ODLOMAK IZ KNJIGE:
U BRDIMA, HORORI; Srpski film strave, NKC, Niš, 2007.
Režija:
Branko Pleša
Produkcija:
Radio Televizija Beograd, 1975
(prvo emitovanje 07. XI 1975.)
Trajanje:
57' (16 mm, crno-beli)
Scenario:
Branko Pleša,
prema priči 'Prokletinja' (The Damned Thing) Embrouza Birsa
Direktor fotografije:
Milorad Marković
Muzika:
Stanko Terzić
Maska i šminka:
Sava Košničarević
Uloge:
Rade Marković - Islednik
Branko Pleša - Doktor
Nikola Simić - Novinar
Vasja Stanković - Lovac
ZAPLET: Doktor koji je živeo sam na ivici močvare pronađen je mrtav, rastrgnutog vrata. Islednik, zajedno sa porotom sačinjenom od lokalnih seljaka, dolazi u doktorovu kolibu i pokušava da otkrije uzrok njegove smrti. U tome će mu pomoći dva izvora: dnevnik samog doktora, i svedočanstvo novinara, doktorovog prijatelja, koji je bio sa njim u času smrti. Iz dnevnika se vidi da je doktor verovao u prisustvo nevidljivog stvora u pustari – tajanstvene 'prokletinje' čije tragove nalazi oko svoje kolibe. Iz novinarevog iskaza saznaje da su kobnog jutra krenuli u lov među trsku, kada je doktora napala nevidljiva stvar i bacala ga okolo dok ga nije rastrgla. Islednik, iako ima sasvim jake dokaze da je počinilac zločina onostrano biće ipak donosi presudu da je doktora rastrgao ris, što i porota potpisuje…
KRITIKA: TV film PROKLETINJA zasnovan je na istoimenoj klasičnoj horor priči američkog pisca Embrouza Birsa (1842-1913?), napisanoj 1893. Birs je, uz Poa, jedini klasični pisac horora čija su se dela mogla naći u srpskom prevodu još šezdesetih godina, u ediciji 'Među javom i međ snom', kao i kasnije (zbirke priča: Smrt Halpina Frejzera, Solaris, Novi Sad, 1994; Priče o vojnicima i civilima, Srpska književna zadruga, Beograd, 1996; Fantastične basne, D. Tomanović i D. Jeremić, Beograd, 1992; i famozni Đavolov rečnik, Svetovi, Novi Sad, 1992). Taj status je zaslužio, pored ostalog, i time što nije imao reputaciju horor pisca već se, kao i Po, može lakše smestiti pod okrilje 'fantastike' ili bar 'čudnih priča'. U svim svojim pričama, spadale one u fantastiku, horor, priče surovosti (fra. contes cruels), ili realističke crtice iz američkog građanskog rata (u kome je učestvovao kao vojnik), Birs se bavi satirom – ali, satirom sasvim osobene vrste. To nije domanovićevsko-nušićevska satira usmerena samo na jedno vreme, društvo ili narod; Birsova je satira, poput one Džonatana Svifta, usmerena na čoveka uopšte. Otud i odmak prema fantastici koji srpskoj satiri tako bolno nedostaje, a koji donosi distancu i apstrahovanje svakodnevnog i približavanje univerzalnom, arhetipskom.
Takav je slučaj sa Birsovom 'Prokletinjom': u suštini, ona nudi ciničan podsmeh čovekovim pokušajima da shvati prirodu i kosmos u kome obitava, a čijim misterijama njegov razum nije dorastao. Nevidljivi stvor je takav samo za čovekov opažajni aparat, inače egzistira na obodu, i izvan oboda onoga što ljudsko oko može da opazi a ljudski um da pojmi. To je krajnja spoznaja do koje dolazi doktor iz priče, i čiji se zaključak skoro od reči do reči prenosi i u filmskoj verziji Branka Pleše:
Postoje zvuci koje ne čujemo. Na oba kraja skale postoje note koje ne pokreću nijednu strunu tog nesavršenog instrumenta, čovekovog uha. One su suviše visoke ili odveć niske. [...]
Što važi za zvukove, važi za boje. Na svakom kraju sunčevog spektra hemičar može zapaziti prisustvo onog što se naziva 'aktiničkim' zracima. Oni predstavljaju boje – integralne boje iz sastava svetlosti – koje nismo u stanju da razaznamo. Ljudsko oko je nesavršen instrument: njegov domet obuhvata svega nekoliko oktava stvarne 'hromatske' skale. Ja nisam lud; postoje boje koje ne vidimo.
A Prokletinja je takve boje! Neka mi se bog smiluje!
(Embrouz Birs, 'Prokletinja', u: Ranko Krstajić (prir.), Antologija svetske fantastike, Dositej, Beograd, 1989, str. 98.)
