THE BAD LIEUTENANT: PORT OF CALL NEW ORLEANS (2009)

***(*)

3+

Werner Herzog je u poslednje vreme mnogo jači sa dokumentarcima nego li sa igranim filmovima. Ni INVINCIBLE ni RESCUE DAWN, mada gledljivi, nisu bili ni prineti njegovim klasičnim masterpisima sa Kinskim ili barem Brunom S. Očekivanja su bila još više snižena kada je obznanjen 'rimejk' Ferarinog otkačenog filma BAD LIEUTENANT. Ko je mogo očekivati da će ovo biti najbolji Hercogov igrani film u bližoj i daljoj prošlosti?

          Kako to? Otkud to? Verovatno je Hercog našao svoju novu muzu u ludilu i odlepljenosti Nika Kejdža. Nema drugog objašnjenja. U svakom slučaju, šta sam imao na tu temu, već sam rekao u svojoj kritici za POPBOKS: Ružan, drogiran, zao koliko je dobar!

RUŽAN, DROGIRAN, ZAO KOLIKO JE DOBAR!

Nicolas Cage ostvaruje svoju najluđu ulogu još od dana kada je jeo živu bubašvabu u Vampire's Kiss (1988)

Dejan Ognjanović

Originalni naslov: The Bad Lieutenant: Port of Call New Orleans

Scenario: William Finkelstein

Uloge: Nicolas Cage, Eva Mendes, Val Kilmer, Alvin "Xzibit" Joiner, Fairuza Balk, Brad Dourif

Žanr: krimi-drama/komedija
Trajanje: 122 min.
Proizvodnja: SAD, 2009.

Najvažnije što treba znati o novom Zlom poručniku jeste – u pitanju je film za koji treba na maksimum odvrnuti detektor za ironiju. Ovo nije rimejk Ferarine katoličke eksploatacije, niti je parodija, jer oba termina podrazumevaju prizemnu vrstu filmskog parazitiranja. Leslie Nielsen ne bi imao šta da traži ovde, ali je zato uloga tesno skrojena baš za Nica Cagea.

Pre svega, The Bad Lieutenant pokazuje da je ovaj glumac najbolji kada ne pokušava da bude ozbiljan. Uprkos Oskaru za Napuštajući Las Vegas, poslednjih godina Cage je uglavnom bio na ivici nenamerne parodije u travestijama kao što su The Wicker Man, Ghost Rider ili Kod sudbine. Herzog shvata ono što su već znali David Lynch i braća Coen: da Cage najbolje funkcioniše u visokostilizovanom, ironičnom kontekstu. Istina, nije najjasnije da li je Cage znao da igra u nekoj vrsti komedije, ili je bio ubeđen da je u konvencionalnom pulp scenariju kojeg je Herzog (nekreditovan na špici) samo zapaprio svojim začinima.

Besmisleno je prepričavati zaplet namerno sastavljen od klišea policijskog trilera: Herzog ih prenaglašava, a fizionomija protagoniste savršena je potpora za osobenu vrstu naturalističke karikature. Dovoljno je reći da se sve vrti oko potrage za egzekutorom cele porodice jednog sitnog dilera u Nju Orleansu, ali da je mnogo veći naglasak na "vrlom" istražitelju. Zbog jednog dobrog dela on zadobije povredu kičme; lekovi za bol nedovoljni su i ubrzo postaje navučen na drogu. Počne da potkrada klijente svoje devojke-prostitutke, ali tenzije u istrazi i nervoza zbog sve većih kladioničarskih dugova čine da njegovi grehovi i omaške narastaju poput nivoa vode u poplavljenom i truleži sklonom gradu...

   

The Bad Lieutenant je veoma zabavan i komunikativan film: likovi i situacije dovoljno su otkačeni i smenjuju se tako dinamično da skoro dva sata trajanja proleti neosetno. Ali, ovo je mnogo više nego tek jedna uspela low-budget krimi-drama/komedija. U pitanju je vrhunski spoj trasha i umetnosti, ozbiljnosti i humora, uvrnutosti i strejt naracije, studije karaktera i larpurlartističkog one-man-showa N. Cagea, te najzad – ozbiljne kritike pod-žanra policijskog trilera i šale na račun gledalaca a la Incident at Loch Ness (2004). U potonjem je Herzog glumio samog sebe kako snima dokumentarac o čudovištu iz Loh Nesa. Ovde umesto čudovišta ima Nicolasa Cagea kao nepresušni izvor fascinacije kakvu nije imao još od poslednje saradnje sa Klausom Kinskim – i ta uzajamna inspirisanost Cagea i Herzoga ludilom onog drugog vrca energijom i duhom iz svakog kadra ovog zaista unikatnog filma. 

