KRVAVA ROMANSA Aleksandra Aže jedan je od najneshvaćenijih
horora svih vremena. Na njegovom (ne)razumevanju pali su ne samo bezbrojni
horor "fanovi" i internetski prikazivači, nego i neki od
najuglednijih filmskih kritičara i teoretičara. Prosto je frustrirajuće posmatrati
njihov hor koji uglas peva: "nije loš film, ali kvari ga besmisleni
preokret".
Zbunjen i iritiran toliko
nepažljivim gledanjem filma koji, ipak, nije nekakva hermetička mega-slojevita
tirada samo za ezoterike nego "samo" jedan vanredno pametno
metafilmski (a naročito metažanrovski) struktuiran horor, pre nekoliko godina
napisao sam naučni rad u kome
pokazujem da je zloglasni preokret zapravo VRLO smislen – čak, da na njemu
počivaju neki od većih kvaliteta ovog ionako odličnog filma, a da upravo taj
preokret izdiže HAUTE TENSION iz ranga "samo" odličnog slešera
– do nivoa revolucionarnog, antologijskog, izuzetnog dela.
Ovaj rad
objavljen je u ZBORNIKU FDU (Zbornik
radova Fakulteta dramskih umetnosti, br. 16, Beograd, 2009, str. 67-80) a
nešto drugačija verzija, na engleskom, biće uskoro objavljena u jednom
prestižnom zborniku u Engleskoj (o tome više detalja uskoro). I jedna i druga
verzija ovog eseja, nažalost, morale su da budu skraćene zbog prostornih
ograničenja časopisa, odnosno knjige. Puna verzija ovog eseja, duža otprilike
za jednu trećinu ako ne i malo više od ove dole, možda će se uskoro naći u FILAŽU...
Dakle, svi vi
koji ste do sada živeli u zabludi da je preokret u filmu HAUTE TENSION glup,
bezvezan, nepotreban, štetan i tome slično – krajnje je vreme da progledate, uz
pomoć okultnog okuliste, dr Ognjanovića.
Gulovo OBJAŠNJENJE
(TM) nalazi se ispod.
Dejan Ognjanović
ROD, POL I MONSTRUOZNA
SEKSUALNOST U SLEŠER FILMU (KRVAVA
ROMANSA ALEKSANDRA AŽE)
Apstrakt: Ovaj
esej bavi se napetošću i šokom proizvedenim nestabilnošću (rodnog) identiteta
ubica u horor filmovima. Esej istražuje ambivalentnost slešera (pod-žanra
horora) prema pitanjima seksualnosti, i s njim povezanim konceptom
"monstruoznosti". U središtu pažnje je analiza francuskog slešera Krvava romansa (Haute Tension / High
Tension / Switchblade Romance, 2003) Aleksandra
Aže. Njegova izražena žanrovska samosvest proizvodi podsticajan
"dijalog" sa prethodnicima i njihovim konvencijama, a "rodni
preokret" je centralan za njegov zaplet i značenje. Film je inovativan jer
u jednu figuru spaja dva tipska lika slešera: "Poslednju Devojku"
(eng. "The Final Girl"), onako kako ovaj lik definiše Carol J.
Clover, i "Monstruma", odnosno ubicu. Ovim postupkom se tradicija
slešera obogaćuje, reinterpretira, ali i ogoljava. Namera eseja je da rasvetli
ambivalentnosti slešer horora kroz primere iz filma Krvava romansa i
da, oslanjajući se na definicije slešera kod Carol J. Clover i određenje
"monstruoznog roda" kod Judith Halberstam, rastumači odnos ovog
pod-žanra prema pitanjima muškosti i ženskosti, normalnosti i monstruoznosti.
Ključne reči: slešer, horor, rodni identitet, šok, preokret,
napetost, monstrum, homoseksualnost (lezbijstvo), "Poslednja Devojka", Krvava romansa
Horor, prema određenju Linde Vilijams, spada u
"telesne žanrove"; zajedno sa pornografijom i melodramom, on je
definisan telesnom reakcijom koju treba da izazove: "Telesni spektakl se
najsenzacionalističkije nalazi u prikazu orgazma u pornografiji, u prikazu
nasilja i užasa u hororu, i u prikazu plakanja u melodrami" (Williams,
1995:142). Žmarci koje taj žanr izaziva često imaju svoje uzroke u izvorima
istovremeno zastrašujućim i erotski uzbudljivim, na taj način prizivajući spoj
Erosa i Tanatosa, tako karakterističan za horor. Ovaj žanr je oduvek počivao na
ovaploćenim seksualnim metaforama, još od doba gotskih zlikovaca i krvoločnih
aristokrata usmerenih ka vrlim mladim damama, a u modernom hororu seksualna
simbolika često se ogleda u falusnom hladnom oružju koje i dalje najčešće
probada vrle (?) mlade dame.
Međutim,
čak i u žanru toliko prožetom seksualnom ikonografijom i simbolikom, postoji
pod-žanr u kome se čini da je seksualnost u središtu pažnje; u pitanju je tzv.
