*****
5-
pošto su tek nedavno postali dostupni eng. titlovi za ovaj zadugo-samo-na-ruskom-dostupan divx, iskoristih priliku da repriziram POSETITELJA MUZEJA, film koji mi se sredinom 1990-ih urezao u sećanje (prikazan na RTS-u) kao jedan od najlepših, najsnažnijih i najkošmarnijih filmova koje sam ikada video. to je, istovremeno, bila prilika da posle 10ak godina proverim svoj superlativni sud od tada, i vidim da li to zaista i dalje spada u 10ak za mene najboljih filmova izvan horor žanra koje sam ikada video.
ukratko: spada.
sa svim svojim nedostacima, POSETITELJ MUZEJA ima tako moćne kvalitete da ono o čemu ću malo kasnije reći koju, bar za moj groš, ne uspeva da poljulja njegove monumentalne uspehe.
ovo je, verovatno, najcrnji film za koji znam. crnji od, recimo, EVEN DWARFS STARTED SMALL koji bi po tome bio prvi do njega.
POSETITELJ MUZEJA je film o palom čoveku koji se beznadno batrga po paklu na zemlji koji je samom sebi stvorio i udaljio se od boga koji ga je, kako izgleda, sasvim napustio, sa vrlo mutnom i krhkom mogućnošću da će mu, možda, dati još jednu priliku, ali ne zna se ni kada ni kako.
za razliku od filma PISMA MRTVOG ČOVEKA, takođe by Konstantin Lopushansky (blizak saradnik Tarkovskog), u kome je pakao na zemlji bio pretežno ljudska tvorevina (nuklearni rat), sa vrlo neodređenih i nedorađenim metafizičkim i religioznim momentima (ostavljenim uglavnom u nagoveštaju), u MUZEJU se evidentni - mnogo detaljnije i pompeznije oslikani - PAKAO direktno prikazuje ne kao simptom čovekove loše ekološke svesti ili istorijske nezrelosti i pogrešnih odluka u određenim trenucima, već explicitno kao simptom njegove udaljenosti od boga i svega duhovnog, dakle kao plod njegove suštinske degenerisanosti.
kad sam kod toga, paralela sa hercogovim PATULJCIMA nije bila nimalo slučajna: oba filma koriste u svom kastu veliki broj 'degena' – kod hercoga su to zaista pravi patuljci, tj ljudi rođeni deformisani i nepotpuno razvijeni, a kod lopušanskog se javljaju 'mutanti' koje igraju vrlo očigledno pravi degeni i poremećeni, ili bar 'usporeni' ljudi.
u oba slučaja, čovek ostavljen samom sebi vrlo brzo tone u anarhiju, haos i gradi sebi pakao na zemlji. površno gledano, neko bi mogao kazati da je hercogov film crnji, jer njegove kreature uglavnom više i nemaju svest o bogu, ne prizivaju ga, ne mole mu se (niti Njemu, niti Njegovim konkurentima), osim jedne pregenijalne scene u kojoj patuljak usred spaljene kamene pustinje ispruženu granu sasušenog drveta vidi kao božju pesnicu uperenu ka sebi, i kojoj odvraća sopstvenom.
za razliku od njih, dakle, u MUZEJU imamo veoma rasprostranjenu sub-religiju među degenima (neko bi reko: how fitting!), a glavni junak je, kako se ispostavlja, nekakav half-assed iskupitelj. naravno, crna je to religija kojoj jedna jedina molitva glasi IZBAVI NAS ODAVDE, ali ipak, kao i svaka vera, ona sa sobom nosi zajedništvo (tj. krdo) koje olakšava svaku individualnu patnju i raspršuje je po masi; takođe, tu je vrlo opipljiva vera u iskupitelja i u povratak u okrilje nebeskog Oca; najzad, kulminacija filma sastoji se od (pre)dugačke samogazeće molitve za oprost svih grehova.
međutim, za moj groš, mislim da je crnji i beznadežniji onaj film koji –kao POSETITELJ- kazuje da boga (možda) ima, ali da je sasvim (?) napustio svoja stvorenja i pustio ih da gmižu po đubretu koje su sama stvorila, jer preovlađujuća emocija ovog filma je – NAPUŠTENOST; a biti napušten od boga veći je pakao nego li što je to, kao kod hercoga, pakao BEZ BOGA, bez potrebe za bogom, (nemački, ničeovski) pakao individualnosti koja je možda donekle izgubljena, ali je odnekle i slobodna da radi šta god poželi, i mada se ta sloboda uglavnom traći na uništavanje i deprimirajuću degradaciju, ipak SLOBODA koja je time implicirana sa sobom nosi i veliku dozu uzbuđenja i radosti i živahnosti koje nema kod ovih čemernih napuštenih (ruskih) siročića koji i dalje nariču za svojim indiferentnim Ocem, nesposobni da egzistiraju bez Njega.
