U okviru
akcije "Sve Suvin do Suvina", evo jednog zanimljivog naučnog (?) rada
našeg izučavaoca SF-a, poznatog kao dr ABN. Ovaj rad predstavljam u njegovom
izvornom obliku (na ćirilici) – jedina urednička intervencija je zadebljanje
pojedinih fraza i rečenica koje sam smatrao vrednim isticanja. Uživajte!
Александар Б. Недељковић
Крагујевац, Филолошко-уметнички факултет
Руси у
српској причи „Исток
“ Илије Љ.
Бакића и у
филму Терминал Стивена Спилберга: исти
менталитет, две
визије
Српски писац научне фантастике Илија Љ. Бакић из Вршца објавио је
2000. године причу алтернативне историје у којој је приказано шта би било да су
Руси 1945. године ослободили не само Источну Европу, него и Западну – Рим, Париз,
Мадрид, Лисабон... а у филму Терминал Стивен Спилберг, године 2004, приказује како Рус, само један,
усамљен, долази на Запад, као одушевљени поклоник западне културе, док се његова
сопствена државица распада у грађанском рату који је вероватно наставак распада
СССР, и видимо како он постаје снисходљиви молилац за визу, али склон и да нађе
мануелни посао, пролетер долутао у велику западну империју. У оба ова уметничка
дела, једном књижевном и једном филмском, помно се (и духовито) студира руски и
словенски менталитет, али је исход судара двају култура (источне и западне) сасвим
другачији.
Кључне речи:
Руси, Илија Бакић, Исток, Стивен Спилберг, Терминал
,„Гаварит Масква.“
Много су значиле те две
речи Србима у Другом светском рату, под окупацијом! „Говори Москва.“ Слушало се
ноћу, у највећој тајности, сасвим тихо; да не чује Гестапо, да не чују комшије који
би могли (неки од њих – врло радо!) јавити
Гестапоу. Хапшење, тортура, и смрт у логору на Бањици чекали су оне Београђане,
на пример, који би били ухваћени да ослушкују Москву... Знало се да градом крстаре,
нарочито ноћу, немачки аутомобили са специјалним антенама, дирекционалним (такозваним
гониометрима) за откривање и лоцирање извора радио-таласа: ако сте шпијун и емитујете нешто, шаљете радио-поруку,
они Вас открију, нахрупе у стан (гестаповцима никада није био потребан налог за
претрес) и то вам је крај живота. Али народ није био сигуран да ли су Немци можда
у
стању, помоћу неког свог
научног проналаска, да откривају и ко шта слуша, тј. да откривају и пријемнике укључене по становима, у тихим окупацијским
ноћима. Они који о науци баш ништа нису знали, стављали су сат (будилник,
онај велики као грејпфрут, округао, са стаклом напред а звоном горе, који стоји
на три или четири ногице – такозвану „векерицу“) на радио-апарат, замишљајући
да ће то на неки начин да збуни радио-таласе, и да сакрије њихов пријемник од немачких
покретних гониометара. Слушало се, и плашило се, и у селима. Наравно требало је
прво имати радио на коме је уопште могуће
бирање станица, помоћу такозваног кондензатора са променљивим капацитетом, јер,
под окупацијом се производио само модел који је хватао само једну једину станицу
и имао само једно дугме, које је служло само да се радио укључи и да се подеси јачина
звука.
Преко дана, немачке вести.
Непрекидно, генијално напредовање надмоћних немачких трупа, свуда. „Кад немачки
војник одлучи да нешто заузме, нико га не може зауставити, а кад једном то заузме,
више га нико, никада не може истерати одатле“, говорио је њихов фирер, Адолф Хитлер.
Свуда распад и последња нада бедног непријатеља, свуда надире Вермахт, Енглези под
бомбама Луфтвафе, свугде Трећи Рајх незадрж...
„Гаварит Масква.“
Руси су јављали нешто сасвим
друго.
(То „Говори Москва“ било
је, на почетку вести, трипут понављано. И чула се музика, комунистичка химна Интернационала,
отпевана масовним хором у коме као да има милион жена: устаааа-јте,
презрени на свеее-ту, сви сууу-жњи које мори глаааад...) Постојао је и Радио Лондон (прво се
чује један откуцај славног лондонског градског
часовника по имену Биг Бен, за тачно време, па онда, на српском језику: „Оооовде Лондон...“ , а од 1942. године и
Глас Америке („Овде је Глас Америке... “). Али главна вест била је – медијум сам;
много година пре мислиоца по имену Маршал Маклуан; сама чињеница да се Руси јављају.