"slešer" (eng. slasher), koga Kerol Klover ovako definiše: "Na
dnu horor gomile počiva slešer (ili splater ili stalker ili šoker) film; to je beskrajno
plodan zaplet o psiho-ubici koji kolje niz pretežno ženskih žrtava, jednu po
jednu, sve dok nije savladan ili ubijen, najčešće od strane jedne devojke koja
je preživela" (Clover, 1992:21). Izgleda da je glavni razlog
postojanja ove vrste filma da pruži prizore ženskih tela koja su ogoljena,
mučena, probadana i komadana: "Bez posredovanja onostrane fantastike,
prividno drugog zapleta, zverskih preobražaja ili civilizovane rutine, slešer
filmovi nas na iznenađujuće direktan način suočavaju sa svetom u kome su muško
i žensko direktno suprotstavljeni ali u kome su, u isto vreme, muškost i
ženskost više stanja uma nego li tela" (Clover, 1992:22).
Navedena
tvrdnja je značajna zato što ukazuje na dve važne stvari: 1) horor je žanr u
kome rat polova dobija neke od svojih najdirektijih i najeksplicitnijih
ispoljavanja u okvirima popularne kulture; i 2) polovi u ovom ratu nisu onoliko
fiksirani i nepromenjivi kako se možda čine.
Brojni
ključni naslovi slešera komplikuju ovaj rat polova time što pred kraj filma
sadrže preokret koji se tiče pola ubice. Taj trend počinje od pra-začetnika
slešera, Psiha Alfreda Hičkoka (Psycho, 1960, Alfred Hitchcock). Hičkok
je bio prvi reditelj koji je od ubistva zgodne obnažene mlade žene napravio
spektakl. Bio je, takođe, prvi koji je publiku šokirao ubistvom naizgled glavne
junakinje pre okončane polovine filma. Ali njegovo najveće izvrtanje
gledalačkih očekivanja sastojalo se u tome što je publiku naveo da veruje kako
je ubica žena, samo da bi na kraju "nju" razotkrio kao – muškarca u
suknji i sa perikom.
Sa
Normanom Bejtsom, ubicom iz Psiha,
istorija slešera je neraskidiva od seksualno ambivalentnih ubica:
transseksualaca, biseksualaca, skrivenih ili otvorenih homoseksualaca, nevinih
i stidljivih "maminih sinova", momaka odgojenih kao devojčice, itd.
Njihova seksualna zbunjenost nije samo obavezni psihološki alibi, već ključan
aspekt njihove "monstruoznosti". Ono što nakazu ili čudovište čini
zastrašujućim upravo je njegovo odupiranje kategorijama i ustaljenim granicama,
tj. činjenica da je u pitanju stvor koji egzistira izvan uobičajenih
polariteta.
Monstrumi
slešer filmova najčešće su ljudski a ne natprirodni. Njihova različitost ne
ogleda se u njihovoj pojavnosti (jer nemaju krljušt, kandže ili pipke) već u
njihovoj suštini, u nevidljivom delu njihovog bića koje je na neki način
pomereno u odnosu na uobičajene parametre. Oni nisu nakaze samo zato što
ubijaju, već zato što nisu ni muški ni ženski. Oni su amorfni, ambivalentni, ni
ovde ni tamo, te zato nemogućnost publike da ih na bezbedan način smesti u bilo
koju kategoriju sačinjava dobar deo njihove monstruoznosti. Fluidnost njihovog
roda omogućava im da prelaze granicu muško-žensko i tako šokiraju publiku
naviknutu na ili/ili podele.
U slešeru postoje dve glavne vrste rodnih
preokreta: 1) muškarci "obučeni da ubiju" kao žene, i 2) žene u
muškoj odeći. Prvi slučaj je učestaliji, a primeri se nalaze u filmovima kao
što su Psiho, Obučena da ubije (Dressed to
Kill, 1980, Brian de Palma), Sleepaway
Camp (Robert Hiltzik, 1983). S druge strane, istaknuti primeri u
kojima se iza naizgled muških ubica zapravo kriju žene jesu Tajna napuštene kuće (Profondo Rosso, Dario Argento, 1975) i
Petak 13-ti (Friday the 13th, Sean Cunningham, 1980).
Muškarci u ženskoj odeći čudovišni su zato što su se odrekli muškosti i
ponizili se oblačeći žensku odeću, pa su primorani da se "dokazuju"
falusoidnim nožem. Odbojni i monstruozni su zato što pokazuju mogućnost da bi
neki muškarci mogli poželeti da budu nešto drugo a ne muškarci. S druge strane,
žene pod muškom maskom monstruozne su zato što uzurpiraju ulogu koja nije
njihova, kroz kvalitete koji se tradicionalno smatraju muškim: dominacija,
agresija, nasilje. Prema ovome sledi da čovek mora da bude seksualni
"devijant" da bi poželeo da bude ne-muško; žena je monstrum već samim
tim što je poželela da se ponaša kao muško.
