koja proteruje mocarta, o dekadentnoj evropi koja nije ništa bolja od onih koje bi da prosvećuje i civilizuje, i o velikoj tragi-komediji zabune koja predstavlja ne samo I sv. rat, nego i odnose Nas i Njih.

niko tu i ništa nije kao što izgleda: dešava se u srbiji koja nije srbija (vojvodina), tu je austrougarska vojska koja nije stvarno austrougarska, tu je pukovnikovica koju zamalo da zamene za neku lokalnu gospu, tu je retard koji izgleda isto kao pukovnik, tu je pukovnik koji ima ljubavnicu-leptiricu, tu je leptirica koja se uvlači u krevet pukovnikovice, tu su mrtvi koji nisu mrtvi i leševi koji ustaju… ukratko, istorija kao slepstik, kao jedna velika bezvezna šala – full of sound and fury, signifying nothing!

vidljiv je kadijin pokušaj da napravi nešto malo komunikativnije nakon flopova PRAZNIKA i POHODA, te ćorka sa zbrzanim ŽARKIM – a da opet ostane u svom maniru: uneo je malo kostima, kolora, humora, akacije, aviona, pirotehnike… ali ipak je to prepoznatljivi mračni kadija kakvog svi volimo, iako u možda malkice razvodnjenom obliku, i svakako ne na svom vrhuncu.

ako bismo cepidlačili, moglo bi se reći da ovaj film pokazuje da je vojvodina toliko plodna da u njoj čak i u oktobru (kad se film dešava) trava zeleni kao da je maj, a krošnje drveća su pune gusto nabujalog lišća; takođe, lepo je što su doveli stranca da komponuje muziku, ali nekako imam osećaj da taj volfgang (po imenu reko bih da je bečlija, il tu negde) nije baš najbolje osetio duh filma i napravio je muziku koja je možda lepa po sebi, al nisam siguran koliko je prikladna baš za ovaj film. ipak, kao što rekoh, na kraju se stvara pravi kontrapunkt sa 'maršem na drinu' koji egzorcira sa našeg tla sve te dotadašnje inostranske, uvezene, ne-endemske nepogode.

sve u svemu, jedan neobičan, blesav, sulud, otkačen, duhovit, sumoran i vrlo dražestan film, blaženo lišen pretencioznosti i deklamovanja a la GEORGIJE, a opet – tako pregnantan značenjima… šteta samo što leptirica mirjana nikolić (koja igra ljubavnicu pukovnika) nema nijedan close-up, a vala ni golišavu scenu kakvu je scenario vrlo lako mogao da ponudi (naročito na samom početku).

DOMAĆA I UVOZNA STRAVA

Evo mog texta o novijim srpskim hororima koji je izašao u subotu 22. marta u Kulturnom dodatku POLITIKE, a dostupan je i na ovoj adresi:

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Domaca-i-uvozna-strava.sr.html

Evo ga u izvornom obliku:

DOMAĆA I UVOZNA STRAVA

Dejan Ognjanović

Na nedavno završenom FEST-u premijerno su prikazana dva domaća filma za koja se može reći da baštine tekovine žanrovskog filma: Zona mrtvih Milana Todorovića i Milana Konjevića je najavljivana kao akcioni horor, prvi srpski zombi film, dok Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića takođe dodiruje horor, zajedno sa elementima "road-movie-ja" i pornografije. Njihova istovremena pojava oživljava jednu staru dihotomiju koja je od skoro samih početaka opsedala srpski žanrovski, a naročito horor film. Radi se o odnosu stranog (tj. uvezenog) i domaćeg (autentičnog).

Аko preskočimo filmove Đorđa Kadijevića i Branka Pleše (inače vrlo dobre, ali rađene za televiziju), prvi naši bioskopski filmovi sa jasnim činiocima horora bili su Variola Vera (1982) Gorana Markovića i Davitelj protiv davitelja (1984) Slobodana Šijana. Marković je koristio horor atmosferu i horor šokove u strukturi baziranoj na filmu katastrofe kako bi se pozabavio metaforičkim razotkrivanje bolesti jednog društva, pri čemu bolnica na ivici raspada, opterećena nezdravim ljudskim odnosima, postaje mikrokosmos u kome tipski likovi predstavljaju određene društvene slojeve, a više je nego eksplicitna paralela između beskrupuloznih političara i pošasti velikih boginja. Dok je Marković hororu pristupio kao angažovani reditelj, Šijan je svoju "komediju strave i užasa" (kako glasi podnaslov filma) snimio pre svega kao filmofilski omaž i dobroćudnu persiflažu jednog od najfilmičnijih žanrova, istovremeno beležeći "puls" Beograda ranih 1980-ih.

