NAŽIVO: 10 godina kasnije

            Ovo je tačno i okruglo hiljadu i petstoti (1.500! Azatot te maz'o!) post na ovom blogu za još malo pa punih 5 godina njegovog postojanja. Odlučio sam da ovaj jubilej spojim sa još jednim, još većim, a to je – 10 godina od izlaska mog prvog romana, NAŽIVO. Strogo gledano, 10. rođendan bio je negde u oktobru – I izdanje knjige objavila je niška "Prosveta" pred Sajam knjiga 2003. – ali nemojmo cepidlačiti. A kad je već jubilej – neka bude na slavu (sveti Nikola)!

            Ionako u vreme izlaska knjige ja nisam bio u zemlji: baškario sam se u Berkliju, Kalifornija, baš prekoputa San Franciska: samo zaliv između mene i tog megalopolisa, odnosno – čitav jedan mega-kontinent i čitav jedan mega-okean između mene i Srbije i mog romana, u tom trenutku. Nisam, dakle, bio uz svoju knjigu da je gurkam i promovišem, da čitam odlomke u mesnim domovima kulture, da dajem izjave narodnim i drugim novinama, da je namećem i tutkam bilo kome. Osim par internet foruma na kojima sam u to vreme bio aktivan, i gde sam obznanio njeno postojanje, drugog "marketinga" s moje strane nije ni bilo.

Tada nisam imao blog, tada nije postojao Fejsbuk, tada, uostalom, nisam ni imao neko ime, malo ko je i znao za Dejana Ognjanovića osim nekolicine najvećih horror zaluđenika iz Beograda (okupljenih oko "Laze Komarčića") i par nišlija koji su možda zapazili moje tekstove u Niškom Paralitičaru i Presingu... Moj posustajući izdavač je zakupio jednu stranu u lokalnim Narodnim novinama, sa oglasom, i o pojavi knjige izvestio na redovnoj podnevnoj konferenciji za štampu, i na tome je ostalo. Ako su uopšte nekome slali primerke za pisanje prikaza (sumnjam da jesu!), o toj se knjizi nije pisalo ni u Politici, ni u Večernjim novostima, ni u Blicu; gledaoci RTS-a a ni Pinka, nisu o njoj tamo mogli saznati. Roman je dobio ukupno dva prikaza, oba u lokalnim književnim časopisima: hvalospev u Gradini, oštra kritika u Slovu (ili Slavi, ili tako nečemu).

I meni je to bilo super.

Na neki mazohističko-samouništiteljsko-inadžijski način sviđalo mi se što je stvar svedena na "word of mouth" marketing, po principu: "ko zna, znaće – ko ne zna, neznaće"! Bio sam svestan da ta knjiga, u najboljem, može da postane KULT, ali teško da će biti BESTSELER. Zato sam dopustio da izađe dok mene nema u zemlji; i zato, ni kad sam se u Srbijicu vratio (u leto 2004.) nisam hteo da organizujem nikakve promocije. Pustio sam da knjiga živi svojim (ne)životom, da ljudi doznaju za nju usmenim preporukama, ili na tih nekoliko foruma gde se vodila diskusija o njoj (na Znaku Sagite je to ubedljivo najduži i različitim učesnicima najbogatiji topik o bilo kojoj domaćoj knjizi).

Imao sam tada dobar, i dobro plaćen posao pa me nije bilo briga za prodaju i honorar; bio sam u Americi gde sam se dobro zabavljao; i boleo me kurac da po Srbiji jurim neke novinare i kritičare da se na silu bakću mojim masterpisom. Mislio sam da knjiga, ako nešto valja, treba sama da se izbori za svoje čitaoce. Ionako nije pisana za masu, nego za odabrane, pa što bih se onda uopšte prljao masovnim medijima? Pored toga, smatrao sam da su konvencionalne književne promocije prevaziđene, i neprikladne za moje nedelo. 

Možda neki performans, koncert, ritual, ludilo – ali ne suvoparno nagvaždanje gosta-kritičara, jedva-upućenog voditelja i gosta-autora o tome kako je delo nastalo, šta se tu htelo reći i kakvi su planovi za budućnost. I to i danas mislim: jedno je javna promocija i raspredanje o non-fiction knjigama (kakve sam posle Naživog objavljivao, i promovisao gde god sam mogao); to ima smisla; ali umetnički tekst – e, to je druga zverka, i po meni, besmisleno je i na neki način derogativno, vašarski, pedlovati ga na konvencionalnim promocijama. U kasnijoj fazi karijere načinio sam par ustupaka ovom stavu, iako ga u suštini nisam promenio.

Naživo je za celo svoje postojanje, za svih ovih 10 godina, imalo ukupno 4 promocije.

Prva je bila 5 godina posle izlaska knjige (!) – bilo mi je zabavno da uradim nešto kao post-promociju, u suštini anti-promociju, jer je sama svrha tog čina obesmišljena time što zapravo "promovišem" poslednjih par preostalih primeraka već rasprodatog tiraža kod već propalog izdavača! To se desilo u okviru "Treš festivala" na niškom Pravnom fakultetu, u organizaciji Dexe Pantalejskog, a o knjizi je govorio moj kolega i prijatelj sa Filozofskog faxa, Dejan Milutinović (u međuvremenu doktorirao na krimiću).

Druga je bila u Sloveniji, na Grossmann festivalu, u Ljutomeru. O knjizi je govorio kolega i prijatelj Aca Radivojević. Imate ovde negde na blogu audio zapis toga, čini mi se.

Treća je bila u Kragujevcu, u Kulturnom centru, gde je sa mnom o knjizi razgovarao Nenad Glišić, tamošnji urednik programa.