uostalom, MUZEJ se okončava krajnje pesmistički, bez ikakve naznake vezano za 2 glavna pitanja: niti je definitivno jasno da li je, i kakav je, iskupitelj naš glavni junak (pa time ni da li će i kako da iskupi ovo degenerisano čovečanstvo), niti je Otac sa neba dao ma i najmanji, najmističniji, najneodređeniji znak da ga je uopšte briga, da je bar svojim nebeskim ušesima primetio da njegova deca plaču, usrana u svom đubretu, makar kroz jednu simboličnu dugu preko neba ako nikako drugačije.
ne, ništa slično. posle mnogo lutanja pustarama, kroz razbesnele talase, ljuljan u zarđaloj i pustoj, praznoj nojevoj barci, dok munje trešte sa sivih nebesa, naš 'izbavitelj' ostaje da luta po đubrištu koje se prostire od horizonta do horizonta, a umesto golubova sa maslinovim grančicama, nad njim lete samo crna jata razgraktalih gavranova naspram apokaliptički crvenog zalaska sunca.
po pitanju slikanja PAKLA, ovaj film nema premca u filmskoj umetnosti: NIKO mi ne pada na um a da je makar prišao košmarnoj ubedljivosti svog užasa pakla ne samo kao lokacije i ambijenta koji treba ovako ili onako ukrasiti (najčešće banalno-predvidivim golim telima mučenika) nego, naročito, pakla kao stanja svesti i duha.
u ikonografskom smislu, lopušanski maximalno koristi lokacije kakve valjda jedino u rusiji i mogu da postoje u ovolikoj pompeznosti – nepojmljivo ogromna skladišta odbačenog metala, gomiletine gusenica (sa tenkova ili buldožera) koje sežu do neba, ogromne zapuštene fabrike, deponije đubreta koje gutaju ceo svet… u psihološkom smislu, on jednako vešto prikazuje svoje junake i njihovu izgubljenost, bespomoćnost, jadnost, čemer, lutanje, promašenost, a sve to slika kroz crvene filtere čime me definitivno kupuje (šta ću kad sam sucker za crveno-crne kombinacije, a ovde je skoro čitav film, do pred kraj, u tim tonalitetima)!
film, zaista, pred kraj gubi meru i pada u onaj neodoljivi, tipično ruski dert, sa nekontrolisanim urlanjem, kukanjem, plakanjem i molitvama, sve u jednom – to polupijano dranje na boga i za bogom, tako neprikladno smernim protestantima i urednim katolicima, ovde je razulareno u svem svom pravoslavnom ekscesu i extremizmu (videti moju kritiku ruskog filma ČETIRI za sličnu situaciju).
pored toga, POSETITELJU MUZEJA bi se moglo zameriti i pomalo kukavičko izvlačenje pred kraj, kada izbegava da do krajnjih konsekvenci odvede svoju priču i dâ joj ikakvu zaokruženost, umesto toga ostavljajući nedorečenim i pitanje MUZEJA iz naslova (koji, naravno, uopšte ne vidimo), i proročanstava iz biblije, i uloge gl. junaka u svemu tome, a vala i njegove destinacije na kraju.
no, kao i kod svih velikih putovanja, put je vredniji od destinacije (videti pod: APOCALYPSE NOW – mada je tu završetak ipak više zadovoljavajuć no ovde), a razglednice iz pakla po kome gl. junak putuje tokom više od dva sata predstavljaju neke od najfascinantnijih slika ikada pohranjenih na film- mračnih, užasnih, deprimirajućih, ali u svojoj extremnosti povremeno i čudno uzbudljivih, naročito kad krene da baza po zapenušanim okeanskim talasima pod ludačkim olujama ili da se tetura pod vetrovima i prašinom usred gigantskih napuštenih prastarih gradova…
izlišno je napominjati da POSETITELJ MUZEJA traži mnogo strpljenja i jak stomak za dvočasovnu orgiju nihilizma i (jalove?) vere usred najcrnjeg očaja, ali – ko voli, nek izvoli. uostalom, slike govore više od svih mojih reči. šta god mislili o idejnoj komponenti, snaga njegovih slika je nesporna.
