Nedavno sam na ovom blogu predstavio novelu Jedenje bogova. Ona je izazvala brojne reakcije u komentarima ispod nje, ali i preko mejla i telefona. Evo sada šta mi je njenim povodom napisao Rastislav Dinić. Njegov tekst prenosim u potpunosti i bez ikakvih intervencija, osim što sam stavio hiperlinkove ispod naslova tamo gde je on dao linkove. Čitajte, razmislite, pa recite šta imate, ako imate, u komentarima ispod, a verovatno ću se i ja oglasiti uskoro.
Dragi Dejane,
Teško je naći reči kojima bi se opisala glupost, naivnost, a na trenutke i otvoreni idiotizam stavova koje iznosiš i zastupaš u tekstu o „Jedenju bogova“. Samo neko ko je poslednjih 25 godina prespavao ili proveo zatvoren u buretu, može da napiše ovakvu rečenicu: „Svesno se suzdržavam od tirade o tome da li narod koji sebi dopusti da zaboravi (i time oprosti!) jedan ovakav i ovoliki zločin uopšte zaslužuje da opstane.“ Da li si ih ti prespavao ili proveo u buretu? Ili si, kao tako mnogo drugih svedoka i pasivnih učesnika tadašnjih događanja, prosto redigovao svoje sećanje na njih? Pa upravo su nezaboravljanje i nepraštanje bili lajtmotiv srpkog nacionalizma devedesetih, balvan revolucije, Vukovara, Sarajeva i Srebrenice. Da ti osvežim pamćenje, šifra ovog idološkog projekta bila je – „ostaci zaklanog naroda“, a projekat sam nije ni najmanje nepoznat i zove se – resantimanski nacionalizam. Mi smo žrtve, i pošto smo žrtve, sve nam je dozvoljeno, naša je osveta pravedna. Danko Popović je, da te podsetim, tada najavljivao „Jasenovac za Jasenovac“, SPS je organizovao mitinge pod nazivom „Jasenovac nikad više“, Drašković predlagao Jasenovac za srpsku duhovnu prestonicu, a Rajko Petrov Nogo se pitao (sada već u bosanskom kontekstu): „Ne plaše li se naša braća Muslimani, krvi naše nenamirene?“. Posle nam se desila Ovčara, pa Sarajevo, pa Srebrenica, tako da se Rajkova krv valjda namirila. Toliko o zaboravljanju i praštanju.
O pamćenju zločina niko nije pisao bolje i pametnije od Jehude Elkane, u „The Need to Forget“. Bacam ti link, pa ako se nešto uhvati, uhvati se. Mada, sada već počinjem da sumnjam da je tako nešto moguće.
O pamćenju zločina niko nije pisao bolje i pametnije od Jehude Elkane, u „The Need to Forget“. Bacam ti link, pa ako se nešto uhvati, uhvati se. Mada, sada već počinjem da sumnjam da je tako nešto moguće.
Ipak, moja glavna primedba je druge prirode. Već neko vreme besniš po blogu protiv „teorije“ i „teoretičara“, u nečemu što ne mogu opisati nikako drugačije do kao tragikomičnu potrebu da svoje iracionalne predrasude zaštitiš od refleksije. Nasuprot teoriji ti stavljaš - pa nije sasvim jasno šta, ali čini se neku vrstu intuitivnog, a možda i mističkog uvida u stvarnost samu. It is delightfully ironic, then, kada se ispostavi da rezultati tvog mističnog uvida nisu ništa drugo do relikti zastarelih i odbačenih teorija. (Naravno, šta bi pa drugo bili. Kejnz ima onu divnu misao na ovu temu: „The ideas of economists and political philosophers, both when they are right and when they are wrong, are more powerful than is commonly understood. Indeed the world is ruled by little else. Practical men, who believe themselves to be quite exempt from any intellectual influence, are usually the slaves of some defunct economist. Madmen in authority, who hear voices in the air, are distilling their frenzy from some academic scribbler of a few years back.”)