Силовит, намештено самопоуздан словенски мушки глас, бас, из мрака, из источних
даљина: пропагандистички наивно постављена интонација, данас би нам била смешна,
али тада није било смешно. (А телевизија
још није постојала. – Dubiozna tvrdnja, prim. Ghoul. Videti)
Згуснула се још једна ноћ српског опстајања
под Немцима, ко зна колико је данас стрељано или депортовано, а много је и лешева
опет допловило низ Саву,
али, ето, јавља се ноћас Москва, значи, још постоји Москва, она се држи, није пала,
још постоји
Русија. Она тренутно има неки свој комунизам, додуше, али, то је мање важно; ипак
је то маћушка (мајка) Русија.
После су дошле године кад
је немачка пропаганда морала да „спусти дурбин“, па уместо да је генијално напредовање
било 50 километара на исток – смањило се на 50 метара на исток, на неком делу Источног
фронта где су обе стране загризле баш љуто и крваво; потом су немачке снаге заузимале
„много јачи“, неупоредиво јачи, генијалан положај, за сасвим, сасвим сигурну победу,
сто педесет километара западније него донедавно, а о бомбардовању се јављало да луфт-гангстери
(ваздушни гангстери) бомбардују, по Немачкој, сиротишта, обданишта, цркве, светиње
– Anglische Schweine! (то се чита „англише
швајне“ и значи „енглеске свиње“) – цркве бомбардују! цркве, у Немачкој, туку, зликовци! – итд. Срби су током дана то слушали, легално,
и настојали да из вести прочитају оно „између редова“ (шта се стварно десило – повлаче се Немци, а бомбе сад лупају по њима,
ура), а ноћу, опет, ако се има радио, и ако се има много храбрости, ултра-тихо,
„на уво, на увце“, слушало се и оно илегално.
И управо са те две руске
речи о Москви започиње кратка прича коју је српски писац научне фантастике Илија
Љ. Бакић из Вршца (рођен 1960) објавио 2000. године у Кикинди, у часопису „Северни
бункер“. То је прича алтернативне историје у којој је приказано шта би било да су
Руси 1945. године ослободили не само Источну Европу, него и западну – Рим, Париз,
Мадрид, Лисабон... Одмах на почетку приче, видимо једну јединицу Краснаје Армаде
(Црвене Армије) која се одмара на обали Атлантика, у Нормандији. Време је, међутим,
нешто хладно, није баш за купање. Али, мир је: не ратује се. Слушати Радио Москву
сад је веома легално. Ево шта се десило: искрцавање у Нормандији није успело, али,
свеједно, пропао је „Гитљер“ (Хитлер),
а тенкови Т-34 прегазили су и пар хиљада километара више, дотукли су фашисте у целој
континенталној Европи. Небом крстаре небројени авиони „штормовици“. Стичемо утисак
да је она карактеристична руска кратка аутоматска пушка са великим попречно постављеним
добошем испод (са 70 метака), звана „шчербин“, добро одрадила своје. Они су ослободили
целу Европу. Росија, Росија! Муи ослободил...
„Гаварит Масква.“
Небо је налегло на море
и таласи запињу за облаке, ломе се и сиви, са крестом пене, бију у камење и бункере
обале.
Тавариш Политком гледа
кроз пушкарницу, ослоњен левом руком на цев лаког топа. Магла сланих капљица роси
му лице. Чорт пракљети, овако није ни у Сибиру. Сваки дан облачно и мокро.
„Пиридајемо биљтен Краснаје
Армаде.“
Негде у сивом клупку закрешти
галеб.1 (1 Бакић, 16.)
Главни ликови су руски
војници, наравно. Један од њих је Михаил, он је врло стар, трећепозивац, а други
је дечак Серјожа, „син пука“, што је стари обичај руских пешадијских јединица, на
пример, батаљона, да усвоје неко сироче, дечака
(никад девојчицу) и воде га са собом, као штићеника. Ова генерацијска ситуација
нешто нам говори: изгинуло је много војника првог позива, одраслих људи од двадесетих
па до средњих година старости, дакле оних који су главна снага сваке традиционалне
копнене војске, и зато је сад под оружјем јако много оних који су или знатно млађи,
или знатно старији, трећепозивци. Ситуација добро позната и у историји српског народа.
