Živomir Žika Nikolić: GAVRANI NAD KOSOVOM

             Uz pomoć saradnika čiji su ime, prljave fotografije i slični inkriminišući detalji poznati redakciji bloga, nedavno sam uspeo da dođem do DEVET (i slovima: 9) novih knjiga najvećeg srpskog pesnika, pisca, aforističara, filozofa, političara-amatera i svirača u frulu i okarinu - Živomira Žike Nikolića!

            Ovo ekskluzivno otkrovenje bloga THE CULT OF GHOUL, već izdašno prezentovano na ovome mestu (a zatim kopirano i komentarisano diljem interneta), sada predstavljam izborom iz zbirke vrhunskog patriotsko-dnevno-političkog treša pod naslovom GAVRANI NAD KOSOVOM.

            Upozorenje: nije preporučljivo da nešto jedete ili pijete tokom čitanja donjih pjesama, jer ko se i pored ovog upozorenja zagrcne, zadavi, zadobije bolove u stomaku, prolije tečnost po tastaturi i slično - sam je kriv!

            Uživajte!

 

GHOUL'S HORROR SOUNDTRACKS RARE & UNRELEASED (2): 1980s

Prošle nedelje ovde sam okačio kompilaciju GHOUL'S HORROR SOUNDTRACKS, RARE & UNRELEASED (1): ITALO. Kako vidim, do sada ju je skinulo tačno 60 osoba. Naravno, nijedan od tih 60 nije našao za shodno da kaže: "Hvala, Ghoule, što si ove raritete okačio i podelio sa nama, iako te niko nije terao," ili nešto u tom smislu. Ali zato su se našli pametnjakovići da gunđaju, cepidlače, traže mi dlaku na jajetu, koriguju me itsl. dok ih ja krstim.

E, pa, dobro: ja ipak teram dalje, jer to je moj križ, računajući na Božju platu, pošto sam od ljudi digao ruke.

Dakle, probrao sam naj-naj teme po svome njuhu i duhu iz 1980-ih: uglavnom potiču iz filmova koji su i sami odlični, sem u par očiglednih izuzetaka: npr. ko bi pomislio da Tromin isprdak za retarde, SURF NAZIS MUST DIE, ima tako dobru naslovnu temu!?! Treba joj minut da zaista krene, ali kad počne glavno – to je divota! Sve ove stvari su prilično retke i teško nalažljive, većina ovih filmova nema objavljen CD sa saundtrekom, a teme iz njih ne nalaze se u postojećim kompilacijama najboljih horor tema, kakvih ima milion na netu. Dakle, kao i prošlog puta, ovaj izbor je a) lični subjektivni Ghoulish selection i, kao takav, b) unikatan i exkluzivan na ovom blogu.

U njemu se nalaze sledeće stvari:

01 - Steve Parsons & Dennis Haines - Main Titles (Gnaw- Food For The Gods II)

02 - Andrzej Korzynski - Possession - Opening Titles

03 - Lalo Schifrin - Amityville II The Possession - End Titles

04 - Bill Nelson - End Credits (Dream Demon)

05 - Stuart Rabinowitsh, Leonard Marcel & Kevin McMahon - The Video Dead

06 - Contagion - Opening Titles (Skinner)

07 - Contagion - End Titles (Skinner)

08 - Michael Minard - Main Title (A Return To Salem's Lot)

09 - Renato Serio - Alone In The Dark

10 - Joe Renzetti - Dead & Buried

11 - Joe Renzetti - Dead & Buried (End Titles)

12 - Roger Bellon - The Unholy

13 - Jon McCallum - Surf Nazis Must Die, Opening Titles

14 - Graeme Revell - Finale - End Titles (Spontaneous Combustion)

Srce mi plače što ovaj CONTAGION nigde ne mogu naći ucelo, i sa boljim zvukom nego što je ovde piratski usnimljen, kao i što, kako izgleda, izvanredan skor Grejema Revela za inače srednje-slabunjavu Huperovu extravaganciju SPONTANEOUS COMBUSTION nije objavljen na CD-u, ili ga barem ja nigde ne vidim. Ako neko iskopa linkove, neka ih obznani ovde.

Evo da vidite kakav je to masterpis, sasvim na nivou Goldsmitovih OMEN radova! A da li ga neko hajpuje kad se povede priča o najboljim horor skorovima? Ne! NEPRAVDA!

Link za skidanje ove 1980s kompilacije nalazi se OVDE.

PS: Da, znam da je SKINNER iz 1993, pa time ne spada u 1980s. Njega sam stavio da bi imalo na čemu da se zanoveta ovde. Mada, naći će se sigurno još drugih povoda...

