ĐAVOLJE SJEME (1979) – 2. deo

ĐAVOLJE SJEME je dvodelni hrvatski TV film (2 x 80'): u prvom delu texta o njemu otkrio sam mu zaplet, možda i više nego što treba – u suštini, opsesiju jednog hrvatskog frankenštajna da bude prometej, ali umesto toga postane faust, te svoje napore u pravcu oživljavanja mrtvih stavlja u službu nacista i ustaša u zagrebu.

tretman fantastike je, tipično za hrvatske filmove, izrazito naivan i na granici bajke, što je pomalo paradoxalno, ako se malo zamislimo nad stereotipovima prema kojima su sub-austrougarski hrvati nosioci racionalnih germanskih tendencija, dok su večito sub-rusofilni srbi skloni pijanom slovenskom iracionalizmu. međutim, nacizam je sjajan pokazatelj dokle ide nemački 'racio' kad se gurne do extrema, tako da… 

anyway, uporedna analiza te šačice postojećih hrvatskih i srpskih filmova fantastike i horora ipak pokazuje jasne tendencije kod hrvata ka bajkovitom, infantilnom i naglašeno alegoričnom, dok se kod srpskih pandana ipak nalaze primeri zrelijeg, promišljenijeg, intelektualno i estetski slojevitijeg korišćenja žanra (kadijević i marković, pre svih), pri čemu su čak i srpske persiflaže, poput DAVITELJA, grdno iznad GOSTIJU IZ GALAXIJE odnosno KRVOPIJACA.

faustovski motiv se ovde koristi kao ready-made princip koji ne treba niti obrazlagati, niti uvoditi, niti nešto filmski ikonizovati: dovoljno je da naš ivo ode do kina, gde se – how convenient – prikazuje superlativni non plus ultra murnauov FAUST, i to mu dođe kao neka prečica reditelju: dovoljno je da u idućoj sceni dođe 'bengali' sa lošom perikom i počne da priča o tome kako je sve što valja, od poa i bodlera pa naovamo, proizašlo iz bolesti, i trt mrt ide smrt, pa da nam postane jasno da je on mefisto.

siroti murnau je morao da napreže svu svoju (srećom, obilatu) imaginaciju i talenat kako bi vizuelno predstavio faustovu potragu, prizivanje, ponoćne susrete, preganjanje s đavolom po livadama i sobama itd. u nekim od najlepših slika svekolikog nemačkog expresionizma. vanča kljaković priznaje da nije murnau niti pokušava da to bude, te nam skromnijim sredstvima signalizira svoja značenja. u svakom slučaju, on ne oseća potrebu ni za frankenštajnovskim trial & error pokušajima, ni za herbertvestovskim reanimacijama, nego jednom neelegantnom elipsom preskoči taj problematični deo, tako da jednim zabavnim rezom dobri ivo od sifilističnog studenta u groznici postane nazi-saučesnik sa jednom nogom u elixiru vaskresenija.

šta bi sa sifilisom? đavo ga odneo.

otkud elixir? đavo ga doneo.

otkud nacisti? ehh, sad, mnogo pitaš…

dramaturški je to naivno izvedeno (da ne ulazim u to da sifilis ima dugačku, višegodišnju inkubaciju i ne manifestuje se trenutačnom groznicom sutradan posle kurvarluka), a sve i ako prihvatimo da je diabolos ex machina ivi direktno i doslovno poklonio recept za reanimaciju, ostaje dramaturški prilično nemotivisan 'detalj' da naš ivo bez trunke zazora živi i radi u naci-okupiranom zamku i ne pokazuje nikakvo gnušanje prema tome sve dok tu ne upadne ranjena komunjarka. istini za volju, on ne ispolji gnušanje – niti ikakav drugi stav, tokom celog filma! – čak ni tada, ali se upusti u to sa nekom mlakom i neodređenom erotskom konotacijom (pitanje je da li bi, recimo, život i sve rizikovao da je ranjen bio brkati miki krivokapić umesto svoje ne preterano zgodne ali ipak dvonožne, dvoručne i dvosisne sestre)!