Касније, у посету баш тој
јединици дође једна велика, славна личност, маршал Жуков:
„Жамор утихне кад у салу
уђе тавариш маршал Жуков са ађутантима. Сви устану. „Сађите, сађите“, каже благо
херој Отаџбинске вајне, победник код Стаљинграда, ослободилац Берлина и Француске.
У тишини Жуков се накашље и почне: „Тавариши. Биљтен сте сви чули.“2 (2 Ibid,
17.)
Сазнајемо и шири историјски
оквир, планетарни: у овој историји, Јапан није потписао капитулацију, али јесте
сасвим потучен, а Американци су морали да употребе не две атомске бомбе, него четири,
и то, рекло би се, много јаче: „САД су бациле 4 атомске бомбе и уништиле Осаку,
Нагасаки, Хирошиму и Токио“. Дошло је до сукоба између руских и англо-америчких
снага у Медитерану и Северној Африци (а такав сукоб ионако је био неминован због
руског освајања Енглеске...), и Руси су победили, освојили су Северну Африку, али,
сада су њихови односи са Америком веома затегнути, не зна се шта ће даље бити, „вајна
или мир“ (војна, тј. рат, или мир).3 (3 Ibid, 17.)
Употребљена ауторова наративна
стратегија сасвим је јасна, једноставна, и функционална: зашто долази баш у ту јединицу,
баш тад, у посету, маршал Жуков? Зато што је било потребно да се појави, и да проговори,
неко од високих људи државе, партије или армије, неко ко је упознат са укупном светском
ситуацијом, да би и читаоци могли стећи информације о томе.
Остаје нејасно зашто пешадијска
јединица коју видимо, постављена у Нормандији, гледа преко својих цеви ка Енглеској,
и размишља, натенане, шта ће бити, малтене као да је потенцијални сутрашњи противник
одмах ту, с друге стране Ламанша. Требало би да постоји неки сигнал да су и са друге
стране Ламанша такође Руси. Али не видимо тај сигнал. Да ли се писац око нечега
колебао? Стичемо утисак да Енглеска јесте освојена, али, да би се ипак „нешто“ лако
могло догодити баш у Нормандији. Ова нејасноћа, или сенка неодлучности писца, слабо
је место у причи. Можда најважнија ствар у овој причи јесте укупни утисак руске
војничке филозофије живота. То је својеврсна, толико карактеристично руска комбинација фатализма, хероизма, и алкохолизма.
Водка, водка! или било шта слично, само да
„жеже“. У стварности, то је дало веома ефикасне, пожртвоване и храбре војнике,
који су гинули можда и десет пута више него Немци, али су на крају победили. Такође
битни елемент овог приказаног руског менталитета је оно чега у њему нема: нема експлицитне мржње према другим народима,
класама или расама итд. На крају, одлучност да се ако треба и преплива Атлантик,
само да би се и Америка ослободила од капитализма.
Неке сасвим друге Русе
видимо у америчком филму Терминал из 2004. године. Сценарио су написали Ендру Никол и Саша Гервази,
главни глумци су Том Хенкс и Кетрин Зита-Џоунс, а режирао је Стивен Спилберг. Радња
се дешава у Њујорку, на аеродрому „Џон Ф. Кенеди“ (У Америци није обичај да се аеродроми називају по председницима из новије
историје, али, Кенеди је изузетак; име тог аеродрома показује нам колико је запањујуће
јака и систематична била кампања да се око тог истакнутог политичара изгради трајни
култ личности.). Главни јунак је Виктор Наворски, који је авионом допутовао
из своје државице... Које? То не сазнајемо тачно, јер је државица имагинарна, она не постоји стварно на мапи,
а зове се „Кракозија“ (на енглеском: Krakhosia), а могла би бити део бившег СССР-а
или би могла бити чак и Србија... 4
(4
http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_fictional_countries#K:Krakozhia: A Slavic
or Caucasian country from the movie The Terminal.
