preostalo je još da izvestim o druženju sa još ponekim facama na ovogodišnjoj fantaziji, pa evo, ukratko (nadam se).
KEN RUSSELL
veoma volim čiču, i imam poveći rispekt za DEVILS, ALTERED STATES, CRIMES OF PASSION, GOTHIC, ...WORM (da, i za njega!); takođe, odavno se nakanjujem da repriziram i/ili premijerno odgledam neke njegove klasičnije klasike što mi čuče na diskovima već neko vreme. ipak od susreta sa njim nisam očekivao ništa – delom zato što znam koliko je dekica mator, delom zato što je čak i ovakav, prevelika 'zvezda' da bi sedeo i ćaskao sa svakim, a najzad zato što se nisam ni spremio adekvatno za eventualni razgovor/intervju s njim, koji bi morao da bude ozbiljan ili ga ne bi smelo ni biti.
pored svega toga, kena prati notornost da ume da bude vrlo nezgodan ili u najmanju ruku ćudljiv sa nepoznatima, uključujući tu i novinare i svu tu ekipu koja ga gnjavi po festivalima. većina onih koji su ga u skorije vreme viđali na nekim javnim nastupima, pred publikom, kaže da je bio vrlo uzdržan, ili je odgovarao kratkim 'yes/no' rečenicama, ili je čak ponekad bio i malkice na ivici neuljudnih i svadljivih odgovora. evo, recimo, primera kako izgleda jedan siroti pokušaj intervjua u tom stilu.
nije on takav samo sa sirotim novinarima: slično je tako drkadžijski odzenovao i večeru sa frenkom henenloterom i još nekim B-rediteljima za koje nije ni bio čuo (ipak su to imena kao što su bill lustig, jeff lieberman, merv bloch, scooter mccrae): tokom cele večeri je samo klimao glavom i odgovarao najkraćim mogućim rečenicama, ali uglavnom ćutao. evo kako to frenk opisuje: "Ken had never heard of any of us and was no doubt underwhelmed so never said more than 25 words the whole lunch. Very surreal. Lunch with Ken Russell who wouldn't speak other than an occasional "yes" or "no." Oh yes, at one point Ken referred to me as Quasimodo since he'd just been watching "The Hunchback of Notre Dame" on TCM."
imajući sve to u vidu, trebalo bi valjda da budem srećan što sam imao čast da obavim Q&A posle SRPSKOG FILMA stojeći na samo metar od kena rasela, koji je sedeo u prvom redu (u invalidskim kolicima), i da mu dodam mikrofon kako bi odgovorio na pitanje nekoga iz publike – šta ken misli o SF-u. ken je reko samo "I'm stunned." mada, po onome što mi rekoše neki koji su kasnije s njim večerali, kad su ga opet pitali o SF-u, njegov odgovor je bio samo – kisela faca.
kad se razišla gužva, dao sam raselu da mi se potpiše na primerku knjige THE DEVILS OF LOUDUN oldoza haxlija, pozdravio se srdačno s njim, kazao da veoma poštujem njegov rad, a na kraju se slikao sa srpskom grupom i njim zajedno. razmenili smo još nekoliko reči, pitao sam ga kako mu se činilo u srbiji, pošto je bio na paliću prošle godine, ali i tu je pala samo rečenica ili dve, bez šire elaboracije. i to mu beše taj 'touch with greatness'. malo li je?
te večeri je prikazan THE DEVILS, film koji je za mene lično značajan iz više razloga – nikad neću zaboraviti moja prva dva POKUŠAJA da ga odgledam: isprva, kad je bio prikazivan u prvom noćnom programu na ovim prostorima uopšte (CRNA OVCA), tamo negde krajem 1980-ih. to je bio program sa ingenioznim izborom filmova (DEEP RED, THE FOG, THE DEVILS...) ali sa jednom začkoljicom – idioti su te filmove sekli na parčiće od po 10-ak minuta, a između svakog od njih su trpali po 40-ak minuta nekih spotova, priče, pesama, skečeva i pizdarija koje, po sebi, i nisu bile užasne – ali nisam želeo da filmove, pa još takve, gledam na takav iseckan način. anyway, budući da je to zaista bio NOĆNI program – počinjao u petak oko ponoći i trajao do oko 05h u subotu ujutro – i bilo ga je zaista naporno pratiti, od DEVILSA sam digao ruke već negde nakon drugog inserta, jer gledati ga TAKO nije imalo smisla.
