Buttgereit and Deodato Vs Ghoul!

jorg buttgereit - cool as ice-cream!



conversation with the great ruggero deodato (text coming soon!)

GROSSMANN 2009 REPORT: PART 1

Sve je obećavalo da će ove godine na Grosmanu biti dramatično.

Prvo se do zadnjeg časa nisu znali gosti: dugo je u igri bio deda Romero, dok 10ak dana pred početak nije definitivno kazao da mu je preče baktanje oko svog novog filma nego dolazak u Sloveniju. Paralelno s njim, majao ih je i Paskal (MARTYRS) Logije, koji je takođe otkazao dolazak u zadnji čas, kao i njegove dve martirke, pa je na kraju otpao i sam film budući da niko iz njega nije mogao/hteo da dođe. Pominjala su se još neka imena, kao npr. H.R. Giger, ali na kraju ni od toga ne ispade ništa. Spade knjiga na 2 slova: B i D.

B kao Buttgereit, i D kao Deodato.

Butgerejt ih je majao već godinama, pa otkazivao u zadnji čas, ali je ove godine stisnuo zube i najzad se junački podvrgao Tomažu i ekipi. Imam utisak da se dobro zabavljao i da se nije pokajao što je došao.

Za Deodata sam energično navijao i predlagao ga organizatorima još prošle i pretprošle godine, i veoma me je uveselilo kada je potvrđeno da će ta živa legenda prošetati mrtvim ulicama Ljutomera.

Da se ne uvrede ovi ostali gosti, ali sem njih dvojice ostalo su sve sitne ribe: simpatična epizodistica iz EDEN LAKE-a, koscenarista DEAD SNOW-a, reditelj SAUNE... Ništa zbog čega bi čovek posegao za svojom kolekcijom postera i DVD-a i po'itao na potpisivanje. Tim pre što je ova engleska (bukvalno: sitna) ribica došla sa svojim baby-rodent-face dečkom, pa tako ni od te rabote ne ispade ništa.

Drame je bilo i oko vize: pošto me je Azatot dao kao totalnog idiota za birokratiju, pravila i papirologije, i ove godine sam, kao i svih prethodnih, traženo brdašce potvrda, dokaza, pečata, potpisa, uverenja i uzoraka telesnih tečnosti predao SL ambasadi u poslednji čas, a vizu dobio 2 dana pred polazak. Taman kad sam odahnuo što ove godine barem neću morati da plaćam 35E za to zadovoljstvo, pošto su nas Grosmanovci najzad pozvali KULTURNO a ne TURISTIČKI – a ono ne lezi vraže: zajebaše me dušmani da platim daleko veće osiguranje za vizu (3.400 din za 25 dana!) + 500-ak din. za u-opštini-overeno-ovlašćenje drugoj osobi da sme umesto mene da preuzme moj pasoš (!) + par iljada za 2 dolaska u Bg, prvo da predam artije, a onda i da odatle krenem u SL. This better be worth it, pomislih – a onda tik pred polazak ispade da, umesto da tamo stignemo uveče 1. dana festivala, kombi po nas dolazi tek drugog dana (utorak), što praktično znači da ove godine imam samo 4 puna, efektivna Grossmann dana! :(

Neko bi reko, ko zna zašto je to dobro?

Enivej, nisu to jedine drame koje su bile vezane za Grossmann ove godine.

Budući da je sve manji broj ljudi iz meni srodnih struka i oblasti s kojima mogu da razgovaram (ne znam zašto! možda zbog moje istinoljubivosti?), očekivala se izvesna tenzija na najmanje 2 fronta. Kao prvo, bilo je predviđeno da zombi-Milani (ZONA OF THE DEAD) budu gosti festivala, a oni su već in no ambiguous terms iskazali svoje nedopadanje prema mom nedopadanju prema njihovom "filmu". Put u kombiju s njima bio bi, možda, zabavno iskustvo. Zli Tomaž je, naravno, čak bio predvideo da ja budem 3. čovek u njihovoj trokrevetnoj sobi (ponekad pomislim da me i taj čovek iz nekog nejasnog razloga – mrzi!). Sva sreća te je u zadnji čas ispao neki pičvajs zbog koga Milani odlučiše da ne dođu na Grosman. Da li je to bilo zato što su čuli da ja idem, ili zato što je njihov idol Romero otkazao dolazak, ili zato što su najzad shvatili šta su napravili – nije mi poznato. Uglavnom, niti su došli, niti su se javili organizatoru.