Iz ovoga proističe da je slešer
posvećen kodifikaciji rodnih uloga zato što je utemeljen u status quo definicijama (patrijarhalne, heteroseksualne, monogamne)
normalnosti i sa jasnim polaritetima: muško i žensko. Monstrum je, u tom
kontekstu, lik koji prkosi propisanim ulogama i polaritetima. Ali u slešeru
postoji paradoks: iako sâm ubica stoji izvan norme, u zapletima ovih filmova on
postaje nenamerni (?) branilac norme time što ima funkciju onoga koji kažnjava
prekršioce norme (promiskuitetni adolescenti u Petku 13-tom, seksualno aktivna i neverna supruga u Obučenoj da ubije).
Ako prihvatimo kvalifikaciju Robina
Vuda da "progresivnost horor filma ovisi djelomice o sposobnosti čudovišta
da izazove simpatiju" (Wood, 1989:144), onda način na koji su monstrumi
prikazani u slešerima ovaj pod-žanr nužno čine "reakcionarnim". Oni
su, u tom smislu, korak unazad čak i u poređenju sa Univerzalovim klasičnim
filmovima o čudovištima iz 1930-ih, a još očiglednije su takvi kada se uporede
sa hororima koje su u vreme procvata slešera (1978-1988) radili autori kao što
su Džordž Romero (George Romero), Lari Koen (Larry Cohen), Dejvid
Kronenberg (David Cronenberg) i drugi. U filmovima navedenih autora koncepti
dobra i zla, ispravnog i pogrešnog, normalnog i monstruoznog stalno se
preispituju, dok su u slešeru oni najčešće samopodrazumevajući. Prema Vudu,
određenje monstruma služi samo da učvrsti upitne aksiome jedne kulture
utemeljene na nasilju i potiskivanju:
Dok su horor
filmovi tipično predstavljanje naše kulture, istaknuto prikazano čudovište mora
neizbježno biti zlo: ono što se potiskuje (i individualno i unutar cijele
kulture) mora se uvijek vratiti u obliku prijetnje, ono što svijest gleda kao ružno,
užasno, obsceno. Moglo bi se reći da su horor filmovi napredni točno do onog
stupnja kad se odbijaju zadovoljiti tim jednostavnim prikazom – do stupnja kad
eksplicitno ili implicitno, svjesno ili nesvjesno, oni modificiraju,
postavljaju pitanje, izazivaju i traže da izmjene taj prikaz. Sva čudovišta su
po definiciji destruktivna, ali ta njihova destruktivnost može se na različite
načine objasniti, oprostiti i opravdati. Ako se identificira ono što je
potisnuto s 'inkarnacijom zla' (to je prije metafizička nego socijalna
definicija) to automatski sugerira da se jedino može boriti da to i dalje
ostane potisnuto (Wood, 1989:143-44).
Posmatrani
u ovom svetlu, monstrumi iz slešer filmova užasni su i opsceni samim tim što na
svetlo iznose izobličene produkte potiskivanja: njihovi ožiljci podsećaju nas
na cenu plaćenu "normalnosti", odnosno na nakaznost u koju su
dovedeni oni koji ne mogu da budu deo zajednice "normalnih".
Monstrumi
u slešerima retko izazivaju išta nalik simpatiji. Najviše čemu se mogu nadati
jeste da budu prikazani kao patetični (poput homoseksualca u filmu Tajna napuštene kuće), ali još uvek
zaslužni spektakularno krvave, katarzične pogibije. Gledalac u tom slučaju
aplaudira stradanju čudovišta, jer ono ima efekat eutanazije za nakazu kojoj je
bolje da bude mrtva. Niko ne plače kada monstrum u slešeru strada.
To nas dovodi
do francuskog filma Krvava romansa (Haute Tension aka Switchblade Romance, 2003) Aleksandra Aže (Alexandre Aja). On
preskače ironične slešere nastale nakon Vriska
(Scream, 1997), i vraća se zlatnom dobu slešera s početka 1980-ih. Vrisak je bio uspešan zato što se
zadovoljio time da na zabavan, postmoderan način prokomentariše slešer
tradiciju i njene klišee, ali bez radikalne izmene u konotacijama. Za razliku
od njega, Krvava romansa se pretvara
da verno sledi žanrovska pravila tokom većeg dela filma, sve do radikalnog
preokreta u poslednjih dvadesetak minuta, kojim se redefiniše ne samo
dotadašnji film, nego i pod-žanr kome pripada. Brojni kritičari uhvaćeni su
nespremni da se nose sa tim preokretom i njegovim značenjem.
Otud je namera
ovog teksta da pokaže smisao tog preokreta i način na koji on redefiniše rodne
uloge u modernom hororu, kao i koncept monstruoznog vezan za njih.
Poslednja Devojka i
Monstrum
Brojni
su kritičari, iz najprestižnijih filmskih časopisa, pali na razumevanju
preokreta u filmu Krvava romansa.
Rodžer Iber ga je optužio da ima rupu u zapletu dovoljnu da se kroz nju proveze
kamion (Ebert, 2005); kritičar San Francisco Gate-a zaključuje da film "na kraju
krajeva nema nikakvog smisla" (LaSalle, 2005); autor kritike u Village Voice-u misli da "preokret
'izduvava' film" (Holcomb, 2005), dok Mark Kermoud iz Sight and Sound-a piše da "jedina pogrešna nota je završni
preokret, koji dolazi više kao zbunjenost nego kao iznenađenje" (Kermode,
2004).
