Beoštampa, 2012.
260 str.
Evo
jednog romana koji, na prvi pogled, ne bi trebalo da spada u interesni krug
ovog bloga i onoga čime se ovde obično bavim. Kao prvo, autor -poznatiji pod
umetničkim imenom Marčelo- slavni je
izvođač hip-hopa, vrste muzike koju nimalo ne volim. Kao drugo, zaplet, ukratko
prepričan, može zvučati kao tek još jedan od krimića kakvima se pune ionako
šundom prepune police naših knjižara. Kad ja tamo, a ono – em je roman odličan,
em je i te kako relevantan za ljubitelje mraka, ludila, horora, fantastike i
ostalih ghoulish stvari.
I
to ne kažem samo zbog toga što je njegov autor takođe i urednik strip-izdanja u
kući "Veseli četvrtak" i što stoji
iza niza nadahnutih propratnih tekstova za DILANA DOGA (uvodi u redovnim
izdanjima; prateći, u DD knjigama), niti samo zato što je hororičnu koricu i
hororične unutrašnje kolor ilustracije u svom prepoznatljivom maniru izradio Ivica Stevanović.
MALTEREGO je, zapravo, vrlo originalna (možda donekle i nesvesna?)
transpozicija sveta i svetonazora Ticijana
Sklavija i njegove Dilan Dog mitologije u svet izgubljene, beznadežne, pred-
(ili post-) apokaliptične Srbije, i čita se kao neka od boljih psiho epizoda
DILANA DOGA – jedna od onih bez čudovišta, bez duhova i pipaka i mutanata, gde
svi mrakovi potiču iz psihe junaka, uključujući (naročito) glavnog...
Mladi
roker Leo ima običaj da frustracije neživotom u Srbiji danas proživljava i
pročišćuje piskarajući u beležnici avanture svog alter ega pod imenom
Malterego: to je antisuperjunak koji se u fikciji surovo sveti onima što truju
život i zdravlje našem junaku, nemoćnom da im doaka u stvarnosti. Što bi rekli
psihijatri, klasični poriv za kompenzacijom, tako prirodan u sredini u kojoj je
neizbežno da se, zbog ove ili one stoke, bar jednom dnevno osetiš kao jebana
stranka. A onda, posle "nezgodnog" TV intervjua i grdnih obostranih
prozivki sa voditeljkom na ivici incidenta, ovu već sutradan nađu mrtvu – i to,
šljusnutu s velike visine na mestu gde nema okolnih zgrada s kojih bi skočila
ili bila bačena. Otkud ona baš tu? Pala s Marsa, il' Venere? I ko je ubi? Ima
li to kakve veze s Leom / Malteregom, i nagoveštajima njegove mračne strane? Da
li je beležnica postala nedovoljna da sakupi (i zadrži) nagomilane porive da se
stoki najebeš majke – naživo, a ne samo u mašti?
Da
je cela stvar samo jedan whodunit,
teško da bih ovo uopšte uzeo u ruke, Marčelo ili Ne-Marčelo. Koga je briga ko
je ubio tamo neku TV dronfulju? Međutim, ovo uopšte nije roman o tome. Čak i na
nivou zapleta, taj slučaj relativno brzo padne u pozadinu, a mnogo važnije
postane nešto mnogo bliže i intimnije našem Leu: povratak džukele koja je njemu
i Brani, njegovom prijatelju i kolegi iz benda već ranije zatrovala život (a
potonjega i doslovno žigosala, tj. zasekla mu obraz). Nove pretnje drugaru
okidač su za pretnju još ozbiljniju: da Leo odlepi i razulari svoj alter ego,
odnosno pretvori se u Radovana III, da ubije govno i gotova stvar! U tome leži
glavni konflikt i saspens ovog romana: da li i kako, i po koju cenu, čovek može
odabrati da (ne) bude životinja.
