Pre svega, najava romana sa zadnje korice i sa sajta izdavača obmanjuju narod i prenaglašavaju količinu i ulogu "gotskih" i senzacionalističkih elemenata, te zato, ako pohitate da ovo kupite kako biste čitali zaplet pun "podlih i izopаčenih opаtа, ubicа, sаtаnistkinjа, orgijаstičnih crnih misa...", ukratko knjigu koja, kako tvrdi Plato, "imа sve elemente gotik stilа" – zauzdajte malo svoje konje. Ima toga u nekim mikro-količinama, pred kraj, ali nedovoljno da bi se to uopšte isticalo kao naročito prominentno i bitno. FUKOOVO KLATNO ostaje kao znatno hororičniji Ekov roman od ovoga, a čak i IME RUŽE ima više "elemenata gotik stilа" nego li GROBLJE. Takođe, oba ta romana znatno su uspelija od ovoga.
PRAŠKO GROBLJE je solidna knjiga, ali suzdržavam se da je baš nazovem romanom. Ovo je, pre svega, usiljeni i književno neubedljiv pokušaj da se fikcionalizuje jedna prevelika gromada istorijske građe (druga polovina XIX i sam početak XX veka: ujedinjenje Italije, Francusko-pruski rat, Pariska komuna, Drajfus afera). Sad, ta istorijska građa je (uglavnom) interesantna po sebi, pa je i ova knjiga time sasvim čitljiva i poučna itd. ali je tu Ekova "zasluga" manje spisateljska a više istraživačko-kompilatorska, a kvaliteti koje knjiga poseduje pretežno su vanknjiževne prirode. Ne shvatite me pogrešno, njegov "ugao" u svemu tome je relativno originalan i umereno zanimljiv, izbor materijala je rečit, ali ipak, na kraju krajeva, ovo je knjiga koja zapravo ilustruje tezu da je stvarnost luđa od fikcije (proze), pa je namenjena pre svega onima koji u to veruju. Ja sam radije pretplatnik one Vajldove, da život (nevešto) oponaša umetnost.
A ta stvarnost, u knjizi, kreće se od meni savršeno nezanimljivih detalja 19-vekovne istorije Italije, kojima se u sitna crevca gnjavi na početku knjige, pa do mnogo zabavnijih (i lično mi bolje poznatih) zezanja u dekadentnom fin-de-siecle Parizu sa kojekakvim Rozenkrojcerima, masonima, spiritistima, okultistima i srodnoj bratiji. Mestimični šmek daje pomalo osobena vizura naratora, mizantropa, rasiste i mizogina, čije (politički i sexistički ne/korektne) tirade nisu uvek bez Đav'la i ima ih prilično duhovitih. Ipak, Eko se previše zaneo u svom osuđivanju tog lika, i previše ga je groteskno karikirao, sa suviše prisutnim sudom pisca između redova i u samim redovima, a da bi ovaj bio nešto više od platforme za kritiku jednog svetonazora. Na primer, često se ponavljaju fraze sa sličnim konotacijama kao npr. "Mrzim žene iako o njima malo znam", i varijacije na to (zameniti "žene" sa: "Jevreji", "Nemci", "Rusi", "pederi" itd.), kao da Eko ne veruje inteligenciji svojih čitalaca pa im macolom stalno nabija u glavu, eksplicitnim rečenicama poput citirane, da su rasizam, nacionalizam i slične paranoje i fobije najčešće plod neznanja i nepoznavanja predmeta mržnje/straha. Poenta je tačna, ali je u romanu umetnički slabo, preočigledno izrečena.
Isto kao što je shizofreno podeljeni glavni junak upotrebljen kao platforma za Ekove ideje (tj. za ismevanje onih s kojima se ne slaže), isto tako je Eko upotrebio formu feljton-romana (odnosno – pantljičare, što bi reko pokojni Ranko Munitić) za nizanje grdnih spletki kroz koje se, po njemu, ogleda tajna istorija modernog doba, začetog u 19. veku da bi eksplodiralo u 20-om, a sve zahvaljujući spisu koji će, na kraju – odnosno na početku svoje najmasovnije primene, prvo u Rusiji a onda u naci-Nemačkoj – postati poznat i do danas slavan kao PROTOKOLI SIONSKIH MUDRACA. Pritom su blaćenje i demonizovanje Jevreja, sprovedeni zahvaljujući tom i sličnim mu konstruktima, upotrebljeni kao paradigma demonizovanja bilo koje Drugosti, po istovetnim zakonitostima i strategijama ocrnjivanja različitih: Jevreji, Komunisti, Srbi, pederi, sektaši, ateisti... Popuniti prazno mesto po potrebi, jer kao što reče Panonski Govnar, "princip je isti, sve su ostalo nijanse".
Istina, Eko ovom prilikom upadljivo zaobilazi Englesku, i njenu ogromnu ulogu u zamešateljstvima i prljavim intrigama i špijunskim podlostima tog doba – a time ne mislim samo na Džeka Trboseka, i njegovo okultno "porađanje" 20. veka, ilustrovano u crtanom romanu FROM HELL! Ova engleska rupa suviše je velika da bi se mogla tek tako preskočiti: da ne govorimo o tome da veza između engleskih Masona, Zlatne Zore i sličnih organizacija (te veze Kroulija sa tajnim službama, kontrašpijunaža, prevare, falsifikati, obmane i čitave KNJIGE LAŽI proizvedeni od strane tih "ezoteričnih" družina) zaslužuju možda i zasebnu knjigu – koja bi bila prirodni, još uzbudljiviji nastavak Ekove!