Tako je i ovaj put. Tvoj duboki mistični uvid koji prepoznaješ i kod Čučkovića, o „bogovima koji ulaze u ljudsko meso“, kao objašnjenjem „totaliteta razularene patologije i apsurdno iracionalne grozote s početka 1990-ih“, nije ništa drugo do zastarela, odbačena i ismejana „Dark Gods theory of nationalism“, koju Gelner odbacuje kao „utter nonsense“, i to sa dobrim razlozima. Citiram: „Dark Gods: Nationalism is the re-emergence of the atavistic forces of blood or territory. This is the view shared often by both lovers and haters of nationalism. The former think of these dark forces as life-enhancing, the latter as barbarous. In fact, man of the age of nationalism is neither nicer nor nastier than men of other ages. There is some slight evidence that he may be nicer. His crimes are equalled by those of other ages. They are more conspicuous only because, precisely, they have become more shocking, and because they are executed with more powerful technological means.”
Ova teorija je, kao što rekoh, odbačena i ismejana još davne ’65-e, ali to ne znači da je imalo originalna, naprotiv – vrlo je rasprostranjena među običnim svetom, a tokom veselih devedesetih bila je nesumnjivo dominantna – komunisti su suzbijali atavističke nacionalne nagone, tako ide ta priča, i onda su ovi u jednom trenutku eksplodirali. Multietnička zajednica nije bila moguća zbog viševekovne međunacionalne mržnje, Jugoslavija je bila veštačka tvorevina i sve tako nešto. Drugim rečima – drekavac iz tunela. (O tome Tom Nairn)
Ova teorija je, kao što rekoh, odbačena i ismejana još davne ’65-e, ali to ne znači da je imalo originalna, naprotiv – vrlo je rasprostranjena među običnim svetom, a tokom veselih devedesetih bila je nesumnjivo dominantna – komunisti su suzbijali atavističke nacionalne nagone, tako ide ta priča, i onda su ovi u jednom trenutku eksplodirali. Multietnička zajednica nije bila moguća zbog viševekovne međunacionalne mržnje, Jugoslavija je bila veštačka tvorevina i sve tako nešto. Drugim rečima – drekavac iz tunela. (O tome Tom Nairn)
Ono što smatraš svojim mističnim uvidom je zapravo zvanična verzija.
Ne znam da li je pokojni Čučković i sam verovao u ovu teoriju, možda i jeste, ali iz njegove knjige se to ne da zaključiti. Njegov junak svakako veruje u Dark Gods, uz neke tipično fašističke dodatke (stvaranje novog čoveka, itd.), ali Čučković nam ni u jednom trenutku ne prezentuje njegove poglede kao stvarnost. Narator je, pa to je valjda jasno, nepouzdan. Iz njegove priče možemo zaključiti puno o njemu, ali ne i o stvarnosti. (U ovom smislu, čini mi se da je Čučkovićev junak samo domaća horor verzija Borhesovog Ota Cur Lindea, iz Deutches Requiem).
Ti, međutim, kao da deliš stavove Čučkovićevog junaka – da, to je to, to su mračni atavistički bogovi sišli u meso, kurci-palci, i oni su se kasnije (posle objavljivanja Čučkovićeve knjige) ponovo vratili, a to je bilo neizbežno. Ma nisu se oni vratili, nego je ideologija koja se zasniva na veri u njih, napravila svoj glorious comeback, zahvaljujući nekim objektivnim okolnostima, koje su, kako i sam na drugom mestu primećuješ, mnogo prozaičnije. Priča o atavističkim božanstvima daje jedan mračni i romantični dignitet nečemu banalnom – jednoj glupoj i uz to nimalo atavističkoj, već sasvim modernoj konstrukciji za upravljanje kompleksnim državama – naciji. Nacionalistički sukobi, čak i u svojim najgorim vidovima, ili možda upravo u njima, zastrašujuće su banalni. A modern myth that got out of hand. Što rek’o Pančić, to je ništa koje kolje. Nema nikakve dubine u uverenjima koja te pokolje stvaraju, kad pogledaš big picture vidiš samo zastrašujuću plošnost i banalnost. Ali predvodnici i učesnici ovih događanja, naravno, propovedaju, a ponekad stvarno i veruju u neku varijantu te priče o „bogovima koji su ušli u meso“ – u dobroj meri i zato jer ta priča ukida ličnu odgovornost: ako je sukob između Srba i Hrvata vekovna borba mračnih bogova krvi i tla, onda niko nije kriv što je samo marioneta u njihovim rukama.
