Zombi 2 aka Island of the Living Dead
aka Zombie (USA)
aka Zombie Flesh-Eaters (UK)
Nastao iz oportunističkih razloga (eksploatacija pomame za Romero-Arđentovom ZOROM MRTVACA, koja se u Italiji i većini Evrope prikazivala kao ZOMBI), Fulčijev film je uspeo da se izbori za svoj identitet i da, čak, bude originalan u odnosu na uzor. Umesto urbanog ambijenta, smešten je na antilsko ostrvo gde vudu vračevi i ludi naučnici istovremeno oživljavaju mrtvace. Umesto relativno svežih, modrih Savinijevih kreatura, mrcine koje je kreirao Đaneto de Rosi trule su, raspadnute i crvljive, gnjile i odurne u meri koju se nijedan dotadašnji zombi film nije usudio da prikaže. Umesto satire i društvene kritike, Fulči nam nudi senzacionalističku akciju začinjenu obilatim krvoliptanjem na nivou Savinijevih ekscesa, a u nekoliko scena uspeva i da ih nadmaši. Umesto Romerove drame profilisanih likova Fulči nam nudi površne karikature čija je jedina svrha da pretrče od tačke A do tačke B trudeći se da usput ne budu raskomadani. Naravno, većini to ne uspeva, na zadovoljstvo gledalaca.
Umesto čvrste i linearne priče, ZOMBI je iscepkan na samodovoljne fragmente i set-piece-ove; budući da Fulči i ne pokušava kreaciju koherentnog zapleta, film mu je strukturisan kao zbirka izolovanih, preteranih horor-gegova. Među njima se ističu: izvanredan početak sa naizgled napuštenim brodićem nadomak Njujorka gde se par policajaca suočava sa zastrašujućom zombi-grdosijom; često citirana scena u kojoj zombi hvata ženu za kosu i nabija joj oko na komad slomljene drvenarije (ranjivost ovog konkretnog dela fizionomije Fulči će eksploatisati i u brojnim svojim budućim filmovima, ali retko gde će prići visceralnosti ove antologijske scene); ustajanje mrcina sa groblja konkvistadora (jedna od najboljih scena voskresenija u istoriji zombi filma, tim efektnija što se zbiva usred dana); i naravno, besmislena, neverovatna i apsolutno ludačka scena u kojoj zombi, na dnu mora, napada omanju ajkulu i bori se s njom, pokušavajući da je ugrize!
Poslednje navedena scena savršen je primer strategije 'anything goes' koju Fulči ovde po prvi put primenjuje: naime, nakon niza horor-trilera u kojima je bio sputan prividom logike i smisla, počev od ZOMBIJA ovaj režiser se bez stida i srama okreće 'logici' iracionalnog, u kojoj je sve moguće, svako može da strada u bilo kom trenutku i na bilo koji način: sve opcije su otvorene, niko nije siguran, a svaki oblik predvidivosti možete da bacite kroz prozor. Naravno da ovakav pristup nije masovno popularan, i za većinu publike odgojene na američkom zdravorazumskom pristupu dramaturgiji fulčijevski ekscesi mogu da deluju kao besmislena preterivanja. Istini za volju, u ZOMBIJU se on još uvek oprobava u novom pristupu, i film se može optužiti za neujednačenost. Pored toga, nakon efektnog početka, film se skoro pola sata gega i rasteže beslovesnim scenama u Njujorku u kojima antipatične karikature od 'likova' pokušavaju da se okupe i usmere ka ostrvu gde počiva prava akcija… Klimaktični okršaj sa zombijima u brvnari deluje rutinski otaljan, bez bitnije količine saspensa ili preokreta, ali poslednji prizor ipak uspeva da bude jedan od onih ikoničkih (ovekovečen i na nekim verzijama postera): horde zombija teturaju se preko bruklinskog mosta ka Njujorku čija se silueta ocrtava u daljini.
Sa svim svojim vrlinama i manama, ZOMBI je doneo nekoliko bitnih prekretnica. Kao prvo, u Fulčijevoj karijeri označio je prelaz sa giallo-trilera na nadrealne, barokno preterane splatere kakve niko u to vreme nije pravio. U ovome mu je pomogla više nego srećna okolnost da je na ZOMBIJU oformio kvartet vrhunskih saradnika čiji će doprinosi doneti kvantni skok u kvalitetu zajedničkih filmova (i drastičan pad kada saradnja sa njima bude prekinuta). Najupadljiviji je doprinos Đaneta de Rosija, majstora za efekte koji je stvarao u svedenim budžetskim uslovima, u zemlji bez tradicije složenih efekata maske, pa opet - maltene od štapa i kanapa (i svog izvanrednog talenta) uspeo je da stvori komplikovane i nadahnute, do danas retko dostignute maske i efekte truljenja i svakojakog sakaćenja i krvoliptanja. U to spada i najlepša (po boji i gustini) filmska krv koja se ikada i igde mogla videti, sve do današnjih južnokorejskih horora.
Mnogo od ovih efekata bilo bi protraćeno da ih nije osvetlio i prefinjenom kamerom usnimio Serđo Salvati, čije kompozicije kadra, živahne boje i nadahnute igre svetla i tame znatno oplemenjuju (i gotovo transcendiraju) polazni materijal. Najzad, neshvatljivo zapostavljeni Fabio Frici, u senci precenjenih Arđentovih GOBLINA, zapravo je autor nekih od najboljih italo skorova, i svi su nastali upravo za Fulčijeve filmove. Njegove kompozicije - originalne, melodične, jezive, ponekad sa očitim špageti-uticajem, ali uvek pompezne i bogate - spadaju u sam vrh filmske horor muzike. Ovaj Trio Fantastikus kompletiran je upravo na ZOMBIJU, a njima se pridružilo i četvrto ime u vidu scenariste Dardana Saketija, koji zaslužuje zaseban osvrt.
Pored prekretnice u Fulčijevom opusu, drugu veliku prekretnicu ZOMBI je doneo na polju italo horora: sa giallo tematikom iznurenom tokom 1970-ih, Italijani su tragali za novom formulom pogodnom za jeftinu i brzu eksploataciju, a zombi tematika se zgodno 'namestila' kao idealna za to. Otud, počev od ZOMBIJA, na Apeninima nastaje pomama snimanja filmova o oživelim mrtvacima – čitav pod-žanr u kome, mora se priznati, niko nije uspeo da priđe ni blizu Fulčijevim bizarno-prelepim simfonijama splattera.
Najzad, ZOMBI je bio prekretnica i u tretmanu živih mrtvaca na svetskom nivou, i uticaj njegovog visceralnog, niskobudžetnog, bestidno žestokog pristupa proširio se i na ostatak Evrope (Španija, Francuska…). Ubrzo se odrazio i na američki film, najočiglednije u ZLIM MRTVACIMA (1982) Sema Reimija, ali i u drugim uticajnim zombi splaterima koji su usledili, poput REANIMATORA (1984), POVRATKA ŽIVIH MRTVACA (1985) ili MRTVIH U MOZGU (1992).