Estetika srpskog filma: lokalno, prevaziđeno, dosadno

            Današnji PRESS MAGAZIN (dodatak u okviru nedeljnog izdanja PRESSa) bavi se novijim srpskim filmovima, a povodom izbora našeg kandidata za Oskara. Za ovaj magazin, u tekstu koji potpisuje Stanko Stamenković, govore: kritičari Dinko Tucaković i Dejan Ognjanović, reditelj Mladen Đorđević i izvesni Zoran Janković, poznatiji kao "Džindžer".

            Izgleda da je moj strog ali pravedan osvrt (neko zloban rekao bi: pljuvačina!) na recentno stanje (neko bi rekao: sranje) u srpskom filmu bio ovom magazinu naročito zanimljiv budući da su iskoristili 92% onoga što sam kao odgovore poslao i čak deo toga stavili u naslov teksta.

            Ipak, kako to biva, za novine se odgovori skoro uvek skraćuju i edituju zbog prostora i drugih razloga (ne zbog cenzure, bar ne u ovom slučaju!), prosto tako mu to ide. Ako hoćete da pogledate verziju koja je izašla u novine, evo je onlajn ovde!

            Vrlo neznatno duža i drugačija, uncut verzija mojih odgovora, nalazi se odmah ispod. Jedina zaista krupna razlika u odnosu na objavljenu jeste ta što je deo u kome govorim o SRPSKOM FILMU editovan na način da sad ispada da se meni TILVA ROŠ dopao više od SF-a!

Kao što će se videti iz mog originalnog odgovora, ja sam govorio o festivalskim uspesima tri konkretna filma, u kom kontekstu je jedino SF donekle relativizovan, jer se on od ta tri najmanje pretrgao sa nagradama, a to što je dobio on je kaunterbalansovao grdnim kontroverzama, zabranama, otkazivanjima u zadnji čas, hapšenjima festivalskih selektora zbog tog filma (!) i sličnim rabotama koje pomalo relativizuju priče o njegovom festivalskim uspesima. Eto, samo da to bude jasno.

Svi ostali moji odgovori su u stilu "Doš'o sam ovde da žvaćem žvaku i da isprozivam sve živo. Ups! Nestalo mi žvake!" pa da krenemo:

Za Press

Dejan Ognjanović, filmski kritičar 

1) Šta misliš o ovogodišnjim srpskim kandidatima za Oskara? Imaš li svog favorita?

 

---SRPSKI FILM on Times Square---

            U ovoj osrednjoj ponudi moji favoriti su Neprijatelj Dejana Zečevića i Tilva Roš Nikole Ležaića. Ujedno mislim da su to jedini naslovi u datoj ponudi koji imaju ozbiljnije šanse da prevaziđu lokalne okvire i da komuniciraju sa inostranim gledaocem – ili kritičarem. Naša kvazi-kinematografija je u poslednje vreme slaba čak i u lokalnim i regionalnim a kamo li u međunarodnim okvirima, što se vidi i kroz odsustvo ozbiljnijih nagrada na velikim svetskim filmskim festivalima. I ne samo što ne dobijamo nagrade, nego nas sve ređe uopšte ima čak i po principu "važno je učestvovati". Retko se nalazimo na svetskoj mapi.

2) Da li je neki film koji vredi nepravedno zapostavljen?

            Živo me zanima koji su to "traženi uslovi američke i srpske filmske akademije" koje novi film Miše Radivojevića, Kako su me ukrali Nemci, nije zadovoljio. Po meni, radi se o ubedljivo najboljem srpskom filmu koji se pojavio u poslednjih godinu dana.

3) Možeš li da uporediš situaciju u srpskoj kinematografiji danas i pre, recimo, deset ili 20 godina?

            Još uvek vučemo teret nekih ključnih nerazrešenih problema, koji su u proteklom vremenu dodatno unazadili stanje u našem filmu: bioskopi su još više propali ili su pozatvarani u odnosu na ionako loše stanje pre deceniju dve; zakon o kinematografiji još nije usvojen; problematične komisije sumnjivo dodeljuju novce za beznadežno loše projekte, a neretko biva da se i dodeljeni novci – ne uplate ljudima koji su ušli u snimanje računajući na njih. Ukratko, nestručnost, javašluk i negativna selekcija dominantne su odlike u institucijama koje bi ovde trebalo da se bave filmom, što se odražava i na to malo proizvedenih, sve slabijih i nebitnijih filmova kojima polagano i domaća publika okreće leđa a inostranu nemaju baš ničim da privuku. 