Zanimljivo je što i ti sam primećuješ ovaj problem, pa kažeš: „Povezivanje ustaške (i uopšte fašističke) ideologije sa okultnim i mističkim konceptima izvedeno je pomalo neubedljivo. Sad, možda je apsurdnost deo poente – tj. da se razumno, logički, smisleno, ta dela i ti zločini i ne mogu povezati ni sa kakvom "filozofijom" ili "ezoterijom". Autor se junački borio sa ovim, i tokom većeg dela romana njegova naklapanja su dovoljno apstraktna da se, ako se ne unosite suviše, mogu progutati kao donekle poveziva sa ustaštvom. Ipak, lakše se to guta ako se zažmuri na jedno i po oko na suštinski krajnje prizemne, konkretne motivacije za trebljenje Srba i drugih nepoćudnih u kojima jedva da je bilo "mistike" krvi i tla, a kamo li nečega "dubljeg" od večite zavisti večitih Drugih da istrebe one uvek Prve barem iz svog dvorišta, kako bi barem u toj svojoj barici bili jedini (pa time i najveći) krokodilčići. Dakle, možda je stvar samo mog cepidlačenja, ali mi zvuče blago nespojivo napadno kosmički uvidi našeg naratora o pravoj prirodi boga i čoveka, sa krajnje prozaičnom geo-politikom i ideologijom ustaštva koju on istovremeno zastupa. Neko ko zauzima tako napadno kosmičku perspektivu (i ko je očito više nego svestan koncepta Kosmičke Strave, makar ga i ne imenovao kao takvog) teško da bi, istovremeno s tim, mogao da propagira daleko ograničeniju (i s prethodnom teško spojivu) vizuru hrvatskog nacionalističkog fašizma.“
Na stranu ovo naivno psihoanalitičko tumačenje o hrvatskoj zavisti prema Srbima (ovo k’o da ti je šapnuo Jovan Rašković), ali slažem se da su motivi za pokolj bili u suštini banalni – narcizam malih razlika, nacionalistička težnja za homogenizacijom teoritorije i uništavanjem Drugog (i to onog ko se vidi kao najbiliži i najsličniji). Ono što ti u ovom pasusu uočavaš jeste nesrazmera između ezoterijskih uverenja Čučkovićevog zločinca, i onoga što mi sa strane jasno prepoznajemo kao banalne nacionalističke motive za genocid u Jasenovcu. Ali te nesrazmera postoji samo ako ova dva staviš u isti nivo, a ona u Čučkovićevom romanu ne stoje u istom nivou – ezoterijski razlozi su deo first person account-a koji daje zločinac, banalnost ustaškog poduhvata je deo third person account-a koji ovaj projekat vidi u njegovom društvenom i istorijskom kontekstu. Nesrazmera se u tvom čitanju javlja zato što ti ne razlikuješ third person od first person – za tebe su „mračni bogovi“ stvarni, i onda ne možeš da pomiriš njihovu grandioznost sa banalnošću društvene uslovljenosti jasenovačkog zločina. Ali za Čučkovićevog zločinca, ova nesrazmera ne postoji – on svoj projekat ne vidi kao društveno uslovljen, nego isključivo u terminima „dark gods“.
Ako se setiš, o ovim smo stvarima već ranije raspravljali povodom Varga i ostale black metal bulumente. Sad mogu samo da ponovim ono što sam ti već rekao tada – to što Varg misli i priča da radi, nije ono što on stvarno radi. Ako želiš da znaš šta on stvarno radi, nije dovoljno da pitaš njega, jer on će ti natrabutnjati svakojake gluperdarije o bogovima-robotima, nego treba da pitaš nekog ko se takvim fenomenima bavi – istoričara, sociologa, psihologa, političkog ekonomistu, itd, i oni će ti reći da to što Varg radi nije borba protiv globalizacije, nego jedan pojavni oblik globalizacije, da to nije povratak bogova na zemlju, nego mladalački angst u kombinaciji sa krizom identiteta i strahom srednje klase od stranaca i nižih slojeva. Varg se navrz’o protiv hrišćanstva, a u ime paganstva, a mogao je isto tako, kao Breivik, da se navrzne na islam, a u ime hrišćanske kulture, i to bi bila ista stvar, jer sadržaj uverenja tu nije bitan, bitna je forma.
