*****
5
U okviru akcije "Čekajući PROMETEJA" red je da se podsetimo da je Ridli Skot svoj poslednji masterpis snimio pre pune tri decenije. Da li kod starca još ima udarca? Videćemo – dogodine. Do tada, podsećanje.
Skiciraću ukratko u kom pravcu se kreću moje misli vezane za Dikov bezvezno-nazvani roman i Skotov sjajno-Barouz-kršteni film, a koje ću naknadno elaborirati:
- roman je sam vrh Dikovog pisanja, i rekao bih da mi je još jedino UBIK bolji od njega (s tim što sam ELDRIČA toliko davno čitao da bih ga morao reprizirati pre decidirane tvrdnje);
- uprkos tome, mislim da je film mnogo bolje obradio tu tematiku, i da su sve promene u odnosu na knjigu učinjene NABOLJE;
- još konkretnije, mislim da je film, u svom mediju, daleko bolje ostvarenje nego što je roman u svom.
Skotov film je neuporedivo bolji SF film (i film uopšte) nego li što je Dikov roman dobar kao SF roman (a kamo li kao – roman, nevezano za žanr)! Mislim da je BLEJD RANER van ikakve sumnje jedan od top-5 SF filmova svih vremena, i da mu je svakako mesto među, hm, recimo, top-20 ili bar top-30 najboljih filmova svih vremena i žanrova.
S druge strane, Dikov roman sigurno nije ni za u top-10 sf romana, a kamo li za u top-100 romana, nevezano za žanr (u konkurenciji sa ozbiljnijim književnim delima).
Neke od zamerki na roman:
Sve to naklapanje sa Mercerizmom, tom parodijom na religiju koju iz nekog razloga ceo svet ozbiljno shvata, krajnje je neubedljivo i (nenamerno?) smešno.
Isto tako, sve što je vezano za (istrebljene, i sada pre-dragocene) životinjke, takođe je suviše groteskno i neubedljivo, kao element iz neke satirične kratke priče (gde bi se mnogo bolje smestilo, i imalo neku kao poentu) koji je na bizaran način ozbiljno shvaćen i ubačen u jedan roman na prilično prisilan, veštački način, gde upadljivo štrči.
Razumem zašto i jedan i drugi tematski sklop postoji u romanu: religiozni, da bi valjda ukazao na nešto što je idiosinkratično ljudsko (sklonost veri u nemoguće / nepostojeće / apsurdno), za razliku od androida, koji takvo što ne osećaju; a životinjski, donekle iz istog razloga (da ukaže na empatiju prema drugim živim stvorovima, navodno još jedan faktor koji izdvaja žive ljude od androida), a odnekle prosto da umnoži i iskomplikuje nivoe 'živog' i 'stvarnog' u romanu, da ukaže na sve slojeve i varijetete razlika između živog i neživog – pa i, za mene najefektnije, da ukaže na realnu mogućnost apsurda da se svaka moguća živuljka, recimo žaba, samo zato što je PRAVA I ŽIVA, ceni beskrajno mnogo više nego neki artificijelni stvor koji, uprkos svom veštačkom poreklu, ima emocije, misli, osećanja, pa čak i talente (poput one operske pevaljke: mada, u tom slučaju ostaje nedorečeno da li android može da 'razvije' talenat poput živog čoveka, tj. u kojoj meri su njegovi talenti unapred programirani i fixirani, a koliko su njegovo lično postignuće, tj. da li su prosto jedna od unapred ugrađenih opcija na koje se više ne može voljom i trudom uticati).
Dakle, ZAŠTO je to u romanu je u redu; imam problem sa KAKO.
I odnos prema 'bogu' i odnos prema živuljkama prikazani su suviše simplifikatorski. To su kompleksna pitanja koja možda zahtevaju romane za sebe, a ne sabplotove i ornamente u jednoj sasvim drugačijoj priči. U tim momentima do izraza dolazi Dikova sklonost ka satiri, ali ona je toliko extremna, toliko preterana da mi deluje inkongruentno sa ostatkom romana koji je prilično strejt kada se tiče androida.
