**(*)
3-
srpski jezik, iako bogat rečima za rodbinske odnose i njihovo višestruko maštovito rodoskrnavljenje, nema baš adekvatan pandan za naslov ovog filma: najbliže njemu bila bi reč 'podmuklo', ali ona ne prenosi sve dimenzije originalnog značenja: guje u nedrima od lukavago, itd. evo šta kaže eng. rečnik:
1. Working or spreading harmfully in a subtle or stealthy manner: insidious rumors; an insidious disease.
2. Intended to entrap; treacherous: insidious misinformation.
3. Beguiling but harmful; alluring: insidious pleasures.
INSIDIOUS se lukavo i podmuklo predstavlja kao ozbiljan horor film koji je, actually – strašan! gledam amerikanske kritike: u kontextu patetičnog stanja današnjeg američkog 'horora' svi živi pišaju u gaće od sreće što ovo nije rimejk, nije reimagining, nije nastavak, nije torture-porn, nije prema video-igrici, nije teens in peril, nije – nijedno od učestalih obličja đubreta koje se danas u americi izdaje za horor, pa prema tome, po difoltu, pošto nije govno na kakva smo navikli – mora da je pravi biser žanra!
naravno, tu je ghoul, dežurni namćor, koji 'ne ume da uživa' u filmovima ovog tipa, da mu sreću kvari. elem:
sve je to lepo i krasno u prvih pola sata, koji su me – priznajem! – kupili: privremeno sam bio spreman da zaboravim da je ovo radio james wan, čiji je jedini prethodni pokušaj čistog horora bio kičasto-barokni karnevalski infantilni pulp bau-bau šareniš zvani DEAD SILENCE. znači, čitavih pola sata, ako ne i malkice duže, sasvim solidno je u INSIDIOUSu odolevao svom palp biću, i pružio je jedan od boljih POČETAKA neke haunted house priče, koji btw ilustruje moju tezu da je mnogo lakše dobru ghost story započeti nego li ZAVRŠITI.
na potonjem zadatku pali su i mnogo veći od wana – čak je i henri džejms morao dvostruko da vara u svom WTF kraju za 'the turn of the screw', da ne govorim o imbecilno-pirotehničkom hepi-endu kingovog SHININGA, odnosno nešto boljem, ali ne mnogo smislenijem, i svakako WTF kraju kjubrikovog filma. a ne vucite me za jezik o kretenskoj vašarskoj ghost-ride završnici POLTERGAJSTA... znači, po pitanju ghost stories, mnogi teli, mnogi započeli, ali retki, vrlo, vrlo retki to do kraja sproveli! a wan se sapleo već negde oko 40og minuta...
no, da se vratim na okej početak: za pohvalu je dobro pogođeni kast za koji se vezuješ, a tu pre svega mislim na MAMU (rouz birn, toliko zgodna da joj duhovi spontano ližu obraze), ali i na muževljevu MAMU (barbara herši, lucidno kastovana ovde kao mig horor znalcima, 30 godina nakon što ju je silovala nevidljiva sila u simpa-trešu THE ENTITY, i dalje zaprepašćujuće sexy!).
još je pohvalnija vanredna ekonomija u pripovedanju, savršeni tajming, bez nepotrebnih uranjanja u beskrajne minute familijinih prozaičnih ćaskanja i trla-baba-lan-da-joj-prođe-minutaža (sine qua non u američkim, a naročito TV filmovima iz 1970ih i 1980ih o familijama u kućama duhova: dok tamo nešto konkretno krene da se dešava prođe čitava jedna naporna epizoda sapunske opere!). ne samo što ovde akcija kreće relativno brzo, nego je i prilično dobro prikazana, sa uspešno kreiranim jezivim situacijama – srpski rečeno: sa nekoliko dobrih, jezivih scena.
horor film – a strašan? šta sve neće izmisliti! just when you thought it was safe to watch american horror film!
ali, naravno da je fraza 'dobar američki horor' odavno obesmišljena, i nju samo poneka drtina sedih vlasi još uvek može povezati sa tvorevinama pravljenim u davnim, pradavnim vremenima koja današnja omladina 'poznaje' samo kroz MTV sočivo i glazuru njihovih rimejka.