Ista stvar važi i za Čučkovićevog zločinca – on svoj jezivi poduhvat vidi na jedan iskrivljen i romantizovan način, i to je okej, ubedljivo je i smisleno, ali pobogu Dejane, ti se kanda s njim slažeš! Ti s odobravanjem pišeš o „ingenioznoj vizuri ovog romana – blaženo lišenog uobičajenih, predvidivih "realističkih", istorijskih, humanističkih, političko-korektnih naklapanja“, u kojoj „autor poseže za ezoteričnim i mitskim, ponire onostran dnevnopolitičkih i nacionalnih strasti i u Jasenovcu vidi nešto vanvremeno, suštastveno i fundamentalno za ljudsku vrstu uopšte“. Ama, šta bi to moglo biti? Da se ljudi izgladnjivanjem i torturom mogu pretvoriti u zveri? Za to ti zaista ne treba nikakve ezoterija, to je opštepoznata stvar. Pouka je prosta i banalno humanistička i „politički-korektna“ – nemojte mučiti i izgladnjivati ljude, i „fascism is bad, mkay?“. Jebem li ga šta si ti tu „suštastveno“ video (i šta ti uopšte bi da upotrebiš reč „suštastveno“ u neironijskom ključu?). Inače, iako narator naklapa o tim novim ljudima koji su lišeni ideologije (i naravno, refleksije uopšte), a ti vidiš celu stvar „izvan dnevnopolitičkih strasti“, svakom je čitaocu jasno da je ovaj poduhvat itekako ideološki posredovan, pa samim tim pretvaranje čoveka u zver nije ništa „prirodno“, niti „univerzalno“, nego je deo jednog istorijski uslovljenog ideološkog projekta.
Inače, ta priča o stvaranju novog čoveka, koji je zapravo sveden na životinju, koji je lišen svake refleksije, koji je čist životni instinkt, zaista jeste deo fašističkog projekta, i tu Čučković nimalo ne greši. Naravno, to ne znači da je ikada postojao ijedan ustaški komandant koji je o tome mislio ovako eksplicitno kao što to čini Čučkovićev junak, Čučković nam prosto daje jedan ideal-tip, kao što nam i Borhes u Cur Lindeu daje jedan ideal-tip. (Proto-fašista Klages najbolje formuliše ovaj program re-animalizacije čoveka, koji je sasvim spojiv, i štaviše logično teži da se spoji sa projektom fašističke države, o čemu najbolje piše Karl Polanji).
Da zaključim: Dejane, već duže vreme u tvom pisanju uočavam jednu ozbiljnu šizofreniju, jedan konstantni sukob između refleksivnog (tj., teorijskog) razumevanja i tvrdoglavog prianjanja uz sopstvene predrasude i iracionalna ubeđenja. A da su bar ta ubeđenja zaista tvoja, nego naravno nisu (they never are), nego su samo naplavine nekih loših teorija i RTS-ove propagande iz devedesetih (a najčešće prvog posredovanog drugim). Sećam se onog tvog teksta u kome si pisao o sebi i Slobodanu Miloševiću, pa si rekao nešto u smislu – on me ni na koji način nije oblikovao, ništa mi nije značio, jedino je možda ubrzao moj napredak ka onome što bih ionako postao. Kakva detinjasta proklamacije sopstvene neuslovljenosti! Podsetila me na onu Bartovu mudrost: “It can even be said it is when man proclaims his primal liberty that his subordination is least disputable”.