Čovek je, dakle, doveden do graničnog iskustva, do situacije u kojoj svi autoriteti i sistemi vrednosti što mu inače uređuju život – padaju u vodu. Zdrav razum, i njegovi predstavnici (islednik i porota) pokazuju se kao krhke i arbitrarne tvorevine, lokalne, ograničene i neadekvatne široj slici stvarnosti. Birs suptilno izvrgava ruglu njihovu nadobudnost, njihovu bogomdanost da razreše svaku misteriju, da na svako 'zašto' pronađu odgovarajuće 'zato'. Čak i kada islednik dobije jasne naznake da razrešenje nije od ovoga sveta (ili bar sveta kakav mislimo da poznajemo), on odlučuje da donese presudu u koju ni sam ne veruje, pripisujući zločin ovozemaljskom stvoru, risu. Naravoučenije je jasno: radi sopstvenog mira i nastavka života u dodeljenom okruženju, čovek često mora da pristaje na kompromis i da otpisuje kao razumljive i logične čak i one pojave koje, objektivno posmatrano, ne potpadaju pod njemu poznate zakone.
U tom smislu, Birs je začetnik onoga što bih ja nazvao 'kognitivnim hororom'. To je vrsta horora u kojoj se strava ne potencira kroz strepnju za sudbinu protagoniste ('da li će junak uspeti da se iščupa iz kandži zlih sila?'), već se, umesto toga, strava proizvodi iz jezivih implikacija saznanja do kojih protagonista dolazi, a koja nisu pogubna samo po njega kao individuu, već za čoveka kao vrstu, dakle – globalno. Ovakav pristup, u kome se racionalno (nauka) i iracionalno (okultizam) pretvaraju u metafore za granice ljudske spoznaje i metode dolaska do nje, kasnije će umnogome razviti i unaprediti američki pisac Hauard F. Lavkraft (1890-1937), a naročito u priči 'Boja izvan ovog svemira' (The Colour Out of Space) koja se može smatrati direktnom razradom motiva i ideja iz 'Prokletinje'.
(Videti: Hauard F. Lavkraft, 'Boja izvan ovog svemira' u: Hauard F. Lavkraft, Nekronomikon, Everest Media, Beograd, 2008.)
Ostatak ovog prikaza, kao i kritike drugih srpskih filmova strave, u knjizi
U BRDIMA, HORORI; Srpski film strave, NKC, Niš, 2007.
I ne zaboravite:
STUDENTSKI GRAD
Sreda 21.4. u 20:00, Mala sala
SKRIVENO U LIŠĆU
Metafizika i estetika u umetnosti horora
PROKLETINJA (1975)
r: Branko Pleša, 58'
Razgovor s Dejanom Ognjanovićem
U BRDIMA, HORORI; Srpski film strave, NKC, Niš, 2007.
Režija:
Branko Pleša
Produkcija:
Radio Televizija Beograd, 1975
(prvo emitovanje 07. XI 1975.)
Trajanje:
57' (16 mm, crno-beli)
Scenario:
Branko Pleša,
prema priči 'Prokletinja' (The Damned Thing) Embrouza Birsa
Direktor fotografije:
Milorad Marković
Muzika:
Stanko Terzić
Maska i šminka:
Sava Košničarević
Uloge:
Rade Marković - Islednik
Branko Pleša - Doktor
Nikola Simić - Novinar
Vasja Stanković - Lovac
ZAPLET: Doktor koji je živeo sam na ivici močvare pronađen je mrtav, rastrgnutog vrata. Islednik, zajedno sa porotom sačinjenom od lokalnih seljaka, dolazi u doktorovu kolibu i pokušava da otkrije uzrok njegove smrti. U tome će mu pomoći dva izvora: dnevnik samog doktora, i svedočanstvo novinara, doktorovog prijatelja, koji je bio sa njim u času smrti. Iz dnevnika se vidi da je doktor verovao u prisustvo nevidljivog stvora u pustari – tajanstvene 'prokletinje' čije tragove nalazi oko svoje kolibe. Iz novinarevog iskaza saznaje da su kobnog jutra krenuli u lov među trsku, kada je doktora napala nevidljiva stvar i bacala ga okolo dok ga nije rastrgla. Islednik, iako ima sasvim jake dokaze da je počinilac zločina onostrano biće ipak donosi presudu da je doktora rastrgao ris, što i porota potpisuje…
KRITIKA: TV film PROKLETINJA zasnovan je na istoimenoj klasičnoj horor priči američkog pisca Embrouza Birsa (1842-1913?), napisanoj 1893. Birs je, uz Poa, jedini klasični pisac horora čija su se dela mogla naći u srpskom prevodu još šezdesetih godina, u ediciji 'Među javom i međ snom', kao i kasnije (zbirke priča: Smrt Halpina Frejzera, Solaris, Novi Sad, 1994; Priče o vojnicima i civilima, Srpska književna zadruga, Beograd, 1996; Fantastične basne, D. Tomanović i D. Jeremić, Beograd, 1992; i famozni Đavolov rečnik, Svetovi, Novi Sad, 1992). Taj status je zaslužio, pored ostalog, i time što nije imao reputaciju horor pisca već se, kao i Po, može lakše smestiti pod okrilje 'fantastike' ili bar 'čudnih priča'. U svim svojim pričama, spadale one u fantastiku, horor, priče surovosti (fra. contes cruels), ili realističke crtice iz američkog građanskog rata (u kome je učestvovao kao vojnik), Birs se bavi satirom – ali, satirom sasvim osobene vrste. To nije domanovićevsko-nušićevska satira usmerena samo na jedno vreme, društvo ili narod; Birsova je satira, poput one Džonatana Svifta, usmerena na čoveka uopšte. Otud i odmak prema fantastici koji srpskoj satiri tako bolno nedostaje, a koji donosi distancu i apstrahovanje svakodnevnog i približavanje univerzalnom, arhetipskom.
