CINIK, im. Hulja koja zbog nesavršenog vida vidi stvari
onakvima kakve jesu, a ne onakvima kakve bi trebalo da budu.
(E. Birs, "Đavolov rečnik")
U ovoj, 2013-oj, navršava se tačno 100 godina od nestanka, i verovatno smrti, jednog od
najbriljantnijih umova ikada poniklih na tlu Amerike – velikog pisca i još
većeg cinika, Embrouza Birsa. U
okviru akcije "Nije mrtav, umro
nije..." evo kratkog podsećanja na ovu unikatnu figuru koja je, pored
ostalog, značajno zadužila i umetnost
kratke horor priče...
Da je Embrouz Birs danas živ, bio
bi neprevaziđeni kolumnista i bloger.
Bio je
preokupiran kritikom, ali ne samo društvenom – vrhovi njegovih oštrih strela
odašiljani su i visoko gore, sve do Boga, i dole, sve do korena čovekove
animalne, nedovoljno kultivisane prirode. Kao i svaki cinik, bio je pre svega
razočarani idealista: gnevno i ogorčeno okomljen na slabo poduprte pretenzije
ljudi oko sebe, i društva koje su sebi načinili, u drastičnom neskladu sa
propovedanim idealima. I ne samo što je tako osećao, nego je imao neodoljivu
potrebu da svoju kritiku javno iznese u nepokolebivo idealističkoj (!) veri da
će time bar malo uticati da se nešto promeni, da se popravi nepopravljivo.
Udaljen od poslovične "Kule od slonovače" koliko je to jednom piscu
uopšte moguće, Birs je samog sebe bacio u arenu sa lavovima ljudske gluposti,
zavisti i prostaštva s kojima se rvao do smrti. Jurišao je na vetrenjače kao
Besni Orlando u oklopu Don Kihota, gazeći pred sobom "svet budala i nitkova,
zaslepljenih sujeverjem, morenih zavišću, obuzetih taštinom, sebičnih,
pritvornih, svirepih, utucanih iluzijama – zapenušanih od besnila."
Zbog ovakve
posvećenosti svetu oko sebe i vrlo konkretnim aždajama s kojima se borio, Birs
je svesno dobar deo svog opusa učinio ograničenim vremenom, mestom i likovima
protiv kojih je usmeravao svoje bodlje. Najveći deo njegovih napisa objavljivan
je u novinama, i ticao se javnih ličnosti čija imena su danas umnogome
zaboravljena (glumci i glumice, političari i biznismeni, sudstvo i sveštenstvo)
ili pokreta i ideja koji odavno nisu novi (feministkinje, sifražetkinje...). U
tome je dvosekli mač i prokletstvo kolumnista i blogera: kakav god trenutni,
prividni efekat njihovo pisanje imalo, kada peskovi vremena izbruse i izbrišu
Ozimandijase – mete njihovih napada, nove generacije glupaka, pokvarenjaka,
nitkova, sebičnjaka zauzeće njihova mesta i, najverovatnije, još i prevazići u
pokvarenjaštvu zlikovce ranijih doba. A kada zasluženi zaborav i mrak pojedu
nitkove jednog doba, i tekstovi o njima postaju relativizovani, dejstva
ograničenog aluzijama i referencama koje će malo ko još razumeti.
To ne znači da
su Birsovi novinski napisi potpuno zastareli: po mnogo čemu oni (nažalost!) zvuče kao da su juče napisani.
Glupaci se, možda, smenjuju, ali je Glupost večna – pa tako i kritike njenih
specifičnih ispoljavanja. Ipak, teško je, osvrnuvši se na Birsov književni
opus, ne osetiti žal za vremenom, trudom i energijom koje je potrošio na
lokalne, dnevno-aktuelne sukobe u novinskim editorijalima, i ne pomisliti
koliko je još vrednih kratkih priča
moglo da nastane da je to vreme, trud i energiju potpuno posvetio književnosti.
Birsova
besmrtna zaostavština sastoji se iz dva monumentalna dela: jedno je pravedno
proslavljeni "Đavolov rečnik"
kao verovatno najpreciznija i najkoncentrisanija bočica otrova ikada
zafrljačena u lice ljudske gluposti i ograničenosti. Njen efekat je pojačan
nabojem duha: jer upravo je duhovitost tih redova onaj sastojak koji sprečava
otrov da izvetri i razblaži se tokom decenija i vekova.