POLICE, ADJECTIVE (2009)

**(*)

3-

imam dve reči za POLICE, ADJECTIVE.

BILLY. BUDD.

suština poente esencije ovog rumunskog filmića jeste razmatranje razlike između zakona i pravde, tj između slova zakona zapisanog u datom trenutku i na datom mestu u datim istorijsko-geografskim okolnostima, i one neke kao više pravde sub specie aeternitatis.

to je baš lepo em krasno. samo: tu je materiju beskrajno umetničkije i zabavnije a kamo li produbljenije i pametnije obradio herman melvil u svojoj testamentarnoj (posthumno objavljenoj) noveli BILLY BUDD – koju, ako niste čitali, smesta iz ovih stopa na čitanje!

ono što je melvil genijalno dramatizovao uz pomoć larger than life likova (zmijski klagart! anđeoski bili! ni tamo ni 'vamo kapt. vir!), ovaj rumun ovde prikazuje kroz površne i banalne everyman čiča-gliše.

ono što je melvil smestio u arhetipski, potentni, melodramatični ambijent broda nasred okana (plus, tokom istorijski pipavog perioda), rumun smešta u još jednu ružnu rumunsku palanku ispranu od boja, beživotnu i gnjusnu.

ono što je melvil iskazao kroz slojevitu, ambivalentnu, pomalo hermetičnu dramatizaciju koja svakako ostavlja mnoga pitanja otvorenim, rumun je inscenirao školskom primenom 'slice of life' estetike – jednodimenzionalno, nemaštovito, dokumentaristički, preočigledno i bez ikakvih ambigviteta.

melvil angažuje i vaše emocije i vaš mozak i ne može da vas ne involvira u svoje zamešateljstvo; rumun vam nudi neke nezanimljive likove i tek mlako zanimljivu situaciju (na nivou koncepta, ne i egzekucije).

melvil vlada složenim stilom i bogatim jezikom; rumun slika bedno i beživotno.

melvil svoju temu i ideju dramatizuje, kroz uzbudljiv dramski sukob. rumun svoju plitku idejicu iznosi kroz bla-bla tirade u scenama tipa 'radio na filmu' (uključena nepokretna kamera snima 5 ili 10 minuta neke likove kako pričaju).

melvilova priča je naglašeno filozofska i metafizička. rumun se zadovoljava definicijama iz rečnika.

ukratko, čitajte melvila. to je umetnost. kojoj se vredi vraćati.

rumun je površniji, plitkiji, ružniji i gluplji, nije negledljiv za jednokratnu upotrebu, ali nema trajnije vrednosti. plus, najviše nervira to što dolazi preko 100 godina nakon što je BILI BAD objavljen, a opet se ponaša kao da je baš sad otkrio toplu vodu, rupu na saxiji i leba na kriške sve u istom naletu inspiracije.

prc.

scena u kojoj gl. junak 2 minuta sam srče supu ne znači ništa.

lingvistička rasprava pajkana i žene mu, učiteljice, o stihovima pop pesme, tek je površna dosetka.

'kulminacija' (ako nešto ovako mlitavo i beživotno može da ima kulminaciju!) u vidu beskrajnog listanja rečnika i dosadnog čitanja definicija reči 'savest', 'zakon', 'policija' itd. – naprosto je iritirajuće preduga i predosadna, sa vrlo plitkom poentom. ili, što bi se reklo u mom kraju – 'na vr brdo za kašiku pilav.' tom opaskom može se opisati i ceo ovaj film. njegove namere su plemenite, tema jeste pregnantna i na-misli-podstičuća, ali jebe je samo a) egzekucija, b) površnost i c) to što je više od 100 godina ranije jedan mnogo veći umetnik već rekao sve što se moglo na tu temu na mnogo lepši, pametniji i nezaboravniji način.

znači, herman melvil, BILI BAD.

potražite to u nekom rečniku.