**(*)
3-
Deca u opasnosti + babaroga ispod kreveta / kroz prozor / u plakaru
+ dečje igre + tajne iz prošlosti + porodične muke i nevolje + Klajv Oven +
reditelj zombi-akcione drame 28 WEEKS LATER… Pa, rezultat svega toga mora biti
odličan horor, ne? Hm, ne baš.
Lepo to počinje, sa natprirodnim entitetom koji upada kroz prozor
dečakove sobe: arhetipski bauk koji te hvata na spavanju, univerzalni strah (odnosno,
ofucani kliše u /post/stivenkingovskom "hororu").
Avaj, prilično brzo
postane jasno da ta babaroga neće napraviti nikakvu štetu, ama ni ogrebati a
kamoli ubiti, i da joj je jedina funkcija da povremeno napravi neki BU!
Nema za horor ništa gore od "monstruma" koji mnogo laju, a
nimalo ne ujedaju. Nažalost, scene "strave" suviše su repetitivne, i
sve manje zanimljive kako storija odmiče, jer jasno je da niko ovde neće da
strada. Ulozi su, bukvalno, mali.
I ne samo što neće fizički da strada, nego nemamo osećaj ni da je
nešto drugo naročito bitno u igri – a vrlo loš rasplet nam daje za pravo u tom
osećaju, jer potencijalno potentnu storiju svodi na krajnje prozaični twist od sorte koju je narod mrzeo još u
doba kada je za time posezala En Redklif.
Ako hoćete zaista zastrašujuću
CGI prikazu pod kukuljicom, sličnu ovom intruderu, bolje ponovo gledajte remek-delo
THE
FRIGHTENERS, jedan od najneshvaćenijih, neopravdano oklevetanih i
nezasluženo skrajnutih filmova novijih vremena.
On se čak i ne izdaje za horor,
iako su njegove hororične scene stravičnije, napetije, žešće i više
uznemirujuće od 95% bilo čega što se reklamiralo kao horor u poslednjih 15-ak
godina, pa time i od ove boze.
INTRUDERS je fino režirana, dobro glumljena, ali tek mestimično zanimljiva, i
u suštini jalova, završnim twistom i potpuno kilavim (anti)klimaksom devalvirana
horor-dramica bez jačih potencijala trajanja (tj. pamćenja). Gledljivo, ali
nebitno.