Ali,
čak i dok ga ovako opisujem, osećam da prepričavanjem ne uspevam da prenesem
zašto je MALTEREGO drugačiji, jer njegovi osnovni kvaliteti nisu toliko u onome
ŠTA koliko u KAKO (i ZAŠTO). Pošto je već i sama knjiga napisana izrazito
jasno, direktno, bez trunke opisa, skroz u dijaloškoj formi, maltene kao
strip-scenario (kako je u blurbu opisa Deksa Pantalejski) i ja ću probati da
jasno i pregledno izlistam ono što ovu knjigu čini posebnom i pažnje vrednom.
-
Pre svega, glavni lik. Bez njega –
ništa. Esencijalna dobričina u zlom svetu. Unikatno redak slučaj u srpskoj
prozi: junak s kojim bih se rado naživo družio. U moru jebivetara, kretena,
izgubljenih, samosažaljivih ili pak naduvanih wish-fulfillment fantazija sklepanih
od ofucalih fraza što napučuju srpsku prozu, Leo je ne samo lik od krvi i mesa,
nego likčina vredna poštovanja. A opet, nema u njemu ništa naduvano, ništa
preterano, veće od života: on je poseban na način na koji je dašak zdravlja
redak u kužnoj sredini; poseban kao zrak sunca u memli i paučini nekrofilne
kripte zvane Srbija.
-
S tim u vezi je i čvrsta, jasno definisana moralna
dimenzija romana, izvajana sa vrlo malo popovanja, vanredno ubedljivo i
proživljeno: dakle, očigledna je iskrenost i vera, a ne mahanje ispraznim
frazama, u beskompromisnoj posvećenosti tome da se bude Čovek, čak i među
neljudima koji jedva čekaju izgovore tipa "Eh, šta ću, takva su vremena...
Ne bih ja to, ali, kud svi Turci tu i mali Sulejman..." A to se najbolje
vidi upravo u Leovoj nesebičnoj brizi za drugoga, a ne za svoju guzicu (koja je
motivacijski faktor protagonista većine novijih srpskih romana, uključujući tu,
ehm, i moje).
-
Tečno, pitko i nimalo smaračko pisanje,
potpomognuto dijaloškom formom, ali još i više autorovim pronicljivim
zapažanjima iznetim kroz jasne i upečatljive fraze i sa smislom za humor
(naročito kroz igre reči, tipa "Videćemo čija majka crni vudu prede",
ali ne samo kroz njih). Prosto rečeno, retko koja strana ovog romana nema sa
strane mojom olovkom obeleženu bar neku simpatičnu rečenicu ("Veterani su
oni koji o ratu pričaju sa jezom u očima, mašući patrljcima dok govore, a on,
pa njemu su to najlepše uspomene") ili frazu ("Kamo sutra"),
bilo da se radi o dobroj pošalici ("Odelo ne čini čoveka, ali idiota, o,
još kako!") ili o odlično sažetoj definiciji ("Imam hobi koji me i
prazni i ispunjava"), a nađe se, vala, i poneka mudrolija lepo iskazana
("Mi ni govor nismo smislili dok nismo hteli da lažemo. Sve drugo smo
mogli da kažemo i rukama").
-
Sposobnost da se piše angažovano, a
da to ne bude previše napadno ili smarački i trulo. Ovo je vrlo pipav posao, i
ovde je obavljen sa respektabilnim uspehom. Volim da vidim srpski žanrovski roman
koji je o nečemu – od autora sa
budnom i aktivnom svešću o svojoj sredini, o tome ko je i šta je i gde je.
Naročito imponuje što je slojevit presek Srbije danas izveden na nepretenciozan
način, bez bombastičnih metafora, bez mnogo mudrijašenja i izdrkavanja. Za moj
ukus, istina, postoji jedno ili dva mesta u knjizi gde je piščev angažman
malkice preočigledan – mislim pre svega na razgovore sa
dizel-skin-"patriotskim" unukom njegove susetke.
No, u ovom
kontekstu čak i one mi ne škripe, jer kontam ovako: Marčelo je popularan i ima
svoju publiku. Gomila mladeži će ovu knjigu uzeti u šake zato što je ON to
napisao, a ne zbog korice, žanra, Dilana, zapleta ili ne znam čega. E pa, kad
je već tako, lepo je da neko ko ima bar nekakav mali uticaj na mlađe naraštaje
tu poziciju upotrebi da im na ubedljiv i živopisan način predoči kakva su
pošast nakaradno (ne)shvaćeni patriotizam, nacionalizam, te ksenofobija,
homofobija i druge fobije i paranoje što haraju među današnjom omladinom.
