THE DUNWICH HORROR (2009)

*(*)
2-

eh, evo još jednog tužnog primera skrnavljenja Velikog Starog Lavkrafta kroz još jednu jeftinu (i budžetski, i idejno, i žanrovski, i kako god) kvazi-lavkraftijanu.

to što je kao predložak uzeta jedna od njegovih dužih priča, sa poprilično 'akcije', što je čini filmičnijom (za razliku od njegovih pretežno atmosferičnih i kraćih priča) može, u načelu, predstavljati obećavajući momenat – sve dok ne vidimo:

a) da ovde evidentno nema PARA za realizaciju HPL-ovih pompeznih zamisli,

i b) da je, kao i obično, vernost originalu (i po slovu, a još gore – po duhu) bačena kroz prozor već u prvom minutu, i da ovo i nije baš verna ekranizacija te konkretne priče, koliko povod da se smućkaju u blenderu najotrcaniji HPL fazoni (prethodno debilizovani od strane njegovih imitatora) i da se to predoči neprobirljivom pučanstvu kao, eto, neki kao 'lavkraft'.

glavna navlaka za gledanje ove mućkalice, pored slavnog HPL imena i bombastičnog naslova koji obećava (ali ne isporučuje) THE …HORROR, jesu još 2 žanrovcima poznata imena: pre svega, za mlađe, tu je JEFFREY COMBS, THE re-animator, u ulozi vilbura vejtlija, ljudskijeg sina jog sotota i degen-žene; za one starije, tu je i DEAN STOCKWELL – ezotericima znan iz one starije (i neznatno bolje) verzije THE DUNWICH HORROR (1970), u kojoj je on bio degen-vejtli dok ovde igra dr. henrija armitidža, belog maga (!); novodošloj mlađariji verovatno je najpoznatiji kao psiho-fićfirić iz BLUE VELVETA.

naravno, obojica su ovde samo kako bi unovčili čekove i nekako prebrodili krizu srednjih tj. starih godina u kojima odavno nisu u poziciji da biraju uloge kojim bi prehranili sebe i familje. naravno, imajući u vidu 'budžet', čak ni njih nisu mogli da plate za više nego, recimo, po 2-3 dana snimanja svakog, tako da glavne role ne nose oni (iako bi scenario to zahtevao, kad bi se dosledno pratila HPL priča), nego neki antipatični anonimusi: skeptični doca i armitidžova pomoćnica.

bio bi kompliment njen lik nazvati 'skicom' – ona je, prosto, pomoćnica, i to je to. definisana je preko 2 muškarca: armitidža, kome pripomaže u egzorcizmima (!) i ovog skeptika, čija je bivša ljuba bila, al ga ostavila zato što je skeptik (čitaj: nije bio spreman da veruje u sve te stare bogove, sumerske demone i ostale opštepoznate radove koje samo jedan suvi naučnički hladni sterilni um može da odbije kao realnost)! taj doca je inače unikatno antipatična njuška, kreten koji celu prvu polovinu filma na faci ima debilni veseli skeptični kez (kao, 'ma daaaaj, jog sotot, pričam ti priču!'), ali pred kraj – kako to formula ove vrste likova nameće – on vidi horor, i preko horora (kako to obično biva – na filmu) stekne i veru, i bude preobraćen od skeptika u vernika. u jog sotota.

što se kombsa tiče, on ukupno ima otprilike 4 minuta filmskog vremena, pa ne očekujte da ćete u njemu uživati u svakom kadru: to malo što se vidi, on igra degena na autopilotu, a scenario mu ionako ne pruža ni dijaloge ni situacije od kojih bi ovaj, sve i kad bi hteo, imao šta da napravi. takođe, ne očekujte memorabilno otkrovenje briljantno nadahnutih deformiteta njegovog lika, pomno opisanih u HPL priči: ovde on em pogine krajnje idiotski (upuca ga rođena degen-mama, bez razloga, sasvim antiklimaktički) em se u samo par kratkih kadrova, jedva ovde captureovanih, iz njega pomole neki CGI pipčići i neko zelenkasto svetlo...

