U okviru proslave 30
godina od pojave ovog kultnog horora, nedavno sam sa uživanjem reprizirao THE
EVIL DEAD i njegov
nastavak/rimejk, delimično potaknut kratkom studijom o prvom delu, koju sam već
prikazao
ovde.
Evo kako sam za čitaoce
PRESSINGA, u rubrici CULT HORROR, pre desetak godina opisao ZLE MRTVACE (starim korisnicima usluga video pirata poznatiji kao ZLA SMRT).
ZLI MRTVACI
(The Evil
Dead, 1982)
Scenario i režija: Sem Reimi
Direktor fotografije: Tim Filo
Muzika: Džozef Lo Djuk
Efekti maske: Tom Salivan
Uloge: Brus Kempbel, Elen Sendvejs, Hal Delrič...
Ocena:
***(*) 3+
U rasponu od samo šest
meseci čak dva kultna horor autora, obojica slavni po ultra-krvavim splatter-komedijama,
dospela su iz getovske zabrani kulta i odanosti relativno malog broja
žanrovskih zaljubljenika (ali i filmofilskih sladokusaca koji nisu nužno
okrenuti horor žanru) do mega-slave i obožavanja širokih narodnih masa. Obojica
su do ovog statusa došli proizvevši blokbastere koji su svojim fantastičnim
zaradama gotovo redefinisali shvatanje ovog pojma, ali što je još bitnije,
kvalitetom svojih ostvarenja uspeli su da podare ubedljiv i nadahnut filmski
život likovima (i svetovima) koji su u svom književnom, odnosno stripovskom
obliku već imali multimilionske poklonike i da tako ne razočaraju sve te horde
fanova. U prošlom broju PRESSINGA podsetili smo se ''neukusnih'' početaka
Pitera (GOSPODAR PRSTENOVA) Džeksona, a sada, dok SPAJDERMEN u ekranizaciji
Sema Reimija ruši sve svetske rekorde u zaradi prava je prilika da širim masama
predstavimo i njegov prvi film.
Veliki je broj sličnosti u tematici,
pristupu i režijskom stilu Džeksonovih i Reimijevih ostvarenja, ali Reimi ima
tu neospornu prednost da je bio prvi. Pre punih dvadeset godina on je
inaugurisao koncept ultrabrutalne horor komedije sa neograničenim vodoskocima
krvi, tj. pod-žanr koji bih nazvao splatter-slapstickom (tokom
istraživanja za ovaj tekst otkrivam da me je FANGORIA pretekla, i ovaj pod-žanr
još ekonomičnije nazvala: splatstick)!
Odvratne scene kasapljenja
su se u okviru mainstream horora počele da javljaju tek u ranim sedamdesetim, i
to pre svega u evropskim predstavnicima (Italija, Španija, u manjoj meri i
Engleska), dok je američki horor i dalje bio opterećen puritanskim nazorima ove
kulture, pa je i crvena tečnost prilično stidljivo curkala u Americi sve do
pred kraj sedamdesetih (jedini izuzetak je pionir ''gore'' filma, Heršel
Gordon Luis).
Revoluciju u ovom (i ne
samo ovom) smislu donela je Romerova ZORA
MRTVACA, sa svojim ekscesima nasilja i splattera,
mada je ovaj film 1978. kada se pojavio relativno mali broj ljudi video u
neskraćenom obliku, budući da je u bioskope puštena za 12 crvenih minuta kraća
verzija. U okviru mainstream horora jedini Reimijev predak u smislu spoja
obilnog sakaćenja i otkačenog humora jeste odlični AMERIČKI VUKODLAK U LONDONU
Džona Lendisa (1981). Ipak, ZLI MRTVACI imaju mnogo dužu pred-istoriju, i
previše tematskih i stilskih osobenosti da bi se moglo govoriti o ikakvom
uticaju Lendisovog filma.
Slično kao i Piter Džekson, i Sem Reimi
je od najranijeg detinjstva (od 8. godine!) postao opsednut filmskim medijem te
je, dok su njegovi vršnjaci igrali fudbal ili bejzbol, sa nekolicinom svojih
drugara neumorno snimao kratke uvrnute filmove na super-osmici sa adekvatnim
naslovima, poput 'The Attack of the Helping Hand' ili 'Cleveland
Smith: Bounty Hunter'. Deo te družine bio je i Skot Spigel, kasnije
koscenarista na ZLIM MRTVACIMA 2, te režiser nekolicine vrlo niskobudžetskih
horora (najbolji je ULJEZ / INTRUDER, 1988) i blizak prijatelj/uticaj na
Kventina Tarantina, a od najranijih početaka tu je bio i Brus Kempbel, čija će
harizma biti neraskidivi deo magije ranih Reimijevih filmova.
