ĐAVOLOVI OTPADNICI
I SATANINI MALI POMAGAČI
U ZEMLJI MRTVIH
Dejan Ognjanović
uz saučesništvo
Miloša Cvetkovića
(text originalno objavljen u magazinu ZNAК SAGITE br. 16, avgust 2006, str. 2856-2876)
2005. nam je donela nastavak tendencija začetih u prethodnih nekoliko godina: Holivud u rasulu i kreativnoj konstipaciji, obuzet recikliranjem, rimejkovanjem (kako 'svojih' tako i stranih, pretežno azijskih horora) i beskrajnim nastavcima onoga što je slučajno postalo hit, uz poneki, uglavnom isprazan, nenadahnut pokušaj stvaranja blokbaster-ekstravagnacija u kojima bi spektakl efekata da nadomesti odsustvo priče, likova i duha. S druge, pak, strane, nalazimo sporadične bleskove genijalnosti iz Evrope u usponu, i obilje nadahnutih i živahnih, nekonvencionalnih filmova iz Azije (pre svega iz Južne Koreje i Japana).
Ovaj pregled je podeljen u dve celine: u prvoj su najbolji žanrovski filmovi sa zapadne hemisfere – 15 njih, sa osvrtima (gdegod je bilo moguće) obojice kritičara, kako bi se pružila polivalentna, pa time potpunija slika o tim naslovima. U drugoj celini su filmovi –njih 9- koji možda nisu vrhunski, ali spadaju u istaknute radove –bilo zbog poznatih žanrovskih autora, ili zbog atraktivne tematike- koji takođe zavređuju osvrte našeg dvojca.
U ovom pregledu novijih filmova sa elemetima fantastike ili hororičnog nasilja očigledna je dominacija horora: ona ima mnogo manje veze sa ličnim preferencijama kritičara, a mnogo više sa neopozivom činjenicom da je to žanr trenutno u ekspanziji, i da kvalitetnog SF filma ima tek sporadično, u tragovima.
Osvrti su potpisani ovako:
M= Miloš
D = Dejan
NAJBOLJI u 2005.
THE DESCENT
(UK, horor)
M: The Descent se može prevesti kao spuštanje, poniranje... Reč je kako o prostom opisu situacije: grupa devojaka istražuje nepoznatu pećinu i otkriva da nisu same..., tako i o prenesenom značenju: grupa devojaka, a naročito dve glavne junakinje, istražuju one delove svoga uma gde su pohranjena bolna sećanja, primalne reakcije koje čekaju da budu oslobođene... Dakle, spuštanje u mrak, neizvesnost, a horor koji nas tamo čeka može biti fizički ovaploćen u vidu zastrašujućih golumolikih kreatura, ali i pritajen i nama samima. Reditelj Nil (Dog Soldiers) Maršal ubedljivo vlada situacijom kada je reč o fizičkom teroru i klautrofobiji dobro dozirajući eksplicitnije scene. The Descent je ona vrsta gotovo izumrlog iskonskog horora koji ne ostavlja mesto nadi u situaciji koja paradoksalno nije nesavladiva, ali je ipak beznadežna.
ocena: 4+
D: Ovo je najbolji horor koji nam je iz anglosaksonskog sveta došao u 2005-oj. Nenametljiva, ali smislena drama mudro je protkana vanredno umešnom eksploatacijom arhetipskih strahova, a pre svih – od mraka i zatvorenog prostora. Ne treba zanemariti ni strah od gubitka voljene osobe, a posebno deteta. Maršal ubedljivo prebire po strunama koje većina modernih horor režisera i ne primećuje i proizvodu simfoniju klaustrofobije, strave, paranoje i beznađa, sa retko efikasnim šokovima usred opipljivo-preteće atmosfere, i sa dobrodošlim dozama krvopljuštanja - da pretnja ne ostane samo u mraku. Svetlo i tmina kod njega postaju ne samo žanrovske datosti (kojima, uostalom, majstorski barata zahvaljujući oskarovskoj kameri i svetlima Sema MekKardija i brutalno dobroj montaži Džona Harisa) već i simboli u priči o spuštanju do dna psihe i evolucije (otud eksplicitan omaž Apokalipsi danas). Odlične maske i savršen zvučni dizajn samo upotpunjuju učinak ovog sjajnog horora.