Kao drugo, trebalo je da i ove godine, kao i svake, na Grosmanu budu i Žuti-Titlovci. To su OK ljudi s kojima sam mislio da nemam nikakvih zamerki, čak štaviše, sve dok slučajno ne otkrih da me više ne voli Velja (to je onaj brkati što je razbio glavu o Tomaževu prenisku terasu pre 2 godine i onda nosio štrumpfovsku kapicu). Izgleda da su ga duboko povredili moji istinoljubivi i 100% tačni opisi Toma Mesa u izveštaju od prošle godine. Da podsetim tračoljupce:

"...ali Mes ispade jedno mrtvo puvalo, gnjavator i drkadžija kakav se retko viđa. Kažu mi ljudi, a sad im skroz verujem, da je taj AGITATOR jedna vrlo slaba i površna knjiga koja se previše bavi sociološkim momentima savremenog Japana i multikulturalnog melting-pota Tokija, a premalo (ili nimalo) esencijom koja baš Miikea čini osobenim autorom. Uostalom, to je čovek koji je jednu lokalnu zabavljačicu pokušavao da impresionira (polupijan, u 05 ujutro, u kafiću) rečima: 'You know, I have a book...' To je, najzad, čovek koji je 'isporučio' apsolutno najjadniji izgovor za 'predavanje' koji sam ikada u životu čuo ili se drznuo da zamislim!"

Pošto je Velja pozvao Mesa prošle godine, tj. preko njega je ovaj i došao tu, ove moje reči je doživeo kao tešku uvredu svog kuma i pobratima, a u meni video licemernu gnjidu, valjda zbog toga što sam se nekako suzdržao da Mesu u lice saopštim koliko je sramotno to kratko brbljanje uz inserte koje je nazvao "predavanjem". Enivej, na kraju se i Velja pridružio spas-u-zadnji-čas ekipi otkazivača, jer se baš tih dana priženjivao – u Las Vegasu. Tako i on otpade.

Najzad, očekivala se drama u još jednom sudaru titana: Miki Lakobrija i njegova ekipa maskera (Samir i Nenad) s jedne strane, protiv nekadašnjeg partnera a sadašnjeg ne-partnera, Sendija Kumulakante i njegove ženske momčadi. Planirana zombi gej parada trebalo je da bude parada umeća jednih i drugih, finalni showdown u kome bi se jednom za svagda videlo ko je veći a ko pak bolji, ko je srpski Tom Savini a ko srpski Ed Frenč. No, na kraju, i ta parada dođe i prođe, a jedina krv koja je pala beše – lažna, filmska.

Da li sve to znači da drame ove godine na Grosmanu nije bilo uopšte? Nikako!

Kad Tomaž organizuje, možete se kladiti u neslućene doze drame, saspensa, neizvesnosti, misterije i neznanja!

Prvo su me dušmani odvojili od mog pouzdanog bed-fellowa, Ace Radivojevića. Bekvalac je ove godine krenuo u Evropu svojim sporovoznim autićem, sa Slovenijom kao usputnom stanicom, i to dan ranije (ponedeljak), a Aca je krenuo tim kolima u kojima, zbog plinske boce u pratljažniku i brojnih goth-sarkofaga Bekijeve goth-cure, nije bilo više mesta (što je najgore, ispade da mesta nije bilo ni u kombiju, pa dalje permutacije nisu bile izvodljive). Onda su ih i smestili zajedno (Beki+Maja+Aca), mada je taj menage-a-trois bio pomalo awkward for all involved. Da sam baš insistirao, možda bi i mene ubacili u taj apartman za 5 osoba u koji su jedva stale 3, ali... nisam to želeo.

Mene su smestili u divljinu ljutomerskih brda, kod domaćina koji je pre par godina Lakobriji pokazao vanzemaljce, Boga, Đavola i šta sve ne – a sve to samo uz pomoć malo domaće uzgojenog zelenila. Ponadah se da i ja – pod stare dane!- doživim jedno hemijski-indukovano mistično iskustvo, kad me već ona (nat)prirodna zaobilaze... A već druge noći dobih cimera u vidu Arminija, jednog od retkih Žutih Titlaša s kojima nisam stvorio nikakvu zavadu. Za sada.

1. dan: utorak, 11.08.2009.

Pošto je Aca otišao dan ranije, poslednju noć u Bg pred put provedoh kod Samira, koji me je zadivio svojom kolekcijom retkih horor postera kao i svojim kulinarskim umećem.