Početak proboja za ovu
grupicu filmofilskih fanatika bio je kratki film UNUTAR ŠUME (Within the Woods, 1978): ovaj
polučasovni produkt je u svakom smislu prototip potonjeg filma, i jedina namera
mu je bila da ispolji Reimijevo režijsko umeće i originalne ideje ne bi li
zainteresovao potencijalne ulagače (čitaj: lokalne male privrednike) za
niskobudžetni horor film. Posle tri godine ispunjene naporima da sakupi
dovoljno para za jedan tako neobičan (i ''neukusan'') film došlo se do
''budžeta'' od 50.000 $ i snimanja praćenog poteškoćama vezanim za rad u tako
''sirovim'' uslovima.
Na svu sreću, ništa od tih
problema nije ostavilo traga na filmu: njegovi očigledni kvaliteti zapali su za
oko Stivenu Kingu još pre oficijelne distribucije (tačnije, još na promotivnoj
projekciji u Kanu, maja 1982.) i njegov citat na plakatu (''najžešće
originalni horor film 1982. godine!'') učinio je mnogo, kao i podrška
kultnog horor časopisa FANGORIA, da se potencijalni fanovi zainteresuju.
Naravno, uspeh nije izostao.
Zaplet filma je krajnje jednostavan, i u
svojoj suštini predstavlja esenciju formule koja će tokom '80-ih, zahvaljujući
upravo ZLIM MRTVACIMA i PETKU 13-om postati dominantna: grupa mladih dolazi na
neku izolovanu lokaciju (koliba u šumi...) gde bivaju izloženi Zlu i tamanjeni
jedan po jedan sve do poslednjeg preživelog koji donosi dvosmislenu, nesigurnu
pobedu. Jedina inovacija na nivou zapleta je u tome da su nosioci Zla u filmu
nevidljivi zlodusi koji opsedaju likove i pretvaraju ih u jezivi spoj zombija i
demona. Vrednost filma svakako ne počiva u ustoličenju ove formule, već u onome
što je Reimi od nje u svom filmu uradio.
Za rane '80-te njegov stil
režije bio je inovativan i do tada neviđen: furiozna jurnjava subjektivne
kamere, frenetični ritam montaže kratkih sekvenci od kojih zastaje dah te
napadno iskrivljeni uglovi kamere i neobične kompozicije kadra postaće, nešto
kasnije, zahvaljujući MTV-ju, nezaobilazni delovi estetike video spota ali i
filma. Reimi na svakom koraku svoja tehnička i budžetska ograničenja pretvara u
svoju prednost: činjenica da je film snimao 16 mm kamerom, daleko lakšom i
pokretljivijom od klasične, omogućila mu je dinamiku pokreta koja će postati
njegov zaštitni znak u ranoj fazi karijere (zaključno sa bizarnim vesternom
BRZI I MRTVI, 1994), dok ograničeni ambijent kolibe okružene šumom koristi za
maksimalan efekat klaustrofobije.
Ono što je, ipak, bilo najvažniji mamac
za horor fanove nisu bili ludi režijski postupci koliko otkačeni duh koji
prožima film i daje mu jaku humornu notu (još naglašeniji u ''nastavku'') – u
spoju sa ekstremnim specijalnim efektima (fascinantnim za ovaj nivo budžeta, pa
još od strane početnika u tom poslu!) i dotad na filmu neviđenom količinom
krvopljuštanja. Na prvi pogled nespojivi, ovi elementi su u stvari
komplementarni, što režiser na delu i pokazuje: uvrnuti slepstik humor Reimi
ističe kao svoj veliki uzor, a njegove osnovne odlike su jurnjave, sudari,
preterivanje na ivici neukusa i nasilje koje bi u svakom drugom žanru ubilo
čoveka (udaranje čekićem u glavu, pad klavira sa trećeg sprata na čoveka,
itsl).
Dodajte tome pomereni
pristup Tri Spadala (The Three Stoges) i Brusa Kempbela kao savršenu
inkarnaciju nesposobnog, trapavog ''heroja'' koji umesto pite u lice dobija
(bukvalno) mlazeve krvi i delove tela, i dobićete urnebesni spoj horora i
humora na tački preseka koju predstavlja groteska. Ovakav ekstreman pristup
nije bio naročito privlačan za prosečnu bioskopsku rulju, pa iako su horor
fanovi ZLE MRTVACE dostojno primili još u bioskopima, tek je ekspanzija videa,
koja je koincidirala sa pojavom ovog filma u ranim '80-im potpomogla njegov uspon
do nivoa jednog od najvećih video-hitova i kult filma par excellence. Utisku
''zabranjenog voća'' pomogla je i činjenica da je film često bio izlagan
cenzuri pa čak i zabrani (recimo, u Engleskoj je bio zabranjen sve do pre
nekoliko godina), dobrim delom zbog zloglasne scene u kojoj opsednuta grančica
drveta ''siluje'' jednu od junakinja... što je, naravno, samo dodatno
potpirivalo interes ljubitelja bizarnog, neviđenog i zabranjenog.
Nastavak je bio neizbežan – ali o tome,
u idućem broju.