PETAK, 14-ti
Pošto sam stabilizovao svoj bioritam nakon neuspelog pokušaja trovanja i vratio se svojoj mesožderskoj i vinopirskoj 'dijeti', Grossmann se nastavio po principu business as usual.
Shvativši da sam malo zapostavio gledanje filmova na ovogodišnjem Grosmanu, reših da prosek popravim revnosnijom posetom bioskopu. U popodnevnim časovima odoh da repriziram mexički hororčić ALUCARDA iz Mondo Macabro ponude, koji sam do sada gledo samo jednom i malo osveženja memorije ne beše zgoreg. Podsetih se koliko je to, zapravo, žestoko satanistički film – svakako jedan od najsatanističkijih ikada. (Zlu)radost s kojom se tu huli i blasfemiše sve u 16 ima u sebi nečeg dražesnog, infantilnog, tipično katoličkog – jer ovakav film ne bi mogao da nastane u nekoj drugoj kulturno-religioznoj sferi do u katoličkoj: znači, Španija, Italija, Mexiko i Brazil najextremniji su exponenti ove vrste filmmejkinga.
Mada je ALUCARDA sirova po ivicama, a i po sredini, i neverovatno jeftina sa svojim skoro-kartonskim kulisama, moram reći da čak i teatralnost stilizovanog ambijenta sjajno funkcioniše u spoju sa teatralnom glumom (da to kreveljenje blagonaklono tim terminom okvalifikujemo) i drečavim prizorima golotinje, orgijanja, đavolisanja, opsedanja, krvi i (na kraju) pirotehnike koja maltene sagori ne samo zaplet nego i samu filmsku traku. Svakako explozivan film, pravo jedno malo veliko čudo unutar psihotronskog filma, dražestan crni biser koji me je baš okrepio na ovo ponovljeno gledanje. Moja ocena filmu je jedna lepa, čvrsta, stabilna trojka: ***
To je bila priprema za premijerno gledanje pakistansko-engleskog HELL'S GROUND, koga istina imam na divxu već pola godine, ali eng. titlova nigde ni od korova, tako da ga tek sada i ovde, na Grosmanu, prvi put odgledah. Nisam očekivao mnogo, a mnogo nisam ni dobio. Ovo je prvi pakistanski gore movie, i otprilike je toliko uspešan, originalan i zanimljiv koliko i prvi pančevački zombi film. Odnosno, osim što je prvi, i što tek tu i tamo nabaci poneki zanimljiv kadar, u svojoj suštini to je ipak jedno nedomišljeno i isprazno prežvakavanje opštih mesta kome jedino nešto malo lokalnog paki šmeka daje egzotičan začin. Najrevolucionarnija stvar u vezi sa celim filmom jeste nebriga s kojom on, iz čista mira i bez smaranja tako ograničavajućim faktorima kakvi su smisao, motivacija, logika i žanrovska doslednost, just like that otpočne kao zombi horor, a onda se niotkuda, u drugoj polovini, pretvori u mad masked slasher on the loose horor.
Uslikan je poprilično bedasto, tmušasto, sumračno, zrnasto, ali barem nema drmajućih egzibicija i taj besmisao koji se vrti na ekranu može se ispratiti bez problema. Možda se čak preteralo sa tim noćnim prizorima bleštavo obasjane magle usred pakistanske šume – prilično je apsurdno da tamo neka hindu džungla usred noći blista od svetla iza svakog drveta, a da onda zađeš u ljutomerska brda (Slovenija, EU) i u totalni mrkli mrak bez i najmanjeg svetla a kamo li svetlucajuće magle i reflektora iza drveća! Sve u svemu, HELL'S GROUND je kao pakistanska ZONA OF THE DEAD, samo manje zabavna jer nema ništa nalik Kenu Foriju ili trapavom pidžin ingrišu. Efekti maske su rudimentarni, osrednji, a maskirani ubica sa zavitlanim buzdovanom više laje nego što ujeda, tj. pričini vrlo malo štete na mesu tim svojim slikovitim oruđem.