Četvrta je bila u Zaječaru, na "Festivalu fantastike", gde sam najzad ostvario svoj davnašnji san torture publike nečim što je zapravo bio epitom anti-promocije: taj moj horror-snuff-performans je zaista desetkovao prisutne. Izveštaj o tome imate ovde.

Eto, tako je to bilo.

Može neko reći da bi sve bilo drugačije da sam knjigu ponudio nekom većem, jačem, ozbiljnijem izdavaču. Eh, ali jesam, nešto malo, koliko sam mogao i gde sam mogao. Rukopis sam prvo poslao Jovici Aćinu, čiji sam rad veoma poštovao, naročito vezano za plasman de Sada kod nas; njemu se Naživo veoma dopao, ali je kazao da je "Rad", gde je tada bio urednik, u krizi, da je stanje loše, i da je bolje da svoj rukopis dam nekome ko finansijski i svakako stoji nešto bolje.

Onda sam Naživo poslao "Narodnoj knjizi", krajem 2002. Pročitao ga je Vasa Pavković, i kazao da mu se to ne sviđa, da ga krv i creva ne plaše, i da bi trebalo da uzmem kalup od njegovog prijatelja i kuma (?), Gorana Skrobonje, pa da se od njega učim kako se piše pravi horor. 

Inače, Skrobonji se Naživo veoma dopalo, bar u to prvo vreme; kazao je da bi se on ponosio takvom prvom knjigom, i uostalom, napisao je i vrlo lepu recenziju (izdavač je to stavio na prednju klapnu, samo je propustio da navede autora!); kasnije, istina, Skrobonja nije bio zainteresovan da objavi II izdanje... Ne znam da li je promenio mišljenje o knjizi, ili o autoru (koji u međuvremenu nije učinio baš ništa da se omili mnogim domaćim žanrovskim piscima, pa i Skrobovim prijateljima, čije je knjige kritikovao).

No, ko zna zašto je to dobro. Na kraju se otvorila šansa kod niške "Prosvete", njihovi uslovi su mi za te dane bili prihvatljivi, i – knjigu su izdali. Ja je prepustio narodu, narod reagovao iznad mojih očekivanja i na kraju sam, 2010. godine objavio blago izmenjeno, doterano izdanje, kako bih izašao u susret sve brojnijim mejlovima i potraživanjima (preko sajta, bloga, raznih foruma, Fejsbuka...) onih koji nisu nabavili I izdanje.

U ovom trenutku je taj drugi tiraž na izmaku, ostalo je još 30-ak primeraka, pa je zato krajnje vreme da je nabave oni koji su je do sada iz neshvatljivih razloga zaobilazili.

Povodom jubileja, nudim knjigu po istoj, nepromenjenoj ceni koja važi već pune tri godine, od izlaska II izdanja = 450 din. Ova cena važiće do Nove godine. Od 01. januara knjiga će se prodavati po 500 din, a kako se tiraž bude smanjivao – možda i za više. Znači, ako nemate svoj primerak, ili ako hoćete da ga nekome kupite kao poklon za Novu godinu ili neku od predstojećih slava – evo prilike. Pišite na dogstar666 at yahoo dot com radi dogovora.

Ispod, podsećam na osnovne podatke o knjizi; zatim, tu su odlomci iz nekih od zapaženijih kritičkih osvrta na roman, i najzad, tu je i moj kompletan pogovor toj knjizi, u kome odgovaram na neka od najčešće mi postavljanih pitanja vezanih za Naživo.

Ovaj post prošaran je fotkama koje govore o tome da je roman zaživeo na najlepši mogući način: možda nije postao bestseler, možda ga nije čitala svaka frizerka i blagajnica niti svaki taksista i nastavnik fizičkog, ali čitali su ga oni kojima je primarno namenjena, i do kojih je uglavnom dospeo. Pored fotki fanova romana u životnom dobu od 3 do 103 godine, tu su slikovita svedočanstva da je dospeo na neka zabavna mesta širom zapadne hemisfere, od balkanskih "gothic" lokacija pa do evropskih metropola i prekookeanskih horor lokaliteta. Zahvaljujem prijateljima, poznanicima, poštovaocima i potpunim strancima koji su na ovaj način reagovali na moj roman i slali mi fotke koje ovde vidite. I, naravno, pre svega zahvaljujem čitaocima čiji mi je feedback (iznenađujuće pozitivan) mnogo značio.

PS: Da ne pomislite da planiram da doveka živim od stare slave i nagvaždam o tom jednom romanu od pre 10 godina, samo da najavim: 1) moja zbirka priča ZADUŠNICE I DRUGI UŽASI bila je planirana za ovu jesen (2013) ali, pošto izdavač nije uspeo da obavi svoj deo posla do Sajma, njen izlazak je pomeren za rano proleće 2014; 2) u međuvremenu sam napisao i objavio nekoliko priča koje su objavljene u prestižnim antologijama – kad dopišem još 3-4, imaću materijala za jednu konceptualnu zbirku iz sveta Naživog; 3) najvažnije – napisao sam i svoj drugi horor roman, ZAVODNIK, koji u ovom trenu još nema izdavača, ali mogu samo da obećam da, ako ne nađem nekog ko odgovara mojim prohtevima, taj roman ću ja sam objaviti najkasnije do idućeg leta! Stay tuned!

           

A do tada...

NAŽIVO

Kosovo 1994: u divljini "Kolevke srpstva" – nešto je prizvano...

Niš 1995: neko se odazvao.

jedan autsajder dolazi do video zapisa rituala; posmatranje snimka naglavce će preokrenuti mladićev život i percepciju ionako stravične stvarnosti koja ga okružuje...

