**(*)
2+
u sklopu priprema za susret sa ruđerom deodatom na grosmanu, pogledah jedan njegov pozniji (i slabiji) film.
kad pogleda čovek špicu, to je baš da ti poteče voda na usta i da pomisliš: 'ovo mora biti dobro!' režira deodato, po scenariju franka ferinija, sve to slika renato tafuri (STAGE FRIGHT) a muziku radi goblin, klaudio simoneti. na žalost, krajnji zbir baš i nije na nivou involviranih imena. deodato je to sve rutinerski, kompetentno odradio, tafuri je to lepo uslikao, ali ferinijev scenario je bezvezan i prazan, a simoneti je zabušavao jer najavna i odjavna špica imaju neku evergreen pesmu, a tokom filma se malo šta memorabilno (ili uopšte – primetno!) može čuti.
zaplet je tipičan italo-nonsens smućkan kao izgovor za neke bizarne scene: prelepu manekenku dženi (Charlotte LEWIS) proganja nečastiva sila preko telefona tako što ubija nebitne epizodiste u njenoj blizini, sve dok negde pred kraj ne shvati da se željeni running time primakao kraju i da je vreme da je pozove na finalni obračun.
film nije sasvim nezanimljiv u svojim apsurdnostima. recimo, navikli smo da kućni ljubimci često stradaju na početku filma, kao najava pretnje njihovim vlasnicima. obično su to pseta ili mačke, ali koliko puta ste videli na filmu zlu silu koja nekakvim pištanjem iz telefona pobije – tuce ribica u akvarijumu?
DIAL HELP, pored ostalog, poseduje najeklatantniji primer usiljenog kamea koji sam ikada video: william berger se pojavi samo u jednoj sceni (verovatno snimljenoj za jedan dan), i to na aerodromu! verovatno ga mrzelo da dolazi za siću, pa je svoje odradio na samom aerodromu i smesta se vratio nazad. u skladu sa temom filma, čudo da svoj kameo nije odradio preko telefona! inače, njegova pojava je savršeno nebitna za zaplet, jer on igra 'profesora' čija je je jedina vajda da prozbori par debiloznih rečenica o zlim silama koje ponekad dosegnu toliku koncentraciju da mogu da upotrebe i telefonske žice kako bi putem njih putovale i tražile izlaz. wow, ajnštajne, pa to smo već videli ne samo mi, gledaoci, nego i naši junaci! enivej, barem profa strada kada telefon učini da mu pejsmejker eksplodira u slow motionu.
italo fetišizam je prisutan na nivou arđentovski uslikanih detalja, krupnih planova i iracionalno uređenih ambijenata (a naročito spooky soba sa golubovima, česmom koja kaplje i ventilatorom na plafonu koji se vrti po potrebi – sve to u paučini i pod plavim svetlom, a šnjur nose desetine magnetofona čije se trake besomučno vrte na stolu…). naravno, tu je i manekenka kao glavna junakinja, čija fotografkinja u svom stanu drži mega-uvećane krupne planove usana i očiju.
kad rekoh – manekenka, to treba naglasiti: Charlotte LEWIS je preslatka i zanosna tokom celog filma, ali naročito u podužoj, apsurdnoj, ničim izazvanoj, ali zato mega-voajerski uslikanoj sceni u kojoj nevidljivi glas njoj naredi da se sredi za ples uz 'njihovu pesmu' (misli se na njenog odsutnog momka, drkadžiju by all accounts). ona se presvuče u sexy outfit i počne da se vrti po kupatilu, od zidova pa do kade ispunjene sapunicom, u senzualnoj igri zavođenja gledalaca. da ja ne kenjam mnogo, evo slika, pa uživajte.
'dženi, dženi, daj i meni!'
inače, fascinantno je koliko za samo 20 godina napredak tehnologije može da zastari jedan film! danas, u vreme mobilnih telefončića, neopisivo je smešno gledati te glomazne aparature fixne telefonije, te prenosne telefončine od po 6 kila težine koje se jedva mogu držati jednom rukom, te ogavne sprave koje čine 'ZVRRRRRRRR! RRRRRINGGGGG!!!' i sl.
bezvezni scenario se ne opterećuje jednostavnim rešenjem za dženine probleme, nego ga i naglašava glupom frazom koju joj jedan prijatelj iskaže kao savet: 'whatever you do, don't come near the phone!' da, to možda zvuči kao spooky parafraza tamoe neke ajkule ili pirane, ali ovde nema ni trunku veze s mozgom. hej, dženi, ako te već telefon navodi na samoubistvo, isključi to sranje iz zida!
sve u svemu, ovo je jedan gledljiv, ali nebitan film koji se pre svega preporučuje ljubiteljima italo-konfekcije, jer ima taj neki vintage-argento i vintage-dilan-dog vajb, a budget i rediteljska kompetencija su takvi da ga čine sasvim oku prijaznim te dovoljno dinamičnim za solidno popunjavanje 90ak minuta s kojima nemate pametnija posla. pomalo je tužno videti deodata kako pokušava da ejpuje argenta, ali ako ništa drugo – barem je u tom poslu prišao maestru bliže nego većina drugih odradeka. sad, druga je stvar da reditelj deodatovog ranga uopšte pokušava da imitira kolegu, ali fuck, da se ne lažemo, on je i svoja 2 najbolja (kanibalska) filma napravio kanibalizujući fore i fazone koje je provalio idiot umberto lenzi. u slučaju DIAL HELP, istina, nije uspeo da prevaziđe uzore, ali moglo bi se reći da je ovo svakako prijazniji filmić od mnogih poznih argentovih brukanja.
i, naravno, glavni adut filma - Charlotte LEWIS sa svojim eye-candyjem koji treba biti nečovek pa preskočiti!