Closely resembles
nations that suffered bloody internal conflicts following the collapse of
Soviet Union (eg. Abkhazia, South Ossetia, Transnistria). The „Krakozhian“
language spoken by Tom Hanks in the film is actually Bulgarian. – The exact
location of Krakozhia is kept specifically vague in the film, keeping with the
idea of Viktor being simply Eastern European or from a former Soviet Republic.
Throughout the film, it is learned that Krakozhia is bordered with Russia, that
the Krakozhian language is akin to or a dialect of Russian.)
На Интернету налазимо тврдњу
да тај језик, којим Виктор Наворски говори у филму (глумац Том Хенкс, добро одабран
за ову улогу, познат по улогама обичних, нормалних људи) – јесте заправо бугарски
језик! А Бугарска је Србији заиста близу.
Возачка дозвола Наворског
је, међутим, из Белорусије, отац Наворскога звао се Димитрије, а химна Кракозије је по мелодији малтене иста
као албанска химна, али речи у њој нису албанске. Међутим у филму се сугерише
да се Кракозија граничи са Русијом и да је кракозијски језик веома сличан руском
или је неки дијалект руског. „Спакојно... гавориш руски?“ (спокојно, смирено...
говориш руски?) каже у једном тренутку Виктор.
Могло би то име бити чак
и „Крахозија“, што би могло да се схвати
као да је то држава којој се догодио крах, слом... распад, пропаст. Карактеристични
словенски наставак –ија упућује нас на једну државу коју смо изузетно добро и детаљно
познавали, и која се такође звала тако (име
се завршавало на –ија) и која је претрпела потпун крах, распала се на парампарче...
можете ли да се сетите која је то „-ија“
била? Да ли смо ми Крахословени?
То је и наставак који би
одговарао некој словенској земљи. Филм је
снимљен 2004. године, а гле, 2008, Грузија – разлупани тенкови по улицама...
Виктор Наворски, дакле,
долази на Запад, док се његова сопствена државица распада у грађанском рату који
је вероватно наставак или последица распада СССР-а. Али, он то у првим тренуцима
филма још не зна.
Заправо, у првим тренуцима
филма видимо безбедносни фронт Америке, на том аеродрому: полиција чврста, оштра,
поуздана, уредна, коректна, строга, ту су и пиштољи, и полицијски пси, а талас свакојаког
света који покушава да уђе у Америку – снимљен одозго, из надмоћног ракурса, деперсонализован
– запљускује ту баријеру. Виктор Наворски није најгори: у другом минуту филма, видимо
једну групу Кинеза који су сви у белој одећи, са сликом Мики Мауса, и сви одједном
покушавају бекство, ваљда да би се илегално убацили у Америку; нека жена почиње
да вришти. Кинези већ после тридесетак секунди беже назад јер ваљда нису успели,
настаје велики метеж, у коме Наворски не учествује, него напротив, својим мирним
и резервисаним и помало саосећајним ставом (саосећа са несретницима) он се пажљиво
дистанцира од свега тога. Јасно је: он није никакав лудак, занесењак, нити авантуриста.
Ускоро се на шалтеру испостави
да је виза Наворског неважећа. Позову га и одведу (опкољеног са неколико полицајаца)
у канцеларију шефа безбедности, који се зове Френк Диксон. Тај му каже да је у његовој
земљи био државни удар, и да је нова влада поништила све пасоше, тако да ни виза
(коју је Наворски имао, уредну) више не важи. Он не може да уђе на територију САД.
Шта мислите, да ли сад пасоши државе Јужне
Осетије важе у САД?
Међутим његово знање енглеског
је близу нуле, и он ништа од свега тога, што му Американци говоре, не разуме. Питају
га на енглеском – он одговара на том свом језику. Али спремио је један папир са
енглеским реченицама које је научио да прочита, да би постигао оно ради чега је
стигао у САД. Природан закључак био би да овај Рус није много паметан, јер је кренуо
у страну земљу, на једну компликовану мисију, без и приближно довољног знања страног
језика. Али, уз то би ишао и утисак да није претерано поштен, јер, кад му говоре
ствари које он апсолутно не разуме, ни једну реч, он много пута одговара, као да
је све у реду, „Yes!“, и тиме их доводи у заблуду да је схватио. Ипак, он има пасош,
али сада неважећи јер америчка влада још није признала ту новонасталу државицу која
се родила из пуча на кракозијском тлу; има и повратну карту, али му је одузимају
да им он не побегне док не виде шта ће с њим. Није дакле дошао баш потпуно неприпремљен,
али, те документе му, до даљњег, одузимају. У десетом минуту филма успоставља се
његов статус у Америци: он, сада, сме да борави у централној, великој дворани за
путнике, где има и продавница, али не сме да изађе, не сме да крене у град Њујорк.