KAKO TO IZGLEDA?

- izdavač: GHOUL PRESS

- tiraž: 300

- br. strana: 260

- 80g beli papir

- format: 20 x 12,5 (identičan I izdanju)

- broširan povez, mat plastifikacija, sa klapnama

- autor prednje i zadnje korice: nikola vitković

ŠTA IMA UNUTRA?

PROLOG: dugačka senka pada ..... 5

I – žetelac bola ..... 7

II – orgazmatron ..... 33

III – uništitelj snova ..... 61

IV – blagosloveni su bolesni ..... 91

V – sažeži me ..... 109

VI – stigmata ..... 127

VII – stvar vizije ..... 149

VIII – u svakom slučaju, ljudi umiru ..... 169

IX – zuriti kroz oči mrtvaca ..... 203

EPILOG: prvih pet minuta posle smrti ..... 233

***

POGOVOR AUTORA ..... 235

RECENZIJA (Goran Skrobonja) ..... 249

BIOGRAFIJA ..... 251

SADRŽAJ ..... 255

zainteresovani neka se jave na mejl dogstar666 –at- yahoo.com

POGOVOR AUTORA

Pred vama je 2. izdanje romana NAŽIVO.

Ako on išta valja, dovoljan je sam sebi. Ako ne valja, dodatna "objašnjavanja" autora ili bilo koga drugog neće mu mnogo pomoći. Zato ove redove ne pišem da bih "branio" roman ili ga pojašnjavao.

Ipak, iz plodne komunikacije sa njegovim čitaocima, preko mejlova, foruma i naživo, tokom godina njegovog skrajnutog, ali ipak živahnog života, profilisala su se neka stalno ponavljajuća pitanja i komentari, i na njih želim da se osvrnem u ovom pogovoru kako bih sebi uštedeo trud da iznova, povodom 2. izdanja, pojedinačno odgovaram na neka ČPP (Često Postavljana Pitanja).

GENEZA

Što se tiče geneze ovog romana, ona je donekle složen proces na koji su uticale tri kapisle koje su opalile u međusobnom razmaku od samo nedelju dana tokom jula 1995. godine. U tako kratkom periodu desile su se čak tri stvari iz čijeg sudaranja i nadovezivanja se rodila klica iz koje je nikao roman.

1) Gledao sam po prvi put Kronenbergov Videodrom;

2) Pročitao sam u novinama tekst o bosanskim snuff filmovima (citiran u romanu);

i ) Čuo sam od mog tadašnjeg prijatelja priču o privatnim erotskim video-snimcima i raznim manipulacijama sa njima.

Videodrom, u to vreme VHS-a kao jedine nade za gledanje naslova kojih nema na TV, naprosto nije bio dostupan u domaćim video klubovima. Mlađim čitaocima je možda teško da pojme vreme u kome su neki filmovi bili nenabavljivi ili teško nalažljivi – danas, kada svako u svom domu ima brzi net i može da očas posla skine ma koji film sat vremena nakon što je prvi put uopšte čuo za njega. Sredinom 1990-ih još uvek nije bilo rasprostranjenog interneta u Srbiji, informacija je bila dragocena, trebalo je znati šta valja, i kako do toga doći. Nisi imao forume i blogove da ti neko na tacni isporučuje spiskove i kritike novih i starih filmova; trebalo je kopati po inostranim vodičima, knjigama i časopisima, magazinima, fanzinima… U svakom slučaju, godinama sam ganjao masterpis svog tada omiljenog reditelja, ali bez uspeha. Sve dok nije bio emitovan na TV Politika zahvaljujući Robertu Nemečeku. Neko ga je tada usnimio, i video kasetu s tim filmom dobio sam poštom od Gorana Skrobonje, tog sudbonosnog letnjeg dana. Nije moglo da se više čeka: čim je poštar otišao, spustio sam roletne i ubacio kasetu u svoj plejer.

Videodrom je bio (skoro) sve što sam želeo da bude. Naročito njegova prva polovina. U jednom trenu, negde oko sredine filma, čak sam morao da ga prekinem načas, da prošetam po stanu, unezveren, oduševljen, raspomamljen količinom i vrstom uživanja koje mi je pružio. Bilo je to još malo pa seksualno iskustvo. Želeo sam da ga produžim. Kroz taj film su se prelamale teme i slike koje su me opsedale, na način neviđen, originalan, nadahnut, organski. Baš kao i gledaoci Videodrom-signala, bio sam "zaražen" – mutacija je otpočela, meni neznano. Na njen razvoj uticala su sledeća dva faktora.

Tekst iz Ekspres Politike, od 09. jula 1995. koji navodim u romanu, autentičan je prepis članka, bez ikakvih mojih intervencija. Ne ulazim u njegovu autentičnost. Nemam nikakvih konkretnih saznanja o tome da li je taj Roberto dela Feve stvarno postojao, i zaista snimao snuff filmove u Bosni i Hrvatskoj, u kojima se muče, siluju i masakriraju srpski zarobljenici. Puno sličnih priča sam slušao i posle toga, od raznih ljudi, ali začudo, do danas još nijedan takav snimak nije isplivao – a verujem da postoji mnogo zainteresovanih strana (pritom ne mislim samo na bolesnike koji bi da drkaju na njih, nego pre svega na svakojake istražitelje, tužioce, novinare, borce za ljudska prava, grupe boraca rata, patriote itsl.). Možda je u pitanju urbana legenda, a možda su samo suviše dobro sakriveni (ili uništeni). U krajnjoj instanci, za moje potrebe je savršeno nebitna autentičnost te konkretne vesti i navoda u njoj. Užasi poput tih sigurno su se dešavali, psihologija i mehanizmi iza tih zločina nesumnjivo su istiniti, i to mi je bilo dovoljno.