ocena: 4
THE DEVIL’S REJECTS
(USA, horor)
M: Naslov je vrlo prigodan, ako ne i pretenciozan, i sjajno sumira nihilistički ugođaj koji vas čeka. House of 1000 Corpses nije bio previše ozbiljan/originalan niti je na tako nešto pretendovao. Zombi je njime odao počast ključnom hororu sedamdesetih, a onda je produžio dalje niz prašnjavi put, u društvu preživelih kreatura iz prethodne pustolovine i snimio svoj The Texas Chainsaw Massacre. Naravno, efekat nije isti, a ni Zombi nije anonimni filmadžija nesvestan da snima remek-delo. Kao da ta dodatna samosvest ubija nešto od izvorne prljavosti koja nas nas na kratko vraća u “vesele sedamdesete”, ali je The Devil’s Rejects i pored toga (pomalo neočekivano) sjajan film.
ocena: 4
D: Napredak u odnosu na Kuću hiljadu mrcina utoliko što ovde imamo čistiju, linearnu formu road movie-ja, sa usputnim iživljavanjem i klanjem koji jače udaraju jer su mnogo bliže 'realizmu' (uslovno govoreći, jer ipak je ovo Zombijev homage-movie-land). Nema tu posebne poente – a svakako ne u poslednjoj trećini, u kojoj bi trebalo da osetimo sažaljenje prema 'monstrumima', ili u završnoj sceni koja besmisleno priziva Divlju hordu. Za razliku od Tarantina, Zombi ne transcendira materijal iz '70-ih na koji se naslanja, već se zadovoljava time da ga – prilično uspešno- oponaša.
ocena: 3
MALEFIQUE
(Fra, horor)
M: Bizaran spoj groteskne zatvorske priče i lavkraftovskog horora koji u konačnom zbiru odaje utisak ekranizacije neke izgubljene Barkerove priče (iako je In the Flesh blizu tog ugođaja). Smešten u skučenu ćeliju koju dele četiri zatvorenika Malefique je jedan od onih filmova koji koristi svedenost situacije do maksimuma, insistirajući na gradaciji tenzije kroz misteriozne detalje koji čekaju na konačno pojašnjenje, i atmosferu nihilizma začinjene crnim humorom. Film glatko klizi sve do poslednjeg čina kada je već vreme da se niti povežu u vidu simpatičnog ali zbrzanog i suštinski nedovoljnog pančlajna koji ipak pre priliči nekoj polusatnoj epizodi Zone sumraka.
ocena: 4
D: Priča o grupici zatvorenika koji, čak i nakon što jednog od njih nevidljiva sila smrvi u vazduhu na njihove oči (u najboljoj sceni filma), nastave da prizivaju mračne sile iz slučajno nađenog grimoara svakako zahteva jaku moć suzbijanja neverice; ako vam to pođe za rukom, čeka vas osvežavajuće bizaran i sumorno-zabavan horor sa odličnim smislom za detalje i atmosferu i sa nekoliko nadahnuto gadnih prizora.
ocena: 3
NEPOZNATO (DET OKANDA)
(Swe, horor)
M: Švedski naslednik filma The Blair Witch Project, jednako ponikao i iz Dogme ’95, a po zapletu nalik na klasike žanra kao što su: Body Snatchers, The Thing... (kako originali tako i rimejci). Najbolji dokaz da pristup “manje je više” istinski funkcioniše samo onda kada je do kraja promišljen i iskren. Nikada jednostavni kadrovi šuma nisu delovali ovako zlokobno (osim možda u Wendigu) i efektno. Sveprožimajuća tenzija raste sve do prigodno mračnog završetka koji možda nije previše originalan, ali je svakako jedini logičan.
ocena: 4
D: Najbolja upotreba dokumentarističke forme za postizanje opresivne strave još od dana Kanibalskog holokausta. To znači da je nepoznato kompaktniji, originalniji i znatno jeziviji od izvikane Veštice iz Blera. Susret s nepoznatim prikazan je suptilno i vanredno vešto, postupcima složenijim od pukog trčanja i vrištanja u mraku (mada ima i toga!); za sjajan primer (ne)pokazivanja onoga što je u centru zbivanja radi golicanja gledaočeve radoznalosti videti scenu autopsije pronađenog stvora. Čak i kada u drugoj polovini film napusti sfere dvosmislenosti, to je samo zato da bi postigao nove nivoe strave. Ovo je povratak lavkraftovskim korenima Karpenterovog Stvora preko zapleta naslonjenog na Invaziju kradljivaca tela kroz formu Veštice iz Blera. Vrhunsko korišćenje understatementa dosledno je sprovedeno sve do lukavo-neizbežnog kraja.