Он је у својеврсној конфинацији. Дају му бонове за храну, али не и новац; његов
кракозијски новац не вреди, ту, а поготову не после револуције и слома те државе.
Не сме на обично, слободно америчко тло, мора остати у аеродромском међународном
транзитном простору са мноштвом странаца, путника, пролазника. На растанку од полицајца,
који га ту оставља, Наворски успева да скрпи једно питање на енглеском (то је његов
највећи лингвистички успех, до тог тренутка: „W-what I do?“ (шта да радим?) и добија
од полицајца напола шаљив одговор, који је и прва озбиљна самокритика Америке: а
то је, да у том простору он може радити само једно: куповати.5 (5 „There’s only
one thing you can do here, Mr. Navorski: shop!“)
Шта дакле можете да радите
ви у Америци? Па, да купујете, купујете, купујете...
После десет и по минута
филма, са разних телевизора, постављених високо, који преносе вести и друге програме
за путнике, зачује се химна Кракозије. Ово истог тренутка привуче пажњу Наворског,
који већ после неколико секунди разабере да се у његовој земљи дешава нешто катастрофално.
Избезумљен, теглећи и повремено бацајући свој тешки кофер, он јурца уз и низ степеништа,
около, у круг, покушавајући да лоцира неки телевизор на коме би добио те вести јасније,
можда опширније, можда са неким звуком који би њему био разумљив. Ускоро, сав у
сузама, он види да, у његовој несретној земљици, дуж градских улица пуцају топови,
леже мртваци, крстаре наоружани побуњеници.
Дакле овај Рус долази из
једне веома нестабилне и пропале државице, која је настала распадом, а распада се
и даље. Он је сада прави социјални случај: економски немоћан, политички немоћан,
лингвистички немоћан, он је прави изгубљени, залутали јадник кога су околности нанеле
на америчку обалу. Сусрет двају цивилизација, америчке и руске, дакле, дешава се
тако што Рус долази усамљен и немоћан, као избеглица, на праг моћне и бескрајно
доминантне Америке. Такав, он је њима прихватљив.
Таквог Руса они могу да трпе неко време. Он нема никакву конзуларну заштиту. Детаљ
са тешким кофером веома је важан: путник из словенске државице понео је путну торбу
о каишу преко рамена, и капут преко руке, и тај кофер, само један, али некако безобличан
и шљампав, и вероватно препуњен, а то
је карактеристично сиротињско понашање на
путовању. Виктор Наворски не путује лежерно, он вуче и тегли као избеглица.
Он би исто тако изгледао и да није било пуча.
У 23. минуту филма, шеф
аеродромског обезбеђења, Френк Диксон, посматра кроз један прозор Наворског, који
се већ увелико настанио ту, и каже: „Ко зна шта тај мисли. Ко зна из ког гулага
је побегао.“ Русија је дакле земља политичких логора – и сада, у 21. веку, у години
2004. Русија, гулаг, појмовна веза је јасна и несумњива: стаљинистичке диктатуре
се тамо, на истоку, настављају, демократских слобода нема. (Зато је јасно и откуд
државни удари, политичка нестабилност...) Русија шаље на Запад појединачне бегунце
из својих логора за антикомунисте. То је, барем, Диксоново мишљење, али, пошто нико
не заступа никакво друго, онда је то и једино које чујемо, о том питању. За Русију је дакле резервисан само негативни
публицитет, никакав други. Русија. Једнако гулаг. Касније, у филму, Наворски
почиње да учи енглески тако што напоредо чита туристичке водиче на енглеском и на
руском; упознаје се са хигијеничарима и другим помоћним особљем на аеродрому, придобија
њихове симпатије; његов трунтави гломазни
ход, карактеристично неспретан – као да је врло дебео, иако није – и његов генерално
добронамерни став, дају му ауру позитивног и поприлично смешног али безазленог бескућника
који су некако опстаје и ником не чини штету; упознаје лепу и шармантну стјуардесу
Амелију Ворен која има већ 39 година (то је глумица Зита Џоунс); успева да се запосли
на молерским пословима, јер то врло добро уме да ради, али, то је рад „на црно“,
добро плаћен, 19 долара на сат, у готовом новцу одмах; све у свему, за „човека без
земље“ (man without a country), добро се сналази. И, симболично, обављањем тих радова
он гради Америку, укључује се у цивилизацијски пројекат поправљања и изградње америчког
друштва; они њега малтретирају, а он њима малтерише зидове, добровољно; он на делу показује да воли Америку иако му
је она, без икакве његове кривице, спречила слободу кретања. Касније, у 86.