Zapravo, postoji samo jedan momenat u romanu koji je genijalno dikovski i gde me je baš uhvatio: kada Dekarda uhapse i odvedu u onaj 'novi' biro, i kad otuda on pozove šefa, a onda i ženu, i ne uspe da dobije nikog od njih, i kad se načas javi mogućnost da on ne postoji, da nije taj koji misli da je, da oni o kojima govori ne postoje zaista, da je umesto androida pobio neke nedužne ljude, itsl.
To je klasični paranoidni košmar, i malo ko uspeva da ih oslika kao Dik: za tu deonicu romana – čista desetka! Na žalost, malo je takvih u ostatku knjige…
Što se tiče filma: scenaristi su genijalno iščistili roman od bezvezarija, i UNAPREDILI ono što je u njemu neubedljivo i/ili nedosledno i traljavo skicirano, recimo, čitaj taj faustovsko-luciferski momenat.
- Lik Roja Betija (nažalost, zadržali su njegovo idiotsko ime iz romana! I, na sreću, ništa više). U romanu je Beti tupavi šonja o kome nam se u par navrata kaže da je strašno zajeban baja ali to nijednog trena ne vidimo na delu – jedino što vidimo je da dopusti svom jednako šonjavom lovcu da ga sjebe ko malo dete u rutinskoj, dosadnoj akciji. U filmu je on stvarno unikatan, memorabilan, genijalan lik još genijalnije realizovan by R. Hauer u svojoj verovatno životnoj ulozi! Pravi pobunjeni anđeo, veličanstven i u svom padu, zloslutno ironičan, surov kad zatreba ali i više nego ljudski i human, gde proceni da treba.
- Meeting the Maker: potpuno genijalna nadgradnja u filmu, koje u romanu nema ni u tragovima. Kod Dika, oni su grupica jadnika pobegla s Marsa i došla na zemlju da bi… šta? Krili se kao illegal aliens i čekali da ih neki državni službenik pokoka jednog za drugim. Bulšit! U filmu oni, kako jedino i treba, dolaze da se sretnu sa tvorcem i da traže duži život. Wouldn't we all?! To je sasvim genijalna motivacija i dimenzija koju samo film ima: to se zove suptilan, religiozni aspekt priče mrtvo-ozbiljno tretiran, a ne infantilno i smešno, kao kod Dika. A tu je i ujedno najbolja i najdraža mi scena filma: susret sa tvorcem, shvatanje da nema ništa od dužeg života, i oce-bogo-ubistvo.
- Završetak filma, explozivan i vizuelno i emotivno i idejno – u romanu je serija antiklimaksa i apsurdno razvučenih i bezveznih deonica, pravi izduvani balon bez ikakvog učinka na bilo kom planu. Nije čak ni 'trt' nego jedno mekano i otegnuto 'puuuuuv'…
Iako to stvarno retko biva, tek sada kada sam pročitao roman mogu da još više poštujem film kao gotovo unikatan primer ekranizacije koja toliko suštinski i supstancijalno unapređuje i obogaćuje predložak da ga, maltene, čini suvišnim. U poređenju sa filmom, roman je tek bleda skica – sama po sebi ne toliko slaba koliko ojađena onda kada stane pored beskrajno superiornijeg filma.
Trenutno mi ne pada na um nijedan slučaj da je neko uzeo DOBAR roman i od njega napravio GENIJALAN film, pritom ne menjajući previše suštinskih stvari, već samo mudro birajući šta da akcentuje a šta da izostavi. BLADE RUNNER je svakako takav film.
Recimo, samo još jedan zaprepašćujući primer.
Retko se dešava da film – zbog prirode svog medija, ograničenog trajanja, itd. itd. – uspe da prenese svu kompleksnost SVETA nekog romana, jer knjiga, zbog svojih osobenosti (stotine i stotine strana na raspolaganju za polagano razvijanje detalja…) ima bolje predispozicije za minucioznije slikanje uređenja i atmosfere i poretka sveta u kome se dešava.