A
zapravo, ključevi za razumevanje filma nalaze se na dva mesta: u činjenici da
sva dešavanja u filmu kazuje nepouzdani
narator, i u alternativnom naslovu - Krvava
romansa. Onog trenutka kada se dešifruje smisao specifične perspektive iz
koje se dešavanja prikazuju, i kada se shvati priroda romanse koja je u centru
tih zbivanja, film je savršeno smislen, bez rupa u zapletu ili pogrešnih nota.
Krvava romansa počinje mozaičnim, isprva
nepovezanim kadrovima (iz ugla subjektivne kamere) u kojima izgleda da jednu
devojku neko juri kroz šumu. Ti kadrovi
su ispresecani stroboskopskim bleskovima farova automobila, i prizorom auta od
čijeg vozača devojka traži pomoć. Zatim je vidimo, s leđa, sa ozbiljnim
ožiljcima i modricama, u nekoj nedefinisanoj instituciji (bolnica?) gde
neprestano ponavlja "Nikome neću dozvoliti da stane između nas..."
Ovakav početak navodi nas na pomisao da je devojka za dlaku umakla nevidljivom
ubici, i da će njena naracija koja sledi predstavljati flešbek na događaje koji
su je doveli u stanje šoka u kome je sada. "Da li snimate?" pita ona,
a zatim počinje.
Njena
priča: ona se zove Mari (igra je Cecile de France) i zajedno sa drugaricom
Aleks (Maiwen) odlazi u njenu porodičnu kuću na selu. Već prve noći, neki
krupan, stariji muškarac (Philippe Nahon) upada u kuću, ubija Aleksinog oca,
majku i mlađeg brata, a devojku otima u svoj kamion. Mari se ušunja u kamion u
nameri da nekako spase drugaricu, što nakon brojnih krvavih događaja i uspe.
Međutim, umesto zahvalnosti za spas, odvezana drugarica je neobjašnjivo napada
i ranjava...
Stvarna
priča: Mari je psihički nestabilna devojka sa jakom fiksacijom na Aleks, prema
kojoj je vrlo posesivna. Mari ubija Aleksinu porodicu i vezanu Aleks vozi u
svom autu kroz noć, dok fantazira o psiho-ubici koji je, navodno, oteo njenu
dragu, i o sebi kao o vitezu na belom konju koji joj nesebično hrli u spas. Ne
postoji drugi ubica sem Mari; monstrum koga igra Nahon samo je projekcija njene
podeljene psihe, otelotvorenje potisnutog dela koji je vremenom deformisan i
pretvoren u nakazu. Ne postoji ubičin kamion: taj deo priče, vezan za Aleksinu
otmicu, plod je Marine fantazije. Aleks je sve vreme bila na zadnjem sedištu
Marinog auta. Pažljivim gledanjem filma moguće je videti suptilne naznake o
Marinoj podeljenoj prirodi i o pravoj prirodi dešavanja.
Revolucionarni
preokret koji Krvava romansa uvodi u
horor žanr ne sastoji se u tome što se za ubicu za koga smo verovali da je
muškarac ispostavlja da je zapravo žensko; preokret je dublji od mehaničke
maskarade. Šok koji uvodi Krvava romansa
proizvodi spoznaja da je lik koji je jasnim filmskim znacima na početku filma
predstavljen kao "Poslednja Devojka" – do kraja razotkriven kao
"Monstrum".
"Poslednja
Devojka" je tipski lik slešera, koga Kerol Klover ovako definiše:
Ona je ta koja
pronalazi unakažena tela svojih prijatelja i opaža pune razmere prethodećeg
užasa i svoje ugroženosti, koju proganjaju, pritešnjuju i ranjavaju; koju
vidimo kako vrišti, tetura se, ustaje i ponovo vrišti. Ona je peronifikacija
totalne prestravljenosti.... Jedino ona gleda smrti u oči, jedino ona nalazi
snagu bilo da zadrži ubicu dovoljno dugo dok je neko ne spasi (završetak A) ili
da ga sama ubije (završetak B)
(Clover, 1992:35).
Slešer
je drama koja se, u suštini, vodi između Poslednje Devojke i Monstruma; svi
ostali, bilo da su to predstavnici poretka (policija, psihijatri, profesori,
roditelji...) ili njeni drugovi, samo su sporedni likovi, najčešće predodređeni
za žrtve. Iako su po definiciji ova dva lika međusobno suprotstavljena i
osuđena na borbu do istrebljenja, ono što ih čini zanimljivim upravo je njihova
sličnost: po mnogo čemu, Poslednja Devojka je blizanac, ili odraz u ogledalu
Monstruma. Koren njihove sličnosti je to što su oboje otpadnici, odbačeni, sami
i različiti od ostalih.
Poslednja
Devojka je, jednom rečju, dečkasta. Baš kao što ubica nije potpuno muško, ona
nije sasvim žensko – u svakom slučaju, ne toliko kao njene drugarice. Njena
pamet, ozbiljnost, sposobnost u mehaničkim i praktičnim stvarima, kao i
seksualna suzdržanost izdvajaju je od ostalih devojaka i približavaju samim
momcima kojih se pribojava ili ih odbacuje, a da i ne govorimo o samom ubici (Clover, 1992:40).