минуту филма, кад се он обуче западњачки и полази са Амелијом Ворен ка излазу, тај
његов руски тронтаво-гегави ход понајвише долази до изражаја.
Најзад, у 70. минуту филма
Наворски заблиста као преводилац, и спасава Френка Диксона од великих невоља. Наиме,
неки други несретник са Истока, неки Милодраговић, спреман је и на крвопролиће,
ако затреба, само да му не одузму оно ради чега је допутовао – некакав медицински
препарат, лек. Инцидент је грозан, човек има нож и спреман је и да погине, или да
изврши самоубиство пред масом сведока (и аеродромске полиције) само због тог лека.
Али исто тако, без оклевања, он пада на колена пред Френком Диксоном, он моли, преклиње,
плаче. Узалуд, Диксон остаје савршени бирократа.
Из које је тачно земље
тај путник? Из једне која је непосредни сусед Кракозије, он је Виктору Наворском
малтене сусед – „одмах с друге стране границе, од тебе“ („just across the
border, from you“). Наворски успоставља дијалог са Милодраговићем, на руском језику
(то је тај тренутак „Спакојно... гавориш руски?“) и ускоро схвата ситуацију. Ако
Милодраговић призна да је лек за његовог оца, не може га изнети из Америке, јер
нема одговарајуће формуларе и дозволе; али ако каже да је лек ветеринарски, за животиње
– може га понети са собом, кући. Из разлога доброте, Виктор Наворски мање-више наговести
том несретном човеку, да је ситуација таква; овај схвати, и у последњем тренутку,
кад су га већ савладали и ухапсили, каже (а вероватно лаже) да је лек за козе, за
његове козе; пуштају га, и он одлази пресретан, сав у сузама радосницама, односећи
шест поприлично великих пластичних провидних кутија са тим леком.
Од тог тренутка, чим се
рашчује шта је било, Наворски постаје нај популарнији човек на аеродрому, херој
дана. Наративна стратегија, коју су сценаристи и Спилберг овде применили, има две
компоненте, једну лако уочљиву (Наворски у акцији доказује своју позитивност, корисност
и способност, дакле, стиче веома велику количину позитивних моралних поена, и то
сасвим јавно), и другу, кудикамо скривенију (појавио се други Рус, много беднији,
далеко тежи и гори случај, дајући јак негативан контраст, наспрам кога први Рус
изгледа много боље). Као што Зону Замфирову
(у једном недавном српском филму) покушава да запроси и Мане, али и много лошији
претендент, Манулаћ, који је мањег раста, глуп, несамосталан, рђавог карактера,
па наспрам њега Мане блиста – а Зона ипак може да бира, не проси је само један,
двојица
се отимају око ње!,
што свакако уздиже и њен статус – тако и овде пред Америку излазе два несретна Руса.
Милодраговић је доказ и илустрација да нису сви Руси исти, него има јадних али и
још много јаднијих, и склонијих лажима и инцидентима Дакле Руси се деле на две категорије:
бедни, и, још много беднији. Уједно ће се можда понеко од гледалаца досетити (мада
већина вероватно неће то себи експлицитно рећи), да је Наворски на неки начин слободнији,
јер је нежења, а отац му је умро, док је овај други Рус, овај много незгоднији,
много чвршће породично везан. Наворски је на неки начин погодан да прихвати ситуацију,
која му се десила, склон да мирно опстаје као својеврсни Робинсон Крусо насукан
на једну чудновату споредну плажу америчког потрошачког друштва, или да као дежурни
добри дух лебди, и дању и ноћу, ту негде у некој димензији те огромне аеродромске
палате.