Naravno, ima manjih izuzetaka – doslovno incidenata – da pojedini mladi autori, nasuprot svim podmetanjima i preprekama na domaćem terenu postignu značajne uspehe u inostranstvu: dokaz toga su nagrade koje su, istina na manjim festivalima, dobijali Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića i Tilva roš Nikole Ležaića, pa donekle i pohvale i kontroverze koje je proizveo Srpski film Srđana Spasojevića. Sva tri naslova nastala su u gerilskim, niskobudžetnim uslovima, ili u sopstvenoj produkciji, kao u slučaju Spasojevića, i to je izgleda jedini način da danas u Srbiji nastane nešto što će se izdići iznad palanačkog mentaliteta koji vlada srpskim filmom.

4) Ima li istine u tome da su se u Srbiji snimali bolji filmovi u toku devesetih, kada je država bila u katastrofalnom stanju, nego danas?

            Bojim se da ima, ali moram reći da mi se čini da smo u to vreme još i imali kakvu-takvu državu, koja je čak i usred tadašnjeg ludila bila naklonjenija kulturi, što se za ovo danas malo teže može reći. Drugim rečima, devedesetih je država bila u katastrofalnom stanju, a danas imamo državu-kao-katastrofu čiji je "učinak" za kulturu ravan elementarnoj nepogodi.

5) Do sada se srpski film nije puno pokazao kod američke akademije? Koji su razlozi za to?

            Naprosto, i tematika i estetika većine novih srpskih filmova beznadežno su lokalni, ograničeni, prevaziđeni, van svih svetskih tokova i sa vrlo tankom ili nikakvom vezom sa sopstvenom tradicijom. Odlikuju se jeftinim šotrijanskim populizmom i otužnom smokijevskom i koljevićevskom patetikom, a sve najčešće završava nenamernim trešom... Naše filmadžije slabo vole a još slabije poznaju film, često snimaju udvorničke "drame" za koje misle da će proći na stranim festivalima (što se gotovo nikad ne dešava) i naprosto prave filmove koji su na globalnom planu – efemerni, lokalni, nemušti, staromodni, dosadni, banalni, prozaični, bez ikakvih trajnih vrednosti. Ukratko, ništa iz ovogodišnje ponude nema razloga da mašta o Oskaru.

 

            PS: 

Što se tiče mog pojavljivanja u novinama, vredi pomenuti da je 20. avgusta izašao tekst o snuff motivima u savremenom srpskom filmu u slovačkom časopisu HLAS L'UDU (to jest njegovom dodatku za kulturu i umetnost Obzory) by Dragan Karlečik i Janko Takač. U ovom tekstu se moj roman NAŽIVO ističe kao svojevrstan prethodnik PORNO BANDE i SRPSKOG FILMA u smislu pionirskog uvođenja tematike snuffa u okvire srpskog horora.

            Uz malu pomoć Gugl Translejta, i uz moje manje korekcije, u tom tekstu se pored ostaloga kaže (prevod je na engleski, jer kad se guglovodi na srpski, rezultat je značajno besmisleniji):

"In addition to direct experience of war and media manipulation of the '90s years as a seminal inspiration for Serbian film and Life and death of a porn gang figures a lesser-known novel, by Dejan Ognjanović, NAŽIVO (IN VIVO) from 2003. Film adaptation of the novel – about a snuff film collector whose search for VHS tapes in Kosovo leads him to the outer limits of human experience – in the year 2007 failed (because of a conflict between Ognjanović and director Mladen Djordjevic), but the idea remained with the young writer and sooner or later had to be realized in one of his scenarios."

           

            U narednim danima biće obznanjena još tri moja nova intervjua koje sam dao za vrlo različite medije iz Srbije, Hrvatske i Makedonije. Stay ćuned.

DANGEROUS DAYS: THE MAKING OF BLADE RUNNER (2007)

 

 **** 

 4 

            Kao što verovatno znate, kada je pre desetak dana Ridli Skot pročitao moje izraze ljubavi BLEJD RANERU objavljene na ovom blogu (kako doznajem, to je obavio uz pomoć Google Translate) – shvatio je da bi mu bilo pametno da, pre penzije, snimi još jedan film iz istog univerzuma, pa je tu ideju, dok je moj rivju još bio vruć, nema ni par dana kasnije, smesta obznanio javnosti. Tu ideju je novinarska stoka, navikla na prepisivanje ali ne i razmišljanje, smesta prenela kao "Ridli Skot snima rimejk/nastavak BLEJD RANERA!" Čitaocima sa skupljim ulaznicama, međutim, jasno je da će deda Ridli da sa RANEROM uradi isto što, as we speak, radi sa ALIENOM – reimaginacija, i potpuno nova priča koja se dešava u tom svetu, ali ko zna koliko pre ili posle one koju smo u njegovom masterpisu već videli.