Pomisao da grozote, koje sam u to vreme svake večeri mogao da gledam u TV Dnevniku (i u zloglasnom Dnevnikovom Dodatku), imaju svoju još razrađeniju, eksplicitniju i grozomorniju varijantu – naživo! – i još da tamo neko papreno prodaje, odnosno plaća da bi ih gledao, potakla je neku žicu i njene vibracije nastavile su da odjekuju u meni, tih dana. Jedna stvar su bili fiktivni horori i specijalni efekti maske Rika Bejkera, a nešto sasvim drugo (?) dokumentarni snimci klanja i mučenja koji su se, po svemu sudeći, pravili istovremeno dok sam ja u relativnoj bezbednosti i dalje gledao horor filmove. To me je navelo da se zapitam o svom odnosu prema svojoj vajkadašnjoj fascinaciji tim žanrom, da se duboko zagledam u ogledalo i upitam se – zašto, zapravo, volim taj horor, i da li bih isto tako voleo i te snimke iz Bosne, da mi nekim čudom padnu u šake?

Da stvari iskomplikuje, baš tih dana u kojima se afterglow Videodroma prelamao kroz vesti o bosanskim snafovima, došao mi je tadašnji prijatelj (u međuvremenu emigrirao na Novi Zeland i tamo nestao) da mi priča nešto što je čuo od nekih svojih polu-krimogenih poznanika. Radilo se o privatnim erotskim snimcima, što voljnim što nevoljnim, uključujući razne "skrivene kamere", i potonje korišćenje tih snimaka za ucene svake vrste, ponižavanje i eksploataciju nesrećnica i/ili praznoglavki koje su zbog jednog nepažljivog snošaja postajale seksualne robinje kako bi sačuvale tajnost svoje indiskrecije. "Kad god mi se digne, ja je pozovem," hvalio mu se jedan od tih. Pošto je bogato udata, i ni u ludilu ne sme da dopusti da joj muž sazna za taj snimak, žrtva mora da se odazove. I sve u tom smislu.

Priča o tim snimcima dodatno me je inspirisala, jer je dodala privatnu notu jednom opštem, globalnom, političko-filozofskom konceptu. Dodala je veći značaj seksu u priči koja se, dotad, pretežno bavila snimcima krvi i smrti. Takođe je i mojim preispitivanjima dodala pitanje: da li bi voleo da pogledaš neki od tih snimaka, da imaš prilike? Što kaže Barouz: "Wouldn't you?"

Eto, to su ta tri uzastopna činioca koja su me navela da baš tada, na baš takav način, počnem da uobličavam zaplet o jednom filmofilu koji u smutnim vremenima totalnog ludila napolju gradi neko svoje paralelno ludilo kako bi nekako opstao a da ne bude okaljan svim tim (ako je to uopšte moguće). Bilo mi je smesta jasno da su pornografija, dokumentarizam i horor moćne metafore, odnosno diskursi koji dotad još nisu bili spojeni na odgovarajući način, a da bi njihovo povezivanje sa aktuelnim užasima tadašnje Jugoslavije moglo da im dâ i veću relevantnost od puke privatne opsesije. Znači, bilo je u svemu tome nešto što me duboko subjektivno čačkalo, a paralelno s tim, intelektualno sam pojmio da je to – to, da tu postoji moćna priča univerzalnih implikacija koja je vredna pričanja.

PRIŠTINA

Još jedna važna stvar za ugođaj, intonaciju i okultnu zaleđinu Naživog bila je takođe vrlo sveža u mojoj glavi u to vreme. Naime, maja meseca te iste 1995. godine otišao sam, kao student anglistike, na Filozofijadu u Budvu. Tema je bila "Dekadencija". Tamo sam upoznao Dorijana Nuaja, tada studenta 3. godine sociologije, iz Prištine. Na žalost, upoznao sam ga prekasno, dan pred njegov povratak nazad, jer je čitanje njegovog referata po rasporedu bilo među poslednjima. Taj njegov rad bio je potpuno fascinantan, neverovatno nadahnut i pametan, sadržajan kao ništa drugo što se dotad tamo moglo čuti, a mene je posebno kupio kada je u jednom trenutku u tom radu, skoro niotkuda, pomenuo i Njarlatotepa!...

…Long story short, prišao sam mu posle toga, čestitao na radu i započeo konverzaciju, koju smo potom nastavili, koliko se moglo, i tokom popodneva i večeri. Tom prilikom me je obasipao ne naročito linearnim, čak pomalo nabacanim referencama, anegdotama, konceptima, idejama, slikama, imenima – koji su u meni nastavili da odjekuju mnogo potom. Bilo mi je jasno da dobro poznaje istoriju, mistiku i magiju – oblasti po kojima sam ja samo nešto skromno, pomalo, ispipavao. Nastavili smo da se dopisujemo i povremeno čujemo telefonom: loše telefonske veze i razni geografsko-tehnološki problemi u komunikaciji s njim samo neznatno su fikcionalizovani u romanu!

Priština kakvu mi je on opisivao – leglo dekadencije, razvrata, ludila, droge, korupcije, ezoterije, sekti; sudar kultura, vekova i milenijuma, paralelnih stvarnosti; ratovi grupacija stvarnih i fiktivnih, pradavnih i današnjih, vekovni sukobi, zavere, urote, tajna društva – u mojoj glavi se razvila u neku vrstu barouzovske Interzone, pre nego što sam nogom uopšte kročio u nju. Prvu verziju romana napisao sam 28.VII – 28.VIII  1995. U Prištinu sam, kod Dorijana, otišao tek decembra te godine, a i to je bilo načas, na jedan dan. Pritom sam to vreme većim delom proveo u njegovoj sobi, u mega-inspirativnim razgovorima, kojima su se kasnije pridružili i neki njegovi opičeni prijatelji, inače poštovaoci mojih okultno-hororičnih crteža.