Takav je slučaj sa Birsovom 'Prokletinjom': u suštini, ona nudi ciničan podsmeh čovekovim pokušajima da shvati prirodu i kosmos u kome obitava, a čijim misterijama njegov razum nije dorastao. Nevidljivi stvor je takav samo za čovekov opažajni aparat, inače egzistira na obodu, i izvan oboda onoga što ljudsko oko može da opazi a ljudski um da pojmi. To je krajnja spoznaja do koje dolazi doktor iz priče, i čiji se zaključak skoro od reči do reči prenosi i u filmskoj verziji Branka Pleše:
Postoje zvuci koje ne čujemo. Na oba kraja skale postoje note koje ne pokreću nijednu strunu tog nesavršenog instrumenta, čovekovog uha. One su suviše visoke ili odveć niske. [...]
Što važi za zvukove, važi za boje. Na svakom kraju sunčevog spektra hemičar može zapaziti prisustvo onog što se naziva 'aktiničkim' zracima. Oni predstavljaju boje – integralne boje iz sastava svetlosti – koje nismo u stanju da razaznamo. Ljudsko oko je nesavršen instrument: njegov domet obuhvata svega nekoliko oktava stvarne 'hromatske' skale. Ja nisam lud; postoje boje koje ne vidimo.
A Prokletinja je takve boje! Neka mi se bog smiluje!
(Embrouz Birs, 'Prokletinja', u: Ranko Krstajić (prir.), Antologija svetske fantastike, Dositej, Beograd, 1989, str. 98.)
Čovek je, dakle, doveden do graničnog iskustva, do situacije u kojoj svi autoriteti i sistemi vrednosti što mu inače uređuju život – padaju u vodu. Zdrav razum, i njegovi predstavnici (islednik i porota) pokazuju se kao krhke i arbitrarne tvorevine, lokalne, ograničene i neadekvatne široj slici stvarnosti. Birs suptilno izvrgava ruglu njihovu nadobudnost, njihovu bogomdanost da razreše svaku misteriju, da na svako 'zašto' pronađu odgovarajuće 'zato'. Čak i kada islednik dobije jasne naznake da razrešenje nije od ovoga sveta (ili bar sveta kakav mislimo da poznajemo), on odlučuje da donese presudu u koju ni sam ne veruje, pripisujući zločin ovozemaljskom stvoru, risu. Naravoučenije je jasno: radi sopstvenog mira i nastavka života u dodeljenom okruženju, čovek često mora da pristaje na kompromis i da otpisuje kao razumljive i logične čak i one pojave koje, objektivno posmatrano, ne potpadaju pod njemu poznate zakone.
U tom smislu, Birs je začetnik onoga što bih ja nazvao 'kognitivnim hororom'. To je vrsta horora u kojoj se strava ne potencira kroz strepnju za sudbinu protagoniste ('da li će junak uspeti da se iščupa iz kandži zlih sila?'), već se, umesto toga, strava proizvodi iz jezivih implikacija saznanja do kojih protagonista dolazi, a koja nisu pogubna samo po njega kao individuu, već za čoveka kao vrstu, dakle – globalno. Ovakav pristup, u kome se racionalno (nauka) i iracionalno (okultizam) pretvaraju u metafore za granice ljudske spoznaje i metode dolaska do nje, kasnije će umnogome razviti i unaprediti američki pisac Hauard F. Lavkraft (1890-1937), a naročito u priči 'Boja izvan ovog svemira' (The Colour Out of Space) koja se može smatrati direktnom razradom motiva i ideja iz 'Prokletinje'.
(Videti: Hauard F. Lavkraft, 'Boja izvan ovog svemira' u: Hauard F. Lavkraft, Nekronomikon, Everest Media, Beograd, 2008.)
Ostatak ovog prikaza, kao i kritike drugih srpskih filmova strave, u knjizi
U BRDIMA, HORORI; Srpski film strave, NKC, Niš, 2007.
I ne zaboravite:
STUDENTSKI GRAD
Sreda 21.4. u 20:00, Mala sala
SKRIVENO U LIŠĆU
Metafizika i estetika u umetnosti horora
PROKLETINJA (1975)
r: Branko Pleša, 58'
Razgovor s Dejanom Ognjanovićem