drugi POKUŠAJ gledanja tog filma odigrao se 1995. tada je u nišu, na letnjoj pozornici, išao nekakav program starih filmova iz kinoteke, mislim da je sigma to uređivao, jer dabić sigurno ne bi dovodio jedan 'kontroverzan' film, pa je između ostalih bio i raselov klasik. u ogromnom amfiteatru na tvrđavi 'društvo' su mi pravili samo jedan zaljubljeni par i 3-4 tinejdžera koji su mislili da je u pitanju horor film. (kad me već ne pitate – THE DEVILS ni po čemu i ni na koji način NIJE horor, iako ga mnogi, mitch davis included, svrstavaju u taj žanr i kao horror ga najavljuju)
anyway – film je igrao na OGROMNOM platnu koje jedino može da učini čast fascinantnom dekoru dereka džarmana i ludačkim raselovim inscenacijama i tripovima: privilegija gledanja tih predivnih prizora na tako veeeelikoooooooom platnu u srbiji je zaista retka (to platno je najmanje 3-4 puta veće od onoga u bg kinoteci, recimo). bio sam kupljen smesta: zaljubio sam se u to izdanje filma već u prvih pet minuta i nastavio da ga gledam sa mešavinom opčinjenosti, fascinacije, predanosti i žara kakvu sam malo puta u životu osetio – bio je to zaista otkrovenjski trenutak kada sam shvatio šta se sve filmom može postići, kakva magija tim mrdajućim slikama može da se pravi! reći da sam bio ODUŠEVLJEN vrlo je blag izraz.
naravno da tolika sreća nije mogla dugo da traje, niti da prođe neokrnjena. već negde u trećoj rolni desio se neki pičvajz sa prastarim projektorom, nešto je puklo, dimilo se, šta li, uglavnom – posle 40ak minuta MAGIJE FILMA i 10ak minuta nerviranja zbog njenog coitus interruptusa, čiča iz kabine nam reče da nema ništa od nastavka filma. vraćanje para niko nije ni pomenuo. srbija među šljivama. dakle, posranost koju sam tada osetio – tu uskraćenost, taj prekid BAŠ TE projekcije – to rečima ne mogu da opišem. smesta sam krenuo da obrćem i nebo i zemlju da dođem do filma barem na vhs kaseti, ali niko u nišu nije ga tada imao (što je i predvidivo, imajući u vidu niške 'filmofile'), nije ga bilo čak ni u, inače više nego solidno snabdevenoj, arhivi video kluba MB. morao sam da potegnem beogradske veze, a u to vreme imao sam ih vrlo malo, ili nimalo...
na kraju, zamolio sam gorana skrobonju, s kojim sam tada bio u povremenom kontaktu, kao njegova prva KOŠMARNA mušterija, tj. pretplatnik br. 001, i on je od nekih šestih lica, dal iz LAZE K, dal iz kluba 8 ½ ili odakle već, uspeo da mi nađe, presnimi i pošalje VHS THE DEVILSA... u pitanju je, naravno, američki cut koji je, sa necelom odjavnom špicom, trajao oko 104' ali nisam se žalio – čak i u recnutom obliku, magija je bila tu, makar i na beskrajno manjem ekranu. kasnije sam iskoristio priliku da kupim bootleg DVD tog filma u najdužem obliku u kome se danas uopšte igde može naći – 111 minuta + neki isečeni kadrovi vide se u dodatnim materijalima, dokumentarcu HELL ON EARTH i u intervjuima sa cenzorima. kvalitet slike te verzije nije najsavršeniji – kao malo bolji VHS – ali to je, za sada, najduža verzija tog mega-proganjanog i zabranjivanog filma. španci su nedavno izdali DVD i govorka se o američkom, ali i ako izađe, biće to american cut od 108' at best...