Dakle, da budem skroz iskren, Priština u Naživom je, pre svega, moj privatni konstrukt zasnovan na autorskoj imaginaciji potaknutoj Dorijanovim inspirativnim pričama, legendama i anegdotama, na mom "osećaju" tog jedva-opaženog mesta više nego li na nekakvom pešačkom "istraživanju" i ispipavanju tokom dužeg vremenskog perioda. Pa opet, brojni čitaoci su, čini mi se s pravom, naročito hvalili baš taj deo romana kao najživlji i najubedljiviji, što samo po ko zna koji put dokazuje moje duboko uverenje da nikakav slepački, metodični 'research', u bibliotekama, na mapama ili na terenu, ne može da nadoknadi i zameni autentičnu inspiraciju i imaginaciju – ako si zaista pisac.

Priština za mene ima i dodatnu vrednost utoliko što sam, četiri godine nakon zametka Naživog, tj. nakon njegove prve verzije, potpuno protiv svoje volje proveo sva tri meseca NATO bombardovanja upravo u tom gradu (i njegovom podzemlju), u vojničkoj uniformi i s nabijenom puškom. Bilo je to beskrajno plodotvorno iskustvo za mene lično, značajno na više načina nego što ovde mogu i da pokušam da skiciram. Baš tu i baš tada sam definitivno upoznao sebe do kraja, shvatio ko sam i šta sam u tim najekstremnijim uslovima koji se mogu zamisliti. Takođe, baš tu i baš tada sam, tokom dugih i dosadnih časova straže u tržnom centru "Boro i Ramiz" (gde nam je, u podzemnim magacinima, bio štab) shvatio ko je i šta je moj glavni junak u romanu, kuda ide, i zašto.

Tek tu i tek tada je idejna dimenzija romana meni postala potpuno jasna, i tek tada, u podzemlju Prištine, intelektualno sam pojmio sva značenja koja su dotad čamila u nesvesnom ispipavanju te prve verzije. Možda to zvuči bezveze – valjda bi pisac od početka trebalo da zna o čemu mu je roman? – ali u praksi to često nije tako. Baš kao što Dejan u romanu doživi (krnju) samoinicijaciju, uglavnom nesvesno, tako sam i ja rodio tu priču, donekle u krnjem, nepotpunom obliku, koji se razjasnio i upotpunio tek nekoliko godina kasnije. Ne znam da li je bio potreban drugi i drugačiji čovek da taj roman završi kako valja, ali činjenica je da sam tek po povratku iz rata bio zreo da se tim rukopisom pozabavim na adekvatan način i od njega napravim jezgro onoga što će, posle još malo prerade, postati tekst prvog štampanog izdanja.

AUTOBIOGRAFIJA

Jedno od češćih pitanja upućivanih mi (ili impliciranih) povodom ovog romana bilo je vezano za to koliko je on autobiografski, koliko se toga stvarno desilo, itsl.

Od samog starta bilo mi je jasno da bi svaki pokušaj "maskiranja" glavnog junaka ili okolnosti i tematike s kojima se on suočava bili fejkerski, lažni, neiskreni, kukavički. Nisam hteo da bežim od toga da taj lik jeste, u priličnoj meri, zasnovan na meni: čak sam insistirao na tome, i dao mu neke svoje odlike – pre svega lično ime, studije anglistike, i još par detalja.

U pitanju je jedna pomalo mazohistička igrarija, u kojoj uzimam sebe kao osnovu, a onda na nju dodajem neke osobine, i oduzimam druge, i onda taj lik stavljam u okolnosti u kojima lično nikada nisam bio, ali mi je zanimljivo da posmatram reakcije tog konstrukta na njih. Ono što je definitivno moje u tom "Dejanu" jesu opsesije i zapitanosti, a u nešto blažoj meri i odnos prema ljudskoj vrsti uopšte i prema ljudima konkretno. Naravno, ima mene svuda po romanu, pa i u Adrijanu, Martinu, Borisu, možda čak i u Goranu.

Jasno je da je taj lik nužno redukovan, pojednostavljen, sveden na par ključnih stvari koje su bitne za ovaj zaplet zato što nisam hteo da pravim nekakvu "istorijsku fresku" ili reljefni prikaz cele Srbije, istorije i kosmosa. Taj "Dejan" je svesno redukovan na svoje opsesije i zapitanosti, i namerno nisam hteo da stvari komplikujem eventualnim interakcijama sa familijom, devojkom, ili širim krugom prijatelja. Bilo šta od toga nepotrebno bi rasplinjavalo ono što sam hteo da postignem. Uostalom, ja i privatno ne volim gužvu (naživo), a ne volim je ni u knjigama koje čitam, i strašno me smara kada je tekst opterećen bukom desetina likova. Znači, umesto nekakve "objektivne" epske slike svakojakog raznoglasja, namerno sam išao na "subjektivnu", kamernu, intimnu, ograničeno-usmerenu priču koja prati jedan jedini lik i čitava je data iz njegove vizure.