Omladinom? Da,
to su oni što na prvi podstrek krenu da ruše, razbijaju, tuku i lome, a onda
dušebrižnici kažu: "Eh, deca su to, šta ćete? Boys will be boys! Nisu oni
krivi." Kurac nisu! Svako može da bira
da li će biti životinja ili čovek (upravo o tome je ovaj roman!), i
mladost-ludost nije alibi ni za kakvo nasilje, pretnje i slične svinjarije
prema neistomišljenicima ili pripadnicima grupa koje se doživljavaju kao
pretnja sopstvenoj. Dakle, možda će nešto starijem čitaocu ponešto u MALTEREGU delovati
kao truizam ali, nažalost, mnogom junoši danas i ovde neće: jezive ankete i
statistike o preovlađujućim
stavovima današnjih srednjoškolaca pokazuju da neće! Zato je okrepljujuće u moru popularne literature gde haraju
ili beslovesni eskapizam ili jedva prikriveno desničarstvo naići na roman sa
pozicije koju neću etiketirati kao "liberalnu" već prosto kao ljudsku
i zdravorazumsku. Ako baš hoćete, i hrišćansku – ali u njegovom izvornom obliku
a ne u smislu "Ajde da idealizujemo popove, crkvu, rituale i obrede, da
fantaziramo o svetloj tradiciji, ajde da eksploatišemo 'sveca' koji je ozakonio
Hrišćanstvo" i sl.
U kontekstu
naklapanja o "dve Srbije" MALTEREGO donosi sasvim jednostavnu poruku:
Budimo ljudi iako smo Srbi!
- Svaku
pohvalu zaslužuju i zamisao i realizacija zlikovca
u ovom romanu. On je originalan upravo po tome što NIJE originalan, što je
govance u kakvo je svako od nas u nekom trenutku života ugazio barem jednom, a
mnogi se od nas takvim i isprljao, jer teško ih je zaobići. Radi se o vrlo
osobenoj vrsti – netalentovani površni skorojević ubeđen da nije prazan i da
ima šta da kaže. Takav je Hordak, nešto kao poor
man's Salieri za našeg skromnog Mocarta (Leo): nabeđena veličina puna
grandioznih planova koja se, kada bude fino odgurnuta u stranu, pretvori u
najljućeg neprijatelja.
"Ti nisi
zlikovac o kome se pišu debele knjige i snimaju grandiozni filmovi, jer nisi
talentovan čak ni za zlo. Ti si sićušno, sićušno govno koje prolazi ispod
ozbiljnog radara policije, ispod radara sudija, verovatno i ispod radara
svačijeg imaginarnog prijatelja zvanog Pravda, Bog ili kako već. Ti is pakost
koja ne zaslužuje ničiju ozbiljnu pažnju, jer je tako nemaštovita i...
svakodnevna. A opet, ironično, upravo ti si dovoljan za trajno upropašćenje
nečijeg običnog života."
Tačno tako! Ne
Helingeni, ne Ksabarasi, nego sitne, neiživljene gnjide s manijama veličine su
one koje će najverovatnije da vam se, što bi današnja mladež rekla,
"poseru u život".
- MALTEREGO,
dakle, uspeva da živo i zanimljivo prozbori o mislima i osećanjima svima
poznatim ali retko kada tako živopisno uhvaćenim: nema šanse da se ne
prepoznate ili ne složite sa nizom opservacija, procena, definicija, situacija,
misli i problema ovde prikazanih – a opet su svakodnevica i prepoznatljivost
taman toliko oplemenjeni da ne dobijemo dosadni komad "realizma" ili
prepis iz dnevnih novina, nego pažljivo konstruisanu i stilizovanu triler-storiju
koju je uživanje čitati.
