3+
Jedan od skrajnutih, slabo hajpovanih domaćih filmova takođe je i jedan od najneshvaćenijih u poslednje vreme. Od kojekakvih anonimnih internetskih kvazi-filmskih pajaca i isto tako plitkih forumaša pa do uglednih kritičarskih pera u vodećim srpskim novinama – moglo se pročitati uglavnom koješta površno i glupo o najnovijem filmu Miše Radivojevića.
Iako njegov film nije kontroverzan na onom planu koji rulja može da percipira (eksplicitan seks! golotinja! krv šiklja! aktuelna tema! upitna politika! i sl.) on je, kako tematikom tako, još i više, osobenim pristupom u njenoj obradi, dakle vrlo specifičnom stilizacijom, tako ustrojen da praktično priziva nerazumevanje površnih i prizemnih umova.
Što se mene tiče, radi se o njegovom najboljem filmu IKADA.
Baš zato što smatram da se radi o veoma vrednom filmu, posvetio sam mu svoj wannabe-ozbiljan kritički osvrt u najnovijem, šestom broju časopisa FILAŽ, pa zainteresovane upućujem da ga tamo potraže.
Kao jednu vrstu najave tog teksta, kao tizer za objašnjenje suštine metafizike značaja i značenja NEMACA – obznanjujem jednu trećinu teksta u kojoj se osvrćem na te promašene kritike.
Preostale 2/3, u kojima se bavim time zašto je to tako dobar (a neshvaćen) film – čitajte u FILAŽU br. 6!
Kako su me ukrali Nemci zrelo je delo zrelog autora čiju vitalnost i relevantnost, očito, niko nije ukrao, niti to može. Nažalost, standardno površna srpska filmska kritika jedva je zagrebala po površini ovog dela, projektujući na njega sopstvenu kratkovidost. Neka za ilustraciju ove tvrdnje posluže dva rečita primera iz dva naša ugledna dnevna lista.
Zlatko Paković u Danasu Radivojevića praktično optužuje za izdaju svog naroda i prelazak na stranu Nemaca i zahteva "odgovoran" i ujednačen prikaz okupatorskog oficira: "Potpuno ga apstrahujući iz konteksta nacizma i okupacije, oslobađajući ga od odgovornosti za sve ono što okupator čini protiv srpskih rodoljuba i civila, autor filma stvara utisak da je Nemac dobar ne samo prema dečaku i njegovoj majci, u koju se zaljubio i s kojom, evo, deli i postelju, te učtiv, i te kako učtiv prema ostalim ukućanima, već da je takav i izvan ovog malog porodičnog kruga, da je, naime, njegova uloga u okupiranoj Srbiji učtiva i dobra." (Zlatko Paković, "Zašto su kriminalci pozitivni filmski likovi", Danas, 11.11.2011.)
U tekstu koji se filmom praktično i ne bavi, već isključivo time kako "kritičar" smatra da je određeni lik jedino mogao i morao biti prikazan, Paković zapravo demonstrira fundamentalno nerazumevanje apsolutno svega u ovome filmu, počev od njegovog naslova, preko značenja prologa i epiloga (u kojima nikakvih Nemaca nema) pa do funkcije koju lik Nemca ima u ovoj konkretnoj priči – koja uopšte i ne pretenduje na ilustrovanje jedne slikovite i bizarne epizode iz istorije, već tu epizodu uzima samo kao polaznu tačku za nešto mnogo univerzalnije od skučenog angažmana kojeg Paković očekuje i jedino želi da vidi. Ova ograničena vizura paradigmatična je za ovdašnje prostodušne gledaoce, večito zabrinute za to kako je majčica Srbija prikazana na filmu i da li je autor ispoljio dovoljno patriotizma u svome delu, da li su četnici i partizani pažljivo odvagani i slično, ali je deprimirajuće pronaći je i kod jednog filmskog kritičara, koji bi morao da vidi i zna više.
Dubravka Lakić u svom tekstu u Politici ispoljava za sebe karakteristično nerazumevanje i površnost. Sa prostodušnošću koja više priliči nekoj ženi iz naroda, sa pijace, nego li dežurnom filmskom kritičaru u našem najprestižnijem dnevnom listu, ona se vajka nad odsustvom simpatičnih likova sa kojima bi saučestvovala: "Ta nemogućnost vezivanja za filmske junake jedna je od ozbiljnijih kočnica u praćenju složene, ambiciozne i viškovima natrpane priče... Filmskom gledaocu ne ostaje, dakle, ništa drugo nego da se veže za lik nemačkog oficira i tako preživi svih 140 minuta filma..." (Dubravka Lakić, "Koga ovde da zavoliš?", Politika, 24.10.2011.)
Lakićeva čak ide tako daleko da autora optužuje za "pomalo kalkulantski" film: "Možda duboko grešim, ali sve mi se čini da je snimljen sa namerom da se, pre svega, dopadne inostranoj, (zapadno)evropskoj festivalskoj publici." Ova slutnja koja se Lakićevoj "javila" teško se može argumentovati bilo čime u samom filmu, a Politikina kritičarka to, naravno, i ne pokušava, niti bi, sve i da ima kapacitete za to, svoju tvrdnju nečim u tematici, strukturi i opštem pristupu ovog filma mogla poduprti. Umesto toga, ostaje samo još jedan tipičan, površno nakucan tekst koji ponajmanje govori o samom filmu, kao paradigma toga čime se u današnjim udarnim srpskim medijima bavi filmska kritika: pitanjima kao što su "Zašto su kriminalci pozitivni filmski likovi" ili "Koga ovde da zavoliš?"
Na svu sreću, Miloš Radivojević se ne udvara ni publici niti kritici, a ponajmanje žirijima, kako domaćim tako i inostranim; radikalnošću stilizacije odabrane tematike, koja bi svakako bila popularnija i prijemčivija u sentimentalno-patriotskoj vizuri nekog Bajića (Radoša ili Darka, svejedno), Šotre ili Bjelogrlića, Radivojević se obraća, pre svega, najužem krugu preživelih filmofila koji filmu još uvek prilaze pre svega kao filmu, a ne kao pamfletu sa eksplicitnim porukama i angažmanom. "Ni meni nije stalo do gledaoca koji nema strpljenja, koji nema osećanja," kaže ovaj reditelj u nedavnom intervjuu NIN-u i time, barem na kratke staze posmatrano, nemilosrdno odbija od sebe većinu, dok se gotovo mazohistički miri sa svojom pozicijom večitog autsajdera.
Kao što rekoh, kritikovanje ovih kritičara samo je tizer za moj tekst: obrazloženje toga, i potpuna kritika filma nalazi se – u novom FILAŽU!