Dve
stvari ovde vredi istaći:
1)
Poslednja Devojka ispoljava brojne osobine koje se obično smatraju muškim, i
često je čak i po izgledu muškobanjasta: kratke kose, obučena u farmerice i
neutralnu košulju ili majicu (bez dekoltea), sa malo ili nimalo šminke... Ona
oscilira između registara, i upravo ta nestalnost je osobina koju deli sa
Monstrumom.
2)
Poslednja Devojka poseduje brojne osobine kao i ubica, što joj, na kraju, i
omogućava da ga uništi.
a)
Oboje se razlikuju od svih drugih.
b)
Oboje su prikazani kao stidljivi, introvertni, naspram ekstrovertne,
promiskuitetne grupe adolescenata od koje se Devojka distancira a koju Monstrum
direktno napada.
c)
Oboje su monogamni, i strpljivi da čekaju onog Pravog/Pravu.
d)
Oboje ispoljavaju velike doze sadizma: od Monstruma se on i očekuje, ali na
kraju filma i Poslednja Devojka je primorana da pronađe "ubicu u
sebi" i da se Monstrumu suprotstavi sa podjednakim, ako ne i većim
sadizmom ako želi da preživi. Upravo taj skriveni sadista u njoj, koga
okolnosti isteraju napolje, jeste kvalitet koji je izdvaja od gomile
"normalnih" i približava "Monstrumu".
Ovako izgleda
situacija u klasičnom slešeru, na koji se Krvava
romansa samosvesno osvrće i koga nadograđuje. Sada je potrebno pronaći
odgovor na pitanja: šta se postiže osobenom vizurom pripovedanja (nepouzdani
narator), o kakvoj se romansi u ovom filmu radi, na koji način ovako
konstruisana priča osvetljava pitanja roda, pola i seksualnosti u hororu, te
kako Krvava romansa obogaćuje koncept
monstruoznog u ovom žanru. Do odgovora na ova pitanja može se doći kroz još
konkretnija pitanja, koja se tiču najvećih odstupanja ovog filma u odnosu na
tradiciju slešera:
1) Zašto Mari
uopšte ima dvojnika, koga igra drugi glumac?
2) Zašto je
Marin alter ego – muškarac?
3) Zašto Marin
dvojnik ne korespondira sa njenim izgledom? Odnosno, zbog čega ga igra znatno
stariji, neprivlačan glumac?
Romansa koja se ne usuđuje da kaže svoje
ime
1) Zašto Mari uopšte ima dvojnika, koga igra
drugi glumac?
Priča o
Marinoj podeljenoj ličnosti mogla je biti prikazana na konvencionalan Džekil i
Hajd način, sa jednim glumcem koji igra obe uloge. Ali, to bi bio sasvim drugi
film. Džekil i Hajd egzistiraju naizmenično, a ne istovremeno. Čitava poenta
osobene Marine monstruoznosti jeste u tome što je ona istovremeno i Poslednja Devojka i Monstrum. Za ovu konkretnu priču
ključno je prikazati shizofrenost njene situacije i podeljenost koja se ne može
simplifikovati na binarne skupove crnog i belog, dobrog i zlog, Džekila i
Hajda.
Mari je
postmoderni monstrum na koga su neprimenjive stare dihotomije i njima shodna
moralnost, o čemu Džudit Halberstam piše: "Ja tvrdim da Poslednja Devojka,
naročito ona kakvu otelotvoruje Streč [junakinja filma Teksaški masakr
motornom testerom 2, Tobe Hooper, 1986 –prim. au.], ne predstavlja dečaštvo
ili devojaštvo već monstruozni rod, rod koji prska, kida se po šavovima, a onda
je iznova zakrpljen kao nešto mnogo zbrkanije nego što je to muško ili
žensko" (Halberstam 1995:143). Mari je savršeno otelovljenje ove vrste
monstruma koji odbija da bude smešten u ograničeni raspon kategorija (muško,
žensko, homoseksualno…). To je "zbrkani" rod baš zato što negira
uobičajene granice.
Za film je od
ključne važnosti da publika oseća simpatiju prema junakinji: zato je ona na
početku uvedena kao prepoznatljivi tip, Poslednja Devojka. Tek na kraju
gledalac shvata da je svoju naklonost dao "Monstrumu" u koži Devojke.
U ovom filmu je Poslednja Devojka upotrebljena kako bi se gledaocu (potajno)
iznela Monstrumova tačka gledišta i kako bi se pružio objektivni korelat njegovog
podeljenog sveta i zbrkane percepcije.
Mudrost Krvave romanse je u tome što film ne prikazuje svoje
"čudovište" kao patetično, neshvaćeno stvorenje – sve do samog kraja.