e, sad, možda je to sve naivno i neubedljivo i nemotivisano ako se posmatra doslovno, kao priča o mladom i ludom naučniku. međutim, ako sve ovo posmatramo kao ALEGORIJU, onda stvari odjednom dolaze na svoje mesto. baš kao što je IZBAVITELJ jasna alegorija o komunjarskim moćnicima koji se obžderavaju dok narod gladuje, tako je ĐAVOLJE SJEME alegorija o hrvatskom koketiranju sa Zlom oličenim u nacistima i ustaštvu. međutim, kao i uvek kad se hrvati poduhvate fantastike (u alegorijske svrhe), to je izvedeno poludupasto (half-assed), nedosledno, i sa čudnim idejnim konfuzijama.

naravno, pažljivi ghoulish close reading pokazaće da to uopšte nije čudno.

pogledajmo, recimo, tu ključnu elipsu kojom se skače od sifilstudenta do nacinaučnika. kako su dolazak rata i nacista prikazani u ovom filmu? evo kako:

            ivo ode u (katoličku, of kors) crkvu. tamo su neke babe u crnim maramama. izgledaju spooky. kreće jeziva, napadna glasna crkvenomračnjačka muzika, kao da je neko nedavno gledao PREDSKAZANJE pa reko sebi: 'tata, hteo bih i ja ovo da radim.' 

            paralelno s tim idu umontirani prizori nekakvog naci bombardovanja, verovatno beograda. sasvim sigurno se ne radi o bombardovanju zagreba, budući da taj grad (šta mislite zašto?) nacisti nisu bombardovali (za razliku od beograda, koji je rušio ko je hteo, pa i 'saveznici').

            šizofrenija, zar ne? šta će prizori bombardovanja beograda u ratnim košmarima jednog zagrepčana? scenario nam nije do tada (a ni kasnije) signalizirao da ovaj ima neku rodbinu u beogradu. otkud onda i zašto to rušenje koje izvesno nije zagrebačko? that, just like the chewbacca defense, DOES NOT MAKE SENSE!

a ipak je tu, verovatno zato što dolazak nacista u zagreb nije bio nimalo dramatičan niti užasan kako to melodramatika opisane scene želi da prikaže.

naprotiv, tu sve zrači od veselja, radosti, pesme, cveća, kao što se može videti na linkovanom snimku i fotkama iz njega.

međutim, prizori slavlja na ulicama zagreba stajali bi u izvesnoj majušnoj kontradikciji sa željenom implikacijom da je tu nekakav rat došao (nekom rat, nekom brat – onima kojima je doneo 'nezavisnost' u obliku marionetske državice bio je brat najrođeniji). zato je reditelj, hteo-ne hteo, morao da posegne za snimcima bg bombardovanja da bi filmski signalizirao dolazak rata.

ali to nije sve – dok odjekuje ta ave satani muzika u ovoj zg katedrali, ispresecana snimcima rušenja beograda – naš ivo se hvata za glavu i pada u antiratni (?) antireligijski (?) zanos, kao da prejudicira nešto potentnije i filmski žešće prizore iz POSSESSION by zulavski (snimljenog par godina kasnije).

koje su, dakle, konotacije ove scene? žene u crnom + satanopompezna muzika + bombardovanje = rat nailazi. kako ivo reaguje? hvata se za glavu i pada na kolena od preglasne muzike i zvuka štuka nad beogradom. iz toga bi se reklo da se ivu ne sviđa ni ideja rata ni ideja nacista.