I jedan i drugi film naišli su na nerazumevanje kod pojedinih tada uticajnih kritičara, a jedna od češćih zamerki bila je upravo – prisustvo žanr-filma u srpskim okvirima. U očima konzervativnijih kritičara tadašnjeg Sineasta, Yu filma danas i drugih časopisa, elementi horora u pomenutim naslovima (a kasnije i u Markovićevom psiho-triler hororu Već viđeno iz 1987.) osuđivani su kao tuđinski, veštački unet element, strano tkivo koje nema šta da traži u domaćem filmu. Na svu sreću, delimična smena generacija i dolazak mlađih, žanrovski svesnih kritičara donekle su popravili odnos prema žanru, ali je dihotomija strano-domaće ostala aktuelna.

Tako je, recimo, film Pun mesec nad Beogradom Dragana Kresoje, pokušao da kroz horor motive prozbori o užasima prisilnih mobilizacija s početka ratnih 1990-ih, ali je zbog nepoznavanja žanrovskih matrica svoju aktuelnu temu ekranizovao na neubedljiv, nenamerno tragi-komičan način. Kadijevićev film Sveto mesto (1990) bio bi sjajan primer uspešnog balansa tuđeg i domaćeg, ali su ga zameli vetrovi rata (negativ ostao zarobljen u Jadran filmu u Hrvatskoj, premijeru imao na televiziji kojom su već defilovali siroviji horori građanskog rata). T. T. Sindrom (2001) Dejana Zečevića bio je pokušaj da se zaplet tzv. slasher horora, karakterističan za američki niskobudžetni film, prenese u Beograd. Iako je ta transplantacija izvedena pomalo mehanički, i bez dovoljno lokalnih sokova, taj film je barem demonstrirao autorovo poznavanje i pristojnu primenu žanrovskog pisma.

Za njim je usledio Šejtanov ratnik (2006) Stevana Filipovića, mladalački razbarušen omaž tinejdžerskim komedijama, te filmovima fantastike i horora, koji je uz mnogo duha, štapa i kanapa plenio svojim entuzijazmom, ako već ne i koherentnim scenarijem ili glumom. Na ovu struju čistog žanrovskog pristupa nadovezali su se i tvorci Zone mrtvih, čija okrenutost stranim uzorima ide toliko daleko da je njihov film ne samo prepisao čitave likove i situacije iz stranih uzora, nego je, u želji da se u inostranstvu što bolje proda, čitav snimljen na engleskom jeziku.

Istina, želja da se dobro prodaš je legitimna, ali problem sa Zonom je što ona stranom gledaocu ne nudi ništa što ovaj nije već video urađeno originalnije i ubedljivije na svom jeziku. Jedini razlog da neko izdrži jeftino, nemaštovito recikliranje oveštalih konvencija, pa još na lošem engleskom, bio bi kada bi taj produkt imao bar neku dozu egzotike, lokalne boje i autentičnog "šmeka". Na žalost, Zona nudi samo aluzije na prvu loptu (Pančevo i zagađenje; NАTO vojnici i bivši CIА-agenti) a one nemaju ni konotativne ni žanrovske dimenzije koje bi ih učinile svežim i zanimljivim, i iscrpljuju se u infantilnom, nepromišljenom omažu drugorazrednim filmovima.

S druge strane, film Mladena Đorđevića, Život i smrt porno bande, pripada struji angažovanih, idejno samosvesnih i zrelih umetničkih filmova koji žanru prilaze sa istinskom potrebom za izrazom nečeg autentičnog, ovdašnjeg, a što se naročito uspešno kroz horor može. Drugim rečima, Porno banda je potpuni antipod Zoni mrtvih: radi se o modernom spoju art-filma i žanrovskog izraza, odnosno delu koje se nadovezuje na tradiciju našeg "Crnog talasa" i prilagođava je tematici i senzibilitetu XXI veka. To je film u kome žanr nije krajnja svrha, već mudro upotrebljeno sredstvo za slikanje mračne odiseje u srce tame poratne, tranzicione Srbije u kojoj svi ideali deluju devalvirano i gde se čak i Eros nalazi u službi sveprisutnog Tanatosa.

Ovo je Srbija u kojoj su jedino otpadnici i "degenerici" – normalni; u kojoj su "normalni" - najveći sledbenici Zla. Tanatos kao dominantna sila koja isplivava na najmanju provokaciju, pa i bez provokacije; latentno nasilje, iživljavanje i mučenje uvek su iza ugla; jalovost i beznađe da bilo šta zasađeno može da nikne lepim i vrednim plodom, da pozitivna akcija neće postati obesmišljena, zatrta ili "bar" pervertirana u nešto deseto… Taj jad i čemer Srbije ogoljeni su zaista ingeniozno, za neke možda šokantno, uz prizore koji se ne mogu posmatrati ravnodušno čak ni sredini u kojoj su ravnodušnost i rezignacija postali opšte stanje duha. Mudro i efektno koristeći estetiku šoka, Život i smrt porno bande uspeva da bude tematski aktuelan i estetski relevantan i u okvirima širim od srpskih baš zato što njegovo bavljene bazičnim silama dotiče univerzalne okvire. To je pravi primer kako se može razmišljati globalno delujući lokalno, i napraviti svetski film bez ikakvog dodvoravanja nekome sa strane.