Kombi-minibus je po nas došao sa čak-i-za-Slovence-netipičnom tačnošću – baš u podne – ali to nije mnogo pomoglo, jer nam je trebalo oko sat i po da se iskobeljamo iz čeljusti Beograda. Tome imamo zahvaliti "nesporazumima" i nesnalaženju u saobraćaju, orijentaciji, stranama sveta, geografiji i zdravom razumu, te pogrešnim instrukcijama vozaču koji je trebalo da ode i pokupi Lakobriju i njegove efx drangulije na Bulevaru, a vozač nas odveze do Autokomande, i zamalo na put Bg-Niš! Potom izdržasmo još malo gnjavaže dok ne pronađosmo lokaciju na Novom Beogradu gde smo imali da pokupimo Sendijeve šminkerke, i tek negde oko pola 2 zaputismo se put Slovenije! (Inače, Sendi nije putovao sa nama, jer je vlasnik indonežanskog državljanstva, što ga u očima države Hrvatske čini potencijalnim teroristom, te je za dobijanje tranzit-vize trebalo toliko gnjavaže i vremena koga nije bilo da je njemu bilo lakše da u Sloveniju dođe avionom, preko Mađarske – 3 dana posle nas!)

Put je prošao relativno bezbolno, ako ne računamo klimu, čiji rad se skoro nije ni osećao (=kuvanje na suvo), zemljanom prašinom uprljana zadnja sedišta (zbog čega sam morao da sedim na stranicama nekog kalendara koji nađoh kraj kontejnera blizu Doma Omladine kada smo kretali!) i česte puš pauze. Nisam čak ni stigao da pročitam Samirovu jubilarnu FANGORIJU, koja ubrzo nestade progutana prtljagom u koji je zapala.

Zahvaljujući Tomaževom besprekornom smislu za organizaciju, u Ljutomer smo stigli samo 15 minuta pre najavljenog početka promocije mojih knjiga. To je bio prvi test, u kome su mislili da ću ja kao tamo neka beogradska pičkica da se vadim na umor od 7-časovnog sedenja u kombiju, na dehidraciju, na neadekvatne uslove... Ali ne! Ghoul je voćka čudnovata, seljačka, neprskana, i ne dâ se ometi takvim smetnjama! Iz inata, to show them what Ghouls are made of, izađoh iz kombija onako dehidriran i oznojen i iscrpljen i nenahranjen, popih 2 đusa da kolko-tolko povratim snagu i tečnost, i rekoh ušeprtljanim domaćinima da na binu ne izlazim bez flaše vina, koju oni ubrzo i pronađoše odnegde.

Nestrpljivi ljutomerski fanovi već su džonjali na glavnom trgu i vreme čekanja prekraćivali nehajno nameštajući stolice za kasniju filmsku projekciju na otvorenom. Tomaž me je, za to vreme, dočekao baražom loših vesti (how surprising!): da je hotel u kome smo prošle godine skoro svi bili smešteni – prodat i neupotrebljiv za gostovanje ove godine, te da se vraćamo na opciju U BRDIMA, HORORI; da sam odvojen od oba moja društva (kako od Aca+Beki ekipe, tako i od Laki+Samir etc. ekipe!) i smešten sa Sendijevim šminkerkama na brdu 10ak km daleko od društva; da imam bonove samo za ručak, a za ostale obroke da se snalazim sam (kasnije ispade da to nije baš tako crno, ali on nije bio obavešten o svim detaljima); da Razgovor s Deodatom vodi isti onaj pajac koji je prošle godine javno ćakulao sa Kormanom, dakle Marcel Štefančič Džunior, i još nekoliko deprimirajućih vesti i podataka kojih se više ne sećam. Jedino svetlo u svem tom mraku bilo je to što sam zahvaljujući kasnijem dolasku bio pošteđen iskušenja da u ponedeljak uveče pogledam CORPUS CRISPI – novu dugometražnu smaračinu od tvoraca VINOPIRA!

U takvom raspoloženju izađoh i pred tucetom slučajno zatečenih posetilaca letnje bašte te kafanice predstavih knjige NEKRONOMIKON, NOVI KADROVI i STUDIJA STRAVE. Štaviše, da dokažem da me ništa ne može iznenaditi a nekmoli pokolebati, umesto najavljene 3, domaćine sam častio promocijom i četvrte knjige – BELI ŠUM, koju takođe pokazah i prikazah o istom trošku, tako da je moja priča potrajala dobrih sat vremena. Od viđenijih gostiju, u publici zapazih vernog fana, Marka Mehtsuna (čije dupe ipak nije izdržalo sedenje od ciglih sat vremena) te Slobodana Šijana, čije me prisustvo posebno obradova – dok kasnije ne shvatih da je tu sedeo zato što je čekao da ja završim, pa da on krene sa svojim kratkim, dokumentarnim i igranim projektima iz ranih dana.

Tek nakon toga bacih se na jednu lazanju e ne bih li se okrepio, a onda, na svu sreću, u bašti zapazih svog ovogodišnjeg domaćina, koji mene i dve šminkerke ubrzo odveze u svoje stanište, gde se mrtav umoran sruših u krevet.

NASTAVIĆU SE...