- Što se tiče
žanra, za one kojima je najvažnije ima li ovde fantastike i horora ili nema,
reći ću prosto: MALTEREGO nije pisan kao horor, ali isti ovaj zaplet mogao bi
se ispričati na horor način bez ikakvih većih menjanja, dodavanja ili
oduzimanja, samo sa malim senčenjem ovde-onde. To nije horor roman, ali lako bi
mogao poslužiti kao predložak za horor film u rukama pravog reditelja voljnog
za takvo što. Ima tu nagoveštaja fantastike: Leova susetka, baba-vračara, kako
izgleda, poseduje moći koje nadilaze prirodne; njegov alter-ego možda stvarno
postoji izvan njega kao zasebni entitet a ne kao fragment šizo-psihe; a u
narednim delovima planirane trilogije tek treba da vidimo kako je novinarka i
odakle doletela na pločnik daleko od najbliže zgrade.
Rekao sam već,
i potpisujem, da bi Sklavi veoma voleo ovu knjigu, kad bi je neko preveo i
nekako mu je doturio: glavni junak je anahroni i pomalo autsajderski romantik;
suočava se sa zlom u drugima i mračnom stranom u samom sebi (dakle, ima
džekilhajdovski problem); suočava se sa pitanjima Stvarnosti i Mašte, Dobra i
Zla, sa velikim slovima; tekst sadrži mestimične pesme, i na par mesta opasno
prilazi patetici, baš kao i DD; ima nelinearnu strukturu pripovedanja i mnogo
eksperimentalnih zahvata (odlomci iz dnevnika, zapisi iz beležnice, članci iz
novina, povremeno nadahnuto organizovan tekst...); najzad, ima nekoliko aluzija
i posveta DILANU DOGU.
Konkretno:
doslovce se pominje čuvar koji na radnom mestu čita DILANA; na drugom mestu
pominje se Tartini (nešto opskurnija, indirektnija aluzija na DD, ali pravi
fanovi će je prepoznati); najzad, najvažnije, imidž Malterega preslikan je od
Sklavijevog NEVIDLJIVOG ČOVEKA ("Uspomene nevidljivog", i kasnije): dugi
kišni mantil, šešir, i crnilo (praznina?) umesto lica...
Zanimljivo je,
dakle, da iako MALTEREGO nije pisan kao žanrovski roman per se, on to jeste,
ali na slobodniji, neopterećeniji način. Odnosno, ako mu priđete kao krimiću,
on će vas raditi kao krimić; ako želite triler, on i to jeste. Čitate ga kao
horor roman? On i to može da bude; i fantastika; i romansa; i komedija... A
opet, sve je to skladno ukomponovano, prirodno se pretapa jedno u drugo, bez
kalkulacija o zadovoljenju što više ciljnih grupa – zapravo, dobar primer
slipstrima kome mnogi teže ali ga retki postižu: roman koji se lako čita a
teško zaboravlja.
PS: Pre nego što se javi neki Šerlok, priznaću
ono što ionako nije nikakva tajna: Marčelo mi je urednik u Veselom Četvrtku, gde pišem propratne tekstove za DILAN DOG knjige.
Istina, do sada sam tim povodom sarađivao isključivo sa onim drugim urednikom u
VČ (poznatim pod umetničkim imenom Dušman), ali viđao sam se i sa Markom i
nešto malo družio na odbrani mog doktorata, i kasnije, na sajmu knjiga. Prema
tome, neki Hordak bi mogao da pomisli: "Aha, ortaci su, ili barem
urednik-saradnik – sve mi je jasno! Naručena kritika! Pa naravno da će da
pohvali knjigu, neće valjda da opljune onog ko ga koricom suvog leba narani
jednom na svaka 3-4 meseca!"
Neću
da se pravdam. Ko mi veruje – verovaće, ko mi ne veruje, neverovaće i kenjaće.
Knjiga je, što rek'o Molder, OUT THERE, već je prodato 4000 komada za 4 meseca
otkako je izašla, pa požurite da nabavite sebi komad dok ih još ima i proverite
sami da li je Dr Ghoul lagao.