U tom smislu, moji uzori su romani kao što su Zamak, Mučnina, Stranac, Sudar… U svima njima, protagonista je pomalo otuđeni, povučeni, "pomereni" subjekt sa vrlo osobenim odnosom prema okruženju i ljudima, sa vrlo specifičnim ciljevima i opsesijama, naglašeno subjektivan, manje ili više autističan i/ili mizantropski, i ne preterano simpatičan. U prozi inače, a u srpskoj naročito, strašno me nervira težnja ka tome da glavni junak u suštini bude everyman, da ima odlike i težnje i vrednosti koje deli najveći broj čitalaca (a ovo važi čak i za slučajeve kada je taj lik vampir, čarobnjak, mag, zombi, duh ili šta god)! Ta težnja da glavni junak nekako namiguje čitaocu i dodvorava mu se i tetoše ga i bude mu najbolji drug ili oličenje njegovih potajnih želja i fantazija posebno mi se gadi. Moj "Dejan" je svesno građen kao ne baš preterano simpatičan (ili prosečan) lik, baš kao što se ni njegov tvorac ne pretrže od toga da se svakome po svaku cenu dopadne.

Ko zna, znaće; ko ne zna – neznaće!

OKULTIZAM

Moj odnos prema okultnom potpuno je isti kao kod Lavkrafta. Ne zato što sam ga epigonski prepisao od njega, nego zato što delimo slične poglede na život i univerzum, i što sam došao do sličnih zaključaka o mnogim pitanjima kao i on. Razlika je u tome da sam ja nešto malo manje mehanicistički materijalista od njega, i da sam nešto malo otvoreniji za realno postojanje izvesnih sila, moći i entiteta od njega. Mada, čak i ovo "realno" uzimam sa zadrškom, budući da ne verujem u "objektivnu" realnost, već samo u milijarde subjektivnih.

U svakom slučaju, ta oblast je za mene, kao i za Lavkrafta, pre svega izvor potentnih metafora, a ne aktuelnost i privatna preokupacija. Znači, zanima me pre svega kao književna građa. Za eventualno lično bavljenje tim poljem nedostaje mi dovoljno vere. Nisam verujuća osoba, nisam u stanju da uložim ogromnu energiju i volju u nešto što ne garantuje ama baš ništa sem vrlo verovatnog neuspeha. Baš kao i religija, i okultizam traži previše vere uložene unapred, na neviđeno, pre bilo kakvog rezultata, što ga, po meni, čini pre nekom vrstom samoispunjavajućeg proročanstva a manje realnom silom. Ipak, duboko verujem u Kroulijevu maksimu koju citiram u romanu: "By doing certain things, certain results follow."

U svakom slučaju, moji glavni izvori su, kao i kod Lavkrafta, sopstvena intuicija izgrađena na osnovama erudicije, nešto malo snova, intelektualizacija osnovnih principa magije, i nešto malo kontakta sa aktivnim praktikantima (Lavkraft nije imao ovo poslednje). Na sličan način na koji sam Prištinu transformisao za svoje potrebe, to sam uradio i sa oblašću okultnog – uzeo dvije žlice aktuelnog, i njih ubacio u kotao svoje mašte. Kao i u slučaju "realnosti" tog grada u Naživom, čini mi se da sam i opisane okultne radnje uspeo da opišem ubedljivo i živopisno. Uostalom, najveći kompliment koji sam dobio za sve ove godine vezan za roman glasio je da se, u opisima rituala iz knjige (koji su u potpunosti moja kreacija), vidi kreativnost pravog maga. Indirektni kompliment dobio sam, nešto kasnije, i u vidu tvrdnji da sam mnoge stvari u romanu tačno "napipao", i da su vrlo slične grupacije i "bratstva" delovale u Prištini u periodu koji opisujem, i nešto kasnije, sve do NATO rata. Takođe, ne bi me iznenadilo da i u mojim slutnjama i nagoveštajima o široj slici stanja stvari (vezano za okultni rat, i uopšte aktivnosti na ratom zahvaćenim područjima) ima više istine nego što je trenutno očigledno…

NASLOV

 

Moj prvobitni naslov romana bio je In Vivo. Zadugo sam o njemu mislio, govorio i pisao samo pod tim naslovom.

Onda se, nakon nekoliko neuspelih pokušaja uvaljivanja rukopisa izdavačima (Rad, Narodna knjiga…), niška Prosveta zainteresovala i pristala da to objavi pod uslovima koji su mi, tada, delovali prihvatljivo. Urednik knjige, Tihomir Nešić, nije tražio nikakve izmene u samom tekstu knjige, osim dve: jedna je bila vezana za stavljanje Napomena na kraju (prevod engleskih citata, naslova itsl.), a druga za naslov. On je bio ubeđen da će latinski naslov da odbije čitaoce, ili ih navede na pomisao da se radi o knjizi iz medicine ili tako nečega (izgleda da nije čuo za Timor Mortis). Kada sam na svom rukopisu video njegovom rukom napisan predlog da se knjiga zove Balkanski horor (!) shvatio sam da je đavo odneo šalu, i prelomio: neka bude Naživo. I tako je i bilo.

Činilo mi se da In Vivo ima veću aluzivnost, i da lepše zvuči od Naživog. Baš zbog latinskog ima tu kliničku dimenziju. Takođe ima taj "fuck-all" etitjud, kao, baš me briga da vas privlačim i mamim konvencionalnim naslovima – ko razume, shvatiće. Osim toga, sa mojim skromnim znanjem latinskog, činilo mi se da bi se taj naslov mogao (uz malo slobode) prevoditi ne samo kao "naživo" nego i kao "u živome". No, kako je vreme odmicalo, srodio sam se sa alternativnim naslovom, prihvatio sam ga, i za ovo drugo izdanje nisam hteo da ga menjam, tj. vraćam nazad. Uostalom, ne bi ni bilo fer prema čitaocima koji su već kupili Naživo da im sada, pod drugim imenom, prodajem manje-više istu stvar.