Не би свако прихватио ту
улогу! Ово је такође елемент наративне стратегије филма: протагонист је тачно онај
прави, за оно што се хоће. На крају Виктор, после девет месеци (можда у томе има
симболике, јер, толико траје и трудноћа)
проведених на аеродрому, излази у град, и остварује свој велики циљ, због кога је
и дошао у САД. Уједно сазнајемо шта је то носио са собом, и чувао као највеће благо,
у једној празној конзерви од кикирикија. Биле су то цедуљице са потписима. Његов
покојни отац, Димитриј Асенов Наворски, обожавао је америчку музику, и каприцирао
се да сакупи аутограме од свих америчких музичара које је видео на једној слици
у новинама. Наиме, у неким мађарским новинама је године 1958. видео слику „Велики
дан у Харлему“, која, додајмо, стварно постоји,6 (6 Photo Great Day in Harlem: http://www.harlem.org/) а у филму је и видимо,
са 57 џез-музичара, међу којима су и Дизи Гилеспи и Каунт Бејси, и успео је, путем
поште, дакле дописивањем, да сакупи аутограме 56, а своме сину је оставио у завет,
да прибави аутограм и педесет седмог. То је џез тенор саксофониста Бени Голсон.
Виктор Наворски је решио да испуни очев аманет. Наиме, он ће пронаћи Бенија Голсона,
који је после 40 година још жив, и добиће аутограм од њега. Ово сазнајемо у 99.
минуту филма. У конзерви су аутограми оних 56. Наравно, није претерано разумно носити
их тако, и излагати их опасности да буду украдени, изгубљени, заплењени, или уништени
у некој незгоди; али, он их је ипак носио тако. У конзерви од кикирикија. Дакле
оно што је за Американце симбол и синоним тривијалности, безначајности – Peanuts!
Кикирики! – за јадне Источњаке је животни идеал, који се сања, обожава и чезне деценијама.
На овај начин нам Американци кажу: ево, наше
ситнице су вама сан снова.
Викторова пријатељица,
стјуардеса Амелија Ворен, после неколико месеци њиховог познанства, успела је у
Вашингтону да издејствује за њега једнодневну визу, која ће му омогућити да легално
изађе са аеродрома, пронађе тог музичара, узме аутограм, и врати се. Он то и чини.
Можда га је Амелија помало заволела. Али
он неће никада имати секс са Амелијом Ворен: није то за сваког, то је резервисано
за једног припадника моћније нације, Американца, са којим Амелија одлази, и
на тај начин заувек нестаје из Викторовог живота. У тој љубавној утакмици Рус губи,
као да је особа ниже класе или расе, такмичар који не може добити.
Још нешто ће се добро завршити:
у 103. минуту филма, Американци на аеродрому, сада Викторови пријатељи, биће вољни
и да певају химну Кракозије и да наздрављају тој далекој државици, у којој се грађански
рат управо завршио. Ту се Виктор Наворски афирмише као патриота и као промотер своје
мале и нејаке домовине, а Америка испољава своју толерантност и либералност. Слично би могли клицати и за неки индијански
резерват који, рецимо, није пострадао.
У 115. минуту филма Наворски
односи огромну, величанствену, минијатурну победу над шефом безбедности аеродрома
(а то је Френк Диксон, још увек); а она се састоји у томе, што га аеродромска полиција
пушта да изађе у Њујорк. Тај излазак кроз једна обична стаклена врата, на свето
и златно тле моћних Сједињених Америчких Држава, то је Викторова победа. Ах, закорачити
у Америку! Провести у њој макар један дан! Кад добије тај аутограм, то је остварење
његових животних снова. А таксиста који га вози у град је Албанац и зове се, ако смо добро чули, Гора, или Горан.
Он може да остане у Америци, и да ради у њој, легално. Ни један, ни други Рус то
не постижу; додуше то им није ни био циљ, али, ипак, у суштини, обојица Руса на крају бивају практично избачени
из Америке, а Албанац остаје.
Рус је у овом филму, као
што видимо, одушевљени и ватрени фан џез-музике, пожртвовани љубитељ америчке културе,
америчког репертоара, америчких културних производа. Шта је он све учинио, и колико
се жртвовао, да би се примакао дивоти америчке културне понуде! Америчке, не руске.