Reditelj Aža je svestan da bi sveprisutna homofobija sprečila većinu gledalaca
da od početka saučestvuju sa otvoreno queer
junakinjom. Ipak, mnogi su se gledaoci nakon završnog preokreta zbog toga
osetili izdanim. Umesto da bude film o ludoj lezbijki koja ide okolo i ubija
ljude, Krvava romansa je potresan
film o nesuđenoj, nemogućoj ljubavi, te o razlozima koji je čine nemogućom, i
koji dovode do tragičnih posledica. Ona uporno ponavlja: "Nikome neću
dozvoliti da stane između nas..." Tužna je, ali i uzvišena, Marina
nesposobnost da shvati da sve stoji između nje i njene nesuđene ljubavnice.
2) Zašto je Marin alter ego – muškarac?
Njeno drugo ja
muško je zato što, u svetu određenom kroz jasno zacrtane binarne opcije, želeti
ženu spada u muške karakteristike. Ipak, upitno je da li je Mari lezbijka. To deluje kao najverovatnija opcija,
iako je slučaj možda komplikovaniji od toga.
Površno gledano, Mari ima nekolike
odlike bliske stereotipnom izgledu lezbijke: kratka kosa, androgine crte lica,
džins, neprestano pušenje. Ali, iste te "dečačke" karakteristike
odlikuju i Poslednju Devojku. Mada se čini gotovo neizbežnim da se lik Mari
tumači kao (potisnuta, pritajena) lezbijka, moglo bi se isto tako tvrditi da je
ona lezbijka (samo) onoliko koliko je Norman Bejts – transvestit. Aleksandar
Aža nagoveštava složeniju mogućnost u audio komentaru na DVD-u svog filma:
Ja mislim da je ovo film pre svega o
ljubavi, on je o odnosu između dve osobe. Možemo zamisliti isti film sa momkom
i devojkom, ili sa dva momka. Isto je. Ja nisam sebi kazao 'Napisaću priču o
lezbijki', to nije bila namera filma. Bilo je to samo prijateljstvo koje je
postalo malo prejako. Možda ona i nije toliko lezbijka, jer ona samo hoće da
bude njena najbolja drugarica. Možda (Mari) hoće da bude ista kao (Aleks), a ne
da bude sa njom (Aja, DVD:2004).
Pre
svega, nemoguće je zamisliti isti ovakav film sa momkom i devojkom kao
protagonistima. U heteroseksualnom kontekstu ne bi bilo potrebe za shizofrenim
rascepom. Zaplet Krvave romanse ima
smisla samo u homoseksualnom kontekstu. Jedino tada je tenzija između
pojavnosti i (pritajene) suštine dovoljno visoka da proizvede tako groteskno
čudovište i tako dramatične rezultate. U svakom slučaju, odlučivši da za glavne
junake ima dve devojke, Aža je mogao da se drži žanrovske pojavnosti, a da
istovremeno film prožme neuobičajenom, subverzivnom suštinom u podtekstu.
Posebno je inspirativan deo u kome
Aža nagoveštava da odnos ove dve devojke možda nije seksualan, ili bar da se ne
može u potpunosti redukovati na seksualnu komponentu. Možda Mari samo hoće da
bude Aleksina najbolja prijateljica. Možda želi da postane ista kao Aleks. To
nas vraća na koncept "monstruoznog pola" Džudit Halberstam, koji
prevazilazi uobičajene polaritete. Marina seksualna orijentacija možda jeste
potisnuta, skrivena ili neodređena, ali u svetu koji funkcioniše kroz binarne
skupove, ona mora da se svede na prepoznatljiv oblik, makar on bio i izobličen
u tom procesu. U ovom slučaju, njena žudnja prema drugoj devojci taj oblik
nužno čini – muškim.
3) Zašto Marin dvojnik ne korespondira sa
njenim izgledom? Odnosno, zbog čega ga igra znatno stariji, neprivlačan glumac?
Rod koji je silom uguran u unapred
fiksiran kalup neizbežno će izaći izobličen i deformisan. Nasilje koje je deo
tog procesa nužno proizvodi groteskno izvrtanje. U filmu je nejasno da li Mari
želi da joj Aleks bude ljubavnica, ili najbolja prijateljica, ili dvojnica; ali
šta god da želi, to spada u oblast neprihvatljivog, ekscesa. A koncept
neprihvatljivog i preteranog dovodi do kreiranja monstruma.
Alter ego ove mlade, zgodne devojke
ne može da bude mlad, vitak, zgodan muškarac. U pitanju je iskrivljeni lik u ogledalu. Taj odraz je groteskna parodija tihog,
bezličnog ubice iz slešer pod-žanra čija je funkcija kažnjavanje razuzdane
omladine. On je oličenje ideologije "seks je loš", a njegov glas čuje
se već na početku filma, tokom razgovora dveju devojaka u autu. Mari se žali
što je Aleks ostavila samu na nedavnoj žurci i otišla sa ko zna kim, a kada
Aleks kaže da je to bilo vredno truda, Mari odvraća: "Kakva kurva", i
nastavlja da je naziva: "fufa" i "profuknjača". Kada bi
Džejson i Majkl Majers (ubice iz serijala Petak
13-ti i Noć veštica) govorili,
koristili bi slične izraze da opišu njenu slobodnu seksualnost.
