Lew Lehman
**(*)
3-
pogledao sam dabl-bil b-hororčića o deci-ubicama, pa evo nekih impresija i filozofiranja time izazvanih.
paradoxalno, onaj stariji, jeftiniji, nižeg profila i manje poznati – kanadski THE PIT – nudi veći entertainment value i znatno je hrabriji u istraživanju ove pipave teritorije, dok MIKEY (1992), kao noviji, i sa većim profilom aktera i produkcije, više škripi, i manje toga izmuze iz inače uvek zabavnog koncepta zlog krvoločnog deteta.
THE PIT (uz nešto moje velikodušnosti, može da dobije 3-) nije dobar film u normalnom smislu reči: neujednačen je u tonu, dotiče se brojnih potentnih stvari od kojih uglavnom ne uradi ništa, klimavi su dijalozi i gluma, previše je nenamerno smešnih 'ideja', ne ide dovoljno daleko u svom very very sick PG-13 pristupu… a opet, može se pohvaliti time da ima mnogo veća muda od svog mlađeg brata, majkija (hm, to je i logično, doslovno gledano…) i da izlazi mnogo više i dalje od rutine idući u oblasti u koje ne bi morao, slepački-rutinski posmatrano, a sva čar je baš u tim skretanjima sa staze konfekcijske exploatacije kojom MAJKI uglavnom bez nadahnuća i prave poente gazi.
JAMA govori o klincu od circa 11 godina koji pati od neke vrste autizma ili tako nečega, te ga zajebavaju ne samo obavezni buliji u školi, nego čak i devojčice iz komšiluka! jedna pegava, recimo, dušu mu vadi prijavama tipa "Well, if it isn’t clumsy-stupid" ili "You think you can scare me, funny person?" a zamalo da padne u fras od glasnog smejanja nakon što ga nasanka da 'krene' njenim biciklom kome je odvojen prednji točak, tako da se ovaj razbije guzicom o njen travnjak. i kako onda čovek, tj. dečak, da ne počne da razgovara sa svojim medvedom (s kojim, u 11. godini, još uvek spava)?! a meda mu čak i odgovara, i nagovara ga na zločine.
ipak, klinja ne mora da prlja svoje ruke, pošto baš zgodno u obližnoj šumi otkrije ne pećinu nego RUPU U ZEMLJI u kojoj se slepački besciljno vrzmaju nekakve stvari koje on zove TROLLOLOGS (!!!), a koje izgledaju kao retardirana deca u loše skrojenom kostimu krtice, pa sa napadno svetlećim očima. on ih ovako opisuje bebisiterki:
Sandy: What did your mother say about them?
Jamie: That they’re... miffs.
Sandy: Myths.
Jamie: Yeah, I know, myths. But they’re down there, and they’re looking up at me, and myths don’t do that!
šta su, tačno, ova čuda – nije jasno, kao ni otkud oni tu (mutanti? praistorijska karika koja nedostaje? gde su bili dosad? otkud ova rupa? ima li ih još?). nema veze. oni su monsters ex machina da reše dečkove probleme – ili barem one koji se tiču nepoželjnih i nedragih komšija. sve što treba jeste da neprijatne osobe namami u šumu (ništa lakše nego navesti nekoga da krene sa malim poremećenim kretenom u šetnju šumom! naročito ako mu obećaš gusarsko blago koje si tamo pronašao…) i dovede ih dovoljno blizu rupetine promera oko 10 metara, a da je oni uopšte ne primete, iako nije skrivena nikakvim šibljem nego čuči posred čistine, iz aviona se vidi. kad ih gurne u nju, ove krtice će već da se pobrinu za posmrtne otpatke.
ta čuda u rupi su smešna u svakom pogledu: i dizajn, i narativna logika iza njih, i to kako se kreću po dnu rupe. jad i beda. smejurija. što je najgore, njihovo ždranje zabasalih nesrećnika ne vidi se, pa nema ni splattera CHUD-ovskog tipa. par brzih sekundi jeftinog krvoprolića je sve u tom smislu. ali nema veze. ta čudovišta ionako deluju kao afterthought, nešto što je reditelj morao da ubaci u film iz komercijalnih razloga, da bi ovo ludilo mogo da prodaje kao horor, ali to ga je, kako izgleda, najmanje ovde zanimalo – toliko malo da je sva ubistva u filmu natrpao u jednu montažnu sekvencu u trajanju od 7-8 minuta, koja se ističe pored ostalog i nekarakterističnim komičnim, gotovo slepstik tonom, koji odudara od ostatka RUPE.