"Đavolov rečnik" je srpskom
čitaocu dobro poznat, budući da je preveden i objavljen 1992. godine, usred
jednog zlog vremena koje kao da je ilustrovalo najcrnje i najmizantropskije
redove te knjige. Na primer: "RODOLJUBLJE, im. Zapaljivo smeće spremno da
plane na dodir baklje svakog ko želi da osvetli svoje ime." Crtice,
maksime i definicije iz tog rečnika toliko se čine prikladnim ovdašnjem
okruženju i našoj nedavnoj istoriji (i sadašnjici) da se samo s najvećim
naporom možemo podsetiti da ih je pisao neko ko je živeo pre jednog veka na
drugom kontinentu i ko ni Srbe ni Srbiju nikada nije video.
Druga velika
tekovina koja ostaje iza Birsa su njegove kratke
priče: bilo da govore o vojnicima u zapenušanim vrtlozima rata i
besmislenog (samo)sakaćenja, ili o civilima koji se sa svojim slabostima često
susreću uz pomoć objektivno-korelativnih natprirodnih stvorenja, one svedoče o
piscu koji je na vrhunski način naučio Poovu lekciju iz pisanja kratke priče –
efektne, koncizne, ekonomične, bez suvišnosti, podređene jednom dominantnom
efektu. Tako se u Birsu sjedinjavaju dve struje, jedna, otrovno-satirična,
potekla od Irca, Džonatana Svifta, i druga, još makabričnija, tipično američka,
začeta kod Edgara Alana Poa. To su priče
groteske, strave i apsurda, ironije i razočaranog, ali još u tragovima
prisutnog idealizma – jer ni umetnosti ne bi bilo bez tog tračka vere da sve
još nije izgubljeno, da se još uvek vredi boriti.
Embrouz Birs
se borio do kraja: kada mu mastilo više nije bilo dovoljno, sa koltom .44 od
koga se nikada nije odvajao (zbog brojnih neprijatelja koje je svojim perom
stekao) odjahao je pravo u legendu, nestavši u haosu meksičke revolucije. Svoje
poslednje pismo adresirao je 26. decembra 1913. u Čivavi, Meksiko, a pre nego
što je nestao (?), iza njega su ostali sledeći poslednji napisani i sačuvani
redovi:
"I do not
know how, nor when, you are to get this letter; there are no mails, and
sometimes no trains to take anything to El Paso. Moreover, I have forgotten
your address and shall send this to the care of Lora. And Lora may have gone to
the mountains. As to me, I leave here
tomorrow for an unknown destination."
Njegovo telo
je možda završilo na nepoznatom odredištu,
ali plodovi njegovog duha imaju daleko jasniju sudbinu i budućnost.
U predgovoru
Birsove biografije Alone in Bad Company Roj
Moris kaže: "Umreti neprimećen znači prevariti smrt i lišiti je njene
uobičajene publike sastavljene od ožalošćenih, kibicera i radoznalaca". I
u tom smislu može se reći da je Birs umakao smrti.
Svežina njegovih
najboljih redova i njihova večita aktuelnost takođe predstavljaju ambivalentno
prokletstvo. S jedne strane, ti kvaliteti svedoče o jednoj još uvek značajnoj
spisateljskoj karijeri. S druge, oni potvrđuju da su, na žalost, pesimisti i
cinici skoro uvek u pravu. Za razliku od optimista i utopista, koje stvarnost
tako često ume surovo da demantuje i učini naivnim i smešnim, jedan cinik, sa
očima koje stvari vide onakvim kakve jesu, ima beskrajno veće šanse da zadugo
(ako ne i zanavek) ostane aktuelan. Delo Embrouza Birsa najbolje je
svedočanstvo toga.
PS: Pre pet
godina priredio sam temat o Birsu za niški književni časopis GRADINA. Ovaj tekst izašao je u okviru
toga...
EMBROUZ BIRS: HRONOLOGIJA
(Sastavio: Dejan
Ognjanović)
1842
Embrouz Gvinet Birs
rođen je 24. juna u Meigz Kauntiju, Ohajo, kao najmlađe od desetoro dece, od
oca Marka Aurelija i majke Lore (Šervud) Birs.
1857
Napušta porodicu,
seli se u Varšavu, Indijana, gde radi kao štamparski pomoćnik.
1860
Napušta Vojni
Institut Kentakija; seli se u Elkhart, Indiana, gde obavlja razne poslove.
1861
April: Početak
Američkog građanskog rata. Maj: Birs se prijavljuje u Devetu Dobrovoljačku
Indijane. Do kraja godine učestvuje u bitkama kod Filipija, Rič Mauntina, Lorel
Hila, Bafalo Mauntina.
1862
Pridružuje se odredu
generala Vilijema Nelzona u Nešvilu. Od 6-8. aprila: bitka kod Šiloha.
