Haunted Changi (2010) Andrew Lau **
The Haunted House Project (2010) Lee Cheol-Ha **
RIVJUZ BY SHOZO
U poslednjih nekoliko dana gledao sam 2 filma sa sličnom temetikom koja zaslužuju komentar, pa makar on bio i negativan. Negativan u ovom slučaju znači i koristan. U stvari, kada malo bolje razmislim, gledao sam i treći (The Troll Hunter), ali je on već živopisan na blogu, pa rekoh da ocenim njegove prošlogodišnje azijske parnjake sa sličnom žanrovskom matricom.
Reč je, a što se iz naslova da zaključiti, o dva handy-cam duhojurišnička horora, iz različitih zemalja: Haunted Changi je singapurski, a The Haunted House Project je korejski. Zajednički imenitelj im je da su oba izuzetno nemaštoviti, nekreativni, prosti i naivni radovi. Zamalo pa sramota za žanr, koji je u poslednjih nekoliko godina iznedrio, ako ništa, a ono zabavne filmove. U poređenju sa ova dva medikritetska amaterska projekta Paranormal Activity, pa čak i The Last Exorcist, deluju kao maksimalno inventivno i profesionalno odrađen posao.
Anyway...
Prva pomisao, kada se odmotala poslednja scena filma Haunted Changi, bila mi je: Ove Singapurćanke zaista dobro izgledaju!
I stvarno. Ne znam da li se ekipa potrudila da na ulici intervjuiše samo izuzetno privlačne i moderne devojke, ili je Malajski arhipelag rasadnik neotkrivenih lepotica? Međutim, šta je sa ostatkom filma... mislim, njegovom drugom polovinom?
Pa ona izgleda kao kad se neki klinja umori od pisanja domaćeg zadatka, i u nadi da učiteljica neće do kraja pročitati njegov esej, krene da povraća i uriniše po svesci...
Stara bolnica na periferiji grada je stecište nečastivih sila, duhova bolesnika, i logoraša iz WWII, koji su mučeni od strane japanskog okupatora. E sad, sve je to lepo, ali od duhova, u filmu se pojavljuju samo neka nesrećna Kineskinja, koja zavodi vođu projekta!, i neki blesavi japanski oficir, koji vrši nekakvu odmazdu. Teško je ovde reći ko pije a ko plaća, a u finalnoj sceni naš junak juri dobrih 15 minuta hodnicima sa kamerom u ruci naravno (od nje se ljudi teško odvajaju u ovakvim filmovima!), samo da bi na kraju puta naišao na bedno smotani leš Kineskinje u nekoj pocepanoj vreći. Da stvar bude još gora on krene da se vraća onim istim lavirintom, sve uz dreku, viku i ciku, i to traje još jedno 5 minuta, da bi ga na kraju, kada napokon izađe iz zgrade, smaknuo jedan od njegovih članova ekipe, koga je zaposeo neki duh u međuvremenu verovatno. Ne treba posebno naglašavati da ovaj film treba izbegavati, osim ako niste u nekom halucinogenom tripu, pa nesrećnim slučajem nabasate na ovaj izbljuvak.
Premisa korejskog filma nagoveštava dobro nam poznatog negativca iz japanske horor ikonografije: dugokosu, crnokosu, bledoliku devojku u pocepanoj beloj spavaćici. Zašto uopšte tragati za boljim duhom, kada su nam komišije već odavno prezentovle obrazac za siguran uspeh i gledanost? Očigledno da su tako bar mislili autori ovog nesrećnog filma.
Za razliku od singapurćana, korejski ghostbustersi su prilićno oskudno tehnički opremljena ekipa, iako se izdaju na početku za nekakav organizovani tim raskrinkavača. Uskoro ćemo videti da su samo studenti... amateri. Mada smo to mogli da zaključimo na početku oba filma, jer i jedan i drugi počinju gotovo identično, sa onim čuvenim introm: NESTALI SU, OSTALE SU SAMO TRAKE! Pa, majke mu ga, što ne uništiše i te trake, kad ih pronađoše, nego dozvoliše da one sada slobodno haraju svetskim piratskim tržištem?!
Korejac ima frenetičniju režiju, i ne preporučuje se gledaocima sa visokim procentom alkohola u krvi. Ako ne povratite od šejkikema, umrećete od dosade! Dva-tri jump skera... i... to je to.
Zaključak: iako i on ima svojih manjkavosti, preporučujem vam da odgledate The Troll Hunter (ako ste ljubitelj ovakvih horora), i izbegnete ove celuloidne otpatke.