Америка, Америка! Спилбергов филм је максимално патриотски и национално-промотиван,
он је једна непрекидна реклама за Америку. Вероватно
не можете ни да замислите филм (нити ће икада бити снимљен, нити би га ико гледао)
у коме би неки Американац допутовао у Москву, на аеродром Шереметјево, силно жељан
да прикупи аутограме неких 57 руских музичара.
Један од критичара на Интернету
добро је приметио,7 (7 http://www99.epinions.com/review/mvie_mu-1133499/content_144433188484
) да бирократизам који спречава Наворског да се прошета кроз Њујорк, и присиљава
га да тавори месецима као својеврсни заробљеник на аеродрому, није приписан Америци
самој, њеном друштвеном систему, него је приписан Френку Диксону: то је лични каприц
једног задртог бирократе. Тај лик је морао добити готово карикатуралне црте, да
би на себе преузео кривицу, тј. негативне моралне поене, за Викторово заточеништво.
(Слично томе, и за патње Милодраговића.) Тај лик је дакле искривљен само да би Америка
била приказана у лепшем светлу, патриотскије, позитивније. Додуше, овде може постојати
једна дубља уметничка суштина, наиме, познато је да сасвим нешколовани и сиромашни
друштвени слојеви у многим земљама, па баш и у Србији, често не виде и не желе да
виде законе као
такве, као појаве по себи,
него виде само појединца који непосредно спроводи закон, и усмеравају своју аверзију
на њега („Овај пословођа у продавници ме
мрзи, не да ми да крадем, он хоће да моја деца умру од глади“; „Овај полицајац је
зао и опак, он ме мрзи, ухапсио ме што крадем“.) У том смислу, из тачке гледишта
бедних и несретних Руса, не постоје амерички закони и прописи, него постоји само
зли Френк Диксон који се ускопистио па неће да пусти јаднике да прођу.
Он не да Виктору да ступи на америчко тле, нити Милодраговићу да отпутује (са лековима)
са америчког тла: кретање у оба смера Русима опструира задрти појединац Диксон,
не Америка као таква. На крају филма, Виктор Наворски одлази кући, задовољан, у
своју Кракозију. Велика Америка је, после свега, била добра према њему. (Питамо се шта би било да је музичар Бени Голсон
умро, или био на боловању или на годишњем одмору, тог дана. Заправо је прилично
невероватно да се такав један сусрет оствари, после толико година, успешно. Ово
је врло слабо место у филму.)
Видимо дакле две потпуно
различите перцепције Русије, једну српску и једну америчку. Да ли се ту задесило
да свако види онакву Русију какву прижељкује? – Ово би лако могло бити. – Или је
Американац снимио реалан однос снага, а Србин прибележио само своје пусте снове?
У српској визији, оној Илије Љ. Бакића, у једној алтернативној историји која се
није десила, и по којој нико (засада) није снимио филм, него ју је само прочитало
вероватно неколико хиљада људи, видимо Русију огромну и снажну, како узима за себе
цео европски континент и целу Северну Африку. (Али у тој слици нема политичке демократије
нити се питање демократије уопште проблематизује.) У другој, америчкој визији, оној
Спилберга, која се неким словенским народима итекако јесте десила, па баш и ове године, кад држимо ову конференцију,
2008, видимо државни распад и уситњавање територија, видимо уличне борбе, економску
беду, и видимо да тек понеки несретник, као поплавом избачен, као бродоломник, потпуни
маргиналац, бескрајно трпељив (Наворски) или избезумљен и буквално на коленима и
у сузама и на милиметар од самоубиства (Милодраговић) успева на кратко да се домогне
лакирано-светлуцаве и глатко упеглане, богате, апсолутно у сваком погледу надмоћне
Америке, и да успе да нешто добије, ситницу у суштини, неки лек, или неки аутограм,
и однесе назад у несретну и пропалу државицу – своју крахирану словенску домовину.
Укратко, видимо Словене
победнике, и Словене побеђене.
Литература
Бакић, Илија, прича „Исток“,
у часопису Северни бункер бр.
6, Кикинда, новембар 2000, 16–17.
Preuzeto odavde