Ocena: *(*) tj. 2-
Nakon toga primaklo se vreme za ono što je trebalo da bude hajlajt festivala: Ruggero Deodato Q&A. Umesto hajlajta, taj razgovor se pretvorio u izvor neopisivog (or is it?) nerviranja, frustracije i besa protiv IDIOTA koji je tu sesiju vodio – a to je vodeći slovenački novinar (tako mi bar kažu), Marcel Štefančič Džunior. Ja ne znam koji je to princip i da li je to pravilo u svim ex-Yu državicama da vodeći filmski kritičari moraju da budu morončine ako žele da rade za vodeće medije, ali ova budalaština koju je Mr. Š. počinio sa Deodatom bila je toliko kataklizmatično iritirajuća, da zaista nisam siguran da li bi teleportirani 'krem' srpske kritike sačinjen od Dude Lakić ili Sandrice Perović bio u stanju da počini još idiotskiji i bezveznjačkiji Q & A od onog kojim nas je častio Marcel Marso. Tokom celog njegovog trajanja ja sam toliko kolutao očima da se to moglo čuti za okolnim stolovima, a moje neprestano uzdisanje i povremeni komentari, tipa: "Idiot!", "Krrrretennn!" i "Jebote, kakav RETARD!" terali su neke da se osvrću ka meni.
Dobro merilo toga koliko je to loše vidi se i u reakciji Žutog Titla, koji je inače uvek i svuda pretežno afirmativan i ne pretrže se sa javnim kritikama, ali čak ni tamo nije se moglo to veče opisati blaže od ovog:
"Q&A koji je sa njim vodio Marcel Štefančić razočaranje je kakvo se ne pamti - Marcel se nije potrudio sročiti ni jedno suvislo i interesantno pitanje nonstop mlateći praznu slamu na što ga je Deodato u jednom trenutku čak pitao "Are you drunk?" Neprocjenjivo!"
Ja nemam razloga da budem suzdržan, naprotiv: ako očekujete ublažavanje, mekoću, finoću i komentare u rukavicama – na pogrešnom ste blogu.
Molim osetljive, žene, decu, trudnice i članove porodice Štefančič da ne čitaju dalje, jer sada ću da izlijem par čaša žuči na tog IDIOTA.
Pre svega da podsetim: prošle godine je MŠ vodio Q&A sa Kormanom, i to je bilo manje-više OK. Nisam imao većih zamerki, i evo kako sam to opisao u svom izviješću:
"Marcel je, očito, veliki znalac RC-ovog opusa, i u par navrata je iznenadio dekicu Cormana pitanjima o filmovima koje je ovaj i zaboravio da je radio, ili o izjavama koje je smetnuo s uma da ih je dao. Marcel ga je neumoljivo podsećao i još neumoljivije mu mahao rukama na par cm ispred lica, unoseći mu se u lice i započinjući svaku rečenicu sa BUT toliko da sam ubrzo poželeo to kick his butt! Samo sam čekao kad će da uskoči onaj rmpalija telohranitelj, i da uspostavi restraining order ovom Marcelu, očito obeznanjenom radošću što ima svog idola pred sobom da je penio i pljuckao i mahao ručicama toliko da sam očekivao da će se uskoro bar jedno Cormanovo oko naći na vrhu Marcelovog prsta. Ipak, beše to zabavno i fino, snimak svega imate na Žutom titlu, a i publika je bila OK sa pitanjima."
Znači, ako apstrahujemo MŠ-ov idiosinkratični način govora i unošenja u lice sagovorniku na samo 20ak cm od njegove face, te prodorni pogled koji mu upućuje pravo u oči hipnotišući ga kao zmija mungosa (ili beše obrnuto?) ili pak napadne poze sa nalakćivanjem, podbrađivanjem i mahanjem rukama na sve strane, uključujući tu i private space od pola metra oko gosta, pa čak ako na trenutak oprostima i njegovu sklonost da svaku rečenicu započinje sa BUT, odnosno sa NO, BUT... – dakle, ako to sklonimo na stranu, ta priča sa Kormanom bila je OK.
Not so with Deodato!
Sve gornje idiosinkrazije bile bi svarljive (manje-više) da je sam sadržaj ovog razgovora bio smislen i pitak i supstancijalan. A on je bio sve samo ne to.