da ne bi kvario prosek – a prosek je vrhunski domet današnjeg američkog horora, at its undeserved best! – james wan posle 40ak minuta zaključi da je dosta bilo jeze, strave i šokova, dosta je bilo drame i misterije: da mu retardi ne bi demonstrativno napustili multiplexe revoltirani ovim nepojmljivim i ničim izazvanim kvalitetima, on negde oko polovine filma ubaci:
a) comic relief ghostbustere sa nekakvim idiotskim andrmolj-spravama za vatanje magle
b) ...od kojih jedan među poslodavce upada žvaćući nekakav fast-fud kao stoka
c) medijumku koja se kezi kao ludača na džak brašna, iako je pozvana nimalo veselim povodom: sinčić familije u pitanju je već mesecima u nekoj vrsti kome, spirit-snatched into the ghost-world, dok se ova krava ponaša kao da je sa svojim kretenskim pomoćnicima došla da demonstrira rad novog tipa usisivača (pritom nimalo ne pomaže što nju igra lin šej, sestra roberta šeja, šefa nekadašnjeg new line cinema i retko odbojna njuška)
d) a onda kreće CHEESE, big style: medijumkin asistent (onaj što ne ždere pred mušterijama, nego je zapravo scenarist svega ovoga) pripomaže tako što munjevito škraba foto-robote duhova koje ova opisuje dok ih samo ona gleda, a rezultat su ne neke čiča-gliše, za koje jedino ima vremena da tako brzo crta, nego neke zamalo pa ilustracije za na plakat;
e) zatim sledi spiritistička seansa koja je ROYAL WITH CHEESE, sasve medijumkom koja na lice stavlja gas-masku (!!?! wtf??!) – a ako to nije dovoljno apsurdno po sebi, drugi kraj cevi njene gas maske ide pravo u uvo asistentu, odakle će ona da se napaja kiseonikom i ostalim hranjivim materijama, a zauzvrat će da ga puni svojim prošaputanim porukama i impresijama 's one strane'!
f) i najzad, imamo exkurziju u 'THE FURTHER' – kako medijumka naziva onaj svet (jesam li već pomenuo cheese?): tatko se astralno projektuje da izbavi svog sinka iz kandži dr frank'n'furthera – koji, btw. izgleda kao brat od tetke dartha maula iz novijih STAR WARTS flickova, znači stripizacija 'demona' do 200 i nazad. naravno, u skladu sa novijim američkim hororima, sve se rešava pesničenjem, pa makar i sa demonima, duhovima i ostalim neopipljivim čudima...
ovo se može nazvati melanžom PARANORMAL ACTIVITY, od koga preuzima kolko-tolko realistične prizore kućne ghost/demon invazije, u svojim inicijalnim, nespektakularnim manifestacijama i POLTERGEISTA, od koga skoro plagijatorski krade čitav niz elemenata zapleta, uključujući: dete oteto među duhove, medijumku sa asistentima i mambo-džambo aparatima za merenje trans-elektro-subli-mega-magnetno-induktorskih transferencijalno-konditorsko-otorinolaringoloških mikro-talasa, spiritističku seansu, ulazak u 'onaj svet' i borbu s tamošnjim demonima. i ne samo to, nego od hooper-puppet-mastered-by-spielburger tvorevine za zasenjivanje prostote i dečurlije ovo preuzima i sveopšti, u drugoj polovini dominantni anything goes rollercoaster vozi-mile the-more-the-merrier abre-ubre pristup koji od inicijalne 'drame' pravi cirkus, od uklete kuće vašar, od demona klovnove, a od protagonista – idiote. ako je početak filma još i mogao da izazove 'shit, this could really happen!' stravu, bez brige: sve se završava nepotrebno kitnjastim, merilin menson sreće william malone videospotovskim goth-barokom koji prosto vrišti IT'S ONLY A MOVIE, IT'S ONLY A MOVIE, IT'S ONLY A MOVIE, ki ki ki kiii.
naravno, kome imbecilizacija i diznilendizacija natprirodnog nije smetala u POLTERGAJSTU (sasve sanducima i kosturima koji na oprugama iskaču iz zemlje) progutaće i ovu retardaciju i šarenu-lažizaciju i videoigrizaciju 'natprirodne aktivnosti' i još će da mu/joj legne ko budali šamar.
nije to negledljivo, nije ni previše loše na svoj idiotski praznoglavi derivativni šuplji besciljni i čak i elementarno dramaturški nerazrađeni način (ko je onaj demon? zašto oće klinca? kakve veze s njim ima baba-demon koja tatka prati od mladosti? a koje pak veze sa svima njima imaju sestre-bliznakinje iz SHININGA u kameo pojavi? itd itd itd).
no, za razliku od 98,8% današnjih usa horora, u ovome ćete možda u nekoliko navrata osetiti davno zaboravljenu jezu, napetost, stravu: ponešto od toga jeste izvedeno vulgarnim sledge-hammer metodama, glasnim bukama i muzikom, frenetičnom iako besmislenom akcijom itsl – ali, azatote moj, od horor-probirača nema horor-jebača, a ako tražite suptilnost, smisao, dobru priču, konzistentnost, poentu, dobar kraj... onda bolje ubacite neku reprizu iz 1970ih, jer toga inside INSIDIOUSA – nema.
činjenica je, i to tužna, da je nešto kao INSIDIOUS jedan od boljih usa horora u poslednje vreme. šmrc.