Ionako sam naknadno promenio planove vezane za moju "latinsku trilogiju" – jer, prvobitno je In Vivo trebalo da bude prvi od tri romana, pri čemu bi drugi bio Magna Mater, a treći – Horror Vacui. Kako stvari sada stoje, drugi deo će se zvati Prokletije, kad/ako ga napišem. To svakako neće biti previše uskoro, jer taj pompezno zamišljeni roman zahteva vrlo opsežan research, od koga sam obavio tek deo, a u konstelaciji trenutnih životnih prioriteta nije verovatno da ću uskoro imati dovoljno vremena da mu se posvetim koliko to zaslužuje.

OVA VERZIJA

U svom nastajanju, roman Naživo je prošao kroz sledeće inkarnacije:

1. verzija: 28. jul – 28. avgust  1995.

(Pisana hemijskom, u svesci velikog formata, u formi poduže novele, približno dugačka manje od polovine sadašnje verzije.)

2. verzija: 24. jun - 17. avgust  2001.

(Prva u kompjuteru kucana, znatno duža verzija.)

3. verzija: januar-mart-jun-septembar 2002.

4.  finalna štampana verzija (1. izdanje): maj 2003.

5. (stvarno finalna?) REMIX verzija: 14-21. mart 2007.

6. baš baš finalna verzija (2. izdanje): april-maj 2010.

Drugo izdanje Naživog je nešto izmenjeno u odnosu na prvo.

Najveća izmena je na početku. Prethodna verzija je imala namerno prenadrkan i razbrbljano refleksivan početak čija je namera, pored ostalog, bila da rastera čitaoce koji romane čitaju zbog zapleta, akcije i sličnog. I to je okej. Ipak, odlučio sam da sada tu deonicu izbacim. Previše tu ima objašnjavanja stvari koje se mogu, u redovima i između njih, videti kasnije tokom romana, a par detalja koji su mi dragi (npr. regrutacija) morali su da otpadnu u ovoj verziji. Mislim da je u ovoj varijanti roman kompaktniji, filmičniji, brže počinje.

Što se tiče ostatka teksta, izmene su uglavnom sitna poliranja i glačanja jezika i stila, preformulacije, skraćivanja, izbacivanja nekih nepotrebnih aluzija na Imena i Naslove. U delu u kome Maks pokazuje svoju kolekciju Dejanu ubacio sam neke nove naslove, tj. zamenio stare nekim još opskurnijim i luđim. Ali, to je otprilike sve. Što se tiče glavnih dešavanja, sve je isto. Kraj je potpuno isti, u smislu toga šta se zbiva. Ako već imate prvo izdanje, drugo vam nije neophodno, barem ne u smislu da se tu sad dešava nešto drugo, ili da je znatno drugačije opisano nego u verziji koju znate.

Trudio sam se da uvažim poneke zamerke i sugestije čitalaca 1. izdanja, koliko je to bilo moguće i koliko sam ja za to bio u stanju (ne mnogo). Ipak, u krajnjem saldu, mislio sam da ne bi bilo u redu da sada pišem novi, drugi roman pod starim naslovom, tj. da drastično menjam odnose između likova, njihove istorije ili detalje zapleta. Sa svim svojim vrlinama i manama, ovo drugo izdanje Naživog ipak pokušava da sačuva originalnu viziju i sliku svog tvorca, bez suvišnog ulepšavanja.

Na kraju, zahvaljujem svima onima koji su Naživo čitali, bilo u rukopisu (tj. Word manuskriptu), bilo u knjiškom izdanju, i koji su mi slali svoje komentare i kritike i pohvale putem foruma, mejla, bloga (a, vala, i naživo). Hvala svima koji su od Naživog načinili kult, i koji su me neprestanim smaranjem ("Gde može da se nabavi knjiga?") na kraju naterali da izdam 2. izdanje. Hvala Nikoli Todoroviću koji je pripomogao da se ovo izdanje pojavi u ovom obliku.

Najzad, veliko hvala Nikoli Vitkoviću, koji je bio jedan od prvih čitalaca ovog rukopisa, inače veliki skeptik po pitanju komunikativnosti knjige. Da budem iskren, i ja sam verovao da pišem nešto autistično, user-unfriendly, a onda sam se susreo sa desetinama čitalaca najrazličitijih bekgraunda, obrazovanja i inklinacija, koji su knjigu hvalili kao da je nekakav bestseler koji se guta za jednu noć. Zaista, mnogo više ljudi i žena nego što sam se usuđivao da očekujem reagovalo je zaprepašćujuće pozitivno na ovu knjigu, i to je glavni razlog što je ona ponovo među vama – ovog puta ukrašena još atraktivnijim dizajnom g. Vitkovića, Nekronomikonopisca.

Maj 2010.

NAPISALI SU O ROMANU NAŽIVO:

Ognjanović je iskoristio svoju opsesiju italijanskim i američkim žanrovskim filmovima 'B' produkcije i utkao njihovu estetiku u nemilosrdnu i bolnu pripovest koja čini sadržaj njegovog prvog romana Naživo. I zaista, direktno i bez anestezije za čitaoca, njegova proza zadire duboko ispod društvenog tkiva, seče kao skalpel i pušta na površinu gnoj i sluz naše nedavne stvarnosti, suočava nas sa svetom koji možda zaista postoji tu negde, iza ćoška, ceri nam se zlurado i čeka da iskliznemo iz svoje manje-više udobne svakodnevice i padnemo mu u kandže. Kosovo - satanizam - snuff filmovi - sveopšti lokalni sunovrat morala i zatiranje civilizacijskog nasleđa, sve to izvire iz Ognjanovićevih rečenica ne dopuštajući čitaocu ni trenutak predaha.