Pre svega, IDIOT je gosta najavio na slovenačkom, što je potpuno bezveze, budući da to što je rekao nije razumeo niti sam gost koga najavljuje, niti brojni stranci u publici (kojih je, zapravo, bilo mnogo više od Slovenaca). Osim toga, (ne)zvanični jezik festivala je Engleski – svi strani filmovi se prikazuju na engleskom jeziku ili sa engleskim titlovima, bez ikakvog prevoda na slovenački, a isto važi i za najave filmova, razgovore s gostima i ostalo. Svi pričaju sve na engleskom, bez obzira odakle su, pa tako i Butgerejt sa mnom prethodne večeri. Mislim, OK; Butgerejtov glas i izgovor nemačkog možda podsećaju na neki skeč Montija Pajtona, možda je to polu-komično, ali jebi ga, ako hoćeš da te razumeju, red je da pričaš na engleskom, makar ti i ne bio maternji. U svakom slučaju, poenta je da treba da te razumeju oni kojima se obraćaš. U ovom slučaju, uvodno nagvaždanje tog IDIOTA nije razumeo niko sem Slovenaca, a ono nije ni bilo praćeno nekim naknadnim prevodom. To je bilo to. Ko ne zna slovenački, ko ga jebe. Ne znam da li je u pitanju neki Marcelov slovenački nacionalizam ili tek još jedan od simptoma retardiranosti, tek bilo je baš bezveze. Deodato ga je belo gledao dok je ovaj trtljao na njemu neznanom jeziku.
A onda je krenuo sa pitanjima na engleskom. Prvo i za Marcela najvažnije pitanje bilo je: kako je i gde je Deodato našao Savinu Geršak da mu igra u nekom od njegovih minornijih filmića. To je vrlo važna stvar, pošto je Savina Slovenka, pa Marcel mora da podvuče važnost toga. Deodato je pokušao da smisleno odgovori na to, ali ovaj IDIOT insistira: "Yes, but how did you GET her?" Deodato ga zbunjeno gleda: "What do you mean? I did not get her. The producer got her." IDIOT se ne predaje: "No, but did you GET her?" Deodatov pogled govori: "Šta me ova stoka pita? Dal sam jebo Savinu, ili šta? Jebem ti idiota!" ali pošto je on ipak fin gospodin i gost, ove komentare je ostavio da vise u vazduhu odakle sam ih ja pokupio svojim hipersenzitivnim senzorima.
Tu nije bilo nikakvog reda: Marcel je zapeo da pročačka svaku moguću triviju i trač i beslovesno nebitan podatak, sa posebnim akcentom na glumce s kojima je Deodato radio, i kakav je ko od njih bio. Ponešto od toga nije bilo nezabavno čuti, recimo da je Richard Lynch svoje opečeno lice stekao namernim samospaljivanjem tokom antivijetnamskih demonstracija ispred Bele Kuće 1960-ih, ili da Deodato mrzi (bukvalno, tim rečima je kazao) Davida Hessa, koji ga, kako Ruđero kaže, i dan-danas proganja preko interneta i skajpa da ga zove za neki novi film. Ipak, kako je priča odmicala, postajalo je zamorno to tračarenje, kao da je Deodato došao u Nedeljno popodne na Pinku, a ne na žanrovski filmski festival: sve što je IDIOT hteo da zna bilo je: kakva je bila ova, kako je bilo raditi sa onim, itsl. Deodato se trudio da na to odgovori svojim, na žalost, vrlo skromnim engleskim, ali je to brzo postao niz repetitivnih "She was nice, he was nice..." bez nekih juicy details.
Jedna od iritirajućih MŠ-ovih karakteristika jeste i to da nametljivo prekida sagovornika i u svakoj prilici potencira svoje poznavanje nabubanih podataka, te umesto da pusti sagovornika da priča, MŠ ga neprestano usmerava u pravcu koji njemu odgovara. Na primer, Džunior kaže: u tom-i-tom filmu vi ste radili sa: pa krene da nabraja imena glumaca. Već na prvo ime Deodato poskoči i započne rečenicu da nešto prokomentariše tog glumca, ali ne: IDIOT mu upada u reč i nastavlja da vergla spisak glumaca: "pa je onda tu igrao ovaj, pa onaj, pa je tu bila i ona..." Deodato pokušava da dođe do reči i kaže nešto, ali ne: STOKA mu opet upada u reč i nastavlja da vergla cast of characters tog filma! Znači, važniji sam ja, koji vodim razgovor, nego ti, koji si moj gost! IDIOT!
