Scenario i režija: Alehandro Amenabar
Uloge: Nikol Kidmen, Fionula Flanagan, Džejms Bentli, Alakina Man...
***(*)
4-
Američki horor film je trenutno u stanju blage hibernacije nakon što je njegov uspon od pre nekoliko godina naglo zaustavljen tragedijom u Columbine srednjoj školi koja je dovela do kreativne kastracije svih koji bi da prikazuju ovaj ili onaj vid nasilja na filmu. Politička korektnost, nametnuta (auto)cenzura i dominacija teen- ili triler-horora (PG-13 rejting na uštrb žešćih i beskompromisnijih R ili NC-17) nikako nisu prava atmosfera za razvoj žanra koji ne trpi nikakve granice, a naročito ne one koje se tiču ''dobrog ukusa''. Ili možda stvari i nisu tako crne?
Da PG-13 ne mora nužno da bude poguban po horor dovoljan dokaz je remek-delo ŠESTO ČULO. Drugi dokaz ove tvrdnje je upravo povod ovog teksta, DUHOVI U NAMA (idiotski prepev naslova na svu sreću jedina je idiotska stvar u vezi celog filma). Uostalom, u filmu o duhovima logično je da naglasak bude na jezi i suptilnoj sugestiji, a DUHOVI se sasvim lagodno smeštaju u tradiciju takvih horor klasika kakvi su CURSE OF THE CAT PEOPLE (1945), THE INNOCENTS (1961), THE HAUNTING (1963) ili THE CHANGELING (1978). Pa makar DUHOVI i ne bili na nivou prva tri navedena remek dela, radi se ipak o filmu koji znatno odskače od proseka (bliži je, možda, CHANGELINGU mada nešto zanimljiviji i slojevitiji od njega).
Film počinje vriskom pri buđenju glavne junakinje, Grejs (Nikol Kidmen, nikad bolja; njeno ime je omaž Grejs Keli, na koju Kidmenova, ovde sa plavom kosom, veoma podseća.) a ostatak filma predstavlja njen put do realizacije pravih razloga za taj vrisak, odnosno sastoji se iz etapa u njenom spiritualnom i moralnom buđenju. Te etape čine dolazak troje tajanstvenih slugu u njenu ogromnu kuću obavijenu maglom na engleskom ostrvu Džersi, pokušaji da zaštiti svoje dvoje dece od ''alergije na svetlost'', ''povratak'' njenog muža iz rata i, naravno, manifestacije ''onih drugih'' iz naslova – uslovno rečeno, duhova, mada na kraju ona (i manje pažljivi gledaoci) otkriva pravi razlog koji je našeg distributera naveo na rečeni prepev naslova...
Odmah moram da se ogradim od prizemnih gledalaca koji ovaj i slične filmove svode na taj ''twist ending'' kao da se ovako slojevit i kvalitetan film može svesti na jevtinu krimi-pričicu iz enigmatskih časopisa čija je jedina svrha otkriti ubicu, motiv, metod zločina ili nešto slično. Sasvim je nebitno da li ste, i u kom trenutku filma ''prokljuvili'' preokret na kraju, jer kvaliteti i lepota ovog filma čine ga zahvalnim za višestruko gledanje, nevezano za ''zagonetku'' čije rešenje već znamo. Naravno, ako je standardna holivudska žanrovska ponuda ono na šta otkidate, jedan ovakav film –po tradiciji bliži evropskom filmu, ili klasičnim pričama o duhovima iz XIX veka- smoriće vas već na prvo gledanje. Ovo je film koji poštuje svoju publiku čije strpljenje na kraju biva nagrađeno jednim vrednim filmofilskim iskustvom.
DUHOVI su film koji je uspeo ono što nije čak ni Kjubrikov EYES WIDE SHUT – da počnem da poštujem glumački talenat Nikol Kidmen: ona prosto briljira u ulozi represivne, zadrto religiozne majke koja je jednako ubedljiva kada je stroga ili brižna. Nijanse mikroglume kojima dočarava izvesnu ''pomerenost'' psihe lika koji tumači čine otkrovenje na kraju više nego ubedljivim, i u emotivnom smislu snažnim i potresnim. Visoki standard glume podrazumeva se u filmu gde (izuzev Kidmenove) glumačku ekipu čine Englezi: svo troje slugu, sa svojim specifičnim idiosinkrazijama, deluju istovremeno tajanstveno i ironično (a na kraju i nezaboravno zastrašujuće), a dečak i devojčica su živi i ubedljivi utoliko što nisu tipična slatka, duhovita i prepametna dečica iz holivudskih klišea. Odlična fotografija ispranih boja kao da je omaž crno belim klasicima žanra; gotski ugođaj je postignut bez greške a uglovi snimanja čine da ambijent filma koji se čitav dešava u jednoj te istoj (mada ogromnoj) kući ne postane dosadan. Muzika (koju je, kao i u svim svojim prethodnim filmovima, komponovao sam Amenabar) suptilan je i nenametljiv, ali primetan doprinos atmosferi filma.
Amenabar je, istovremeno, dokaz uvodne tvrdnje o trenutnoj hibernaciji američkog horora, jer trenutno najvredniji tamošnji autori dolaze sa strane: Španija (Amenabar, Haume Balaguero), Meksiko (Giljermo del Toro), Indija (M. Najt Šamalan)... Amenabar je debitovao u Španiji horor trilerom TEZA (Tesis, 1996) o devojci koja istražuje snuff film do koga dolazi, a onda briljirao sa SF trilerom OTVORI OČI (Abre los ojos, 1998) koji smo mogli videti i u našim bioskopima. Ovo ostvarenje je privuklo pažnju Toma Kruza, koji je kupio prava za američki rimejk (bezvezni, sasvim nepotrebni VANILLA SKY) te preuzeo ulogu producenta za THE OTHERS, pri čemu je glavnu ulogu (slučajno) dobila upravo njegova (tadašnja) žena, Nikol Kidmen. Time su konačno otvorena vrata uspeha ovom režiseru (THE OTHERS je imao iznenađujuće velikog finansijskog uspeha, sa svetskom zaradom od preko 150 miliona $), pa možemo s nestrpljenjem čekati na njegove naredne projekte. Sa pokazanom veštinom da balansira artističku i komercijalnu dimenziju (film je bio zapažen na nekoliko ne-žanrovskih festivala širom sveta) možemo biti sigurni da ga (američke) pare neće iskvariti već mu samo omogućiti da se još više razmahne svojim nesumnjivim talentom.
Ovaj tekst je izašao u magazinu ZNAK SAGITE 2003. godine.