U 2011-oj bila su dva važna DD jubileja.
Prvi: 25 godina od izlaska prve epizode DILANA DOGA - oktobar 1986, "L'alba dei morti viventi" ("Dawn of the Living Dead"), a u Dnevnikovom prepevu: DOKTOR KSABARAS.
Drugi: 50. broj DILANA DOGA u izdanju Veselog Četvrtka.
Potonji jubilej naročito je vredan u našim lokalnim razmerama; naime, nekoliko drugih, slabijih izdavača, pokušavalo je, nakon ratne pauze 1990-ih, da ponovo krene s Dilanom, ali su odreda propali posle 3-6 brojeva. Zato sam, sećam se, i ja bio među brojnim skepticima koji su, pre malo više od 4 godine, pojavu Četvrtkove Dilan rezurekcije dočekali sa: "A ovaj će, kao, da potraje?"
Na svu sreću, zdrava skepsa u tom konkretnom slučaju demantovana je prilično ubedljivo: za ovo vreme VČ nam je pružio ne samo 50 potpuno novih DILAN epizoda, nego i desetine specijalnih izdanja i, meni lično najvažnije, DILAN KNJIGE – tvrdo-koričena čvrsto-šivena savršeno-štampana iznova-prevedena sjajnim-tekstovima-praćena tri-u-jednom izdanja svih DILAN epizoda, od prve pa naovamo. Potonja edicija takođe slavi mini-jubilej, sa do sada objavljenih 15 knjiga (što će reći, pokrivenih prvih 45 epizoda).
Iskren da budem, sama epizoda kojoj se posrećilo da kod VČ bude jubilarna, pedeseta, baš i nije neka. "Iz daleke galaksije" je tek prosečan primerak novijih DILAN epizoda, gde je horor potisnut, skrajnut, a u centru pažnje je "whodunnit". Zaplet:
Petnaest godina posle ubistva njegove bake i deke, koje se desilo kada je on bio samo mali dečak, pisac naučne-fantastike Luc Faraday, je tek polako počeo da se oporavlja od ovog uznemirujućeg događaja. I dan danas, on se savršeno jasno seća da napadači nisu - kao što je i na sudu posvedočio - članovi neke bande uličnih kriminalaca, već strašni monstrumi iz svemira. Kako bi saznao istinu o svojoj prošlosti, Luc angažuje Dilana Doga da ode sa njim u Holandiju, u njegov rodni grad, gde je sve i počelo... i gde će se sada, posle toliko godina, sve završiti.
Što se mene tiče, kad god čujem pitanje "whodunnit", moj odgovor je: "hookers"! Ili, alternativnim spelingom, "who cares?" Mislim, zabole me za nekakav glomazni krimić na selu sa 300 osumnjičenih, i sa njihovim međusobnim sapunskooperskim trvenjima i razmiricama i strastima: da mi je do toga, čitao bih Agotu Hristos, a ne Dilana. U tu gomilu crvenih haringi ubačeni su i neki, kao, vanzemaljci – ali tako bezvezno i providno (i apsurdno: alieni sa maskama-džejsonovačama!) da je smesta očito -i nije nikakav spojler- ako kažem da ovde nema ništa izvan ove planete, da je dosadni, prizemni ljudski faktor iza svih tih ubistava. A ona su, da patnja bude veća, uglavnom offscreen, tako da u ovoj epizodi imamo tužan odmak ne samo od žanra (horror) nego i od podžanra (splatter) kojim se nekada davno, pre mnogo godina, DILAN odlikovao.
No, šta se tu može? Scenario Luiđija Minjaka je podnošljiv, za to što jeste ("whodunnit"), istina sa previše zbrzanim, telegrafisanim razrešenjem ko je tu koga kako i zašto jebo, kao da je ikoga uopšte briga, a standardno okej je i Roijev crtež, ali zaista – ništa za pamćenje.
Međutim, postoje u ovom Četvrtkovom izdanju i neki bonusi koji ga čine vrednim preporuke: naime, redakcija se za ovaj mini-jubilej isprsila sa nekoliko extra tekstova na desetak dodatnih stranica na kraju broja. Najzanimljiviji među njima jeste jedan od retkih intervjua sa Ticijanom Sklavijem – detaljno prepričan.
Zatim, tu su kratki ali vredni osvrti na Dilana od strane nekih od njegovih scenarista: Ruju, Kjaveroti, Barbato, Minjako. Najzad, trojica autora esejističko-analitičkih tekstova iz knjiga o DILANU prozborili su koju, iz svog ugla, o tome šta ovaj strip njima znači: Vladimir Tadić priznaje da mu je dugo vremena i mnogo odupiranja (i plašenja) trebalo dok se nije navukao na ovaj strip; Nikola Todorović skrušeno priznaje da je "doktorirao na dilandogologiji", da mu je "san da postane Dilan", i da mu je životni moto – disanje iz hobija. Tu je, na samom kraju, i Dejan Ognjanović, koji je na temu dilandogologije imao najkraću i najjezgrovitiju izjavu:
"Stripovi o Dilanu Dogu naročito su mi dragi ne toliko zbog svog osnovnog žanra, horora, u okviru kojega ima i mnogo drugih junaka i stripova, koliko zbog svog odnosa prema životu, iliti svetonazora, koji je izrazito apsurdistički i egzistencijalistički, ali je iskazan na nenametljiv, prijemčiv, popularan način. Ukratko rečeno, ovaj (anti)junak i njegove avanture sadrže za moj ukus savršeni spoj ekscentričnog šarma, crnog humora, bizarne erotike, pomerene filozofije, (ne)konvencionalne strave i užasa, patetičnih monstruma, žestoke krvi, kao i melanholije, otuđenosti, usamljenosti, misterije, grozote, nadrealizma, lepote, morbidnosti i poezije. Nijedan drugi strip nema sve ove elemente, a naročito ne u ovako savršenom skladu. Ako tome dodam natprosečno dobre crtače, globalno posmatrano, za jedan komercijalan strip, kao i emotivnu vezanost za strip koji sam pratio od samih njegovih početaka (Dnevnikova izdanja), onda je jasno da Dilan i nema pravu konkurenciju što se mene tiče."
Dakle, mogu samo da se pridružim uskliku redakcije: poželimo Dilanu barem još stotinu vampira, pa i Juda plesača, ako je nekome do plesanja!