Ono što je takođe bilo napadno jeste Marcelova fixacija na socijalizam, komunizam i Marxa. Jedno od glupljih pitanja koja je Deodatu postavio ticalo se neke koprodukcije koju je ovaj snimao u tadašnjoj SFRJ: "What was it like to shoot a genre film in a socialistic (sic!) country?" Deodato pokušava da mu objasni da je to bila obična koprodukcija, producenti našli partnere ovde, došli i snimili šta su imali, no big deal about it, ali ne: IDIOT zapeo: "Yes, but: wasn't it strange to shoot a genre film in a socialistic country?" Drugim rečima, kreten kao da ne zna da je u SFRJ bila najnormalnija stvar da se ovde snimaju koprodukcije, još od 1950-ih naovamo, da su tu rađeni grdni žanrovski filmovi – od nemačkih VINETU westerna pa preko par giallo-a, akcionih, ratnih i kakvih sve ne filmova. I da tu nema baš ništa čudno: odnosno, čudno je bilo imati domaće autore koji rade domaće žanrovske filmove (Žika Mitrović itd.), ali nije bilo ama baš ništa čudno da neki Italijan ili Amer dođu ovde i snimaju šta god, socialistic or no socialistic country! Tito nikad nije bio gadljiv na capitalistic money!
Kasnije se vratio na varijaciju ovog idiotizma kada je jedino pitanje koje je imao da postavi o filmu THE WASHING MACHINE bilo: "What was it like to shoot that film in a socialistic country, like – ROMANIA?" (pritom je reč Romania izgovorio s takvim gađenjem i s takvom kiselom facom, samo što nije pljunuo u stranu, kao da je rekao Tunguzija ili Uzbekistan). Deodato je pokušao da objasni da tu nije bilo ništa posebno, to je bilo posle Čaušeskua, no big deal, ali ono što je iritirajuće jeste da taj MŠ IDIOT nije imao ama baš ništa drugo da pita vezano za jebeno poslednji film koji je Deodato uopšte snimio do danas (ako ne računamo TV serije)! Ni zašto i kako je to bio njegov poslednji FILM, niti bilo šta od potencijalno zanimljivih stvari vezanih za taj luckasto sleazy soft-porn horor, za njegove obnažene zvezde, za sjajnu fotografiju koju je tu imao (jedan od najlepše uslikanih Deodatovih filmova)... Ne, ništa od toga.
Marcela jedino tu zanima - socialistic country!
Vrhunac tog komi-fetišizma bio je komentar da je CANNIBAL HOLOCAUST nekakva elaboracija Marxa – u džungli. "Marx? Da li si ti zaista potpuno retardirani idiot?" govorio je zbunjeni pogled Ruđera Deodata, upućen u jednakoj meri Marcelu, koji je likujućim pogledom piljio u njega sa udaljenosti od 16 cm vazdušne linije od njegovog nosa, i publici, kao tražeći pomoć od nje. Zatražio je objašnjenje, pošto on očito nije imao Marxa na umu kad je snimao kanibale, ali mu ni nakon njega ništa nije bilo jasno (nije ni meni, pa ne tražite da reprodukujem tu besmislicu koju je MŠ izneo). Onda je samo slegao ramenima.
Bila je to jedna od situacija u kojima je Ruđero explicitno tražio pomoć od svojih drugara iz Italije, koji su sedeli u prvom redu, i od njih tražio da mu na italijanskom kažu šta ovaj oće, pošto to na engleskom nije imalo nikakvog smisla. Kad su mu ovi na italijanskom ponovili nebulozu koju je ovaj već kazao na engleskom, Deodatu kao da je laknulo jer je kazao nešto u stilu (koliko mi moje znanje italijanskog dopušta da protumačim): "Aha, u redu onda. Na trenutak sam se pobojao da sam JA ovde IDIOT. Ali sve je u redu. Ipak je to ON."
Nešto kasnije, Marcel je izbacio još jednu bombu, opisavši CANNIBAL HOLOCAUST kao "De Sica in the jungle". Deodato se zabezeknuo: "What do you mean? De Sica?" A ovaj zapeo da objasni da je imao na umu nešto kao neorealizam, ovo-ono. "Yes, but I was Rosselini's assistant. It makes more sense to say Rosselini in the jungle?" NO, BUT... reče ovaj i nastavi sa nebulozama, na koje je Deodato već bio na ivici strpljenja, pa ga u jednom trenutku upita: "Are you drunk?"
