U
okviru akcije "Spaljivanje zimskih kalorija", iskoristio sam
poslednja dva fina dana pre nego što se proleće opet pretvorilo u zimu, i prethodni
vikend (12-13. maj) iskoristio za druženje sa Sinišom, dragim prijateljem iz
Negotina koji mi je bio domaćin i vodič po nekim vrlo slikovitim lokacijama
izvan ovog grada.
U
Negotin sam stigao u petak predveče, iznuren i dehidriran vožnjom autobusom
Niš-Expresa. Ovaj smradni prevoznik svoje iole pristojne buseve čuva za linije
Niš-Bg-Niš (i za još dalje destinacije), dok za manja mesta, kako izgleda, šalju
krntije bez pristojnog erkondišna. Ova konkretna šklopocija, istina, imala je
nekakvo skromno pućkanje mlakog vazduha odnekud iz pravca krova, ali to
neprimetno pirkanje nije uspevalo ni da priđe nečemu nalik hlađenju usijane
atmosfere prepunog busa...
Srećom, to mu ujedno beše sve od horora tog dana –
usledila je prijatna večera od svežeg, tek izvađenog soma iz obližnjeg Dunava
(uz dobro italijansko vino) i planiranje sutrašnjeg dana.
Ukratko,
ideja je bila da se pridružimo članovima tri planinarska društva (Negotin,
Kladovo i Beograd) koji su tu subotu, 12. maj, odabrali za mega-hajk od oko 9
km. Siniša je već tri godine član negotinskog, a ja u tu družinu upao kao
njegov gost. Šetnja je imala da se odvija na potezu od sela Mokranj (rodno
gnezdo čuvenog Mokranjca) pa preko lovišta Alija (tačnije, pored njega a ne
kroz njega!) pa sve do sela/pimnice Rogljevo (na slici sa ulaza).
Opremio sam se
u starije pantalone koje nije šteta cepati i prljati, i u stare cipele koje
odavno ne nosim, zgodne za lomatanje po gudurama i prašini i eventualnom blatu,
po travi i stenama drugim neravninama.
U ranac na
leđima strpao sam pecivo za usput i 0,7 l vode i 0,5 l soka (što se na toj
vrućini pokazalo kao JEDVA dovoljno za pet sati pešačenja). Najvažniji artikal,
međutim, bila je krema za zaštitu od neželjenog sunčanja za koju tog jutra u
apoteci dadoh preko 500 din, ali pošto se pokazala delotvornom – faktor 40! –
ne žalim se! Moja gulovska, noćnička koža sklona je lakom paljenju pod udarima
mrskog sunca, pa je ovakva zaštita neophodna.
Pored toga, u
rancu je bio i Sinišin primerak FAUSTOVSKOG EKRANA, pošto se ispostavilo da
nekim bizarnim sticajem okolnosti nema pri sebi NAŽIVO, pa je tako ova knjiga
poslužila kao surogat za mene na pojedinim fotkama, kako ne bih poružneo baš
svaku.
Na glavi sam
imao (pozajmljeni) slamnati šešir, a kamašne su bile spremne, ali na svu sreću ipak
nepotrebne, u Sinišinom rancu. Uostalom, nas 30-ak je gazilo tim stazama, i sa
tom bukom i prašinom koje smo dizali verovatno smo mi bili ti koji su plašili sve okolne zmije, a ne obrnuto.
Uprkos vrelom
danu od preko 30 C, i lokacijama pogodnim za te gmizavce (uključujući stenovite
ruševine jedne vodenice, među kojima mora da ih je, duboko u hladu, bilo na
stotine) – ne videsmo nijednu. Daleko im lepa kuća!
Prva stanica
bio je Mokranjski vodopad – fino mesto koje ne treba opisivati kad su tu
fotke...
Bilo je to,
praktično, jedino ogoljeno mesto, na direktnom udaru sunca. Preko 90% ostatka
staze vodilo je kroz šume i šumarke, kroz hladovinu, negde gustu a negde
"šarenu", ali svuda prijatnu.
Takođe, osim
samog početka putanje, sve ostalo bilo je prilično ujednačeno u pogledu
uzbrdice/nizbrdice – ukratko, vrlo ugodan teren za šetnju.
Jedini
"problem" jeste dužina, od 9 km, za mene neuobičajena – naprosto,
nisam navikao da toliku razdaljinu prepešačim u jednom cugu (uz kraće odmore od
ne preko 5 minuta).
Ipak, junački
sam se izborio sa tim naporom: delom zbog dobrog društva i razgovora, delom
zbog osvežavajućeg zelenila svuda oko nas, čistog vazduha i okrepljujuće
okoline, nisam to ni doživeo kao napor.
Svejedno,
ostaje činjenica da sam baš tog dana, baš tom prilikom, prepešačio najveću
neprekidnu razdaljinu ikada u svom životu!
Možda me je, u
trenucima umora (pre svega u butinama), grejala i dalje vodila slika ručka koji
nas je čekao na odredištu. Ali o tome, i o drugim stvarima vezanim za tu slikovitu
Serbian gothic lokaciju – u idućem nastavku!
