u prethodnoj tiradi pokušao sam da skiciram zašto mislim da je jodorovski i dalje itekakao relevantan i bitan; a sada, malo konkretnije o tome kako su izgledali susreti sa njim.
u petak, 15.04. stigao sam negde oko 18.30 u francuski kulturni centar – tačnije, pred njegova zaključana vrata, ali mi ljubazna prolaznica pokaza bočni ulaz. obezbeđenje je mrko pogledalo mene i kolegu ivana tomića – tomu, koji je išao sa mnom, ali rekoh da me je janjetov zvao (kao što zaista i jeste), a ovi nisu ni proveravali. ubrzo i njega spazih unutra: on reče da je sa jodom trenutno na spratu rts-ova ekipa, i da ja upadam posle njih. tu je bio i bane glumac, ko-organizator ovoga, koji se takođe ljubazno pobrinuo sa prevoditeljicom i šta sve ne iz fra. centra da ja imam intervju sa jodom posle rts-a.
seo sam malo podalje od kamera i reflektora, ali dovoljno blizu da čujem razgovor koji je vodio nebojša popović, zadužen za film u kulturnoj redakciji rts-a. njegova pitanja bila su solidno pripremljena, ali pretežno konvencionalna i predvidiva: šetanje kroz karijeru, hronološki, od FANDA do SANGRE, sa uobičajenim usputnim zadržavanjima. njegovo prvo pitanje bilo je: 'dal si jodo il si hodo il si, možda, žodo?' a odgovor je bio, otprilike, 'nit sam jodo nit sam hodo, a nisam ni žodo, I am infinite, I contain multitudes.'
malo me je iznerviralo kad ga je pitao za nadrealizam, jer sam time ja hteo da započnem, pa sam onda na licu mesta morao da improvizujem drugačiji start, da ne bih joda smarao istovetnim pitanjima. inače, taj njihov razgovor je rađen na francuskom, koji popović takođe parla, a ja sam ga poprilično razumevao sa svojim nikad-ljucki naučenim, ali za osnovno snalaženje dovoljnim francuskim. popović je bio, kao i uvek, hladan profi – bez emotivnih boja, bez potpitanja, uredno je prošetao kroz svoja pitanja sa papira, a jodo mu je odgovarao takođe profi, sadržajno i fino, ali bez preteranih elaboracija. za sve to vreme toma je slikao svojim sega-mega aparatom iz svih uglova i unapred sam se radovao odličnim fotkama koje ću imati.
onda dođe i mojih 20 minuta: malo sam se uplašio da će ovi francuzi nametnuti samo taj jezik za intervju, ali ispade da je i njima i jodu okej da razgovor vodimo na engleskom. njegov engleski je, btw, pristojan ali neizuzetan: bolji je od, recimo, arđentovog. ne bih da prepričavam intervju, pošto je već transkribovan i biće ovih dana okačen ovde ili onde, pa da ne kvarim sad. reći ću samo da je jodo bio vrlo prijatan, zabavan, rekao bih da su ga malo okrepila moja pitanja (i potpitanja, upadice, spontani usklici i smeh na njegove provale), bio je srdačan i otvoren, nije nimalo delovalo da je smoren i da otaljava odgovore mehanički.
ukratko, ja sam, en generale, zadovoljan što sam uopšte mogao da sedim prekoputa takvog giganta i razgovaram s njim, makar i to ograničeno vreme. međutim, moram malo i da cepidlačim: ono čime nisam najzadovoljniji jeste to što jodo, čini mi se, ima ready-made odgovore na neke teme, i ponekad njih izruči, sa manje-više varijacije, bez obzira na specifičnost pitanja. npr. ja ga pitam vrlo konkretno pitanje o tome kako ABELCAIN zamišlja, koja je tema, koja vizuelnost, da li će biti isti stil i pristup kao dosadašnji mu filmovi (hell, ipak je poslednji, zasad, snimio pre više od 20 godina!) – a on mi priča o tome kako ga zajebava ruski producent koji traži zvezdu a neće nasilje! ipak, uprkos ponekom takvom momentu, intervju je vrlo zabavan i sadržajan – samo što nije tako apsolutističko ceđenje sagovornika kakvo sam inače navikao da izvodim (deodato, juzna, spasojević itd).
enivej, stigao sam da ga pitam skoro sve što sam planirao pre nego što nas prekinuše jer se gomilala masa jodočasnika iza mene. dao sam mu da potpiše primerak knjige MISTIČNI KABARE, što je ljupko i učinio (uz pitanje 'did you read it?'), a zatim se baš zabavio i nasmejao kad mu je toma the photographer na potpis ponudio – torbicu za svoj foto aparat, pošto je spremljene knjige i stripove uspeo da zaboravi kod kuće! srećom, moj crni faber castle flomaster je bio na nivou zadatka...
