GRAVE ENCOUNTERS (2011)

***
3-
    Ovo sam pogledao još pre više od pola godine, ali nikako ne stigoh da ga na blogu pohvalim.

   "Reality/documentary/found footage" (dalje u tekstu: FF) je podžanr koji je u poslednjih par godina (zahvaljujući fenomenu PARANORMAL ACTIVITY) postao IN zahvaljujući svojoj jeftinoći + isplativosti, kao i nekim drugim faktorima o kojima neću sad i ovde. Žanr je postao naprosto zapljusnut desetinama jeftinih pokušaja da se brzo i lako, uz mnogo mrdanja kamere i malo filmmejking truda proizvedu šokovi na prvu loptu i nabrzinu zgrabe pare. 

Iako lično nisam fan tog pristupa i preferiram old-school set-up, sa dobrom pričom, glumom, režijom, stabilnom kamerom, ne-epileptičnom montažom itd. ipak nisam zadrt u tome, i priznajem da se, u veštim rukama, i ovaj doku-diskurs može upotrebiti za respektabilno postizanje strave i užasa. Recimo, slabo izvikani a odlični japanski horor NOROI (THE CURSE) održao je lekciju ogromnoj većini američkih igrarija na ovom polju još pre celog ovog drugog talasa FF-a, pa ga i ovom prilikom preporučujem onima koji su retko zalazili sa utabane staze uobičajenih J-horror hitova za koje svi znaju.

Ako bi trebalo da pogledate JEDAN horor iz 2011. godine iz FF pod-žanra, onda je to svakako GRAVE ENCOUNTERS. Premisa zvuči slično kao i u desetinama sličnih: filmska ekipa dolazi u veliku pustu zgradu, bivšu ludnicu, sada navodno ukletu, da snimi program tipa "Ghost Hunters" – a onda i sami postanu lovina nekih vrlo zloćudnih duhova. Ono što je originalno u svemu tome jeste razvoj situacije pred kraj donekle naslonjen na fantastične koncepte slične onima iz romana HOUSE OF LEAVES (ali bez njegove pretencioznosti).

    Početak je generički i isprva se čini da će ovo biti još jedan u nizu FF-a sa puno praznog hoda u prvih sat vremena, sa beskrajnim lutanjem kamerom po hodnicima neke puste kuće i gomilom bla-bla nagvaždanja, uz obavezne 2-3 kvazi-horor scene u poslednjih 15-ak minuta, reda radi. Svakako nije obećavajuće da se jedna od najekstremnijih manifestacija tih "duhova", opisana na početku, sastoji u tome što jedan konkretni prozor, na spratu, koji ljudi uveče ostave dobro zatvoren, ujutru bude pronađen – o, užasa! – OTVOREN! Oh, ne, pomislih: evo još jednog "horora" u kome će najveća strava da bude ako lupnu neki tiganji ili nekome tokom spavanja duhovi s nogu svuku ćebe!

    Na svu sreću, ovo je bolje od toga. Pre svega, lokacija nije porodični dom i zato se pola filma NE sastoji iz dosadnih home movies u kojima nesnosni kreteni mašu u kameru i snimaju svoje supružnike i bebiće i same sebe kako doručkuju ili surfuju internetom. Lokacija je zgrada koja, iako nije toliko zlokobna kao ona u dokumentarcu CROPSEY (niti kao Brestovac sanatorijum, nadomak Zagreba, koji sam lično posetio) ipak ima solidne potencijale ikonografske zanimljivosti i to je sasvim pristojno uslikano (mračni hodnici, puste sobe, podrumi…). Osim toga, likovi su za dve nijanse zanimljiviji od standarda za FF podžanr, a ono što je najbitnije – akcija kreće ranije, traje duže, raznovrsnija je i sadrži nekoliko zaista odličnih horror set-pisova!

    Nisam slučajno pomenuo NOROI – kao i tamo, tako i ovde, strava ne ostaje samo offscreen, nego se, u drugoj polovini, neke prilično eksplicitne i ekstremne stvari dešavaju PRED kamerom. Ne volim kad se preteruje sa "less is more" anderstejtmentom: ja sam čovek seljak, i volim, bre, da se, u nekom trenutku, posle koktizing predigre, ipak pređe i na pravu stvar (in-out, in-out) a ne da sve ostane na petingu.
 
Naravno, tu vreba i zamka pojedinih glupih FF-a u kojima filmadžije osete da su, posle sat vremena ničega, prećerali sa tim ništa, pa nam onda, kao u užasnom španskom hororčeku ATROCIOUS, pred kraj uvale nešto, tj. "akciju" u vidu toga da neko pola sata trči po mraku sa kamerom koja se trese sve u 16 dok osoba-snimatelj urla i dahće: "Uh! Ahhh! Oooohhh! Help me! Oh! Ooh! Puf-pant! Puf-Pant! Uhh! Aaaaargh! Help me, please!" i sl. Srećom, ovde nema takvih sranja. Kad akcija krene, to je akcija kakvu želimo i volimo u hororu.

Ima ovde spektakularnih stvari (za FF podžanr): tela levitiraju i bacaju se napred-nazad; duhovi se keze u kameru; fantomi iskaču iz kade pune krvi i grabe nesluteće; ima čak i nešto malo krvoliptanja; i slično. Naravno da se tim spektaklima podriva inicijalna "uverljivost" (u smislu da se "realnost" vrlo brzo napušta, i film komotno prelazi u B movie-land) – a time se podriva i konzistentnost, ako ćemo pravo, jer duhovi koji imaju snage da rade OVE stvari pred kraj filma valjda se ne bi zajebavali sa usranim otvaranjem i zatvaranjem šugavog prozora, kao na početku!

    Anyway, priča nije bog zna šta, i GRAVE ENCOUNTERS svakako nije ništa za antologiju, ali u ovo pusto, sušno i čemerno vreme za žanr, svakako je okrepljujuće pogledati jedan hororčić koji uspeva da u nekoliko navrata izazove te davno zaboravljene emocije – jezu, stravu i uplašenost. Dajte mu šansu u dubokim noćnim časovima; iako nepretenciozan, ovo je ipak FF koji deliveruje više od mnogih izvikanih koještarija koje se hajpuju po netu po kojekakvim amaterskim listama "najboljih". 

Ghoul says: "Check it out!"