2-
Kopola je karijeru započeo hororom
DEMENTIA 13, a lako bi mogao da je okonča filmom koji se najbolje može nazvati DEMENTIA '12. U svakom slučaju, zajedno sa PROMETEJEM (a kako izgleda i
sa Arđentovim DRAKULOM), ovo je samo još jedan recentni povod za realizaciju moje
davnašnje ideje: da ljudima starijim od 70 godina ne treba dopuštati da
režiraju.
Ova travestija govori o posustalom
piscu koga adekvatno igra posustali glumac, Val Kilmer, američki Pera Božović, čija
je debela glavudža sve veća a praseće očice sve sitnije i izgubljenije u
alkoholom-naduvenim obrazima. Ovaj zabasa u neku američku nedođiju da bi u
gvožđari (!) promovisao svoj najnoviji horor roman (o vešticama!), i još za taj
drek traži sramotnih $ 19.99.
Naravno da tu niko nije čuo za njega – niko, osim šerifa (Brus Dern
koji žvaće scenografiju i preživa je kao da neće svanuti sutra). Šerif bi da se
uortači sa ovim zaboravljenim nikogovićem pa da zajedno piskaraju roman o
seriji zločina u ovom malom mistu: štaviše, on ga povede u mrtvačnicu u
razgledanje tela devojke probodene glogovim kolcem. Bravo, šerife: tako to rade
pravi profesionalci!
Plot se zgusti kad Kilmer otkrije da je u ovoj vukojebini, nekad,
nekako, ko zna zašto, noć proveo THE genije, E. A. POE:
štaviše, tu je i napušteni ex-hotel, poprište tog istorijskog događaja,
komemorisanog metalnom plaketom, koju naš piščić s dužnim poštovanjem,
prikladno, zalije flašom crnog vina (pošto prvo sam dobro potegne iz iste).
Mora da je tu na delu neka klinačka igra reči sa "spirits"
(znači, i duhovi, ali i alkohol), jer ubrzo zatim ovog zadriglog krmka u odelu
počnu da spopadaju a) duh preslatke 13-godišnje goth nimfete Virdžinije i b)
duh Oca Horor Proze Lično! Da ne
bude "bez ništa", tu su i nekakvi goth momci i cure koji orgijaju
kraj reke uz tragikomičnu muziku i pod neverovatno smehotresnom šminkom. Možda
su krivi za misteriozne zločine s kolcima, a možda im to namešta očigledno
sumanuti šerif ; nekakve veze sa svim tim možda ima a možda nema veliki zvonik
sa satom usred mesta, gde je nekada možda bio Đavo – a možda i nije…
Rezultat ovog bućkuriša liči na jeftiniju, bezvezniju i
otkačeniju verziju neke Mick Garrisove made-for-cable stivenkingovštine – zapravo,
najzlokobnija stvar oko TWIXTA je to koliko podseća na nedavnu ekranizaciju BAG
OF BONES (autopsija tog nedela sledi u narednim danima: ne menjajte kanal!),
samo što traje triput kraće, a sadrži sličnu količinu besmisla, ludila i
nenamerne smejurije.
E. A. Po, kako je ovde prikazan, unosi zaista nepodnošljivu količinu
ničim izazvane blasfemije prema tom divnom, napaćenom geniju: šta je on, jadan,
skrivio da ga prizivaju radi ovako nedokuvanih splačina, da ga igra osrednji
glumac koji na njega i ne liči (i to uz živog i aktivnog Džefrija Kombsa koji
Poa bez greške reinkarnira u predstavi THE RAVEN!) i da ga teraju da deklamuje
dajdžest verziju znamenitog eseja "Philosophy of
Composition"! Taj kratki ali mega-uticajni rad suviše je klasična,
opštepoznata lektira svakome ko je završio srednju školu, a hororistima
svakako, da bi se ovde plasirala kao nekakvo otkrovenje koje natprirodnom
intervencijom dolazi u san horor-piscu koji bi, kao takav, s tim tekstom još
ponajviše morao biti upoznat! Fuck, to je kao kad bi nekom današnjem fizičaru u
san došao Ajnštajn da mu kaže: "Čuj, ja sam možda samo ishlapjeli starac,
ali ipak, poslušaj moj savjet: E = mC2"
Naročito deprimira što čak i nekad-genijalni Kopola ovde Poa tretira
kao karikaturu i pačvork sačinjen od opštih mesta poznatih svakoj babi na
pijaci: voleo da pije, imao teen-ženicu, bio nadahnut motivom "mrtve
drage", pisao imajući na umu krajnji efekat, voleo refren "nevermore"… Krpenjača od
najbanalnijih otrcotina: kad bi iz nekog razloga KURSADŽIJE htele da u neki
skeč ubace i Poa, on bi izgledao i ponašao se slično ovome u TWIXTU… Nema tu ni
trunka dubljeg uvida kakav imamo (?) prava da očekujemo od mislioca i umetnika
ranga Kopole. Potonjega je ovde, kanda, bodysnatchovao njegov alter-ego,
Kopula, ali umesto da, shodno ovom budžetu, snimi pornjavu, za iste pare je isporučio
nekakvu kič-goth-travestiju srodniju sočinjenijima Žerara Kikoina, Džima
Vajnorskog i Dejvida de Kotoa (u hetero-fazi).