ocena: 4
GRAD GREHA (SIN CITY)
(USA, akciona fantazija)
M: Sin City Frenka Milera predstavlja umešnu kompilaciju višedecenijskog književno-filmskog nasleđa noara (i neo-noara), propuštenu kroz specifičnu autorsku vizuru, obogaćenu s nešto ekstra palpovštine koja u datom kontekstu samo dobija na šarmu. Sin City Frenka Milera i Roberta Rodrigeza zatvara krug tako što u jedan/jedan adaptaciji vraća izvornika svojim filmskim korenima. Rezultati su narativno zanimljivi, i vizelno impresivni. Međutim, svi oni strogo filmski potencijali koji se prirodno ukazuju u prelasku u novi medij ovde su ugušeni u korist izvornika, i premda to ne predstavlja veći problem, šteta što Rodrigez nije dao sebi veću rediteljsku slobodu.
ocena: 4
D: Dosledno preslikan strip u film, koji oko sredine postaje repetitivan i redundantan, ali pred kraj vraća snagu. Sve zamerke koje imam tiču se izvornika, tačnije njegove prenabudžene estetike i infantilne 'etike' i filozofije super-tvrdih momaka, super-seksi lutkica i super-pokvarenih zlikovaca; Rodrigez ih je samo, bez i najmanjeg nagoveštaja ironije ili odmaka prema njihovoj apsurdnosti, preneo u svoj formalno fascinantan ali sadržinski šupalj film (što je, otprilike, vrsta filma kakvu nam isporučuje još od Desperada).
ocena: 3
SLAGALICA STRAVE (SAW)
(USA, horor)
M: Veliki povratak krvoliptanja u bioskope praćen intrigantnom pričom i hiper-kinetičkom režijom. Dobro zamišljena mozgalica koja i pre finalnog preokreta ima da isporuči dovoljnu porciju (dramaturškog) mesa za ljubitelje stilizovanih mračnih trilera, uz neskrivene pokušaje da se vaspostavi atmosfera nesumnjivo velike inspiracije u vidu filma Se7en. Ipak, Saw ne dopušta tu vrstu emotivnog ulaganja u likove (tj. nema vremena za istu), pa i završni pančlajn funkcioniše isključivo na mehaničkom nivou umešne zanatske konstrukcije. Pre desetak godina ovakav film bio bi revolucionaran. Danas je to “tek” odličan mali žanrovski film koji nema pravu konkurenciju, ali ni to nije malo.
ocena: 3+
D: Dobra zagonetka, možda malo previše mehanički iskonstruisana, bez ozbiljnih likova (pa time ni drame), ali zabavna na svoj promišljeno neprijatan način. Nihilizam radi nihilizma nema ni blizu ugođaj niti smisao jednog Se7am, ali je još uvek dobrodošao dašak mraka i groze usred novog američkog PG-13 'horora'.
ocena: 3
ZEMLJA MRTVIH (LAND OF THE DEAD)
(USA, horor)
M: Land of the Dead je novo poglavlje u (za sada) tetralogiji Džordža Romera; novo promišljanje o nama samima, ovde i sada, kroz košmarnu viziju sveta u kome je jasna granica između sveta živih i mrtvih zauvek izbrisana. Romero se pokazao doraslim da snimi film u kome ne bi morao da beži od sopstvenih tematskih preokupacija, a da to konačno produkcijski izađe van okvira nezavisnog filma. Nažalost, svet koji Romero tako uverljivo dočarava u prvih petnaestak minuta filma zahteva više prostora da konačno prodiše. Konceptualno remek-delo, s mnoštvom likova i potencijalno epskih dimenzija, ostalo je zarobljeno u nepunih 90 minuta filma.
ocena: 3+
D: Zemlja mrtvih kao da oličava nesigurnost svog tvorca, nakon višegodišnjih pauza i slabih filmova: nesigurnost po pitanju toga da li će njegove ideje biti shvaćene, da li će i gledaoci sa najjeftinijim ulaznicama pojmiti njegovu anti-bušovsku satiru, te stoga umesto nožem ili bar satarom on svoju šunku mora da seče sekirom. Nepoverenje u svoj materijal i njegovu prođu ogleda se i u nasilnoj MTV-izaciji, sa preteranim akcentom na akciji, brzini, krvopljuštanju i one-linerima, kao da je zaboravio da nijedan od ovih činilaca nije bio glavni u prethodna tri dela zombi sage. Gurnuvši u treći plan ljudsku dramu, prenaglasivši satiru do razmera karikature i auto-parodije i sve svoje adute stavivši na dodvoravanje fanovima putem što žešće zombi-akcije, Romero u krajnjem saldu isporučuje gledljiv i podnošljiv, ali bolno nedorečen film koji pre deluje kao fanovski omaž majstoru, nego li kao novi rad samog majstora.