            U svakom slučaju, time je po ko zna koji put pokazana ne samo edukativno-informativna, nego i profetska, pa vala i Making-Things-Happen priroda ovog bloga. Ne zaboravimo da je Del Torova PLANINA LUDILA srušena u sitan šljunak nakon negativnog rivjua njegovog scenarija koji sam obznanio ovde i u TEMPLE OF GHOUL. I tako dalje.

            U svakom slučaju, lavina pokrenuta mojim rivjuom sada se nastavlja – osvrtom na gigantski dokumentarac o pravljenju tog remek-dela filmske (a i šire) umetnosti. Kažem gigantski zato što traje oko tri sata, i kao takav posvećen je samo najzadrtijim štivaocima u hramu Blejd Ranera. Takvima će se uloženo vreme višestruko isplatiti. Znam da meni jeste.

            Ovo je jedan od najboljih, ako ne i NAJbolji dokumentarac koji sam ikada video posvećen nekom zasebnom filmu (najbliže njemu što mi pada na um je NEVER SLEEP AGAIN – ali taj nije o jednom, nego o SEDAM filmova serijala A NIGHTMARE ON ELM STREET, i kad ga već pominjem, on takođe ima Ghoul's Seal of Approval – ko voli KOŠMAR, obavezno neka ga overi). Ne samo što je mega-iscrpan – s tim trajanjem to se i podrazumeva – nego za učesnike ima SVE iole relevantne učesnike.

Možda neko misli da se to podrazumeva – ali jok, mrka kapa. Vrlo često biva da neki procene da su danas suviše velike zvezde, i da im "schedule" ne dozvoljava da gube vreme ćaskajući o tamo nekom filmu koji su pravili pre 20 ili 30 godina. Da ne idem dalje od već pomenutog NEVER SLEEP AGAIN, čija je iscrpnost zadivljujuća, ali ga ipak okrnjuje potpuno odsustvo Džonija Depa, koga inače volim i obožavam, ali ovo mu zaista nije bilo lepo, pa makar da je bio usred snimanja PIRATA S KARIBA baš tada. 

Znači, SVI su tu – ne samo has-beens kao što su Rutger Hauer (vickast i sjajan kao i uvek!) i Šon Jang (ni lepše žene, ni ružnijeg glasa!), nego i mega-zvezda, Harison Ford, čije je prisustvo danas tim vrednije ako se zna koliko je tenzija i svađa imao sa Ridlijem tokom snimanja. Znači, neka begonije budu begonije, ipak mu je Ridli omogućio da pruži –po meni- najbolju ulogu u svojoj karijeri, i ovaj je to prepoznao, svemu uprkos, i evo ga danas da priča o filmu. 

Svi su tu – i svi su odlično upotrebljeni, ima ih, i govore vrlo otvoreno o svemu, uključujući i nesuglasice, i probleme, i muke, i gnjavaže – a to važi i za Ridlija, čija mračna senka se nazire kroz tuđe priče ovde, ali fuck, kao što ja to uvek ponekad kažem, geniju ne treba opravdanje, jer njegov rad je njegovo opravdanje! Možda je Ridli bio pomalo drkadžija prema ekipi; možda nije baš najpraktičnije trošio vreme (i novac); možda nije baš uvek znao tačno šta želi i o čemu mu je film uopšte; hiljadu MOŽDA – ali krajnji rezultat (a pod time mislim na Director's Cut) nije "možda" nego je SIGURNO remek-delo, i tu svaka dalja diskusija postaje bespredmetna i ko to ne vidi - ne znam šta uopšte vidi!

            Naročito je vredno što je tu Hempton Fenčer, opravdano kurčeviti autor prvobitnog scenarija, sa svojim sočnim komentarima o dalekom putu od niskobudžetnog kamernog filma za-u-dve-sobe u ovu akciono-spektakularnu pompeznost koju imamo danas. 

Tu je Sid Mid, glavni dizajner celog tog sveta, sa originalnim crtežima i skicama. Tu su majstori za vizuelne efekte, scenografi, making of efx restlovi, tu su priče, tu su slike, tu su snimci iza scene, tu su isečene scene, tu su nedovršene scene, tu  su nesnimljene scene… Tu su kreativni ljudi, tu su tupave parajlije, tu su, fuck, čak i glumice koje su bile na audiciji ali NISU dobile ulogu u filmu! 

