**
2
Hideo Nakata se
vratio u Japan posle velikog box ofis NEuspeha RING-e-raje 2 – samo da bi potpisao svoj najduži i najdosadniji
film.
Uprkos
neizbežnoj asocijaciji koju taj naslov stvara, na svu sreću ne radi se o
LUDAČKOM pokušaju rimejkovanja SAVRŠENOG klasika japanskog horora (KWAIDAN, 1964)! Na žalost, ne radi se
ni o nekoj vrsti reimaginacije, recimo, o omnibusu od neke druge 4 priče iz
obilja sablasnih koje je Lafcadio Hearn sakupio u Japanu.
Ovaj KAIDAN
uopšte nije omnibus, već jedna jedina, celovita priča koja kroz puna 2 sata rasteže zaista nezanimljivu
i dobro-poznatu varijaciju na Ghost Story of Yotsuya (najsličnija
prvoj priči u originalnom KWAIDANU,
o mužu koji napusti ženu zarad druge, pa ispašta sablasnu kaznu).
To je lepo
usnimljeno, mada bez naročito bogate stilizacije ili kolorita – povremeno film
izgleda čak suviše banalno. Ipak, najgore je što je ta priča, tako ispričana,
suviše passe u 2007-oj (kada je film pušten u bioskope) + suviše razvučena i
predvidiva da bi nešto radila današnjem gledaocu.
Zato: dvojka za solidno ejpovanje stila
japanskog horora iz prve polovine 1960ih – uz jednu šljusku reditelju što je gubio svoje i naše vreme na nešto tako
redundantno, umesto da snima nešto aktuelnije i smislenije i jezivije.