ocena: 3-
MINDHUNTERS
(USA, horor akcija)
M: Mindhunters je ono što je promašaj D-Tox od pre par godina trebalo da bude: eksploatacija premise pozajmljene od Agate Kristi u okruženju simuliranog trilera gde je potraga za misterioznim serijskim ubicom tek povod za bezumnu, ali i bezumno-kreativnu eksploataciju u Final Destination maniru. Budući da se Reni Harlin prihvatio režije sve ovo pobrojano je dignuto na jedan nivo fetišizma gde je ionako ne previše originalni scenario skrajnut u korist impresivnih rediteljskih set-pisova (uz dašak samorecikliranja). Mindhunters je kvazi-triler i ne previše vredan film u tom žanru, ali je kao briljantni spoj akcije i horor-eksploatacije pravi mali biser izgubljen u moru lošeg marketinga.
ocena: 3+
D: Mindhunters je na svoju američku premijeru čekao par godina, a onda još toliko da dođe do srpskih bioskopa. Oni koji ga do sada nisu overili na Divxu sada mogu da na velikom platnu osmotre jedan izrazito glup ali zabavan repertoarski film, sa harlinovski sirovim (zanatlijskim) pristupom mehaničkom 'zapletu' organizovanom oko whodunit misterije i krvavih set-pisova: svaki od točkića u njegovom mehanizmu bleštav je i oku-ugodan, ali mašinerija, posmatrana u celini, priziva legendarni komentar Proke Pronalazača: 'Čemu ovo služi, a uz to i ne radi?' Ipak, ako isključite mozak, možete uživati (naročito ako u glavi počnete da beslovesne dijaloge nadsinhronizujete na leskovački).
ocena: 3-
SEED OF CHUCKY
(USA, horor komedija)
M: Roni Ju je filmom Bride of Chucky vratio serijal o lutku-ubici u velikom stilu u mrak bioskopskih dvorana. Pristup koji je bliži crnoj komediji nego ozbiljnom hororu, kombinovan s vizuelno raskošnom režijom pokazao se kao dobitna kombinacija. Ju je ipak otišao, da odradi slabi Freddy vs. Jason, a Don Mansini, Čakijev otac, se u stilu Vesa Krejvena vratio da se pobrine za svoje čedo. Ali Mansini nije Ju i rezultat je solidan film, ali slabiji od prethodnika, sa izraženijim prljavim humorom, puno krvoprlolića, i nešto više samosvesti. Sve to je prevashodno u službi bestidne eksploatacije; na parče ova smeša itekako prija, ali kao celina se slabo drži.
ocena: 3
D: Bezobrazluk radi bezobrazluka ovog puta donekle gubi oštricu jer se pretvara u orgiju pastiša i efemernih aluzija na pop-kulturu, sa fazonima, referencama, citatima i kameo pojavama koje ga raspršuju do nekoherentnosti. Nevesta je bila moćno kompaktna i vickasta pričica sa lucidnim set pisovima; u Semenu toga još uvek ima, u tragovima, ali zbrzani scenario i siromašna režija (Mansini ipak nije Roni Ju!) čine ga gledljivim, mada slabijim nastavkom sage o Čakiju.
ocena: 2+
DEAD BIRDS
( USA, horor vestern)
M: Dead Birds se može posmatrati i kao onaj pravi (a neformalni) rimejk japanskog The Grudge (Ju-On). Počinje kao vestern u kome se grupa pljačkaša zarobljenih na napuštenoj farmi suočava sa osvetoljubivim prikazama/stvorenjima. Spor tempo filma pokušava da pokrije činjenicu da se malo toga suštinski novog dešava kako film odmiče, ali istovremeno pomaže da se uspostavi unikatno zlokobna atmosfera. Odlični efekti maski, pametno dozirani, samo pojačavaju efekat jeze sve do samog kraja koji je donekle razočaravajući ako ste već gledali britanski ratni-horor Deathwatch, ali ipak zaokružuje jednu zanimljivu i, po pristupu temi, nadasve originalnu priču o “duhovima”.
ocena: 3
D: Vestern i horor se do sada nisu proslavili kao zahvalna mešavina, ali Dead Birds je redak izuzetak koji pokazuje da to nije nemoguće, ako se ikonografski udalji od klasičnog vestern ambijenta. Tako je, npr, Ravenous bio odlična kanibalska pričica smeštena u planine Kolorada, a Mrtve Ptice, koje počinju kao jeftinija verzija Divlje horde, ubrzo skončavaju na zlokobnoj južnjačkoj plantaži. Odlično eksploatisana za svrhu guste, preteće atmosfere, ova zgradurina ipak nema dovoljno razrađenu priču, i na kraju se rasplinjava u alegoriji o pohlepi.
