**(*)
2+
Bezlični, antipatični junak s kojim
je teško saučestvovati; otuđeni likovi koji razmenjuju ravne fraze bez imalo
emocije; mehanički seks bez strasti; urbani pakao, moderna tehnologija, svet
živih a mrtvih, na fletlajnu…
Sve smo to videli, i voleli, u Kronenbergovim
boljim filmovima. Ovaj nije jedan od njih – mislim, liči, u ponečemu, ali niko
pri zdravoj pameti neće ga svrstati u njegove najbolje. Daleko od toga.
COSMOPOLIS se može opisati kao spoj
filmova CRASH i AMERICAN PSYCHO: nažalost, zamislite da je neko iz njih iscedio
svu sočnost, crni humor, duh, duševnost, ludilo, bizarnost, ekscentričnost,
smelost, provokaciju, šok, pa povrh svega još i senzacionalni sex i nasilje,
tako da na kraju ostane samo jedan bezlični, apatični, mrtvopuvački japi
(adekvatno oneživljen svetlucavim vampirčićem iz SUMRAKA) čiju
"odiseju" (ha!ha!) kroz metropolis, dodatno zakrčen prolaskom
američkog precednika, sa'ranom omiljenog mu repera, "occupy this"
protestantima (sic! kad mogu ugledne novine, mogu i ja da ih tako krstim) imamo
da gledamo mnogo, mnogo duže nego što je to zanimljivo.
Po cenu da izjavljujem očigledan
truizam, moram da podvučem kako su ravni, emotivno mrtvi, bezlični likovi
daleko zabavniji za posmatranje kad oko njih haraju invazije unutrašnjih
parazita, epidemije besnila, vanmaterično rođeni zbogomčići, eksplodirajuće
glave i skeneri, apokaliptični precednici i sekte sudar-fetišista.
Ako baš nema
tako nečega, recimo da ravni, emotivno mrtvi, bezlični likovi mogu biti zabavni
i dok maštaju kako siluju i kasape svoj okoliš, od beskućnika do japija.
Moglo bi se reći da je mr. K. svoju
karijeru izgradio na likovima koji idu okolo na fletlajnu, s minimalnim
ispoljavanjem emocija, očiju na pola koplja, izrazito neuzbuđeni ludilom oko
sebe. Avaj, možda će nekoga iznenaditi ovo otkrovenje, ali pazite ovo: ravni,
emotivno mrtvi, bezlični likovi daleko su nezanimljiviji kad ih imamo
posmatrati tokom dvočasovne interakcije sa drugim ravnim, emotivno mrtvim,
bezličnim likovima, a bez ikakvih zabavnih momenata poput gorenabrojanih, tako
da se sva "akcija" svodi na beskrajno pričam-ti-priču.
Zbog toga ovaj statični, repetitivni i prerazvučeni film odaje
utisak da je zasnovan na pozorišnoj predstavi a ne na romanu, a to ne valja ni
onda kad je istina, a još manje onda kad to nije slučaj. Zaista je bizarno da je Meri Haron (zahvaljujući B. E. Elisu, ali i Kristijanu Bejlu a.k.a. Bejliju) uspešnije od Kronenberga realizovala zadatak - kako napraviti zanimljiv i pametan film o nezanimljivom i glupom "junaku".
Nije da se baš u tim beskrajnim
nagvaždanjima i bla-bla-bla blebetanjima ne čuje i poneki zabavan i podsticajan
red teksta (ne znam da li iz DeLilovog romana ili Kronenbergovom intruzijom u
adaptaciji): recimo kad sa svojim mladim ekspertom za tehnologiju osmišljava
novinske naslove za svet u kome su pacovi postali moneta (to je ujedno i moto
filma, i inspiracija za okupatore-protestante koji mašu džinovskim
lutka-pacovima).
Krajnji utisak jeste da se "novina" koncepta (jedan dan u
životu japi-kretena, iz ugla unutrašnjosti njegove mega-limuzine) izliže vrlo
brzo i da je posmatranje ovog filma, kako odmiče prema krahu, sve mučnije i
napornije, dok ne dođe do potpune mrtve tačke u finalnoj, izrazito
nezanimljivoj, predugačkoj (polučasovnoj!) "konfrontaciji" našeg
japija i bivšeg zaposlenog (Pol Điamati) koji bi da ga ubije.
I tako, dobijamo "photographs
of people talking", štono reko Hič: and DO they fucking TALK! They never
STOP, damn bastards! Ovo je daleko najrazbrbljaniji Kronenbergov film,
brbljiviji čak i od onog prethodnog abortusa (OPASNI
METOD) koji je govorio o The
Talking Cure!
Izgleda da ga ni on nije izlečio od brbljanja. Jer, da me ne
shvatite pogrešno – daleko je učinak svih tih reči u KOSMET POLISU od, recimo,
neprestane hipnotičke naracije u njegovim prvim filmićima, STEREU i ZLOČINIMA
BUDUĆNOSTI…
Da budem iskren, meni ni opis tog romana
ne zvuči naročito podsticajno – kritika obezljuđenosti današnjeg kapitaliste,
sveta zasnovanog na novcu i bla bla, pa ziheraški maskirana u mitsku matricu
"Odiseje", odnosno "Uliksa" – zvuči mi suviše prvoloptaški,
banalno i prozaično.