Kada, u kasnijem razgovoru, Aleks
kaže da će Mari završiti kao usedelica, ova odvraća: "Ja nisam kurva kao
ti." Puritanski svetonazor oličen je u predodređenim i nepromenjivim
ili/ili kategorijama: neko može da bude ili (devičanska) "usedelica"
ili (razvratna) "kurva". U svetlu ovoga, možda Marin alter-ego ne
otima Aleks kako bi je silovao, već da bi je preobratio ka vrlinama čednosti,
ili barem monogamije? Zbog toga ubica ima pojavnost krupne, starije, očinske
figure, kao oličenja represije i prinude.
"Ubica"
(zapravo, Marin alter-ego) otelovljuje glavne karakteristike klasičnih slešera
i njihove reakcionarne ideologije. Ali i tu postoji preokret: umesto da takvu
ideologiju podupire, Krvava romansa
je kritikuje, pokazujući negativan, monstruozan, shizofreni učinak koji ona
može imati na one koji se ne uklapaju u klišee, a ipak je inkorporiraju kao deo
svoje psihe. Film nas navodi da mrzimo ubicu, a ne Mari, jer jasno pokazuje
razloge koji nju čine monstruoznom.
U postmodernom gotiku mi više ne
pokušavamo da identifikujemo monstruma i da utanačimo oblike njegove/njene
deformisanosti, već nas umesto toga postmoderni gotik upozorava da budemo
sumnjičavi prema lovcima na čudovišta, proizvođačima čudovišta, i iznad svega,
prema diskursima posvećenim čistoti i nevinosti. Monstrum uvek predstavlja
remećenje kategorija, razaranje granica i prisustvo nečistoća, i zato su nam
monstrumi potrebni, kao što nam treba i da prepoznamo i slavimo naše sopstvene
monstruoznosti (Halberstam 1995:27).
Diskursi
posvećeni čistoti i nevinosti u ovom filmu pokazuju se kao izazivači
shizofrenije: uvek spremni da nekoga žigošu kao "kurvu",
"fufu", "profuknjaču", ti puritanci su pravi tvorci
čudovišta. Najopasniji među njima je onaj inkorporirani, puritanac iznutra,
koji nas nagoni da same sebe progonimo u košmarima poput onog kojim počinje Krvava romansa.
Uobičajena
percepcija muškog homoseksualca je da je to muškarac ukaljan ženskim osobinama:
"Ženskost ovde služi kao izvor monstruozne okaljanosti: muški
homoseksualac ili queer je monstruozan baš zato jer otelotvoruje ženske
karakteristike, bilo kroz otvoreno ponašanje ili kroz izbor seksualnih objekata
tradicionalno rezervisanih za žene (Benshoff 2002: 107)." U Marinom
slučaju važi obrnuto: tu je žena okaljana otelovljenim karakteristikama onoga
što se poima kao tipično muško (šovinističko) ponašanje. Ako je lezbijka "monstruozna"
zato što za seksualni objekat bira onaj tradicionalno rezervisan za muškarce,
onda će njen muški trag biti otelovljen kroz nerealistički preteranu karikaturu
"muškosti". Kao što neki muški homoseksualci poprimaju gestikulaciju,
način govora i čitavu psihu onoga što se društveno poima kao "žensko"
(iako se retko koja žena ponaša ili govori na taj način), na sličan način
nastaje i Marina "muška" persona (opsednuta seksom i alkoholom): kao
proizvod predrasuda i binarnog, ili/ili načina razmišljanja tipičnog za čitavo
društvo.
Monstrum iznutra
Iz gornje analize jasno je da Krvava romansa re-konstruiše ideologiju
slešera tako što zamenjuje njegov puritanski, retrogradni odnos prema
"monstrumu" kao oličenju restriktivne norme (kazna za
"grehe") jednim složenijim slikanjem čudovišnog koji je u skladu sa
tendencijom prema kojoj je "monstrum manje figura spoljašnje pretnje
suštinski dobrom društvenom poretku, a više je prenaglašavanje najnormalnijih
odlika tog istog poretka" (Ryan and Kellner 1990:179). Ažin film se
distancira od jasne dihotomije društvo = dobro, monstrum = zlo, i zapravo
pokazuje "monstruma" kao proizvod društvenog, kulturnog aparata koji
formira individualnost. Monstrum je, dakle, "ekstremna verzija
marginalizacije, zazorno epistemološko sredstvo suštinsko za mehanizme
stvaranja poremećenosti i formiranja individualnosti […], šifra ili patern ili
prisustvo ili odsustvo koje remeti ono što je bilo konstruisano da se pojmi kao
prirodno, ljudsko" (Cohen, 1996:ix).