NOT SO HERE!
BLEJD RANER je uspeo da nijednog trena ne zapostavi zaplet, a da opet, paralelno s njim, sjajnim smislom za detalje, oslika jedan kompleksniji, i ubedljiviji svet od onog u romanu!!!
Ni nakon reprize BLEJD RANER: Scott's cut nemam šta da dodam ili oduzmem onome što već naznačih gore. Čisto, suvo remek delo.
Zagleđivao sam ga baš strogo, sa namerom da nađem i najmanju greščicu, i sve što sam uspeo da iskopam su sasvim irelevantni detalji u svetlu monumentalnih postignuća.
Na primer.
- Taj mnogohvaljeni grad zaista ne funkcioniše. Malkice je bezveze da imaš cityscape koji je, kad letiš iznad njega, sav u pompeznim i velelepnim građevinama i svetlima koja impliciraju bilijone stanovnika, a onda kad siđeš dole, nađeš zapuštene i PRAZNE gotske kućerine…
- Još gore, te ulice zaista izgledaju NESNOSNO veštački: taj set je jedan od najgorih u nekom velikom filmu. Ni u jednom trenutku ne izgleda kao nešto drugo do STUDIO nakićen kao za neki trashy '80s MTV spot po kome se vrzmaju neki 'slikoviti' statisti. VRLO NEŽIVO, u svakom smislu.
- Hintovi o istrebljenim životinjama niti su elaborirani niti ikako uvedeni, nego su slepo prepisani samo da izazovu zbunjivanje: tek sad kad sam pročitao roman shvatam smisao do-tada-idiotski-zvučećeg pitanja 'Šta biste uradili da vam neko pokloni novčanik od teleće kože' i odgovora: 'Prijavila bih ga policiji!' WTF!!!
- Što je još gore, ako prihvatimo da su životinje postale retke i skoro istrebljene, prizor u kome ulicom u jednom trenutku neki polusvet prošeta dva NOJA deluje tim inkongruentnije. Da i ne govorim o golubicama na kraju filma… Da nisu i one električne?
- Pajkan koga igra E. Dž. Olmos je mogao da bude BAR MALO profilisaniji, SUVIŠE je misteriozan-neodređen u ovoj verziji filma.
- Ubistvo dobrog Sebastijana mi ne pije vodu i ne vidim koja je njegova poenta, sem da se otarase lika koji im u zapletu više ne treba, iako mi Betijeva motivacija za to ubistvo uopšte nije jasna.
SVE ostalo je baš kako treba.
Prosto je fascinantno koliko je ovo ludački smeo i ekscentričan film (u svom director's cut obliku): koliko se radikalno oslanja na zvuk i sliku, BEZ PRIČE (koju su kasnije, u vojsoveru, morali da ubace za idiote), koliko je lagodan i samouveren u svom laganom ritmu i postepenom uvodu i u zaplet i uopšte u svoj SVET, bez nesigurnosti i nervozne potrebe za objašnjavanjima i opravdavanjima konvencionalnim jezikom! Danas, kada smo odavno već apsorbovali i tu ikonografiju i tu vrstu storitelinga površan gledalac teško može da pojmi kako je ovo izgledalo prosečnom gledaocu 1982. Iste te godine je još jedno remek delo slavno propalo zbog svog radikalizma – mislim na THE THING – i kada su blagajnama vladale Spilburgerove šećerleme E.T. i POLTERGAJST!
U tom smislu, ja ne znam da je neki film koji se pojavio POSLE BLEJD RANERA imao toliko radikalan odmak od bilo čega što mu je prethodilo u svom žanru, i na planu ikonografije, i na planu storitelinga, pa i mooda.
Čista petica = timeless classic za beskrajno ponovno pregledavanje i izučavanje.