            Svi, svi, svi – I NJIHOVE BABE PRIDE – svi koji su se ikad očešali o ovaj film, direktno ili indirektno, tu su da bace svoja dva centa! Evo ih i filmadžije poput Frenka Darabonta i Giljerma del Tora (čorba nije gotova dok se ne zaprži del Torom!), tu je Ridlijev batica Toni… You name them, they have them!

Svi oni zajedno pomažu da u ta tri sata film bude dinamičan, iscrpan, zabavan, prosvetljujući, i unikatno vredan svakome ko se ikad upitao kako nastaje remek-delo. Odgovor: TEŠKO! Naravno, u ovakvim filmovima uvek postoji i taj veseli momenat Ružno Pače pretvara se u Labuda (ali samo ako ima muda to begin with!).

Od problema, kašnjenja, prekoračenja budžeta… od kreativnih i drugih lutanja… preko imbecilne rulje u publici koja je te 1982. htela da masovno guta Spilberbljuzgu E.T. a ne groundbreaking masterpisove kao što su BLEJD RANER ili Karpenterov STVOR… ali i idiotskih kritičara – Rodžer Ebert uključen! – pa do postepenog građenja kult-statusa prvo kod odabranih a onda i kod sve širih masa kojima je najzad iz debelih guzova doprlo do mozgova kakvu filmčinu imaju pred sobom (na videu, i potom na DVD-u).

Uostalom, moja priča je nepotrebna za ovaj film, jer on je po principu KO ZNA – ZNAĆE, KO NE ZNA, NEZNAĆE! Samo za sledbenike Kulta BLEJD RANERA, ovo je vrhunska poslastica koja zaslužuje da se gleda više puta, baš kao i sam film.

Koliko metara je dugačka maketa za LA budućnosti?

Otkud JOVAN u neonu LA-ja?

Šta je pisalo na majicama koje je ekipa nosila u znak protesta zbog Ridlijevih opaski o Amerima?

Kako je (dražesno! dirljivo!) reagovao Filip K. Dik kada su mu pustili 20-ak minuta kadrova sa efektima i maketama grada?

Šta je pisao imbecil Rodžer Ebert u vreme premijere filma?

Da li je Šon Jang znala da glumi?

Zašto je otpala duža scena sexa sa njom?

Zašto je u sceni upucavanja u leđa Džoane Kasidi kaskaderka čija kosa nema blage veze sa  glumicom koju dublira?

Šta je bilo sa famoznom Dekardovom naracijom? U kojoj fazi filma je ubačena/izbačena?

Da li je Dekard android?

Da li je Rutger potpuno, delimično ili nimalo improvizovao čuveni genijalni predsmrtni monolog - attack ships on fire off the shoulder of Orion etc - na kraju? 

DON'T BE AFRAID OF THE DARK (2011) – Prvi rivju!

             Kao što znate, pre neki dan smo u saradnji sa distributerom MCF organizovali nagradnu igru i ovde na blogu podelili pet puta po dve karte za premijeru filma NE BOJ SE MRAKA koji trenutno igra u Koloseju.   

            Naravno, to ne znači da smo na bilo koji način napustili TELL IT LIKE IT IS etitjud ovog bloga, a dokaz toga je i prvi rivju koji je ekskluzivno za CULT OF GHOUL napisao Ognjen Simić (a.k.a. THE THING) koji je bio među deset nagrađenih kultista.

            Ja ću se oglasiti sa svojim sudom prvom prilikom kad uspem da pogledam ovo hororče. A sada...

Rivju by Ognjen Simić

Sinoć smo imali priliku da u Koloseju gledamo film Ne plaši se mraka, rimejk istoimenog TV klasika iz 1973. Kao što je već rečeno na ovom blogu, premijera u Americi je tek danas. U pitanju je high-profile rimejk sa poznatim glumcima, velikim budžetom i, što je najvažnije, rađen pod pokroviteljstvom Giljerma Del Tora, jednog od najznimljivijih režisera koji danas snimaju horor i fantastiku. Film je režirao Troj Nixi –  strip autor čiji se vizuelni senzibilitet sasvim dobro slaže sa Del Torovom poetikom.

            Ipak, moram reći da mi se film nije naročito dopao.   

            Autori su očigledno veliki fanovi originala jer je radnja mahom ista, samo što ovaj put stvorenjca iz mraka progone devojčicu a ne odraslu ženu, što je sasvim ok izmena. Mislim, kada je već reč o strahovima od mraka i starih podruma i od toga šta se to šunja ispod kreveta, nekako je prirodnije da priču pratimo iz perspektive deteta jer lakše saosećamo sa njenim strahovima i nevoljama.