...pre nego što neku jeftinu lobanju iz halloween shopa ne preliju želeom – što bi valjda trebalo da predstavlja finalnu fazu gnusne transformacije. ehhh, deco moja, plakaćemo mi još za elaboriranim efektima jednog, recimo, NECRONOMICONA (mislim na omnibus u produkciji b. yuzne)!

dobro, kombs je još navikao na ovaj profil 'filmova', tj. jadnih produkcija po kojima se provlači a ponekad i susreće sa kolegama tipa toni tod, lans henriksen, gunar hansen i slični has-been B-horror stars; ali dina stokvela dugo nisam gledao u nečemu ovako jeftinom, i malo mi je bilo neprijatno zbog čoveka u tim godinama koji mora da igra ovako glupu ulogu: ne samo što je on nekakav egzorcist-beli mag koji običnim egiptaskim ankhom rasteruje sumerske demone (u obliku devojaka sa krilima slepog miša na leđima!), nego ga scenario tera da se pod stare dane glupira pružajući ruke iz kojih izlaze električni (?) ili već tako neki svetlucavi zraci kojima se baca na onostrane entitete [(c) Ghoul Inc.] i samo što ne usklikne 'sive lubanje siloooom!'

zaplet je užasno glup i nema trunke smisla, i u rasplitanje toga uopšte ne želim da se upuštam.

ono što je umereno pohvalno jeste da je sve to dovoljno dinamično, stalno se ide od tačke A ka B pa onda C i sve do D, i u tom mrdanju se lakše zaboravi koliko sve to nema smisla. znači, osim kombsa koji uvek zabavan za gledanje, i dinamike zbivanja, vredi istaći i brojne lokacije (južnjačke plantaže, polupotopljene šume i močvare, univerziteti…) što je uvek lepše oku od budalaština u celosti snimljenih u nečijem podrumu prepravljenom u 2 'sobe' (vidi pod: ONE EYED MONSTER). efekata maske ima malo, i slabi su; viz. efekti su još slabiji, i izazvaće samo prezrivi smeh, a ne kosmičku stravu; jog sotot u close-upu neodoljivo podseća na siromašnog rođaka gigerovog aliena, a viđen u celosti (nabrzinu) - izgleda kao neka gigerova skica koju je neki početnik u školi toma savinija napravio od plastelina.

kulminacija je izrazito glupa, besmislena, konvencionalna, antiklimaktična i nekonsekventna – a kako to u debilnim filmovima ove sorte po pravilu biva, sutradan nakon borbe sa onostranim entitetima, bogovima i demonima, nakon suočenja licem u lice sa gigantskim pičkama posred neba i nakon globalne apokalipse izbegnute u poslednji čas uz pomoć par provrištanih džiberiš-inkantacija, znači dan posle toga naši glavni junaci su razdragani, veseli i bezbrižno ćakulaju o svojim planovima za večeru, bez ijedne sede vlasi u kosama ili neke sete u glasu ili pogledima nakon kosmičkih užasa koje su koliko juče gledali i doživljavali!

da li, uostalom, očekivati ikakvu vrstu ozbiljnosti od filma čiji jedan od glavnih znalaca (olaus wormius, hiljadugodišnji neumrli alhemičar i mag) izgleda kao neki debeli kečer, u prostoriju ulazi levitirajući (!), a okružen je haremom jeftinih kafanskih trbušnih plesačica!? a sačekajte tek da vidite ludog arapina al hazreda – pa to je piška živa, najsmešnije nešto što sam video u poslednje vreme! bolji naziv bi mu bio: zbunjeni i izgubljeni arapin al usrah!

dakle, za razliku od nedavno ovde prikazanog filma CTHULHU koji se bar junački trudio da udahne nešto novo i sveže u HPL kanon, kome je pristupio sa solidnim poštovanjem, i u tome uglavnom omašio, uz nekoliko minornih kvaliteta ipak postignutih, ova travestija zvana THE DUNWICH HORROR je puka mamipara za neprobirljive DVD rentere (u USA) tj. najdokonije horor divxdžije u ostatku sveta i najzaluđenije HPL kultiste.

verujte mi, ako osećate bar trunku poštovanja prema lavkraftu – ovo je čista debilna blasfemija; a ako vas baš zabole za lavkrafta, i očekujete samo malo treš-horor niske zabave, pa… nećete se mnogo ni zabaviti ovim (recimo, čak i treš tipa BEYOND RE-ANIMATOR je ozbiljan treš prema ovome), ali DANIČ nije sasvim negledljiv i u trenucima očaja i nesnosne dosade možda mu možete pružiti šansu.

J. G. BALLARD (1930-2009)

U nedelju ujutro, 23. aprila 2009, umro je J. G. Ballard, jedan od najznačajnijih pisaca 20. veka.