...MISTIČNI KABARE je, kad već pitate, jedna više no solidna knjiga – jodofilozofija kroz viceve! da, čiča prenosi ucelo niz priča, anegdota, viceva, vickastih legendi (najčešće blisko- i daleko-istočnih), i analizira ih u kontextu svoje osnovne teze o težnji ka kompletnosti čoveka, koji danas obitava uglavnom u lažima, nametnutim spolja ('autoriteti') i iznutra (samo-laži, hipokrizija, nesvest itsl). knjiga može biti vanredno korisna za prosečne i blago-natprosečne čitaoce (dakle, za većinu), dok njene teze mogu delovati pomalo kao truizmi onim ostvarenim, potpunim, već-pronađenim i realizovanim ličnostima (manjina) koje već kapiraju kako funkcioniše svet, kako psiha, i kako 'pomiriti' spoljnje i unutrašnje. svakako ima moju preporuku, jer čak i oni kojima duhovne poruke nisu potrebne (?!) mogu se zabaviti vicevima, među kojima ima i prilično masnih...
onda siđoh u prizemlje, još uvek za posetioce zaključano, kad začuh lupanje na izlogu centra. s druge strane bila je unezverena faca abraxasa koji je nešto gestikulirao i, verovatno, vikao, iako ga je bilo nemoguće čuti. obezbeđenje je već bilo u pripravnosti: 'soko zove orla. imamo situaciju. ponavljam, imamo situaciju na koti 305 s crtom. psihotična osoba sa likom čarlsa mensona na duksu pokušava da razbije staklo. zovi pojačanje. gotovo.' ja izađoh na ulicu kroz onaj bočni ulaz i uvedoh abraxasa, umirujući obezbeđenje: 'u redu je: on je sa mnom.' gledali su nas pomalo nepoverljivo ali nas pustiše unutra, a ja zamolih sina da ne pravi incidente i ne bruka me pred ovolikim svetom, što on obeća (i uglavnom ispuni).
dok još nije bilo gužve razgledao sam izložene table, i bio pomalo razočaran videvši da se radi isključivo o strip tablama (a ne ilustracijama), i da su sve iz francuskog dela janjetovljevog opusa, a bez bernarda panasonika i drugih dražih mi ludila. ipak, ima tu lepih stvari za videti: ko voli, nek svrati, jer izložba je tu do 1. juna... od sinka preuzeh primerke njegove novoizašle knjižice, i prijatno se iznenadih koliko to izgleda mnogo pristojnije nego što sam očekivo. u sali počeše da se gomilaju insajderi iz sveta stripa – vlada vesović, veseli dušman, draško roganović, alexa gajić itd. – a onda se raskriliše i vratnice za ostalu svetinu. kao što se i moglo očekivati, stvori se poprilična gužva, kao što je i red kad je ovakav povod. bilo bi bruka da je drugačije.
izložbu je prvo najavila francuskinja iz centra uz uobičajene priče o građenju kulturnih mostova između srbije i francuske i tako to, a onda mikrofone uzeše znatno nekonvencionalniji i zabavniji jodo i janjetov. najviše smeha je izazvala opaska o tome kako je sitan i mršav bio janjetov kad ga je jodo upoznao pre kojih 20ak godinica (u poređenju sa grdosijom u koju je u međuvremenu izrastao). deo njegove priče o toj saradnji, na francuskom, zajedno sa prevodom toga na srpski, možete čuti u ovom petominutnom audio fajlu koji sam usnimio tom prilikom – klikni OVDE.
obojica su bili kratki i slatki sa svojim pričama, a onda je usledio koktel – vina, sokovi i voda + nekoliko činija sa bademima – na radost ne samo jodofila nego i nekolicine izrazito upadljive sirotinje koja se ugurala tu iako sigurno nema pojma ni ko je jodo, ni ko je janjetov, ni ko je ghoul, ali zna šta znači prilika za free eat & drink, pa makar to bilo i usred kinez mihajlove. ovaj fenomen sam primetio i ranije na nekim zbitijima u centru beograda – pa čak i na beokonu! – što mi je bilo isprva malko čudno, jer iako i u nišu ima sirotinje, nikad je nisam zapazio na brojnim promocijama, tribinama i drugim kulturnim čudima u nišu, pa čak ni onima vezanim za filmske susrete koja inače privlače najviše kojekakvog polusveta.
dok su jodo & janjetov marljivo potpisivali (a potonji i crtao) na stripovima fanova, ja sam se družio sa raznim nazočnim osobama, od kojih neke tu videh posle ko zna kolko vremena. druženje je nastavljeno i posle, u kafani, ali to je za pratioce ovog bloga manje bitno, pa preskačem i bacam se smesta na sutrašnji dan – subotu 16.04. tu je već bilo i nekih kontroverzi, neki besniji rekli bi i 'skandala', ali o tome – u idućem nastavku...