Aleksandar Radivojević, ko-scenarista Čarlstona za Ognjenku i scenarista željno čekanog Srpskog filma (trenutno u post-produkciji), ovih dana ponovo privlači pažnju javnosti. Povod je predstojeća premijera njegove diplomske predstave Samoudica, koja će se desiti 22. maja u "Ateljeu 212".
Ovaj komad u tri čina, sa zločestim podnaslovom "Mora samo da se umre", govori o mefistofelskom ispitivaču (igra ga Branislav Lečić) na "Bosanskoj Audiciji iz Pakla" (kako svoj komad Radivojević slikovito opisuje). Tri različite individue prijave se na polu-tajnu audiciju za "Veliki kulturno-umetnički projekat od nacionalne važnosti u dobrotvorne svrhe", ali kada dođu na izolovanu, zlokobnu lokaciju, tamo zatiču suočenje sa sopstvenim nedostacima i problemima koji su blisko povezani sa opštedruštvenim. Ekskluzivnim uvidom u tekst uverio sam se da se radi o britkoj i brutalno crnoj satiri sa jakim elementima groteske i horora, sa živahnim i sočnim dijalozima punim lucidnih i (za neke) uznemirujućih zapažanja o svetu u kome živimo.
U komadu se mogu naći skoro sve Radivojevićeve opsesije: ubistvo, samoubistvo, incest, nekrofilija, snaf, internet, igrani/dokumentarni film, duhovite igre rečima i satirično intonirana mizantropija. Kako to obično biva, gde je Radivojević, ni tabloidi nisu daleko, pa su tako i ovog puta neki senzacionalistički nastrojeni magazini ovu premijeru najavili naslovom "Lečić nagoni u smrt".
U senzacionalističkoj verziji tabloida ALO, predstava je najavljena ovako:
Pozorišna sezona u Srbiji će pre letnje pauze dobiti predstavu koja je već sada, u vreme kada se tek rade probe, dobila epitet „kontroverzna“. Naime, Aleksandar Radivojević, scenarista „Srpskog filma“, planira da šokira publiku delom u kome bivši ministar kulture Branislav Lečić igra čoveka koji ljude nagoni na samoubistvo, ali i brojne perverzije koje se graniče sa ludilom.
Prvo pozorišno delo ovog autora pod imenom „Samoudica“ biće izvedeno 22. maja u „Ateljeu 212“, a režija je poverena Snežani Prišić. Popularni Leka će se u ovom komadu koji ima podnaslov „Mora samo da se umre“, kako Radivojević kaže, „vratiti svojim korenima“ u ulozi čoveka koji organizuje misterioznu i veoma čudnu audiciju za izvesno kulturno-umetničko društvo, ali sa ekstremnim ishodom. Koliko smo uspeli da saznamo, jer Radivojević detalje ove provokativne predstave drži u tajnosti, biće tu svega, od rijaliti šoua preko samoubistva do nekrofilije. U ekipi su još i Jelena Đokić, Bojan Dimitrijević i Hristina Popović (ćerka balerine i koreografa Sonje Vukićević)
- Postoje izvesne kopče sa „Srpskim filmom“, može se reći da je ova predstava mali uvod u njega. U pitanju je uzbudljiva farsa sa šokantnim elementima, mešavina „Radovana Trećeg“ i audicije „iz pakla“. Biće inovativnih scena koje dugo, još od predstave „Bal“ u kojoj se glumci pojavljuju nagi, a neki čak masturbiraju, nisu bile viđene na scenama srpskih pozorišta. Cela ekipa je bila sjajna, priča ih je veoma zainteresovala, a Lečić blista u svojoj roli, on sve može da uradi i odglumi, mlađi je fizički, ali i duhom od svojih mladih kolega - kaže za „Alo!“ Radivojević.
Do komentara Branislava Lečića nismo uspeli da dođemo do zaključenja ovog broja. Iako smo u više navrata pokušavali da dobijemo bilo kakvu izjavu, on se ili nije javljao ili nam je rekao da je na probi i da pozovemo kasnije, da bi posle toga bio nedostupan.