međutim, dok si reko 'NDH' – eto njega s bradicom, u kroatskom vlastelinskom zamku, kako zaseca skvikijev grkljan pred nekakvim švabama, a onda ga drma strujom i, na kraju, diže iz mrtvih. umesto SS to je ZZ: zombi zamorac! sa lakoćom i bez-obraz-nošću s kojom je hrvatska prihvatila, prvo hitlera, a zatim i tita, i tako – rečima njenog ex-precednika, 'dvaput pobedila' – i naš dojuče-pacifistički ivo sad čuči pod naci kišobranom i fućka mu se za sve. son cosas de la vida!

ali – možda se scena koja prethodi elipsi i drugačije može čitati? recimo, možda su snimci rušenja beograda imali konotaciju UPOZORENJA ('pobuni se, i ovako prolaziš!') a njegovo padanje na kolena je, možda, simptom šizofrenije koju sluti kao jedini nemazohistički nesrpski nesamouništiteljski odgovor u datoj situaciji? odnosno: 'bolje pakt, nego rat!' mudar izbor, reko bi pragmatični mesić.

mefisto u ovom filmu ima funkciju drekavca – ne, nije zlo poteklo iz nas, iz naše slobodne volje i iz naše odluke, NE, došlo je iz maglovitih metafizičkih sfera, nismo znali šta radimo, spopao nas neki ĐAVO, eto… srećom, došo naš dragi drug tito, anđeli šnjim, da nas, pred kraj rata, prevede na pobedničku stranu, tako da posle možemo da se pravimo blesavi – i čekamo novi trenutak da onaj mefisto opet dođe s nekom novom ponudom, pa da opet zapevamo 'danke, dojčland'.

đavo je bio onaj 'slepi' jezivi čika u vozu, koji je trabunjao o alhemiji i našeg ivu naveo na ezoterične staze.

đavo je bio onaj koji mu je na ubogom tavanu ponudio moć.

đavo je bio švaba s monoklom iz ALLO, ALLO koji je nadgledao ivine experimente.

đavo je bio i onaj ustaša koji ga pritiskao i spopadao do kraja filma.

a ivo? šta ga navodi na put svetla? partizanka mara. ali… da li film okončava s njom, pobeđujući po drugi put? ne, okončava ga zagrljen i simbolički sjedinjen sa ustašom, dok se zamak oko njih ruši kao na kraju filma rodžera kormana.

šta je pisac ovim teo da kaže?

da od mefista nema beganja: ko s njime tikve sadi, o tompsona mu se lupaju. iz zagrljaja ustaštva ne beži se tako lako (makar to površno-mesićevski tako izgledalo) – đavolje sjeme nije iskorenjeno, ostalo je pod zemljom da prezimi i sačeka neko novo hrvatsko proljeće, poručuje nam ovaj film.

i eto razloga što ga je malo ko, do danas, video.

srećom, ghoul je tu da otkrije i objasni.

u to ime, živeli.

PS: u FILAŽU br. 5 ima intervju sa goranom markovićem, u kome on navodi razgovor koji je imao sa dadom topićem. pita ga gogi: 'dado, kako je tebi pravo ime?', a dado će 'adolf'. 'je li, a kad si ti ono beše rođen?' a adolf će: '1943'.

sapienti sat!

SON OF FRANKENSTEIN (1939)

**(*)

3-

 ja nisam preterani ljubitelj ni univerzalovih ni hamerovih filmića: to je sve B i C filmmaking, sa vrlo retkim fleševima genija. prva 2 univerzalova FRANKENSTEINA poštujem, a NEVESTU čak i veoma volim, ali to je zato što je vejl bio lucidan, pametan i talentovan čovek + gej, pa ih je začinio subverzivnim duhom koji dalji nastavci nit su hteli nit su mogli da imaju. pored toga, FRANKENSTEIN MEETS THE WOLFMAN mi je davno ostao u sećanju kao nesnosno loš film, pa me je i to zadugo odvraćalo da gledam ovo.  

sad, moram da priznam da je SIN nešto bolji nego što sam očekivao, mada ne znatno.  