I evo sada izgovaraš te neverovatne rečenice, moj Dejane, koje su izašle pravo sa dnevnika RTS-a, circa 1990, o tome kako su Srbi narod koji ne zaslužuje da opstane, jer je „zaboravio (i time oprostio!)”. Sve je u ovoj izjavi idiotski, i pogrešno, i odvratno. Prvo, „Srbi“ (ako ovo ima da znači - srpska strana rata) nisu oprostili i zaboravili. Drugo, narodi ne mogu da praštaju, mogu da praštaju samo pojedinci, narodi nisu misleći entiteti (što naravno, ne znači da se kolektivnim pamćenjem ne može manipulisati, da stare rane ne mogu draškati i podsticati u cilju izazivanja kolektivnog gneva). Treće, insistiranje na KOLEKTIVNOM pamćenju i nepraštanju zločina, vodi uvek u nove pokolje, što su nam devedesete jasno pokazale. (Individue, naravno, imaju puno pravo da ne zaborave i ne oproste zločine nanesene njima i njihovim bližnjima. Kolektivi nemaju to pravo, jer kolektivi nisu vlasnici žrtava. Čim kolektivi počnu da pričaju o nepraštanju, znaj da je politička manipulacije well under way, i da se sprema novi zločin. Grozno je što ovakvim napisima ti u toj manipulaciji aktivno učestvuješ).
Zločine treba razumeti i onemogućiti da se ponove – a to se ne postiže bilo kakvim „zatiranjem“, koje ti predlažeš (ne znajući očigledno, da komunistička vlast jeste zatrla ustaški pokret, masovnim pogubljenjima u Blajburgu, novo-ustaše poput Tuđmana nisu bili biološki potomci starih; uz to, pokolji devedesetih nastali su upravo iz potrebe da se „zatre“ mogućnost novog Jasenovca), nego razumevanjem mehanizama koji dovode do uspona fašizma i njihovim institucionalnim onesposobljavanjem – pre svega zasnivanjem suveretniteta na građanstvu, a ne na etniji. Ti ne vidiš da Jasenovac nije delo jednog naroda, nego jedne ideologije, baš kao što i Srebrenica nije delo jednog naroda, nego jedne ideologije (koja naravno, u oba slučaja tvrdi da čini to što čini u ime naroda, ali nisi valjda toliko naivan da joj veruješ na reč). Svakom narodu može da se dogodi fašizam, a dogodio se bogami i srpskom (Elkana piše: „It was clear to me that what happened in Germany could happen anywhere, and to any people, also to my own“). Ali već formulisanje problema u terminima naroda prosto potpuno promašuju smisao ovih događanja i opasnost koju ona predstavljaju.
Ova šizofrenija ogleda se i na drugom, ne eksplicitno političkom, planu. A to je kada počneš da govoriš o „suštastvenim stvarima“, ili da zapisuješ fraze tipa „pod hladnim zvezdama u ovom mraku po kome bauljamo“. Come on, this is high school goth chick poetry! Problem je, čini mi se, opet isti. Pokušavašaš da prioneš uz neka svoja stara uverenja (o kosmičkoj stravi, neznanim dubinama, itd., sve u tom stilu), ama to ti ne ide, jer već znaš previše da bi verovao u takve stvari. I onda to mora da zvuči ovako šuplje i smešno, kao da ga piše kakav pretenciozni EMO srednjoškolac(ka?).
Dobar primer za šizofreniju o kojoj ti govorim je onaj post koji si napisao o Breiviku, gde u jednom pasusu tvrdiš kako niko nema pravo da drugome oduzme život, a već u sledećem da je problem sa Breivikom što nije bio dovoljno radikalan u svom poduhvatu, da je amater, i da ti nisi zadovoljan ničim manjim od kolektivnog rešenja. So, which is it? Prvi stav je naravno ispravan, ali je najblaže rečeno vrlo mejnstrim i svrstava te među one silne humaniste koje toliko prezireš, drugi je u skladu sa tvojom ko zna kad izgrađenom lavkraftovskom personom, ali je nešto u šta sumnjam da stvarno veruješ, na stranu što je potpuno ludo.
Ima tu još gluposti, recimo tamo gde kažeš da su pobijena deca antipatična, ali da ipak nisu zaslužila da umru. Velikodušno, zaista, ali zašto su ti antipatična? Jer su podmladak VLADAJUĆE partije? Ali kakva je to partija? Za šta se zalaže? Šta ti kod nje smeta? Samo to što je vladajuća? Pa ovo je deksistička kafanska filozofija - svi su oni isti. Cvrc.