Konzumenti mejnstrim filma su Jamesa Grahama Ballarda mogli da upoznaju preko Spielberga (Carstvo sunca), sledbenici alternative preko Cronenberga (Sudar). Oni koji čitaju, na hrvatskom su mogli naći oba filmovana romana, a na srpskom samo još Potopljeni svet i zbirku priča Četvorodimenzionalni košmar.

Premalo za pisca čije ga mračne vizije budućnosti, kao i krhka veza sa SF-om, stavljaju u rang Orwella, Huxleyja i Burroughsa.

Ovo je ogroman gubitak, ne samo za SF, nego još više, za svetsku književnost.

Na svu sreću, ne može se reći da je otišao u cvetu mladosti niti nezavršena posla, jer ostavio je iza sebe zaista OGROMAN trag, ali ipak...

Za moj groš, umro je najveći od (do juče) živih SF pisaca.

Od ovih što su preostali čak i ne znam ko bi sada bio 'prvi do njega'. Veliki je ponor između Balarda i sledećeg, to sasvim sigurno.
(Sledeći bi verovatno bio Bredberi, iako on već neko vreme ne objavljuje nove stvari.)

U svakom slučaju, mislim da Ballard zaslužuje malo više od jednog golog RIP, pa ću zato ovde izdvojiti neke delove intervjua s njim u kojima se osvrće na SF i svoj rad, a koji bi trebalo da nas podsete koliko je on bio iznad žanra:

"People within the science fiction world never regarded me as one of them in the first place. They saw me as the enemy. I was the one who wanted to subvert everything they believed. I wanted to kill outer space stone dead. I wanted to kill the far future and focus on inner space and the next five minutes. And sci-fiers to this day don't regard me as one of them. I'm some sort of virus who got aboard and penetrated the virtue of science fiction and began to pervert its DNA."

"I was unusual in that I came, unlike most SF enthusiasts, very late to science fiction. I don't suppose I picked up a copy of Galaxy or Astounding or what-have-you until I was about 22 or 23."

"- Which authors impressed you?
BALLARD: A lot of American writers were very good. Bradbury above all I thought he was head and shoulders above everybody else. He had that wider dimension to his writing which the others, however good, didn't really achieve. I liked Sheckley very much - very droll and witty. Pohl, too I liked. Matheson, I liked - very much, actually, because he showed you why SF wasn't about outer space, wasn't about the future. So many of his stories were psychological twist stories. I liked those."
-John Campbell.
BALLARD: I thought he was a baleful influence. He consolidated all the worst tendencies of American SF. He introduced a lot of bogus respectability, all that hard sociology thing. You know: 'I was up at MIT last week, talking about the future of...' something or other, and it all sounded very serious. He allied SF to the applied engineering, social engineering, and so forth, of somewhere like MIT. He gave SF a serious, real dimension which was all wrong because that isn't what SF is about ."

"The Americans collaborated very easily, partly because they all produced this very standardized fiction. It's not all that easy to tell if you're given a paragraph of Pohl that it's not by Sheckley or Matheson or Kuttner. Particularly with all the pseudonyms they used, there are very few writers you can identify stylistically."

"-The Marxist critic of SF, Darko Suvin...
BALLARD: Never heard of him. Go on.
-... suggests that the fall of the British Empire is a 'hidden theme' in your work. What do you say to that?
BALLARD: I'd say that my stuff is about the fall of the American empire, because this is what I was brought up in. I wasn't brought up in a British zone of influence. The area was dominated by Americans, by American cars, by American styles and consumer goods."

Ovaj nekonvencionalni pisac ne zaslužuje konvencionalan nekrolog; sažeto protrčavanje kroz njegovo ratno detinjstvo u Šangaju, sazrevanje u Engleskoj i nabrajanje najznačajnijih knjiga možete naći svuda na netu.

Umesto toga, evo izbora njegovih izjava koji može skicirati dimenzije pisca, mislioca i nevoljnog proroka.

Mislim da smo svi mi možda urođeno perverzni, sposobni za ogromnu surovost, a opet, paradoksalno, naš talenat za perverziju, nasilje i opscenost može biti dobra stvar. Možda ćemo morati da prođemo kroz ovu fazu kako bismo dosegli nešto s druge strane. Greška je suzdržavati se i odbijati da prihvatimo svoju prirodu... Mi živimo u jednom apstrahovanom svetu bez ikakvih vrednosti, u kome umesto da zaostanemo, treba da, kao što je Conrad rekao, sebe uronimo u najdestruktivniji element – i plivamo.