kamera je natprosečna za to doba, mada nudi siromašniji vizuelni ugođaj od NEVESTE, jer su upadljivo štedeli na scenografiji i preterano se oslanjaju na expresionističke igre senki na PRAZNIM zidovima. pogledajte samo to drveno stepenište u 'zamku' frankenstein! vejl ga ne bi stavio ni u gostionicu nevidljivog čoveka, a kamo li u 'pompezni' zamak nekih švapskih velmoža!  

bela lugoši (igor!) izgleda kao alkoholom retardirani grbavi burduš, samo što je mnogo slabiji glumac od burduša, i izvor je brojnih neželjenih osmeha –ali i jednog dobrog, namernog: on je, prema filmu, bio obešen ali je uprkos slomljenom vratu preživeo. kada ga mnogo kasnije gradski oci ispituju on počne da kašlje, pri čemu usput 'slučajno' pljucne i lice jednog od porotnika koji su ga onomad osudili, a kad se ovaj buni, burduš mu kaže: 'sorry, must be some bone stuck in my throat!'  

kad sam kod neplaniranog smeha, tu je i polic. inspektor sa mehaničkom rukom koga je nemoguće gledati a ne setiti se selersovog čudoljuba – ipak, taj detalj je dobar u kulminaciji kada frankenstein (ponovo!) otkine tu ruku pajkanu, he he he.

bazilije ratbonović je mlak i mlitav, delom jer mu je uloga takva, delom jer mu je gluma previše pozorišna, delom jer me sve vreme s onim brčićima podsećao na đenku pa mi bilo teško da ga ozbiljno shvatim.  

s druge, pak, strane, karloff je super-genijalan: njegov govor tela je sa-vr-šen, kao i mimika i sve ostalo! krupni plan pošto položi mrtvo burduševo telo (on mu bio jedini prijatelj!), kada od dirljive tuge u momentu postane gnevan – to je za oskara! nažalost, scenario ga u ovom nastavku svodi na maloumno čudovište čija je jedina svrha da bude oruđe osvete u kvrgavim lugošijevim rukama – grom ga udario pa mu je pomutio um, tako da je čak izgubio i moć govora, stečenu u NEVESTI, dakle – degradacija on so many levels. nije ni čudo što karloff nakon ovoga nije hteo da ima ništa s ovim serijalom i što je mudro birao svoje uloge, za razliku od lugošija.  

u idejnom smislu, ovde ima interesantnih potencijala, koje bi neko obdaren DUHOM ili bar PAMEĆU upotrebio za odličan film; u rukama odradeka roulanda lija, hintovi o roditeljskom grehu ostaju tek generički stock-devices, a potentna udvajanja (pokojni dr frankenstein / njegov sin, dr frankenstein; (današnji) frankenstein / njegov maleni sinčić; frankenstein / stvor; igor / stvor; porodica frankenstein / selo frankenstein, itd. itd.) ostaju half-assed, nepromišljena i tek skicirana.  

film ima predugu expoziciju sa nepotrebnim repeticijama i naklapanjima o prošlosti i šta je tu bilo i bla bla fakin blaaaa, bar pola sata prođe dok se karlof prvi put ne pojavi (u komi!) – samo da bi se ispostavilo da je ovde dramski sukob od nekad potentnih metafizičkih dimenzija srozan na to da li će pičkasti papučić uspeti da od žene i policajaca sakrije da još uvek u laboratoriji petlja po onome gde ne bi trebalo, iako mu je motivacija ni-približno-buntovnička kako kod tatka mu. ukratko, frankenstein je ovde vaskrsnut samo radi serije neinspirisanih ubistava u selu, i to je jasan početak pada ovog serijala.  

iako ima nešto suvišnog brbljanja (traje skoro 100 minuta, za razliku od, za moj ukus zbrzane NEVESTE i njenih 75'), ovo je sasvim gledljivo i pristojno – ako u startu budemo svesni da je vejlov FRANKENSTEIN jedno, a ovo što su kasnije radili studijski najamnici nešto sasvim, sasvim drugo.