Vrhunac tog teksta je onaj deo gde komentarišeš Žižekov, inače jako dobar, tekst o Breiviku, pa kažeš: „Iako je ta njegova vizura popularna u "liberalnim" krugovima, za moj groš ona nije dovoljno duboka, zapravo suštinski je promašena za praksu, iako u teoriji, kao ideal, to zvuči kao sjajna stvar i nešto vredno divljenja i aplauza. Što se mene tiče, ona savršeno ilustruje zlogukost teoretičara, čak i kad su well-meaning, u kontekstu prakse kojom dominiraju neke druge sile i neke druge "teorije". Moji nazori po tim pitanjima nešto su drugačiji, ali za svrhe rivjua ovog konkretnog programa oni nisu bitni, pa nek ostanu za neku drugu priliku.“
I sad jebem li ga šta to tačno znači, ali slutim da tebi nijedna „teorija“ nije dovoljna duboka ako se ne pojavljuju Dark Gods. A pošto takvih teorija već odavno nema, odnosno niko ih ne uzima za ozbiljno, onda ti otpisuješ teoriju kao takvu. Tvoji su uvidi mnogo dublji, veliš. Okej, a koji su tvoji uvidi, i kako si do njih došao? E, to ostavljaš za drugu priliku. A ja opet slutim da nije to u pitanju, nego da ti zapravo ne možeš da nađeš načina da te svoje „duboke uvide“ pretočiš u nešto iole smisleno, a da pritom to ne zvuči kao relikt neke davno diskreditovane teorije. Pa ga zato zamenjuješ tajnovitim high-school-goth-chick frazama o „nekim drugim silama“. Uzgred, zašto li misliš da Žižekov tekst ilustruje „zlogukost“ teorije, živo me zanima da čujem.
I za kraj, ti znaš da ja zaista volim tvoj roman, mislim da je veoma uspeo, inteligentan i uzbudljiv. Ali, činjenica da se ti u dobroj meri još uvek identifikuješ sa vizijom sveta tamo izloženom je najblaže rečeno uznemirujuća. Pa zar ti ne izgleda naivno vizija tog mladića koji si nekada bio? Zar ne možeš da je prepoznaš kao ograničenu i uslovljenu kontekstom kojeg si sada, nadam se, svestan? Zar ti pubertetski metafizički uvidi koje si tamo izložio sada ne govore više o tebi samom, i situaciji u kojoj si živeo, nego o metafizici? Evo samo jednog primera. Ako se dobro sećam, knjiga je inspirisana nekim tekstom iz „Večernjih novosti“ o liku iz Italije koji snima snuff filmove, naravno, na bočnjačkoj strani, odnosno, naravno, sa Srbima u glavnim ulogama. Znaš li Dejane da je takvo pisanje u međuvremenu razobličeno, da se ispostavilo da je 90 posto takvih vesti bilo lažno (sećaš se, svakako, onih vukovarskih beba)? Da je u pitanju bilo prosto besramno ratno huškanje. U međuvremenu smo, takođe, videli i pravi snuff, sa Škorpionima koji hladnokrvno ubijaju bošnjačke dečake („Jesi jebo nešto? E pa i nećeš!“; nikakvog rituala, nikakvih tajanstvenih entiteta, samo ogoljena banalnost). Ali naravno, za tebe je to valjda sve chetnixploitation, šta li.
I dobro, napravio si taj bezvezni Chetnixploitation, okej, neka bude, puno je negativnih stereotipa o Srbima out there, slažem se, naravno. Ali zar ne vidiš da si ti sam pod uticajem ustashosploitationa koji se u Srbije bez prestanka emituje poslednjih dvadeset godina? Pa lako je razgrađivati tuđe predrasude, jesi li ikada pkušao da razgradiš svoje? O da, postojale su ustaše i njihovi zločini, baš kao što su postojali i četnici i njihovi zločini. Ali zar stvarno misliš da otkrivaš srpskoj javnosti nešto novo kad okačiš knjigu o zločinima u Jasenovcu? Pa srpska javnost je prezasićena takvim sadržajima. Prošetaj se na bilo koji nacionalistički sajt i naći ćeš tekstove i tekstove o Jasenovcu, specijalne brojeve časopisa, detaljne reportaže, pičke materine, pa taj se osećaj samo-viktimizacije namerno i intenzivno razgoreva bez prestanka od sredine osamdesetih (zanimljivo, baš od vremena kad je izašlo „Jedenje bogova“). Puni su ga školski programi, pune su ga dnevne novine (Večernje novosti u razmaku od po dve nedelje objavljuju novi feljton o Jasenovcu i ustaškim zločinima). Ali zar ne razumeš njegov ideološku ulogu i cilj? Zar ne razumeš da ovakvim tekstovima saučestuješ u tom besramnom poduhvatu koji zloupotrebljava žrtve za perpetuiranje mržnje i kao opravdanje zločina iz poslednjeg rata?