ocena: 3-
CREEP
(UK, horor)
M: Simplifikovan slešer smešten u (filmski) neistražene katakombe londonske podzemne železnice, efektan uprkos svoje svedenosti (ili možda baš zbog nje?). Energičan i visceralni rediteljski pristup koji podseća na ranog Fulčija ubedljivo i plastično predočava uske i mračne hodnike u kojima vreba smrt. Naravno, fanovi će se prisetiti i zaboravljenog klasika Death Line (a.k.a. Raw Meat) kada je reč o jurnjavi s kanibalima kroz londonsko podzemlje, ali s obzirom da je od tada prošlo više od trideset godina Creep možemo smatrati nezvaničnim rimejkom koji zbog manjka zanimljivih likova, ali i viška rupa u zapletu staje negde na pola puta.
ocena: 3
D: Sveta jednostavnost u spoju sa osvežavajuće liberalnim odnosom prema žestini krvopljusnosti pruža zabavan, lepo stilizovan slasher, zapravo jednu dugačku scenu gonjenja kroz zatvorenu podzemnu železnicu, u kojoj povremeno zagine poneki od nebitnih epizodista, dok Lola trči li trči. Ništa epohalno, ali pošteno odrađeno, i isporučuje dovoljno žanrovskih slatkiša da se može progledati kroz prste simplifikovanoj priči i likovima.
ocena: 3-
SATAN’S LITTLE HELPER
(USA, horor)
D: Većim delom ovaj film odiše zločestim, politički nekorektnim humorom i morbidnim aluzijama u stilu tvoraca South Parka: glavni junak je dečak koji se, baš na Noć Veštica, sprijatelji sa maskiranim likom (zapravo, odbeglim ludakom, ali dečak to ne zna) u nadi da će ovaj da ukloni antipatičnog momka njegove sestre. Pravo osveženje na mnogo nivoa: najzad jedno dete koje razmišlja kao dete (naivno, nesposobno da razlikuje dobro i zlo, suštinski amoralno, bez znanja o tome kako stvarni svet funkcioniše...); najzad jedan film koji inteligentno eksploatiše proslavu Noći Veštica (to nismo videli još od Karpentera!) za svoje najupečatljivije prizore; i, naravno – film koji ponovo otkriva skoro zaboravljene subverzivne i satiričke potencijale žanra, modernizujući ih pristupom za XXI vek. Šteta što pred kraj postaje nepotrebno konvencionalan, sa nekoliko teških nelogičnosti i usiljenosti - mada je sama završna scena opet odlična. Krnje remek delo.
ocena: 4
UNLEASHED
(UK, akciona fantazija)
D: Još jedna aplikacija duha Lika Besona na ono što je, u suštini, krajnje jednostavna (čak infantilno simplifikovana) orgija klišea: zahvaljujući još i dobroj režiji, i fascinantnim egzibicijama Džet Lija (ali i eksploataciji njegovih solidnih melodramskih potencijala) rezultat je vrlo dobar akcioni film sa blagom dozom fantastike vezanom za specijalnu ogrlicu i pavlovljevski trening protagoniste.
ocena: 3-
SERENITY
(USA, SF)
D: Činjenica da je zasnovan na neslavno prekinutoj TV seriji nimalo ne zvuči obećavajuće, ali tim je iznenađenje prijatnije kad dobijete pitku, nepretencioznu a pametno napisanu svemirsku akciju, sa zabavnim likovima, vickasto-mudrim dijalozima i originalnim 'zlikovcem'. Sve u svemu – pametna zabava. Ništa epohalno, ali poštovanja vredno u svojoj žanrovskoj mudrosti. SERENITY pošteno isporučuje mnogo više kvaliteta nego što se u filmovima ovog kova obično dobija.
ocena: 3-
LES REVENANTS
(Fra, horor, SF, drama)
D: Ako mrtvi ustaju iz grobova, neki elementi se gotovo podrazumevaju: gledalac očekuje trule, crvljive lešine, mnogo čerečenja i prosutih creva, krv na sve strane, mnogo akcije i humora, rokenrola... U francuskim Povratnicima svežina pristupa ogleda se u njegovoj jednostavnosti: sva uobičajena ikonografija je odbačena: nema maski, nema kanibalizma, nema akcije. Akcenat je na situaciji, i reakcijama živih na neshvatljivo. Suptilnim pristupom, film uspeva da nas podseti na elementarni strah od smrti, prikazujući vaskrsle kao tuđine, zastrašujuće baš zato što podsećaju na žive, a opet... nešto nije baš kako treba. U veštini hvatanja tog elementa začudnosti, u frustraciji pred misterijom smrti, u odsustvu odgovora na pitanja koja živi postavljaju, Povratnicima nema ravnog. Inteligentnom upotrebom odličnih glumaca, suptilnim nijansama, detaljima, sporim ali nikad dosadnim ritmom, film uspeva da nas uhvati u svoju magiju i još jednom nas (nenametljivo) dovede pred neka od suštinskih pitanja postojanja.