NO, BUT I'm a retard, bio bi tačan odgovor, ali ne, ovaj je to odzenovao i nastavio sa nekim narednim tračerskim pitanjem u stilu: ko je koga jebo na setu kog filma.
Pored upadanja u reč, prekidanja i napadnih NO, BUT rečenica, Marcel se isticao i imbecilnim sugestijama koje je nametao Ruđeru: umesto da ga pita o stvarima koje ovaj JESTE radio, ovaj je više voleo da zna zašto taj reditelj NIJE radio neke druge stvari koje je, po Marcelu, morao. Na primer: "How come you never put together Michael Berryman and David Hess together in a film? The stars of two famous Wes Craven's films – together! Something like Freddy Vs Jason!"
Mislim, kako odgovoriti na takvo pitanje? "Nisam to snimio, eto, jer je imbecilna ideja, a osim toga, imao sam pametnijih ideja na pameti, pa ni njih nisam stigao da ostvarim a kamo li ovo!" Imao je MŠ još par pitanja u sličnom stilu: "Zašto niste snimili... bla bla?" ali sam ih zaboravio. Deodato je bio suviše uljudan gost da mu odvrati: "Pa eto, nisam, zato što sam ja reditelj a ne ti, i zato što nisam imao idiota za savetnika da mi to predloži!" Ali da je ovakvim pitanjima Marcel pokušao da rešeta nekog malo manje user-friendly reditelja, kao npr. Argenta ili Noea, video bi kako bi se proveo! Uši bi mu bile vezane u mašnice i imao bi da cvili ispod stola umesto da ispaljuje svoje NO, BUT... idiotizme.
Sve u svemu, tih sat i po je proteklo sve u tom stilu: red nebuloza, red glupih pitanja, red imbecilnih sugestija, red tračeva, red nabacanih kurioziteta, red Marxizma, a sve zajedno – a waste of time. Nije ga pitao niti jedno jedino zaista relevantno pitanje. Nije ga čak ni slušao, suviše preokupiran SVOJIM pripremljenim pitanjima a da bi adekvatno reagovao na licu mesta, na nešto što Deodato tu i tada izgovori. Na primer, Deodato na pitanje o eventualnom novom KANIBAL filmu odvrati nešto vrlo uopšteno, da ga najverovatnije neće tako skoro snimati jer sprema dva nova projekta. IDIOT, naravno, propusti da ga pita da nam RD kaže nešto više o njima - potpuno ispusti tako važnu stvar, jer se idiot naoštrio da ga pita za KANIBALE, a to što mu čovek na licu mesta saopšti da sprema ne jedan nego dva DRUGA nova filma – to ništa. To IDIOT nije ni registrovao. Na svu sreću, Deodato je meni u 4 oka već pričao o njima, ali veliki je propust da imaš intervjuera koji postavi sva pogrešna pitanja a nijedno pravo.
Onda je data prilika pitanjima iz publike, ali ni publika nije bila na nivou gosta, nego bliže nivou gosta-domaćina. Jedan iz prvih redova je baš zapeo da zna zašto su glavni junaci u HOLOKAUSTU – Amerikanci. Deodato mu lepo kaže da je to iz komercijalnih razloga, tražili producenti, oće da prodaju film u Americi, da bude na engleskom itsl. Ali ne, ovaj zapeo, kao da je Džuniorov džunior, zašto nisu Kanađani ili Australijanci nego baš Ameri? Nakon par poziva mutavoj, mrtvoj publici da nešto pitaju živu legendu pred sobom i dalje se niko od 30-40 okupljenih nije oglasio, pa je -da kolko-tolko izvadi stvar- reagovao Miha Mehtsun i pitao nešto o reakciji Serđa Leonea na KANIBALA.
Ja sam do tog trenutka već bio svuiše smoren, iziritiran i ojeđen time šta je ovaj IDIOT napravio od Q & A da baš namerno nisam hteo da 'vadim' stvar i postavljam neko pametnije pitanje: njih sam čuvao za sutradan, za kada sam imao zakazan termin da sa Deodatom popričam o svim onim stvarima koje ga Marcel nije pito.
