Ranije sam već na blogu ostavio svoj osvrt na filmove Žaumea Balaguera, a evo sada i impresija o njegovom liku i delu stečenih tokom druženja i razgovora s njim na ovogodišnjem Grossmannu.
Pre svega, Balaguero je poprilično jako ime u novijem španskom filmu, i to ne samo u žanrovskom nego uopšte, jer REC 1 i 2 su imali velikog komercijalnog i kritičkog uspeha širom sveta, uključujući Ameriku, i sa time se malo novijih španskih filmova može meriti a da ih ne potpisuju mega-zvezde Almodovar i Amenabar. Uprkos tome, on se u Ljutomeru nije ponašao kao zvezda, niti je u bilo kom trenutku ispoljio bilo kakvu distancu, nadmenost, smorenost ili nešto tome slično. Naprotiv, bio je otvoren, srdačan i spreman za razgovor sa svakim ko je mogao slobodno da mu priđe. Nije bilo nikakvih telohranitelja, agenata ili zaštitnika – ili odbojne aure koja bi signalisala "aha, dobro, al' ostavi me malo na miru, okej".
Kao što se može videti iz izraza njegovog lica uhvaćenog na fotkama tokom nekoliko naših razgovora, to je čovek koji vam poklanja celokupnu svoju pažnju, koji vas zaista sluša, i aktivno učestvuje u razgovoru, što će reći: interesuje se, postavlja pitanja i trudi se da maksimalno odgovori na vaša pitanja. Recimo, pomenuo sam mu moj roman NAŽIVO, sasvim uzgred: on je pitao o čemu se radi, a kad sam mu izneo dajdžest radnje, pomalo me je zatekao pitanjem: "A šta je taj entitet (koji se javlja u ritualu)?" Kažem, zatekao me je, ne zato što je pitanje besmisleno – naprotiv! – već zato što me to niko do sada nije pitao, niti od čitalaca, niti od onih kojima sam prepričavao zaplet.
Razgovarali smo o Lavkraftu, i potvrdio je ono što sam slutio, da je njegov veliki poštovalac. S pažnjom je razgledao primerak NEKRONOMIKONA koji sam imao uz sebe i pohvalio sadržaj i dizajn.
Razgovarali smo malo i o književnosti: pitao sam ga ima li nekih novih španskih pisaca horora vrednih pomena. Pomenuo mi je autora po imenu Jose Carlos Somoza, čiji je roman DAMA BR. 13 umalo ekranizovao. Na kraju nije, samo zato što je, po njegovim rečima, vrlo težak za adaptaciju zbog mnogo likova i događaja. Šteta, jer zaplet deluje više nego intrigantno; još veća šteta – što roman ne postoji u prevodu na engleski, mada je to možda pitanje meseca, jer većina drugih romana tog autora jeste prevedena. Ja sam već kupio dva komada (THE ART OF MURDER i ZIG ZAG), na osnovu Balaguerove preporuke (kaže da Somoza piše popularno i pitko, ali književno i inteligentno) i na osnovu zapleta koji zvuče mega-primamljivo. Nažalost, zbog nekih drugih akcija, u narednim mesecima neću stići da ih čitam.
Detaljan intervju koji sam s Balaguerom uradio upravo je izašao u najnovijem, septembarskom broju slovenačkog filmskog magazina EKRAN, gde je zauzeo celih 6 strana. Inače, na korici EKRANA je Kronenberg (R.I.P.), unutra je njegov najnoviji KOSMET-POLIS (aka COSMOPLIS) dobio udarno mesto, a pored moje žvake sa Špancem, tu je i izveštaj sa festivala Fantastic Zagreb (ali NE iz mog pera) i još ponešto… Takođe, ako vas zanima kako Ghoul zvuči na slovenačkom, možete onlajn videti dva moja eseja u prevodu: o Brejking Bedu (Kriva pota: Od dobričine do zločinca) i o Kronenbergu (David Cronenberg - več kot človeški).