ocena: 4-
TRUDILI SU SE:
NOTHING
(Can, fantastika)
M: Od reditelja savremenih SF klasika (Cube, Cypher) Vinćenca Natalija dolazi neobična egzistencijalstička komedija koja govori o ničemu. Ne ni o čemu. O ničemu! Endru i Dejv su cimeri koji dele apsurdnu kuću uglavljenu između traka autoputa, ali i neprilagođene živote dva istinska luzera; ali sve se to menja kad spoljni svet najednom nestane i oni postanu zarobljeni u praznini. Nešto kao Čekajući Godoa za gikove. Međutim, Nothing ima zajedničko sa Beketom koliko i sa Filipom K. Dikom, koliko i sa najboljim Vornerovim crtaćima, tačno onoliko koliko je potrebno, tek šarmantni nagoveštaj, i ništa više. Predivna mešavina moderne bajke i satire koja po nesvakidašnjosti i začudnosti situacija kroz koje vodi svoje junake podseća na nešto što bi napisao Čarli Kaufman.
ocena: 4+
D: Smela ideja ovog filma sigurno će ga preporučiti ljubiteljima nekonvencionalnih filmića namenjenih pametnijim studentima i uopšte bistrijoj mlađariji koja teži da bude fancy (poput, recimo, Doni Darka). Ipak, Ništa je nedovoljno zabavna tema ako nemamo zanimljive likove oko kojih se ono pruža, a dvojac s kojim provodimo najveći deo filma na beloj pozadini već na polovini trajanja postaje dosadnjikav. Više eksperiment i kuriozitet nego zaista vredan film po sebi i onome što ima da kaže.
ocena: 2
THE MACHINIST
(UK, horor)
M: The Machinist bi verovatno bio remek-delo da ne postoji Session 9, prethodni film talentovanog Breda Andersona (i istinsko remek-delo). Ovaj vizuelno nadahnut triler krasi kafkijanska priča o izgladnelom insomničaru (bolno do perfekcije tumači ga Kristijan Bejl); kao i svaki tzv. film-slagalica, MAŠINISTA vodi junaka kroz masu zamršenih situacija i košmarnih snoviđenja do konačnog otkrovenja (i iskupljenja). Ono što odvaja The Machinist od mase sličnih filmova je što Anderson ne podređuje priču konačnom obrtu već strpljivo gradi dijabolični svet ispranih boja i zbrkanih umova koji poput prikaza kroz njega tumaraju.
ocena: 4
D: Još jedna priča 'sa preokretom', smaračka jer od samog početka je jasno da kafkijanski stilizovan autsajderski svet aušvicovski izgladnelog Kristijana Bejla predstavlja objektivni korelativ njegove izmučene svesti. Misterija je samo: šta ga je dovelo u takvo stanje? Nakon čitavog filma slabo zanimljivog tumaranja i teturanja, odgovor je potpuno razočarenje. Zar smo zbog ovoga presedeli ceo film? Zar je zbog ovoga Bejl izgubio 30 kila?
ocena: 2
NASILNIČKA PROŠLOST (A HISTORY OF VIOLENCE)
(USA, triler)
M: Još od Spidera je postalo jasno da new flesh postaj new mind tj. da se Kronenberg okreće introspektivnom kao novom izboru oruđa u filmskom pripovedanju. Sada je otišao korak dalje, i isti taj pristup primenio na staromodnu priču o tajnama i osveti koja naprosto priziva eksplicitni i stilizovani pristup materiji kako ne bi skliznula u banalnost. Kronenberg nije učinio ništa od toga; naprotiv, ogolio je priču do krajne svedenosti u pokušaju da iz banalne svakodnevice izvaja arhetipove, i u tome uglavnom uspeo. Po Kronenbergu, nasilje predstavlja sastavni i neizbrisivi deo pojedinca, i iako ne dovodi uvek do fizičke destrukcije junaka, ne ostavlja mogućnost suštinske promene i novog početka.
ocena: 4
D: Namerno sveden film, minimalistički do ivice ispraznosti i stilizovan do granice samo-parodije, gde Kronenberg pokušava da ispod karikaturalno zaslađene fasade 'normalne' američke porodice (i provincije kojoj pripada, a u širem planu i čitave Amerike) zapazi korene dvoličnosti i nasilja. Koristeći klišetizirani ambijent i tipske likove i situacije koji kao da su precrtani iz ne-fantastičnih deonica Reimijevih Spajdermena, Kronenberg ne uspeva da ih oživi i učini ubedljivim za bilo kakve svrhe: parodija, satira, drama, saspens, triler... štagod. Dvodimenzionalni kao i strip na kome su bazirani, ovi likovi mogu samo da sugerišu potencijale svog zapleta. Konvencionalna fabula konvencionalnim metodama ispričana nijednog trena ne uspeva da zaživi jer sve vreme pokušava da bude metafora, parabola, alegorija... zaboravljajući da, za to, prvo mora da funkcioniše na elementarnom narativnom planu, inače će rezultat biti usiljeni mutant koji niti je uzbudljiv kao strip, niti dubok kao drama.