Ako ćemo već bičevati mrtve konje, dajte barem neka to
bude s duhom i zabavno, kao u AMERICAN
PSYCHO (kojeg sam nedavno reprizirao: moram priznati, užasno redak primer
filma koji mi je na drugo gledanje bio značajno bolji nego u vreme premijere /
sad od mene ima 4-).
Javlja mi se da osnovni problemi COSMOPOLISA imaju korena u
DeLilovoj knjižici i zato mi je teško
da nalazim mane filmu kao takvom: njegovi problemi počeli su već od izbora baš
tog predloška, i tu nema leba niti pomoći, ma ko da se toga poduhvatio.
Haneke,
Linč, Miike, iz groba dignuti Hičkok ili Kurosava, ko god, na slično bi izašlo
– to vam je što vam je, i bez vrlo radikalnog napuštanja te knjige i pravljenja
nekakve reimaginacije, od tog materijala se mnogo bolja pita ne bi mogla
umesiti.
Ono što donekle okrepljuje (hvala
Azatotu na sitnim milostima!) jeste barem to što je COSMOPOLIS prvi
Kronenbergov film posle isprazno-smešnog HISTORY OF VIOLETS, izrazito nebitnog
EASTER PROMISES i negledljivo prazno dosadnog A DANGEROUS SMETHOD koji,
zapravo, IZGLEDA KAO KRONENBERGOV FILM! Čak, sporadično, i skor Hauarda Šora zazvuči kao nešto što bi moglo biti u K-ovom filmu...
Prvih pola sata delovalo je zaista
okrepljujuće: Patinsonov auto izgleda ko svemirski brod, i ima tu lepih,
fetišističkih kadrova njegove unutrašnjosti, sa svetlucavim neonom i kožom i
metalom i ekranima čiji hladan sjaj priziva CRASH (uključujući i nešto, istina
znatno konvencionalnijeg, hopa-cupanja na zadnjem sjedištu njegovog auta).
Ali,
to potraje neko vreme pa se i to izliže i dosadi: za jedan "zakrčen"
grad u haotičnom kolapsu, ovaj naš bogatun uspe da na ulicama
"slučajno" sretne skoro sve ljude koje je ikada poznavao, ali pošto
su oni isto tako (ne)zanimljivi kao i on, njihove interakcije postaju sve
napornije a film sve mlitaviji i beživotniji.
Mrtvooki Patinson tu nije mnogo
kriv, Kronenberg ga je sam tražio i sam je njime upravljao. Istina, prvobitni
izbor za tu ulogu bio je Kolin Farel, pa je on otpao (zbog drugih obaveza).
Očito je Kronenberg hteo glumca sa debelim obrvama za taj lik, ali zašto, i
koja je njihova simbolika, to mi je promaklo, a moram priznati da COSMOPOLIS neću
poželeti tako skoro da ponovo pogledam kako bih razmotrio tu (eventualnu)
simboliku. Možda zato da njihovim nemrdanjem tokom celog filma podvuče mrtvilo
tog lika?
U svakom slučaju, Patinson se
podatno podao Kronenbergu, odradio je šta se od njega tražilo, odzenovao ceo film i tek u poslednjoj sceni mu je dopušteno malo too little, too late glumljenja i puštanja suza. Na osnovu viđenog mogu reći da se kao glumac ovde nije obrukao. Uostalom, ovo je vrsta uloge koja bi pre 20-ak godina bila idealna za Kijanu Rivsa, ili - kod nas, pre 10-ak - za Vuka Kostića.
Patinson je uradio sve što je reditelj od njega hteo, čak je za
svoje SUMRAČNE obožavateljke obnažio žbun –
- a zarad Kronenberga pozirao u
nekoliko omaž-poza u stilu body-horrora (SCANNERS, VIDEODROME itd.)
- evocirajući vremena kada je ovaj reditelj pravio inovativne,
žestoke, originalne, provokativne, nadahnute, duhovite i mega-pametno-zabavne
filmove.
Dakle, u prošlom milenijumu.
Te, stare, golden-oldies, vrtećemo na DVD-ima i ko-šta-ima (blu-rej,
manta-rej, doktor-rej…) i u narednim godinama i decenijama, a COSMOPOLIS će
sada overiti kompletisti, neverne Tome ("ma ne, to MORA je sjajan film,
šta zna ovaj Ghoul!") i tako još poneki, ali teško da će iko više poželeti
da mu se kasnije vraća.
Okej, možda poneki drka-đon sociolog ili ekonomist u
potrazi za očiglednom ilustracijom za laki esej koji se sam od sebe piše, ali
svakako ne filmofil ili filmolog, jer za njih ovde nema leba – samo mrvice.