Decembar: Bitka kod Touns Rivera.
1863
Maj: pridružuje se
štabu gen. Hejzena kao topografski inžinjer. Septembar: bitka kod Čikamoge.
Decembar: vraća se kući na odsustvo i veri se sa Bernisom Rajt.
1864
Februar: vraća se na
front. 27 jun: ranjen u glavu u bici kod Keneso planine. Leto: raskida veridbu.
Oktobar: hvataju ga vojnici Konfederacije, ali im beži. Do kraja godine
učestvuje u bitkama kod Frenklina i Nešvila.
1865
21. januar: proglašen
nesposobnim za vojnu službu zbog ranjavanja u glavu.
1867
Napušta vojsku, ljut
što je stekao samo zvanje potporučnika. Nastanjuje se u San Francisku gde se
zapošljava u kovnici novca. Te jeseni objavljuje prva prozna i poetska dela u
listu Californian.
1868
Decembar: počinje
redovnu kolumnu "Gradski bukač" (The
Town Crier) za list News Letter.
1871
Ženi se sa Meri Elen
('Moli') Dej.
1872
Mart: napušta News Letter. Leto: odlazi u Englesku,
odakle šalje eseje i članke. Decembra mu se rađa sin Dej.
1873
Prva knjiga: Đavolji užitak (The Fiend's Delight).
1874
Knjiga Paučina iz prazne lobanje (Cobwebs from an Empty Skull). Rađa mu se
drugi sin, Li.
1875
Vraća se u San
Francisko na posao u kovnici novca. Rađa mu se ćerka, Helen.
1877
Pomoćnik urednika i
autor kolumne "Brbljanje" (Prattle)
za list Argonaut.
1881
Postaje član
redakcije Wasp (Osa) gde ima kolumnu "Brbljanje".
1886
Napušta Osu.
1887
Postaje član
redakcije dnevnog lista San Francisko
Egzaminer (San Francisco Examiner)
vlasnika Vilijema Randolfa Hersta za koji piše glavne uvodnike. Piše priče.
1889
Živi odvojeno od
žene, verujući da je pronašao pisma njenog ljubavnika. Jul: Sin Dej ubijen u
dvoboju zbog devojke. Tokom te godine u Egzamineru
objavljuje priče: "Čikamoga", "Konjanik na nebu",
"Coup de Grace", "Prikladno okruženje"...
1890
Objavljuje priče
"Događaj na mostu kod Sovine reke", "Čovek i zmija",
"Carstvo nestvarnog", "Srednji prst desne noge"...
1891
Priča "Smrt
Halpina Frejzera".
1892
Zbirka Priče o vojnicima i civilima (Tales of Soldiers and Civilians), do
kraja godine preštampana pod naslovom Usred
života (In the Midst of Life).
1893
Zbirka horor priča Mogu li takve stvari da postoje? (Can
Such Things Be?). Priča "Prokletinja" objavljena u magazinu Town Topics.
1897
"Oči
pantera" i "Događaj na predstraži" u Egzamineru.
1898
Članci o
Špansko-američkom ratu. Dopunjeno izdanje Usred
života.
1899
Fantastične basne. Decembar: seli se u Vašington da bi istovremeno
pisao za Njujork Žurnal (New York Journal: kasnije preimenovan u American).
1901
Sin Li umire od upale
pluća.
1904
Moli Birs traži
razvod.
1905
April: Moli Birs
umire pre nego što je razvod punovažan. Maj: Birs počinje da piše za Herstov Kosmopoliten (Cosmopolitan), gde objavljuje brojne priče: "Jedne letnje
noći", "Put obasjan mesečinom", "Iza zida"...
1906
Đavolji rečnik (The Devil's
Dictionary) objavljen u knjiškom obliku, pod naslovom Rečnik jednog cinika (The
Cynic's Word Book).
1909
Birs napušta Kosmopoliten i definitivno prekida
saradnju sa Herstom. Zbirka eseja Senka
na brojčaniku sata (The Shadow on the
Dial).
1910
Vraća se u
Kaliforniju na podužu posetu.
1912
Izlaze poslednja dva
toma (od dvanaest!) njegovih Sabranih
dela.
1913
Oktobar: napušta
Vašington. Ide u posetu bojnim poljima iz Građanskog rata. Nastanjuje se u
Teksasu, povremeno odlazi u Meksiko. Poslednje pismo od njega sa datumom 26.
decembar, u kome ispoljava nameru da ode u Ohinagu (Meksiko). Posle toga niko
više nije čuo ništa o njemu i njegovoj daljoj sudbini...