Rekoh, dakle, „Naživo“ je zaista bio dobar, ali nastavak koji bih ja voleo da vidim, bio bi meta-roman, nešto poput New Nightmare u odnosu na Nightmare on Elm Street. Ti moraš da probaš da izađeš iz sebe, barem iz prošlog sebe, i da pokušaš da dekonstruišeš sopstvenu poziciju. To je jedini pravi izazov. Ovo što sada radiš, razvijajući sopstvene deluzije, koje si u međuvremenu i prerastao, samo je ukopavanje u mestu. Uz to, za razliku od „Naživog“, koje je imalo mladalačku autentičnost i iskrenost, nove stvari koje sam imao prilike da vidim (pre svega mislim na onu lavkfraftovsku priču o EU, ali i na pisanje na blogu), zvuče lažno i neuverljivo. Razlog je opet banalan – one su rezultat aktivnog odvraćanja pogleda, aktivnog suzbijanja refleksije. „Naživo“ je bio delo jednog mladića zarobljenog u jednoj zatvorenoj zemlji i temeljno prožetog ratnom paranojom, i kao takvo, ono ima snagu autentičnog pogleda, pa makar i solipsističkog. Njegov solispizam je iskren. Ovo što sad radiš je naknadna racionalizacija te solipsističke vizure, od strane nekoga ko aktivno suzbija sva nova saznanja i argumente. Otud te otrcane fraze, neuverljivi obrti, i bobić-mojsilovićevska opšta mesta. (Ovo poslednje opet ne pominjem bez veze. MBM u poslednjoj kolumni prepričava siže tvoje priče, iako je nikad nije ni pročitala: „Od nas se u ovom trenutku ne traži samo da se povinujemo svim zahtevima Velikog Brata, od nas se očekuje da svoje ropstvo i zavolimo. Da pevamo o njemu. Da deca pišu pismene zadatke na tu zadatu temu. Da razvaljeni i ucenjeni čekamo svoje mesto u potpalublju Evrope? I upravo u tom detalju leži sva morbidnost projekta mentalne, moralne, političke i ekonomske okupacije koja je na delu.“).
Zašto ne probaš da izađeš iz „comfort zone“ eskapističke mitologije koju si za sebe ko zna kada ispleo? Pokušaj da sagledaš samog sebe i sopstvena uverenja sa onom unflinching neustrašivošću sa kojom navodno gledaš u oči „kosmičkoj stravi“. Pokušaj da dekonstruišeš sopstveni zaštitni omotač izgrađen od predrasuda i ko zna kada usvojenih mitova. Na tvom mestu, počeo bih taj proces od onog napisa iz „Večernjih novosti“ za koji verujem da ga još uvek čuvaš. Pođi odatle i vidi kuda će te to dovesti. Je li ta vest bila istinita ili ne? Ko je to napisao i zašto? Šta se zaista tada dešavalo?
I opet, verujem da ovo može da ti izgleda kao nametanje nekakvih ideoloških, teorijskih ili poetičkih stavova. Ali veruj mi da nije to u pitanju. Ne namećem ti nikakve zaključke, samo pokušavam da te nateram da reflektuješ na svoju poziciju, kako ideološku, tako i teorijsku i poetičku. Ne znam kakvi će biti rezultati te refleksije. Možda ćeš na kraju zaključiti da si bio u pravu all along. Ipak, probaj da načiniš taj napor. U izvesnom smislu, ja verujem da će on biti manji od ovog koji sada činiš ne bi li refleksiju izbegao. U suprotnom bojim se da ćeš se pretvoriti (veruj mi, već se pretvaraš) u ono što najviše prezireš – fanatičnog vernika koji ne priznaje ništa do sopstvenog mističnog iskustva.
Eto, toliko od mene.
Sve najbolje,
R.