na moju neopisivu žalost, na fantaziji THE DEVILS nije mogao da bude prikazan sa trake jer su u zadnji čas neki lokalni ili državni cenzori izeli govna i nisu dozvolili da se nekakav print koji oni nisu aminovali prikazuje, a određene rezervne opcije su zakazale iz sličnih činovničko-cenzorskih razloga, pa su na kraju davno najavljen film prikazali sa digi-bete, što je za taj i takav film, za tu vizuelnu raskoš, bilo zaista jadno, naročito meni, koji sam ga gledo na letnjoj pozornici u nišu sa zaista odlično očuvane kinotekine kopije u vibrantnim bojama i mađiji koju ovi u montrealu prosto nisu mogli da rekreiraju u tom maltene video-bim obliku, sa redukovanim bojama, pixelizacijom i vrlo lošim zvukom. sažaljevao sam one koji su te večeri, u tom sirotinjskom obliku, po prvi put gledali taj film.
nakon njega, ken rasel je ustao, zahvalio se u par reči pulici, primio nagradu za životno delo, mahnuo njome, smeškao se blicevima koji su škljocali, a onda se vratio u svoja kolica. nije držao govor, nije bilo Q&A, nije odgovorio na opipljiv entuzijazam publike – aplauzi, fotke, kamere, reflektori, blicevi, usklici itd.
da budem iskren, ne znam koliko je za ovo kriva raselova priroda, tj. da li je takav uvek i svuda bio, a koliko su krive godine – 83 komada. meni je on delovao užasno star i slab, u onim kolicima najviše me podsećao na spoj dekice iz TEXAŠKOG MASAKRA i dede iz SAUT PARKA – slab, krhak, na pola snage, polu-senilan. the living dead legend. svaka mu čast na jakom opusu, ali... ken russell that we know & love – has left the building.
GEORGE MIHALKA
džordž se pojavio niotkuda – kao običan posetilac, montrealac, koji je došao na fest, pa svratio potom i na zezanje nakon filmova, u irski pab koji je bio glavno svratište posle ponoći. ja nemam neki naročit odnos prema njegovim filmovima, zapravo, jedino sam MY BLOODY VALENTINE i gledao, a ništa od preostalih me ne golica, čak ni sada kad sam ga upoznao. po povratku u srbiju reprizirao sam MBV, ovog puta uncut verziju koja je zimus izašla, ali avaj, ne mogu reći da je moj sud o tome bitno povoljniji, sem što sa svim tim krvavim efektima vraćenim nazad to malkice bolje izgleda. to je ipak samo jedan od boljih derivativnih slešera iz tog doba, ali prozaična intonacija ne uspeva da sasvim bude iskupljena brutalnim ubistvima. to je sve na razmeđi 2+ i 3- i tu nema leka.
ipak, džordž je bio pravi laf i delija za druženje: srčan i srdačan lik koji sve vreme nije skidao kez od uva do uva, niti se odvajao od pivske flaše. pričao mi je otvoreno i naširoko sve o cenzuri MBV-a i krivo mi je što tad nisam uključio diktafon i sve to usnimio u formi intervjua, jer bilo je tu zabavne priče i o hiper-uverljivim efektima toma burmana, i o grdnim zajebancijama i picajzlisanjima sa MPAA koja ih je vraćala da seku sekunde i deliće sekunde, bukvalno frejmove, i o uticaju atentata na džona lenona na zaoštravanje cenzure u to doba (kao da ovakvi filmovi stvaraju takve psihoe!) pa i o svojoj viziji tog filma i idejama (grad vs selo, provincijska čamotinja i beznađe, rudnik, ovo ono – što sve postoji, negde duboko i daleko u pozadini pozadine filma za dokone drka-đone da u tome traže nekog marxa ili šta god, ali nemojmo se zajebavti, ovaj film NIJE o tome, nego o mladićima i devojkama koji ginu na neke krvave i gnusne načine iz apsurdnih i psihološki imbecilnih razloga jednom kada se otkrije ko to sve i zašto radi).
mihalka (inače, mađarskog porekla, ako to već nije očito) veoma je gotivio ekipu SRPSKOG FILMA, koji mu se mnogo dopao, pa nas je zato pozvao na večeru u svoj dom. u tom trenutku srđan je već bio u koreji sa filmom, pa smo na večeru otišli aca, nikola i ja. mihalka reče da mu je žena ovih dana negde na putu pa zato nećemo biti ugošćeni obilatošću njenih elaboriranih kulinarija – ponudio nam je da napravi špagete, ili da nas posluži izborom nekakvih kobasica i sireva. odlučismo se za potonje, jer je bilo brže i lakše obaviti, kako bismo stigli da proćaskamo ko ljudi, jer bilo je malo vremena za to zezanje (žurili smo na THE DEVILS te večeri, pa smo imali samo oko 2 sata kod džordža).