Najsnažniji efekat koji PRAŠKO GROBLJE proizvodi jeste užasavajuće razbijanje i poslednjih iluzija o istoriji i njenim "procesima", o zvaničnim verzijama velikih događaja, o "spontanim" dešavanjima naroda, o pokretima, buntovnicima, fridom fajterima i anarhistima i teroristima, o pravim uzrocima i povodima za ratove... Daleko od toga da je Eko otkrio toplu vodu o lažima i falsifikatima koji upravljaju našom "stvarnošću" – pa to je toliko opšte mesto da je poznato čak i uličnim filozofima poput ovoga, koji je to savršeno jezgrovito sažeo:
Međutim, uzevši za glavnog junaka vrhunskog falsifikatora, i uplićući ga u većinu krupnih gadarija poznog 19. veka u kojima je njegova ekspertiza bila od koristi, Eko uspeva da akumulira efekat kakav nikad nisam osetio ovako snažno: skoro vrtoglavo podrivanje bilo kakve "istorijske istine", razbijanje i poslednjeg tračka verovanja u verzije koje "znamo", anihilacija i poslednjeg atoma poverenja u vlast i njene javne a kamo li tajne službe. Istovremeno, Eko uspeva da izvede zaista redak trik: da ima i jare i pare, tj. i da pojede kolač i da mu on ostane ceo – naime, on istovremeno parodira koncept "vladara iz senke" kao manipulativne meta-fikcije, ali ga takođe i osnažuje jer pokazuje da "vladari iz senke" zaista postoje ("oni koji ostaju čak i kada se vlade promene"), i da su naročito skloni da manipulišu storijama o "vladarima iz senke" koje su sami sročili!
Jedno od pronicljivijih otkrovenja koje ova knjiga nudi jeste i uloga petparačkih, feljtonskih, palp romana u kreiranju i širenju laži kao opštepoznatih istina (s posebnim osvrtom na Ežena Sija i njegovog Jevrejina lutalicu) čime se i ovde raskrinkava naglašena ideologizovanost navodno "nedužne", zabavne, pop-kulture: "Čitaoci naprosto gutaju doživljaje na kopnu i moru ili kriminalističke priče iz čistog zadovoljstva, a potom brzo zaboravljaju ono što su saznali, a kad im se nešto što su pročitali u nekom romanu predstavi kao istinit događaj, samo se nejasno sećaju da su to negde već čuli, i da ta priča samo potvrđuje njihova verovanja" (str. 330).
Na primer, ako jedan petparački horor-akcioni-ratni-triler-kvaziistorijski roman - u kome su nacisti i četnici oličenja gospodstva i kulture, a proleteri i komunisti isključivo karikaturalna zadrigla gamad - kao što je to KONSTANTINOVO RASKRŠĆE, postane bestseler u Srbiji danas, i dobije nekoliko značajnih književnih (?) nagrada, a svog autora pretvori u uspešnog kafedžiju – onda to ne može biti slučajno... Takođe, ne treba da čudi da narod koji, kako reče Čerčil, proizvede više istorije nego što je sposoban da je svari, i dan-danas najradije guta tzv. "istorijske" romane (fakat: oni su sada najprodavaniji pod-žanr kod Lagune, ispred trilera i ljubića i fantazije, a otprilike u rangu ženskih trač-bljuvotina i populističko-dnevnopolitičkih autobiografskih naklapanja medijskih zvezda)...
A putanja od palpa do prestiža ne treba nikoga da čudi, kao ni u politici ona od disidenta do predsednika, jer "svi revolucionari vremenom postanu zaštitnici prestola i oltara" (str. 369). Ili pak neosetni prelaz od sataniste do pobožnog katolika, od sektaša do uvaženog člana društva na visokoj poziciji. Roman je meni lično bio najzabavniji u deonicama u kojima se razotkriva krajnje prizemno politikantstvo "ezoteričnih" društava i sekti u Parizu potkraj XIX veka, kao i njihove režirane "seanse", iskonstruisani "transkripti" izveštaja s one strane, te rasistički i religiozno zadahnuti falsifikati u njihovim glasilima potajno finansiranim od strane – koga drugog? – nego Katoličke crkve, te najzlikovačkije i najpodmuklije institucije u svekolikoj istoriji čovečanstva prema kojoj su Hitlerovi nacisti najbedniji amateri i klovnovi...
Sve u svemu, ovo je knjiga koja će vrednija biti poklonicima non-fiction ("istorijskih") fikcija nego li poklonicima dobre proze, mada je u svakom slučaju vredna čitanja. Oni koji pažljivo čitaju između redova, a da istovremeno drugim okom prate šta se zbiva oko njih, možda će uočiti i neke vrlo intrigantne paralele sa dešavanjima kao što je tzv. "Occupy Wall Street" i sličnim paradama za naivne, kratkovide i zaboravne, u svetu i kod nas.