Zato, požurite do svog najbližeg prodavca EKRANA pa pogledajte o čemu sam razgovarao s Balaguerom. Kraća verzija toga, samo sa pitanjima vezanim za SLEEP TIGHT, izaći će u kanadskom RUE MORGUE magazinu, u novembarskom broju, da koincidira sa severnoameričkom distribucijom tog filma, koja počinje krajem oktobra.
Logično pitanje: da li će i kada to moći da se čita na srpskom? Pa, videćemo… Možda, ako ga neko dovede u Beograd na Dane španskog filma u oktobru (sumnjam, ali ajde da vidimo). Ili ako neki od njegovih kratkih bude prikazan u okviru revije španskih filmova na Festivalu Srpske Fantastike, pa to bude povod da ga neka novina objavi… Na blogu svakako neće biti skoro.
Ukratko, Balaguero je bio vrlo tajanstven oko predstojećeg REC 4: APOCALYPSE kojeg će snimati krajem godine. Očito ima na umu neke nove twistove i dobro se čuva da ih ne otkrije. Izgleda da je čak i lokacija dešavanja velika tajna (nije više ona zgrada iz prva dva dela). Samo stalno ponavlja da će to biti nešto originalno, neviđeno, drugačije i sl. i da neće biti rađen kao FF.
U nezvaničnom razgovoru uspeo sam da mu izvučem nešto što u jednom intervjuu na engleskom nije hteo da otkrije – naime, naslov francuskog horora čiji je rimejk planirao da radi. Kada mi je kazao naslov, bio sam razočaran, ali kada mi je otkrio svoj pristup, šta i kako je planirao s tim da radi, zaintrigirao me je, i ako neko uopšte bude rimejkovao TAJ film – bolje da to bude Balaguero. Uostalom, ima blagoslov obojice reditelja… Naravno, naslov ne mogu da otkrijem, pošto se on još uvek premišlja da li će na kraju to raditi ili ne, ali svakako ne sme da to javno oglašava.
Inače, njegov engleski je relativno skroman, i to je, nažalost, donekle okrnjilo bogatstvo razgovora, jer nije išao u dubinu i širinu onoliko koliko bih ja to voleo, bez obzira što sam ga uporno presirao uobičajenim metodama Ghoulish interogacije, potpitivanja i slično. Takođe, taj razgovor je pojačao moj utisak stečen gledanjem njegovih filmova, da Balaguero nije preterano samosvestan i duboko promišljen reditelj, odnosno da nije čovek ideja. Nisam siguran da je u stanju da verbalno artikuliše svoje teme i ideje. Recimo, pitam ga za njegove konzistentno downbeat mračne krajeve, a on kao da je iznenađen, samo što ne reče: "Pazi, stvarno. Nisam o tome razmišljao." I još tvrdi da nije pesimista.
Ili: pitam ga za čest motiv mrtvog deteta, ubijanja dece i uopšte stradanja dece u njegovim filmovima. Kaže: ma, to je slučajno tako ispalo; nisam svesno pribegavao tom lajtmotivu. Pa dobro, rekoh, ali uopšte u španskom filmu zapažam taj lajtmotiv, mnogo učestaliji nego u bilo kojoj drugoj horor kinematografiji: u svakom drugom španskom hororu deca vrlo gadno prolaze, nema sentimentalizacije, nema milosti, nema "think of the children", nego ginu i gadno i krvavo, k'o matori. A on će: hm, pa možda, ne znam, nisam o tome razmišljao… I tome slično.
Ukratko, reklo bi se da je Balaguero instinktivac, intuitivac i vizuelac – i hvala Azatotu, barem je dobar u tome; mada, bio bi još bolji kad bi malo više promišljao svoje scenarije.
Sve u svemu, lepo je bilo sresti ga i družiti se s njim – hvala mu na pažnji i vremenu, a Grosmanu na ovoj dragocenoj prilici.