Po mom mišljenju, premalo je promenjeno. Stari film nije nesimpatičan, i mnogima je ostao u uspomeni kao jedan od strašnijih koje su u detinjstvu gledali, ali je ipak poprilično naivan i pati od velikog broja klišea koji su svi odreda zadržani. Znači, opet imamo porodicu koja se doseljava u staru i veliku kuću sa zamandaljenim podrumom, ćaleta koji zanemaruje familiju zbog posla, čiču koji zna da se nešto krije u zazidanom kaminu i upozorava nove stanare, važnu večeru koja pođe po zlu… i još gomila sitnijih detalja. Čak ni to samo po sebi nije problem, mada je déjà vu. Stvar je u tome što je to urađeno nezanimljivo i nenadahnuto.

Najveći problem je što je film podjednako naivan kao i  TV original iz '73 godine. Strah od mraka uopšte nije dočaran, odnosno sve još i funkcioniše u početku kad ne vidimo šta se to muva i šapuće po kući, ali jednostavno podbacuje kada se jednom čudovištanca pojave.

Njihov dizajn je, naravno, mnogo bolji nego u originalu, ali i dalje je to neki generički, golumoliki izgled, očigledno CGI, sa svim vizuelnim klišeima koji prate slične kreature  u  poslednje vreme (scene kada njih sto istovremeno skakuće u jednom  kadru, onda krupan plan CGI njuške koja vrišti u kameru i slično). Jedini momenti kada izgledaju iole stvarno i opipljivo je kada neki od njih budu zgnječeni u kašu.  

Ovde su, što je i za očekivati od Giljerma, povezani sa mitologijom vila, kućnih duhova i sl. I ima taj detalj - da se bukvalno hrane dečjim zubima, koji nije loš, kao morbidna varijacija na tooth fairy, ali i nije nešto upotrebljen izuzev u jednoj kul sceni na početku.  

Iako je Giljermo i producent i scenarista, nema ovde nekog  vidnijeg njegovog  pečata izuzev tog tematskog - gde je glavni junak dete koje se usred izvesnih neprijatnih okolnosti u kojima se zadesilo susreće sa nekim fantastičnim svetovima i likovima. Ali ovde one maštovitosti i smisla za neobičan detalj koje krase, recimo Panov Lavirint ili Đavolovu kičmu, jednostavno nema. Znači, ne treba očekivati zanimljive likove poput one upravnice sirotišta sa veštačkom nogom ili njenog ljubavnika koji drži ljudske fetuse u teglama, a da ne govorimo o nekim antologijskim horor scenama poput one sa Bledim Čovekom (Pale Man) iz Lavirinta. 

Ipak, i pored svih navedenih mana, film nije sasvim loš. Ipak je uloženo tu dovoljno love da sve bude ok režirano, da gluma bude na nivou a seting tj. kuća i njeno dvorište vrlo su ugodni oku. Ima i nekoliko dobrih, štrecavih trenutaka i sve teče dovoljno glatko da se lepo može odgledati i da ne bude dosadno. Bioskopska sala je bila puna i rekao bih da su gledaoci, mahom mlađi tinejdžeri, ok primili film.

GHOUL'S HORROR SOUNDTRACKS, RARE & UNRELEASED (1): ITALO

             U toku je akcija "Ghoul časti". Petoro dobitnika kompleta sa po 2 karte za premijeru filma DON'T BE AFRAID OF THE DARK, danas u Koloseju, jesu sledeći GHOUL SHOPPERI:

O. Simić

V. Vuković

M.Bogdanović

M. Pišev

D. Mladenović

            Da čašćeni ne bi bili samo oni i njihovi sadruzi/supruzi, evo nečeg brutalno retkog i nenalažljivog, da ne kažem unikatnog te stoga exkluzivnog za pratioce ovog bloga. Radi se o MOM izboru nekih od najređih, a odličnih, horror tema. Raritet se sastoji u tome da mnoge od njih NISU nikada bile izdate na disku.

U slučajevima gde saundtrekovi postoje, u pitanju su manje izvikani naslovi, koji nisu prve stvari na koje će neko pomisliti kad čuje ime kompozitora. Prema tome, ovo što sledi nije izbor najboljih horor tema ikada, nego izbor najboljih RARE & UNRELEASED!

