**
2+
Ako postoji neki film povodom koga bih sa najvećim zadovoljstvom pojeo svoju reč i svoje prognoze i priznao da sam pogrešio, onda je to Karpenterov THE WARD. Voleo bih da mogu da jednom, za promenu, i baš ovim povodom, odbacim ono TOLD YA SO! i umesto toga kažem: "Znate ono kad sam rekao da ovo ne može imati više od 3- pa da jebe oca? E pa, prešao sam se. Ovo je zapravo neshvaćeni, sjajan horor od majstora žanra čiji skriveni kvaliteti nisu bili adekvatno shvaćeni od dosadašnjih kritičara i publike, jer su ovi zapravo bili svinje pred koju je ovo biserje uzalud bačeno."
Avaj!
Kritike koje su THE WARD opisivale kao srednjački, at best, bile su u pravu. Moje slutnje i strahovanja bili su na mestu.
THE WARD je, naprosto, jedan savršeno irelevantan film. Njegova nebitnost prosto vrišti iz njega glasnije od jeftinih audio + muzičkih škripanja i bumova za trzanje prostote. Karpentera je u ovome toliko malo prisutno da, u poređenju s ovim, GIALLO deluje kao klasični Arđento, a SCREAM 4 kao Krejven u svom najsvečanijem izdanju.
THE WARD je, nažalost, još jedno tužno svedočanstvo da u ljušturi koju, po navici i inerciji, još uvek nazivamo imenom Džon Karpenter odavno više ne obitava entitet koji je napravio HALLOWEEN, THE THING, PRINCE OF DARKNESS. Gde je on, šta je s njim, da li će se ikada vratiti (aha! 'oće! tek što nije!) – pitanje je za neki drugi tekst. Osim nekoliko repetitivnih stedikem kadrova polumračnih hodnika ludnice, noću, dok napolju grmi i seva kao u nekom Skorsezeovom vaskrsenju horora iz 1940ih, sve ostalo je gola rutina na nivou nekog osrednjeg direct-to-DVD uratka (mladića).
Sad, da je ovo potpisao neki (ratko) mladić-debitant, mogli bismo reći da ova orgija banalnosti i neinspirisanih deža vija možda može poslužiti kao vizit-karta za nešto bolje i veće – međutim, čak i tada, ako THE WARD uporedimo sa nečim što je po zapletu, ambijentu i (ne)inspiraciji donekle slično, odnosno sa filmom ST. ANGE, kojim je debitovao Paskal Ložije (MARTYRS), videćemo da čak i u –opšte gledano osrednjem – debi-radu tog Francuza ima više energije, imaginacije, vizuelnih kvaliteta, bizarnosti i tračaka nadahnuća nego li u ovom radu starog majstora, koji deluje kao da ga je umesto njega odradio neki njegov marljivi, ali nenadahnuti učenik.
Ja znam da će zadrti i nekritički Karpenterofili svaki kadar ovog filma zagledati pod lupom, i u njemu tražiti prisustvo "Majstora". Oni najzaluđeniji, najdublje zarobljeni u prošlosti, najviše skloni poricanju, sigurno će ga tu negde i pronaći. Ali verujte mi – da Karpenterovo ime nije na špici, teško da bi iko imao potrebe da se uopšte zamara ovim, a još manje bi iko pomislio na njega, gledajući ovo naslepo, jer THE WARD liči na Karpentera onoliko koliko EASTERN PROMISES liči na Kronenberga, pri čemu je potonji uprkos svemu za nekoliko nijansi bolji (i vredniji) film.
Što je najgore – ne samo da je ovo loše za Karpentera, ovo je loše za bilo koga. Scenario nosi dobar deo krivice, jer je neizlečivo, beznadežno glupav, nenadahnut, prazan. Amber Herd je slatka curica, ali možda je i suviše manekenski slatka da postigne harizmu simpatične buntovnice koju joj scenario nije adekvatno omogućio.
Ono što imamo ovde je storija o piromanki koju strpaju u ludaru gde doktori drže oštre noževe za pisma na svojim stolovima dok primaju pacijente, i gde se pacijenti slobodno vrzmaju po sobi gde stoje lekovi, bez nadzora, i gde je svakog dana sunčano i bez oblačka ali gde svake noći, bez izuzetka, grmi i seva kao da neće svanuti sutra. Tu se, takođe, ukazuje duh nekakve nakazne zombi-devojke sklon tome da druge manekenke-pacijentkinje odvlači u sobu za lečenje-mučenje, i tamo ih bode šiljkom za lobotomiju i prži ih rešoom za elektrošokove.
Pritom je teško reći da li su nezanimljivije te cure po sebi, ili "misterija" vezana za "duha", ili načini sablasnih manifestacija, ili ti kratkotrajni i bedasti zločini. Jedno je sigurno – sada već stoput prežvakani "preokret" očigledan je od samog početka, a u njegovom bledom svetlu sva ta mlaka i bezvezna zbivanja postaju još besmislenija i tupavija. Strogo gledano, mnoge bezveznosti su, donekle, opravdane tim twistom, ali to je jadno opravdanje za 90 minuta bezvezarija.
THE WARD je izrazito nezanimljiv film za gledanje, i isto tako nezanimljiv za opisivanje i kritikovanje; i jedno i drugo je gubljenje vremena, te stoga, osim upozorenja da smanjite očekivanja – jer znam da ćete ipak želeti da sami sve ovo proverite – zaista ne znam šta bih dalje rekao. Recimo da je kamera okej, ali ne na nivou Karpenterovih klasika, a muzika, koju i nije on radio (mrzelo ga? nije mu došlo?) dodatni je klin u ovom kovčegu za starog Džona – običan trala-la kakvi se štancuju za prosečne direct-to-DVD stupidarije, nedostojan reditelja za koga su, onda kada to nije on sam činio, komponovali ljudi kao što su Džek Niče i Enio Morikone, ali nažalost dostojan pa možda čak i predobar za ovo na šta je sada konkretno nalepljen.
Možda bi se imalo šta pisati da je ovo barem half-assed Karpenter, kao VAMPIRES, pa čak i misguided Karpenter, kao GHOSTS OF MARS, ali braćo i sestre, THE WARD uopšte nije Karpenter, te stoga ova deprimirajuća fusnota na njegovoj karijeri i ne zaslužuje dalju priču.
(PS: Da, čak i scena tuširanja ovih manekenki urađena je u iritirajućem PG-13 gola-leđa-at-best maniru, a i efekti maske su svedeni na minimum, pa ovo ni kao eksploatacija nema šta da pruži, kad je već potpuno šuplje kao drama, ili kao saspens).