on nas je pokupio kolima i vratio nas nazad do bioskopa. ispostavilo se da je kuća u kojoj stanuje (plaća zakup, nije joj vlasnik, kao ni većina ovog sveta ovde: nije to ko u srbiji, tatkovina, dedovina, kućni prag i odžak, generacije, porodična zadruga, ovo ono...) naslonjena na dvorište srpske pravoslavne crkve u montrealu, u zaista lepom delu grada, a ovaj crkvenjački komšiluk bio je naročito zabavan da na njemu kao bekgraundu uslikam izrazito antihrišćanskog i antipravoslavnog acu.
uz zaista odlične kobasice i salame te nekoliko vrsta sireva, i uz obilate količine odličnog crnog vina, ćaskali smo o svemu i svačemu, od stanovanja u ovom kraju i cenama za to (ispade da on ne plaća mnogo više nego što bi za sličan stan morao u bližem centru beograda) pa do raznih projekata na kojima je radio, pretežno za TV u zadnje vreme. sve se to dešavalo u njegovom back yardu, na prijatnoj travici, u ladovini, u sumrak i veče jednog prijatnog dana.
džordž, naravno, nije nikakva zvezda, ali neposrednost i srdačnost kojom je zračio zaista je neuporediva sa eventualnim njegovim pandanima u srpskom filmu. ni trunke ega, sujete, zazora, distance – naprotiv, čovek ostvaren (u smislu jednog dobro plaćenog profesionalca, egzekutivca, a ne 'umetnika'), zna ko je i gde je, koliko vredi i šta je svojim radom postigao. možda mu opus i nije neki iz ugla nekog filmofila, ali boli njega, on je uradio neke uspešne, popularne komedije, drame i tv serije, i može mu se da se zajebava.
DOUGLAS BUCK
sa džordžom sam se obilato družio i na žurci kod filmmejkera DAGLASA BAKA, koji svoju ljubav prema hororu tek treba da pokaže u nečem vrednom (poštujem, donekle, ali ne volim njegov rimejk SISTERS, a mnogohvaljenu trilogiju FAMILY PORTRAITS još nisam konzumirao do kraja – poklonio mi je DVD, ali prvi od tri, mnogohvaljeni kratkić, CUTTING MOMENTS, nije me nimalo impresionirao, uprkos efektima toma savinija: to je jedna nategnuta i isprazna dramurda maskirana u splatter, kao neki studentski filmić, ali psihološki još naivnije...)
Na slici: "Evil Andy"(DREAD CENTRAL), Ghoul, Mihalka
bak ima zaista odličnu kolekciju knjiga o horor filmu, brojniju od moje, a i odličan je domaćin – taj party beše jedan od hajlajta boravka na fantaziji, ne samo zbog dobre hrane i obilatih, kvalitetnih crnih vina, i odličnih torti na kraju, nego uopšte zbog prijatnog prostora njegovog povećeg stana koji uključuje i terasu na krovu sa odličnim pogledom iz ionako prestižnog, fensi dela grada. dag je inače mlad čovek, vrlo srdačan i nenametljiv: ja recimo nisam ni znao kako on izgleda, on mi je sam prišao jednom prilikom u bioskopu dok sam čekao neki film i čestitao mi na prezentaciji srpskih filmova (mislim da je gledao TEARS FOR SALE i Q&A koji sam radio nakon toga) i tako smo počeli neku priču, opušteno, kao filmofili, a ne kao JA, REŽISER i ti, tamo neki srbin...
nažalost, nije bilo mnogo prilike za druženje, ni na partiju, a ni posle toga, jer sam ubrzo potom išao nazad za srbiju, što je šteta, jer video sam po izboru knjiga i filmova, a i čuo sam od drugih koji ga znaju, da je dag veliki horor znalac i sigurno bi tu pale neke zanimljive priče.
-nastaviće se...