ocena: 2+
CONSTANTINE
(USA, horor, fantastika)
M: Premda nije beskompromisan poput izvorne grafičke novele (Hellblazer), Constantine je zabavna vožnja do Pakla i nazad. Osnovni problem je što scenario ne uspeva da obuhvati u dovoljnoj meri Konstantinovu burnu prošlost i predoči nam (tj. onima koji nisu čitali strip) zašto se on nalazi tu gde jeste. Umesto toga imamo skretanje u nešto konvencionalnije vode, od okultnog trilera ka akcionom hororu. S druge strane, srednjak uperen u lice Đavola uz koji ide i odgovarajući stav, patološka usamljenost, neuništivi inat koji Konstantina goni preko ivice – sve je to tu. Izmešano i promešano, uz još po neki začin, neznatno razblaženo, ali još uvek pitko, i udara tačno tamo gde treba.
ocena: 3+
D: Tvorci ovog filma uzeli su kao povod jedan od bitnijih modernih stripova nezanemarljive originalnosti i subverzivnih potencijala, i od njega uspeli da skroje tek još jednu konfekcijsku holivudsku bozu o još jednoj katoličkoj tiradi o Raju i Paklu i još jednom ratu demonskih i nebeskih sila, usred koga se nađe Kijanu Rivs kao notorni pušač i 'nezgodan' lik glatko-dečačkog lica... Sve to je ili već viđeno, ili lažno kao novčanica od 25 dinara.
ocena: 2+
RAT SVETOVA (WAR OF THE WORLDS)
(USA, SF, horor, akcija)
M: Ponovno čitanje klasične SF storije H.Dž. Velsa prilagođene modernom post-9/11 dobu, a u režiji Stivena Spilberga. A uz Spilberga, kao i uvek, dolazi i nezapamćeni vizuelni spektakl, ali ovaj put i, pomalo neočekivano, izvesni lepo uklopljeni hororični momenti. Nažalost, silovani hepiend, kao i rupe i rupice u zapletu/raspletu se takođe podrazumevaju. Međutim, ni u jednom drugom filmu katastrofe pretnja nije bila ovako zastrašujuća, a panika opipljiva, i to bez napuštanja jedne intimističke vizure zarad globalne slike razaranja koja je ovde uglavnom tek nagoveštena.
ocena: 3
D: U akcionim deonicama ovog filma, i u baratanju specijalnim efektima, Spilberg još uvek pokazuje kako je i zašto došao do svog sadašnjeg statusa; na žalost, u (melo)dramskim pokazuje zašto ga (više) ne zaslužuje. Nekoliko izvanrednih set-pisova, a pre svega pompezni izlazak prvog tripoda ispod trotoara, i rusvaj koji izaziva, nisu dovoljni za koherentan i smislen film. Ovo je, u suštini, zaslađena bombonica koja prvo besramno eksploatiše američki strah od terorista i izmicanja tla ispod sopstvenih nogu, a na kraju ga anulira neubedljivim herojstvom Toma Kruza i spasom koji donose američke porodične vrednosti.
ocena: 3-
BATMAN BEGINS
(USA, akciona fantastika)
M: Batman Begins je gigantski pomak u odnosu na Šumaherovu lakrdiju od pre mnogo godina, ali ipak leži u senci autentičnog gotskog ugođaja Tima Bartona. Novi Betmen je utemeljeniji u realnosti, ali upravo se brisanjem bilo kakvog odmaka u odnosu na svakodnevicu, gde je kao prva žrtva pao ironijom protkan humor koji je krasio prva dva filma, dolazi do usiljenosti koja poput bumeranga razbija u komadiće ono malo suspenzije neverice nužne za održanje magije. Bežanje od skaredno kičaste palpovštine prethodna dva nastavka odvelo je Betmena u drugu krajnost. Ovde je on tek Džejms Bond u kostimu slepog miša.