(u knjizi The Imagination on Trial, ur. A. Burns i C. Sugnet)

Zanimaju me nadrealisti u celosti zato što veoma verujem u potrebu imaginacije da preobrazi sve. Inače bismo morali da prihvatimo svet takav kakav smo zatekli, a ne mislim da bi trebalo. Valjalo bi da iznova stvorimo svet.

(intervju za Metaphores, 1983)

Življenje je jedna od najdosadnijih stvari koje možemo raditi. Zaista uzbudljive stvari, najinteresantnija iskustva, dešavaju se u ljudskoj glavi, u onim oblastima koje pokrivaju inteligencija i imaginacija.

(intervju za Penthouse, septembar 1970)

Umesto da tretiramo vreme poput neke vrste uzvišene panorame, voleo bih da ga vidim kao ono što jeste, tj. kao jednu od perspektiva ličnosti i kao elaboraciju koncepata vremenskih zona, dubokog vremena i arheopsihičkog vremena. Voleo bih da vidim više psiholiterarnih ideja, više metabioloških i metahemijskih koncepata, privatnih sistema vremena, sintetičkih psihologija i svemirskog vremena, više od udaljenih, tmurnih polusvetova koje slutimo u slikama šizofrenika, sve u svemu, jednu spekulativnu poeziju i fantaziju nauke.

(intervju za New Worlds, maj 1961)

Časovi anatomije su mi otvorili oči. Mi zasnivamo svoje živote na iluziji integriteta naših tela, ovog „čvrstog mesa“. Mi gradimo mitologije oko ovih poznatih delova mesa i žila. Videti, onda, leš na stolu za obdukciju i početi lično da ga seciraš i na kraju shvatiti da nije ništa ostalo sem nekakve gomile hrskavice i kostiju sa natpisom imena nekog mrtvog doktora – to je bilo izuzetno iskustvo nepostojanja integriteta u mesu, i integriteta duha ovog doktora.

(intervju za Penthouse, septembar 1970)

Srž tradicionalnog romana je formula „evo šta se desilo“. Verujem da je danas nužno pisati na spekulativan način, neku vrstu „istraživačkog romana“ koji bi odgovarao formuli „ovo se sada dešava“ ili „ovo će se desiti“. U poduhvatu ove vrste, autor ne zna unapred šta će stvoriti. On gubi sveznajuću perspektivu...

(intervju za Magazine Litteraire, april 1974)

Ono što je interesantno sada jeste to da vremenski raspon između „buntovnika“, „revolucije“ i potpunog društvenog prihvatanja postaje sve kraći... U budućnosti, imaćete neku radikalnu novu ideju, a već za tri minuta ona će biti potpuno prihvaćena i eno je u vašem supermarketu.

(intervju za Search & Destroy, 1978)

U Potopljenom svetu hteo sam da se zagledam u naše rasno pamćenje, čitavo naše biološko nasledstvo, u činjenicu da smo stari nekoliko stotina miliona godina, stari poput bioloških kraljevstava u našoj kičmi, našem mozgu, našoj ćelijskoj strukturi; sami naši identiteti oslikavaju neiskazivi broj odluka načinjenih radi prilagođavanja promenama u okruženju, odluka koje leže iza nas u prošlosti kao neko ogromno, uglavnom zaboravljeno putovanje. Želeo sam da se vratim tim putem i vidim šta nas je učinilo ovim što jesmo.

(Transatlantic Review, proleće 1971)

Rekao sam već negde da se sva moja proza sastoji od slika. O sebi uvek mislim kao o frustriranom slikaru. Moji romani i priče su, zaista, sve same slike.

(intervju u knjizi The First 20 Years, D. Pringle)

Verujem u moć imaginacije da iznova stvori svet, da oslobodi istinu unutar nas, da odbije noć, da prevaziđe smrt, da lepim učini autostrade, da nas poveže sa pticama, da nam omogući poverenje sumanutih. Verujem u sopstvene opsesije, u lepotu automobilskog sudara, u mir potopljene šume, u uzbuđenja napuštene plaže na praznik, u eleganciju grobalja automobila, u misteriju višespratnih parkirališta, u poeziju napuštenih hotela.

Verujem u napuštene puteve Vejk Ajlenda koji streme ka Pacifiku naših imaginacija...

(What I Believe, Ballard)