Baš kao i kod PROMETEJA, može se čovek na kraju razložno upitati:
"A šta ste pa očekivali od matorog prdekanje? Samo zato što je snimio neka
remek-dela pre više decenija ne znači da još ima stare magije u prašnjavoj boci
SADA." Uostalom, what has he done
LATELY? Kad je taj majstor poslednji put snimio dobar film? Odgovor:
1992-ge, baš kao i Ridli Skot.
I zaista, TWIXT je low-budget varijanta PROMETEJA.
Baš kao i PROMETEJ, i TWIXT je snimljen u savršeno nebitnom i
nepotrebnom 3D.
Baš kao i PROMETEJ, i TWIXT donosi povratak starog majstora davno
napuštenom žanru i (neuspeli) pokušaj da, posle dužeg odsustvovanja iz horora,
ovome pruži dašak nečeg svežeg, drugačijeg, neviđenog – ali umesto toga donosi
samo buđavi dronjak, krpenjaču od delića koji u izolaciji nisu tako loši i
donekle obećavaju, ali – "tesno mi ga skroji, Mile"! Apsolutno ništa
što se desi u filmu nema nikakvu konsekvencu po bilo šta što zatim usledi: likovi
bauljaju od scene do scene, bez ikakve kognitivne ili emotivne napetosti, bez kulminacije, raspleta, pančlajna – ako ne računamo ultra-imbecilni kraj
koji pre deluje kao predvidivi "o ne neće valjda" vic negoli kao Kraj
zamišljen još na samom početku, odakle je ka njemu sve potom precizno vodilo.
Baš kao i PROMETEJ, i TWIXT govori o primarnim silama (Ljubav! Smrt!
Stvaranje! Umetnost! Alkohol!), i u potrazi za Velikim Pitanjima odlazi na sam
Početak Vremena, u Nultu Tačku, u Arhi-Primarnu Scenu Nastanka Horora, u onaj
Big-Bang momenat kada je Poe singlehandedly izjebao Gothic i u njemu začeo
Moderni Horror ubacivši mutogeni DNK čiste genijalnosti i dvije žlice ludila.
Razlika je samo u sledećem: u PROMETEJU, "Bog" je siledžija, mišićava
copina nespremna za diskusiju ali orna za tabanje i masovno uništenije. U
TWIXTU, "Bog" (Poe) je dobroćudno mrtvo puvalo koje uz čašicu rujna
vina deklamuje ono što svaki školarac zna i radi čega se nije moralo potezati
čak s onu stranu sna da se objasni u snu san…
Baš kao i PROMETEJ, i TWIXT je
sramotna brljotina dobronamernog ali senilno izgubljenog nekad-velikog autora u
kojoj je najveća misterija: WHAT WAS HE THINKING?!
A SPOILER odgovor na to je isti u oba slučaja: Not much, really.
Baš kao i PROMETEJ, i TWIXT je slab, promašen film koji je, uprkos
tome, promašen na prilično zanimljiv i zabavan način: možda nije zabavan onako
kako bi se očekivalo, ali jeste dovoljno čudan, unikatan trash da ga – uz drastično
smanjena očekivanja – ipak vredi overiti kao i svaki bizaran trainwreck. Ne viđa se svaki dan da
jedan od prvorazrednih velikana američkog filma i reditelj kome ja priznajem
najmanje jedno remek-delo u najstrožem smislu reči (APOKALIPSU DANAS) a većina
će tome pridružiti barem još prva dva KUMA (od mene: jake četvorke) i (po meni,
precenjeno) PRISLUŠKIVANJE – dakle, da taj i takav autor snimi nešto između
low-budget trash hororčića i amaterske srednješkolske pozorišne predstave /
home movie-ja i još da to ne potpiše
kao Alan Smithee nego da svoje kršteno
ime stavi na špicu! Pa to stvarno ne biva često!
Nažalost, Kopolina demencija je daleko manje inspirativna, skoro
nimalo podsticajna za širu priču i teško da će bilo koga sem najzadrtijih i
najdokonijih drka-drka-đon "teoretičara" nadahnuti za nešto nalik
analizi, raspravi, diskusiji. TWIXT je ipak samo jedna zanemarljiva (i
nepotrebna) fusnota u filmografiji nekadašnjeg velikana koji sada snima
skoro-negledljive home-movies…
Zato, ako hoćete da vidite film u poređenju s kojim PROMETEJ deluje
kao remek-delo moderne kinematografije i dostojanstveni povratak majstora
horor-korenima, obavezno pogledajte TWIXT. Potonji, istina, ima
"olakšavajuću okolnost" u tome što se radi o niskobudžetnom
"autorskom" filmu a ne o naduvanom letnjem blokbasteru, ali… ako ćemo
iskreno, ja bih daleko radije onaj blokbaster pogledao još 2-3 puta, dok ovo Kopolino
nedonošče, uz sve poštovanje prema časnoj starini, smesta brišem sa harda, u
nadi da će njegova blasfemija relativno lako biti obrisana i iz mog sećanja. Mada, bojim se da
...duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće - nikad više!
spasti neće - nikad više!