ocena: 2+
D: Novi Betmen suviše ozbiljno sebe shvata, ali kičasti aspekti scenarija, sa svim tim Z-movie tajnim društvima i komplikovanim urotama, slabo se uklapaju sa kvazi-'realistički' prikazanim 'stvarnim svetom'. Posebno iritirajući aspekt te nadri-'ozbiljnosti' ogleda se u tome da, kao i u Spajdermenu, likovi skoro sve vreme govore u sentencama, u pažljivo promišljenim i sročenim mudrolijama, i celomudreno naklapaju o pitanjima Pravde, Istine, Ispravnog i Pogrešnog, Pravih Ljudi, Biranja Pravog Puta i sl. a sve to masnim slovima i kapitalizovano. Pored toga, pod-zaplet sa Strašilom je skoro-protraćen (nedovoljno iskorišćen inače odličan Kilijan Marfi). Ovakav Betmen je vrlo staromodno stilizovan i prosto nije uspeo da nađe formulu za redefiniciju lika, ili za njegovo ubedljivo oživotvorenje.
ocena: 2
KLETVA (THE GRUDGE)
(USA, horor)
M: Još jedan američki rimejk (ni prvi ni poslednji) japanskog horora koji ovoga puta pokriće traži u angažmanu režisera izvornika. Plitkost scenarija i plošnost likova koji su tek skicirani iskače u prvi plan u odnosu na rediteljeve pokušaje da uspostavi atmosferu iz originala. Nužna doza izvorne japanske iracionalnosti ne funkcioniše u amerikanizovanoj verziji jer ipak je racio u osnovi američkog filma. Uz više nego solidni skor Kristofera Janga ovo je tek devedesetominutni pokušaj zastrašivanja putem prenaglašenih zvučnih efekata i ništa više.
ocena: 2
D: Holivudska potreba za linearnošću bar donekle unosi reda u film koji jedva da ima nešto što nalikuje ‘zapletu’, a zapravo je niz jezivih scena koje zadese jedva-povezane, ili nepovezane ‘likove’ u jednoj ukletoj kući. To ovaj film čini lakšim za praćenje, ali odsustvo emotivne unesenosti (zbog epizodične strukture i slabih likova) i ovde čini da ‘bau-bau’ efekti deluju poput površnih atrakcija na nekom vašaru, a ne kao delovi smislene i konzistentne priče.
ocena: 3
EL CRIMEN FERPECTO
(Spa, crna komedija, triler)
D: Ideja da je čovek čoveku vuk prožima sve filmove Aleksa de la Iglesije, ali Ferpektni zločin ne uspeva da bude tako ubedljiv, niti uzbudljiv, niti duhovit kao, recimo, Grešna zajednica ili neprevaziđeni Sudnji dan (El dia de la bestia). Ko je kriv? Možda naglašeno propovednički, nesuptilno-satirički scenario, u spoju sa slabim kastingom i možda čak i određenim zamorom materijala kod de la Iglesije? ‘Natprirodni’ momenti su prilično nepotrebni (ili bar protraćeni).
ocena: 2+
BRAĆA GRIM (BROTHERS GRIMM)
(USA, horor fantastika)
M: Jedan poprilično nekoherentan film. Mislim da je mogao biti klasik, ima scena koje govore tome u prilog, ali na kraju je dobro da smo i ovo dobili. Film je vizuelno impresivan i mnoga rešenja su bolja nego u recimo USPAVANOJ DOLINI: fino je stopljena izvesna artificijelnost bajke i autentična rustičnost epohe. Šteta što uz sve to ne ide i smisleniji tj. zanimljiviji scenario. Doduše, ima par dražesno bizarnih Monti Pajton momenata, ali sve to dobijamo na kašičicu, povremeno i neujednačeno. Sve u svemu, izuzetno zanimljiv polu-promašaj koji se najbolje gleda kao svojevrsni guilty pleasure.
ocena: 3
D: Gilijam je na svom terenu: mračni i pitoreskni svet bajki, fantastičnih stvorenja i hiperstilizovanih ambijenata, ekscentričnih likova i bizarnih situacija. Time je veći promašaj kada od njega dobijemo ovu bledu, neinspirisanu, neduhovitu i neuzbudljivu holivudizovanu paradu lepih kostima, gotskih lokacija i napadnih vizuelnih efekata. Glavni krivac je, svakako, jedan od najprecenjenijih scenarista američkog komercijalnog filma, Ehren Kruger (Vrisak 3, Krug 1 i 2, Ključ tajni itd.): njegov scenario je nekoherentna, rasplinuta papazjanija koja sa pravim zapletom počinje tek oko polovine, ali sva buka i bes koje baca na gledaoca nemaju utemeljenje niti u zanimljivoj priči niti u prijemčivim likovima (bezlične skice s kojima Hit Ledžer i Mat Dejmon nemaju šta da rade), pa je krajnji proizvod vizuelno prelepi retro-gotik u stilu Bartonove Uspavane doline, ali bez duha i šarma, a kamoli slatke jeze tog ostvarenja.
ocena: 2+