Prva kolekcija sa izborom RARE & UNRELEASED tema potiče iz ITALO horora, i sadrži sledeće:

 

01 - Bruno Nicolai - La Coda Dello Scorpione, Opening Title

02 - Riz Ortolani – Zeder, Opening Title

03 - Amedeo Tommasi - House With The Laughing Windows, Opening Title

04 - Amedeo Tommasi - House With The Laughing Windows, End Titles

05 - Simon Boswell - Demons III The Ogre, Opening Title

06 - Simon Boswell - Demons III The Ogre, End Titles

07 - Claudio Simonetti - Body Count, Opening Title

08 - Ennio Morricone – Spasmo, 'Stress Infinito'

09 - Pino Donaggio - The Fan, Opening Title

10 - Simon Boswell - Graveyard Disturbance, 'Santa Sangre'

11 - Igor Clark - Dark Waters, Opening Title

12 - Igor Clark - Dark Waters, End Titles

13 - Guido and Maurizio De Angelis - A Blade In The Dark, Opening Title

Možete ga skinuti OVDE.

Uživajte.

NIGHTMARE CITY (1980)

Rivju by Aleksandar Janjić

Režija: Umberto Lenzi

Scenario: Piero Regnoli, Tony Corti, Jose Luis Delgado

Umberto Lenci je kao što znamo otac modernog italijanskog ljudožderskog filma (vidjeti pod Man From Deep River), ali u karijeri se bavio svim i svačim. Snimao je komedije, horore, akcione filmove itd., jedino koliko znam nije radio porniće, mada čovjek nikad ne može da bude siguran. Uglavnom, dvije godine nakon što je Džordž A. Romero izbacio svoj magnum opus Dawn of the Dead, Lenci je odlučio da mu pokaže ko je pravi majstor zombi filma i stoga snimio Nightmare City, film sa očigledno mnogo strašnijim naslovom nego što je to Zora mrtvih.

Glavni junak...

... i njegova šarmantna supruga

Nažalost, dvije sitnice su u izvjesnoj mjeri omele Lencijeve ambicije da snimi ultimativni zombi film, remek-djelo o kome će da pričaju generacije koje dolaze:

1) Ovde, strogo posmatrano, uopšte nema zombija (ne računamo li pojedine glavne glumce).

2) Film je katastrofalno loš.

"You don't understand! They OWN the police!!!"

Obrazložićemo ukratko ove dvije teze. Prvo, Nightmare City nesumnjivo jeste film sa zarazom, ali ne i sa zombijima. Stvorenja koja se pojavljuju su ljudi zaraženi nekim čudom što je iscurilo iz nekakve fabrike – od normalnih ljudi razlikuju se po agresivnosti i nekakvoj žabokrečini na glavi koja bi valjda trebalo da predstavlja specijalne efekte. Kad ta stvorenja nekog povrijede, dotični se pridružuje ekipi, ali ako ga ubiju, ostaje mrtav. Dakle, u pitanju definitivno jeste film sa zarazom, ali ne i sa zombijima.

Reko bi čovjek - obična kosilica. Al đavola - to je kosilica koja se sama kreće (!) Zaista, rijetko se viđa nešto toliko jezivo kao ova kosilica.

Još jedna razlika u odnosu na Romerov kanon (koji je za mene najrelevantniji što se zombija tiče, a ako vam se to ne sviđa, možete da se okupate u bazenu sa ajkulom i zombijem) jeste što ova stvorenja obilato koriste priručne alate, močuge, noževe, makaze i sl., pa čak pokazuju i neku rudimentarnu inteligenciju – prave zasjede, šunjaju se, sijeku telefonske kablove (?!) i slično. Konačno – oni nemaju potrebu za ljudskim mesom, već za krvlju. Zbog svih ovih tehničkih nepodudarnosti, stvorenja nećemo zvati zombijima već «zombijima» (s navodnicima).

"... i ako sve bude u redu, sutra uveče Jajce će ponovo biti u našim rukama. Muahahaahah!!!"

Daleko od toga da je terminologija jedini problem ovog filma. U stvari, jedino što stvarno valja su uvodna špica i muzika koja povremeno stvara napetu atmosferu (na onim malobrojnim mjestima gdje to nije potkopano užasnom režijom). Scenario praktično i ne postoji – tu je samo gomila krvavih ubistava, koja su nažalost ispresijecana scenama u kojima «likovi» nešto pričaju. Inače nisam protivnik dijaloga u filmovima (oni su čak ponegdje dosta bitni za razvoj priče), međutim «glumci» su toliko drveni da bi neko ko upadne na sredini filma ozbiljno mogao da posumnja da su to zapravo zombiji. Labavo poređenje bi moglo da se napravi recimo sa čovjekolikim robotima, međutim to je deplasirano jer Japanci već godinama prave robote koji su uvjerljiviji od ovih glumaca.

OK, this is just... wrong.