Kraća i svedenija najava na sajtu Ateljea 212 kaže:
Kontraverzni (sic!) mladi autor, Aleksandar Radivojević, svojom subverzivnom i šokantnom dramom SAMOUDICA, na ekstremno otvoren i beskompromisan način prikazuje društveno i kulturno beznađe i trulež koje nas okružuje. Ovaj totalno iskren i brutalan komad predstavlja svojevrsni otpor našoj ustaljenoj, dosadnoj i patetičnoj kulturnoj i društveno-političkoj sceni. A konačno rešenje koje autor nudi kao izlaz iz situacije nalazi se tamo gde ga niko ne očekuje...
Pored Lečića, glumačku ekipu čine još i: Jelena Đokić, Bojan Dimitrijević (nedavno viđen u Zoni mrtvih), Hristina Popović Mijin i Nenad Bekvalac. Režija: Snežana Trišić.
Jedno je sigurno: pozorište surovosti doživljava svoje vaskrsenije na daskama Ateljea 212 - počev od 22. maja 2009-te!
Smatrajte ih tizerima, da steknete ideju o tome kako to izgleda i čime se, otprilike bavi, te s kakvom intonacijom, a ne kao "best of" odlomke jer, bilo bi zločinački da okačim neke od urnebesnih i/ili šlogirantno-šokantnih hajlajtova koje je najbolje da overite naživo, u predstavi. Ono što me unapred beskrajno raduje jeste jedva-prikriveno seciranje i egzekucija jednog domaćeg scenariste i reditelja poreklom izbosne (blaži delić razgovora sa njim čini drugi odlomak koji ovde kačim).
Dakle, evo tizera:
SAMOUDICA, ODLOMAK 1 (I čin):
RADMAN:
Umeš li da plačeš ?
LINA:
Molim ?
RADMAN:
Ne da moliš nego da plačeš. Da lučiš slanu tečnost iz tkiva tvojih kapaka.
( Lina je zbunjena. )
RADMAN:
Ti želiš da budeš glumica. Glumci prave onomatopeju emocija. Smeju se, plaču po potrebi. Možeš li da zaplačeš, sada ?
LINA (sabere se):
Mislim da mogu, Trebaće mi par minuta samo.
RADMAN:
Par minuta ? Tebi ? Hoćeš da mi kažeš da ti posle svih tih protraćenih godina u tom “pičkovcu” u kojem si se rodila treba toliko vremena da pustiš jednu suzu ?
( Lina se ozbiljno trudi. )
RADMAN:
Hajde, hajde. Ti znaš koliko je teško dokopati se prestonice. Koliko je teško reći “zbogom” dupetu i popeti se do usta.
( Radman otpije još gutljaj iz svoje šolje. )
RADMAN:
Koliko je teško voleti majku koja ti ne čita priče za laku noć, jer ne zna da čita, i trpeti tatino dahtanje kad ga pitaš da ti objasni šta ti je to lepljivo na prstićima…
( Lina teško diše. Podigne glavu dok joj suze liju niz obraze. Radman je pogleda. )
RADMAN (pogleda na svoj sat):
Vidiš ? Ipak ti je trebalo manje od “par minuta”. Sada ti je valjda jasno ?
LINA (plačno):
Šta ?
RADMAN:
Zašto smo toliko jadni i kao ljudi i kao umetnici. Zato što to svet traži od nas.
( Radman joj prilazi i palcem pokupi par suza s njenih obraza, okreće se ka publici i otresa te suze sa šake. )
RADMAN:
Svet traži da postanemo manekeni svoje nesreće. Traži uplakana lica sirotih mladih devojaka bez budućnosti, kao što si ti. Ako im iznudiš milostinju, olakšaćeš im savest.
LINA (prkosno):
Ja imam budućnost. Ja verujem u sebe.
RADMAN (sažaljivo):
I svet veruje u tebe. I tvoju nesrećnu sudbinu. I platiće da je gleda.
( Radman gleda negde u daljinu, “kroz” publiku. )
RADMAN:
To uvek upali. Svi to traže. Za njih smo mi jadni mali kučići tužnog pogleda, koje je kamion zakačio i ostavio da skapavaju pored puta. Suze je najlakše izmamiti, a njima samo suze trebaju. Mi smo sirov material. “Cmizdrkotina”. Bolje bi nam bilo da se uživimo u ulogu.
SAMOUDICA, ODLOMAK 2 (II čin):
KOLJA:
No, što ću drugo radit’. Mora se preživjet’ nekako.