Ono
što čini Krvavu romansu potresnim,
ali i podsticajnim filmom, jeste tragedija "čudovišta" nesposobnog da
sa sebe zbaci aparat kojim društvo proizvodi monstrume. Konkretno, Marin glavni
problem nije njen "monstruozni pol" koji je goni ka
"neprikladnom" objektu. Njen problem je što živi u društvu u kome se
takva žudnja još uvek doživljava kao monstruozna, zbog čega se i njena žudnja
materijalizuje kroz alter-ego lik šovinističkog sadiste. Krvava romansa homoseksualnost ne prikazuje kao monstruoznu (kako,
inače, u klasičnom slešeru najčešće biva), već nas, svojom osobenom strukturom,
stavlja u kožu jedne osobe pretvorene u monstruma, i navodi na simpatiju sa
njom pokazujući stvari iz njene perspektive. Međutim, film se ne može svesti na
gej ili lezbijski manifest. Umesto da monstruma koristi kao metaforu za
homoseksualnost, Ažin film implicira homoseksualnost kao metaforu za
pretvaranje u čudovišta svih onih odbačenih, izdvojenih,
"nenormalnih".
Krvava romansa
pokazuje da su Poslednja Devojka i Monstrum srodnici, blizanci suprotnih polova
ali jednako "queer" roda. Oba ova tipska lika slešera, onako kako su
reinterpretirani u ovom filmu, "zahtevaju nove rečnike seksualnosti koji
prihvataju seksualnosti i polove kao stilove, a ne kao životne stilove, kao
fikcije a ne kao fakte života, kao potencijale a ne kao fiksirane identitete
(Halberstam 1999:125). Po tom svom postupku preispitivanja i zamagljivanja
razlika između polova, kao i između likova Poslednje Devojke i Monstruma, Krvava romansa se samosvesno nadovezuje
na tradiciju započetu Hičkokovim Psihom,
povodom koga Linda Vilijams kaže:
Jer, ono što je zaista jezivo u vezi
sa tim filmom je upravo činjenica da na kraju ne možemo biti sigurni ni u rod
ni u pol onoga što plaši nas, ili likove u filmu. Upravo je ta vrsta
dislokacija u tom filmu – između normalnog i psihotičnog; između muškog i
ženskog; između Erosa i straha; pa čak i između poznatog hičkokovskog saspensa
i jedne nove, otvoreno na polu i rodu zasnovane strave – konstituisala
istorijski posmatrano novu vrstu užasa u Psihu
(Williams, 2001).
Ovu
novu vrstu monstruma, koju je Hičkok uveo u film, i čija je nestabilnost
zasnovana na nejasnom polu, a koja zastrašuje, zbunjuje i privlači baš zbog
svoje neodređenosti, izvan ili/ili opcija, Aleksandar Aža na mudar način
prilagođava filmu XXI veka. Umesto da samo reciklira žanrovske klišee, Krvava romansa zapravo vraća inicijalnu
zrelost pod-žanru degradiranom nakon Hičkokovih dana tako što primenjuje
postmoderni, progresivni pristup rodnoj politici horor filma. Identifikujući
Poslednju Devojku sa Monstrumom on samo do logičnog zaključka dovodi tendenciju
inherentnu najprogresivnijim predstavnicima horora, i još jednom podseća koliko
je bliska i tanka granica između "normalnog" i
"monstruoznog".
LITERATURA
Benshoff, H. M. (2002)
"The Monster and the Homosexual" in: Mark Jancovich, ed., Horror, The Film Reader. London.
Clover, C. J. (1992) Men, Women, and Chainsaws: Gender in the
Modern Horror Film. Princeton.
Cohen, J. J. (1996) "In
a Time of Monsters" in: Jeffrey Jerome Cohen, ed. Monster Theory. Minneapolis.
Ebert, R. (2005) "High
Tension". Chicago Sun Times.
http://rogerebert.suntimes.com/apps/pbcs.dll/article?AID=/20050609/REVIEWS/50601001/1023
(pristup: 20.08.2009.)
Halberstam, J. (1995) Skin Shows; Gothic Horror and the Technology of Monsters. Durham
and London.
Halberstam, J. (1999)
"F2M: The Making of Female Masculinity" in: J. Price, M. Shildrick (eds.), Feminist Theory and the Body : A Reader. Edinburgh.
Holcomb, Mark. (2005)
"French Horror Pastiche Up to More Than Mimicry." Village Voice.
http://www.villagevoice.com/2005-05-31/film/french-horror-pastiche-up-to-more-than-mimicry/
(pristup: 20.08.2009.)
Kermode, Mark. (2004)
"The Razor's Edge". Sight and
Sound.
http://www.bfi.org.uk/sightandsound/review/748 (pristup:
20.08.2009.)
LaSalle, Mick. (2005)
"Blood and guts a la Francaise -- quel horreur!" San Francisco Chronicle.
http://www.sfgate.com/cgi-bin/article.cgi?f=/c/a/2005/06/10/DDGMHD5JSI1.DTL
(pristup: 20.08.2009.)
Ryan, Michael & Douglas
Kellner. (1990) Camera Politica: The
Politics and Ideology of Contemporary Hollywood Film. Bloomington.
Williams, Linda. (1995) "Film Bodies: Gender, Genre and
Excess". In: B. K. Grant (ed.). Film
Genre Reader II. Austin.
Wood, Robin. (1989)
"Uvod u američki horor film". Pitanja,
4-5-6, Zagreb.
Ako želite da ovaj esej
posedujete u PDF obliku, možete ga skinuti OVDE.