Glavni lik je izvjesni Miler, novinar jezivog pogleda i još jezivije frizure koji je na početku svjedok napada «zombija» na vojsku koja je došla da presretne nekakav misteriozni avion. Već ova scena vam jasno daje do znanja kako će film da izgleda – scene napada su tragikomično neuvjerljive, sa statistima koji se spektakularno bacaju na zemlju iako ih je neprijatelj jedva dodirnuo, tu je zatim presijecanje grkljana izvedeno onim čuvenim energičnim i širokim ali vrlo sporim zamahom nožem koji jedva da dodirne žrtvin vrat, a najveća komedija su širi planovi, kad pola statista stoji kao ukopano jer misle da nisu u kadru.

Nalazite li određeni šablon u ponašanju ovih "zombija"?

Taj Miler i njegov kamerman naravno čitavu scenu, koja traje nekih 5-10 minuta, posmatraju s pet metara udaljenosti i niti im pada na pamet da razgule niti nekom od «zombija» pada na pamet da ih napadne. Tek kad se belaj približio kraju, njih dvojica se dosjete da se isprepadaju i da daju petama vjetra. Miler odmah zatim od svog šefa traži da emituje vijesti o napadu, e ne bi li se građani upozorili na opasnost, ali pojavljuje se vojska i zaustavlja katastrofu. Molim vas lijepo, na šta bi ličilo kad bi se svi zabarikadirali u svoje kuće, zaključali vrata i pustili vojsku da se obračuna sa napasnicima? Pa film bi bio gotov za 15 minuta! Srećom, zahvaljujući pravovremenoj reakciji vojske, sve je u potpunosti otišlo do đavola. Nakon toga, Miler leti po svoju ženu, šarmantnu doktoricu, te njih dvoje zbrišu, ostavljajući ostale da se snalaze kako znaju i umiju.

Hooray for boobies! Ali šta je ovo zalijepljeno preko desne?

Hint: umetak za ovu scenu.

Struktura priče je nepostojeća. Miler i njegova žena bježe i bježe i bježe, povremeno roknu nekog «zombija», a čisto da se razbije monotonija, tu su i scene kad se vojne glavešine nešto kao dogovaraju (uglavnom samo baljezgaju) i uvodi se nekoliko novih i potpuno nepotrebnih likova koji su tu samo da budu zaklani i da ne budu baš sve žrtve bezimene.

Mind you, ovo uopšte nije toliko loše. Zbog nuladimenzionalnih likova, još gorih glumaca i overdaba koji nadmašuje najcrnje primjere hongkonških borilačkih filmova, nema ni govora o nekoj empatiji ili nečem sličnom, tako da možete da se prepustite uživanju u maštovitim scenama kasapljenja tih budala. One prilično podsjećaju na radove Heršela Gordona Luisa – jezive su po svojoj prirodi, ali nedovoljno uvjerljive, tako da su samo zabavne, ali ne i šokantne (ipak ovde nema Toma Savinija da to uradi na nivou). Kvalitet međutim nadoknađuju kvantitetom. Vrlo je zabavna činjenica da «zombiji» potrebnu krv ne crpe uvijek iz grkljana žrtve – kad su žene u pitanju, mnogo više vole da se okome na njihove grudi, te stoga imamo nekoliko potpuno nepotrebno golišavo-krvavih scena, među kojima se ističe odsijecanje dojke nožem (can you say Soldier Blue?).

"... ali metar moga sela, Amerika ceeelaaa!"

Sve u svemu, zahvaljujući svojim malobrojnim kvalitetima (muzika, klanje, povremeni potpuno slučajan zanimljiv kadar) i mnogobrojnim nedostacima (nepostojanje priče, idiotski likovi, očajni glumci itd.) Nightmare City je grešno zadovoljstvo za svakog ljubitelja filmova sa zarazom i/ili zombijima. Na kraju, red bi bio da spomenem i da je kraj filma neviđeno fenomenalan! Uobičajeni sumnjivci, Šesto čulo, Rozmarina beba, Predskazanje, Doni Darko, Odiseja u svemiru 2001, Sedam, Slagalica (strave), Anđelovo srce, svaki film bilo kog žanra za koji ste ikad pomislili da iz bilo kog razloga ima dobar kraj, sve to jednostavno blijedi i nestaje pred potpunom sveprožimajućom kosmičkom genijalnošću završetka ovog filma, u kome se (spojler following) glavni lik budi i shvata da je sve bilo samo san, a onda stvari na javi počinju da se odvijaju potpuno isto kao u snu i taman kad dođe vrijeme da se pojave «zombiji», kadar se zamrzne i pojavi se natpis «The nightmare becomes reality...» (!!!)