RADMAN:
Pa, ne baš. Znaš kako kaže naš narod:
“Mora samo da se umre”.
KOLJA:
Aaa, pa, heheh, nećemo tako, što bi se reklo “defetistički” razmišljat. Mi smo umjetnici. Ako mi ne umjemo vjerovat u život, ta kako će tek onda običan čovjek ?
RADMAN:
Običan čovek ne veruje ni u šta. Nikad nije – nikad neće. A ne bi poverovao u život ni da se ovaj ofarba u zeleno, obori mu sestru na astal I jebe je oklagijom na šest različitih načina do nedelje, vičući: “Život je stigao ! Život je stigao!”
( Kratki tajac.)
KOLJA:
Ja vam se tu ne bi složio. Ja znam ovaj narod uzduž I popreko. I onaj tamo, I ovaj ovde. I mogu vam samo reć’, ako nešto naši ljudi znaju, to je da se čovjek sa svime može izborit. I preživjet.
RADMAN:
Ah, da. Inat je moćna stvar, dragi moj Kolja. Nego, reci mi, ti si neki “multidisciplinarni” umetnik, čini mi se … ?
KOLJA (zbunjeno):
Što sam ja … ?
RADMAN:
Hoću reći, oprobao si se u više umetničkih disciplina …
KOLJA:
Nema discipline u kojoj se ja nisam dao oprobat. Fudbal, plivanje, trk, skok u dalj … A za umjetnost, tu sam maher. Sve ti Kolja može radit. Sve što mož’ zamislit. I ono što ne možeš.
RADMAN:
Jesi li se prijavljivao za “Velikog Brata” ?
KOLJA:
Aaa, to nikako. Ne prima se Kolja na te niske porive. Kolja poštuje sebe. Ne mogu se ja majmunisat tako da me cijela država gleda. Ja sam ozbiljan umjetnik, tako se želim I predstavit’.
RADMAN:
Ako si tako ozbiljan, zašto nisi upisao neki fakultet umesto što prebiraš po oglasima I tamaraš po napuštenim zgradama gde puštaš da te isleđuju nepoznati ljudi ?
KOLJA:
Heheh. Znao sam da ćete me to pitat. A znam ja I kako se obavlja pos’o na tim vašim fakultetima. Za par onih crvendaća iz evropske unije, Kolja bi bio fakultetski građanin. No, neću tu pjesmu pjevat. Ta nećemo bacat bisere pred svinje. Heh.
RADMAN:
Lepo je to. Imaš svoj stav. Buntovan si. Kao pravi umetnik. To poštujem.
KOLJA (osmeh):
No, što ću drugo bit.. Svako kako zna I umije.
A Kolja drukčije ne umije.
RADMAN:
Ah, rimuje se. Fino. Pisao si I poeziju ?
KOLJA:
Heh. Moj cijeli život je poezija. Pjesme pišem od sedme godine. Pisao sam ih I prije, no prvu ozbiljnu pjesmu sam napisao u sedmoj godini. Od tada sam prošao kroz više faza, ali sam poeziji uvijek ostao vjeran. Svijet se ne može bolje umjetnički sročit no kroz stih. Stih je spontani uzdah našega bića.
RADMAN:
Ooo, zvuči nadahnuto. To si sam smislio ?
KOLJA:
Ne, no sam od nekoga video. Što drugo nego sam smislio. Nije ti Kolja spiker, pa da čita tuđe tekstove. Sve što ćeš od mene čut’ od mene je I došlo.
RADMAN:
Oprosti mi. Malo sam sumnjičav. Retko se sreću tako originalni ljudi, autodidakti. Obično se ljudi hvataju za svaku slamku da bi popunili sav taj prazan prostor u njihovoj glavi, pa pokupe par opštih mesta tu I tamo, da imaju šta da razmene sa drugim budalama …
KOLJA:
Heh. Da je Kolja običan papak na obično prase, ne bi ga služili na švedskom stolu…
RADMAN (kez):
Hehe. To mi je jasno. Nego, sad kad si me ovako zaintrigirao, moje umetničko biće treperi od radoznalosti. Nadam se da si poneo neke svoje radove sa sobom …
KOLJA:
Nego što nego jesam ! Mislio sam da nikad nećete pitat. Sve svoje sa sobom nosim !