ono gde je film najjači jeste bavljenje džejmijevim (tako nam se zove junak) perverznim sexkapadama. naime, pošto znaju da imaju sjebanog klinca sklonog da potpuno go, samo u superherojskom ogrtaču, visi sa drveća pred babama iz komšiluka (ovo čujemo iz priče), roditelji ga ostave potpuno samog nekoliko dana, tj. na čuvanje kod preslatke vrlo sisate late teen bebisiterke. hilarity ensues! ne samo što džejmi usred noći traži da mu ona donese čašu vode (kako bi je osmatrao u providnoj otkrivajućoj noćnoj košulji) ili što upada u kupatilo dok se ova tušira (zar ti ljudi nemaju ključeve na vratima kupatila? damn!) da bi joj na ogledalu pisao ljubavne poruke, nego i traži od nje da mu trlja leđa dok on sedi u kadi (mator konj u 11 godina!) kojom prilikom joj se nabacuje… ta perverzna sex. tenzija je poprilično zabavna, i svaki muškarac koji ovo čita teško da neće u tome prepoznati neke svoje slične avanture, ili barem maštarije (home alone – sa teen bebisiterkom!).
da stvari budu zabavnije, mali pretpubertetlija iz biblioteke iznajmljuje knjige sa golim ženama ('moderna fotografija' ili tako nešto), koje zatim iseca iz njih, a kad ga nastavnica uhvati u tome, on joj se osveti tako što na kasetu snimi svoj genijalno tajmirani premonitivni govor u kome prejudicira kada će ona šta da kaže u razgovoru pa on baš tada odgovara na to: on tvrdi da joj je oteo ćerku i da će je ubiti ako se ova smesta ne skine gola pred prozorom, dok ovaj čuči u žbunju sa spremnom kamerom. naša vrla pedagoška radnica niti primeti da razgovara sa snimljenom kasetom preko telefona, niti prepozna dečački glas, niti proveri da li joj je ćerka uopšte u kući, nego smesta, na prvi znak, krene da se skida – dok ovaj škljoca iz žbunja.
odmah da naglasim da se njene sise vide na možda 0,3 sekunde, pa ćete morati da budete VRLO brzi sa friz-frejmom, ako vam je uopšte do te milf tetke. cela scena je više perverzna i ludački besmislena (naročito kad ovoj usred striptiza 'oteta' ćera upadne u sobu i upita: 'šta to radiš, mama?') nego li što je explicitno exploatitivna u smislu onoga što prikazuje, pošto, kao što rekoh, skoro i da ne prikazuje ništa. slično važi i za scene sa bebisiterkom: daleko je veći naglasak na perverznoj situaciji, dijalozima, odnosima, nego li na PRIZORIMA – mlada lepotica (ili njena dublerka, pre će biti) pokazuje polovinu sise iz poluprofila u trajanju od 0,8 sek. u sceni u kupatilu, a u drugoj sceni postoji krupni plan na bradavicu, tako šugavo uslikan da ona možda jeste njena, a možda je i od dublerke, teško je reći.
dakle, zaplet nema mnogo veze s mozgom, naročito u svetlu činjenice da 'monstrumi' u rupi i pričajući meda nisu produkti džejmijeve poremećene svesti, nego 'objektivna' stvarnost koju opažaju i drugi likovi, odnosno koja nam se prikazuje i iz 'sveznajuće' perspektive. klinja koji igra džejmija je neujednačen, ali uglavnom drven, mada, jebem li ga, možda kao autista i treba da bude takav. ostali glumci uglavnom pokušavaju da dobace do proseka, sa osrednjim rezultatom. kamera je kompetentna ali neupečatljiva, muzike se uopšte ne sećam, dijalozi su smehotresni ("Sarge, we’ve got another missing person; only this time they’re not missing -- they’re dead!") a to malo 'creature' efekata kao da su rađeni za neku jeftinu školsku priredbu.
pa opet, ima u svemu ovome neki je ne sais quoi, neki sicko vibe koji prožima sve i stvara neodoljiv utisak da ovo uopšte nije priča o monstrumima koji jedu ljude nego o buđenju jednog zbrkanog kurčića koji na bizarne načine reaguje na svoje tek-probuđene nagone. tako posmatran, THE PIT je jedan od najbizarnijih cumming of age filmova koje sam ikada video i ima moju (umerenu) preporuku. tim pre što sam brojna ludila ostavio nepomenutim (mada i slike govore o nekima od njih: mamljenje krave u rupu, guranje babe u invalidskim kolicima kroz ceo gradić do šume i rupe... itd), a ima ih ONOLIKO!
a o MAJKIJU i njegovim klinačko-krvožednim (i sexualnim) porivima – u idućem nastavku.