Posle toga nastupilo je deljenje autograma, pri čemu je hajlajt bio kada je Samir iz svog spec. kartona izvukao srpski plakat za Deodatove PLJAČKAŠE ATLANTIDE, što je bilo baš onako cool, pošto su svi ovi ostali bedni izgovori za fanove Ruđeru prinosili ili kataloge festivala ili kolor-fotokopije i printove DVD omota njegovih filmova. Ja sam svoj omot HOLOCAUST DVD-a, i postera iz njega, mudro čuvao za sutradan, sluteći da je bolje da prvo Deodata impresioniram svojim pitanjima, umesto da ga ovde savatavam u polumraku gde ne vidi ni kome ni šta potpisuje. Ta strategija se pokazala promišljenom, jer je Ruđero sutradan, nakon mog intervjua, našao za shodno da, uz posvetu TO DEJAN dopiše još i GOOD GIORNALISTA jer je bio vrlo zadovoljan tim našim razgovorom. Ali, o tom potom.
Kad se malo razišla gužva, priđoh Butgerejtu i rekoh: "E, jebi ga, Jorg, nakon ovog Q&A malo mi je neprijatno zbog onog našeg sinoć, bojim se da smo možda bili malo dosadni, tj. ne ovoliko zanimljivi i trivijalozni kao ovo s Deodatom." A on će: "I think quite the opposite," i nastavi sa izlivima svog nezadovoljstva ovim razgovorom koji je i njega ostavio gladnim za zaista pametan razgovor sa tako zahvalnim gostom. Ja mu obećah da ću sutra učiniti koliko mogu da sperem gorak ukus ovog Q&A-a i da odradim malkice bolji posao.
Posle ovoga došlo je na red i prikazivanje CANNIBAL HOLOCAUSTa.
Sasvim tipično, Tomaž je pri sebi imao samo nekakav engleski DVD filma odakle je planirao da to pusti sa video bima (na žalost, ništa od KANIBALA sa trake!). Tek dan pred projekciju je saznao, i to od ljudi iz MONDO MACABRO firme, da je ta njegova - žešće cenzurisana verzija. I u ovoj prilici, kao i toliko puta do sada, Tomaž je imao sreće da mene ima u blizini da mu, po ko zna koji put, spasem guzicu. Pošto sam sa sobom poneo svoj fully uncut extra special mega super edition HOLOKAUSTA na DVDu, bio sam toliko human da im dopustim da ga iskopiraju sebi i da tu, moju uncut verziju prikažu na festivalu.
Pošto u to vreme nije bilo ništa exkluzivnije, nakon što odoh po malo pizze pre fajronta, vratih se u bioskop da odgledam veći deo druge polovine filma u prenapučenoj sali, u kojoj je i sâm Deodato zaseo da po 41. put odgleda svoj film sa mog DVD-a. Ja sam već rekao na ovom blogu šta mislim o tom filmu, i tome nemam šta da dodam ni nakon ove reprize: VELIKI je to i divljenja vredan film, pa me tim više nervirao komentar Sendijeve šminkerke da je to dosadno, da nije ništa posebno i da je puko iživljavanje bez ikakve poente. Slegnuo sam ramenima jer su mi svi kapaciteti za toleranciju već bili iscrpljeni Marcelovim lupetanjima i više nisam imao živaca za dodatna.
Odatle odoh na trg gde je u 23h počinjao KILL BULJO, vrlo simpatična i mestimično baš duhovita parodija na Tarantinovog Bila, kao i na niz novijih filmova, ali i sa brojnim autentičnim, neparazitskim gegovima, sa mnogo gross out humora i baš onako prijatnog crnog humora apsurda. Meni su komedije, a naročito parodije, vrlo retko smešne, ali ova mi je prijala i slatko me zabavila. Tu mi se pridružio Aca R. koji je tek tada otprilike ustao, a Arminio se, jedan red iza, kikotao na film svakih 20ak sekundi.
Pošto Aca nije prisustvovao razgovoru sa Deodatom, kasnije sam mu živopisno opisivao, imitirao, inscenirao i gestikulirao na šta je to ličilo. On se smejao i nije mogao da veruje šta je propustio. Tako, uz smeh i šalu okončasmo pretposlednji dan Grosmana.