-Goran Skrobonja-

pisac, prevodilac i izdavač

autor romana Nakot i Čovek koji je ubio Teslu

Naživo, debitantski roman Dejana Ognjanovića odličan je žanrovski uradak, vrlo pitko i crnohumorno napisan hororac koji je u jednom trenutku zakoračio prema bitnoj literaturi, ali se onda pomalo prepao i sklonio u vode pitomog straha, nakon kojeg se spava bez strašnih snova.

-Darko Macan-

pisac, strip scenarista i teoretičar

Prodoran duh koji bitiše daleko od "centra", udaljen od svega, upravo je kadar da sagleda, opiše i artikuliše sudbinska delovanja i potku sveta. Kadar je da se projektuje u samo srce zbivanja. Dejan Ognjanović je ovom knjigom odškrinuo vrata samog jezgra tame, obavijajući je koloritom trivijalnog i bizarnog. Sve šta je napisano u romanu Naživo, ne samo da bi moglo biti istina, nego kao paradigma nadilazi istinu superiornom nekonvencionalnošću.

-Dorijan Nuaj-

pisac i ezoterik,

autor knjiga Božanska revolucija katastrofe i Lucifereza

Hrabrost romana Naživo leži u tome što je poprilično odvojen od ustaljenih konvencija žanra, a najvećma mejnstrima, ako te konvencije danas više uopšte i egzistiraju. Predstavljen je u koncentrisanoj, slobodoumnoj, na mahove čak i sebičnoj naraciji inteligentnog dvadeset-dvogodišnjeg momka koji već odavno zna svoje putešestvije – i kao da je uveliko proživio ono što ga čeka, on je spreman da nanovo prođe kroz isto.

-Ratko Radunović-

pisac, književni i filmski kritičar

autor romana Mi nismo bolesni

Roman Dejan Ognjanovića Naživo, bez ikakvih kompleksa od "ozbiljne literature", barata svojom žanrovskom suštinom, tretira je bez odmaka, radikalizuje preko dijaloga sa svojim uzorima (Lavkraftom i Barouzom), i istražuje kroz junaka čiji hobi predstavlja pravljenje bizarne kolekcije svih vrsta medijske "ekstremnosti" i podsećanja na trošnost i krhkost ljudskog tela, na beskrajnu kombinatoriku nasilja i zla: novinske članke o ubistvima, bizarne porno filmove, video-kasete sa ratnim užasima, snuff filmove... Ognjanović će svog junaka u potrazi za Porno Bogom s video-kasete dovesti na Kosovo i Metohiju, u apokaliptičnu atmosferu sumanutih devedesetih, i u dodir sa opasnim i zastrašujućim metafizičkim posledicama.

-Ivan Velisavljević-

filmski i književni kritičar

Ovoliko insistiranje na preplitanju stvarnosti i fikcije, velik broj dokumenata, stvarnih i apokrifnih, svedoči da je idejno-ideološka osnova romana suštinski postmodernistička – ne samo po nastojanju da se prodre do smisla besmisla već i po tome što se pokušava pronaći razlika između stvarnosti i fikcije. Junakova demonizacija ili prelazak u sferu fikcije rečita je po sebi. Ovde treba naglasiti da je korišćenje (pseudo) dokumenata na nivou motivacije izuzetno uspelo i efektno se uklapa u kontekst romana.

-Dr Dejan Milutinović-

Filozofski fakultet, Niš

Naživo je pre svega zanimljiv jer je, pored sve horor težine i eksploitejšn / snaf / hardkor tematike, zapravo u pitanju jedna literarna apologija geekovštine na način koji sam retko viđao u književnosti (na filmu, možda ali nikako ovako ozbiljano intoniranu). Ovo je roman koji geeka ne samo da razmatra kao solipsistu najtvrđeg kova, koji se izoluje od sveta kroz utonuće u pop-kulturu / filosofiju / ezoteriju i gradi sistem vrednosti koji je radikalno pomeren u odnosu na mejnstrim i istovremeno vrlo složen za shvatanje jer je sklopljen od komadića svega i svačega, nego svemu i daje moneyshot u vidu 'objektivne' potvrde geekov(sk)og sistema vrednosti završnicom koja je prečišćeno religiozna i opravdava angst i sociopatiju glavnog lika kroz jedno grandiozno 'I told you so!!!'

-Uroš Smiljanić-

književni, muzički i strip kritičar

Razrešenje Ognjanovićevog romana nosi dijabolično mračne i mučne tonove koji, iako fizički stvarni, podsećaju na filmske priče za koje je glavni junak mislio da ih je prevazišao mada je, ispostavlja se, razlika između stvarnosti krhka i varljiva. (...) Tako se krug značenja zatvara vrativši se na početnu tačku, na film i video trake koji nose i otkrivaju obrasce-recepte za doživljavanje i, još bitnije, oblikovanje stvarnosti ma kakve one bile.

-Ilija Bakić-

pisac, književni kritičar

autor romana Novi Vavilon i Prenatalni život

Naživo. Seciranje samog sebe naživo, čistilište pisca, obračun sa dubokom, mračnom i poznatom stranom i svoje svesti; suočenje čitaoca sa najvećim užasima ovog sveta, i još gore, užasima koji nisu izmišljeni, nego su stvarni, desili su se i dešavaju se, i to ne bilo kome, nego nekom koga možda poznajemo, nekom našem, možda. Nama? Stvari koje se pominju su grozne, jer su se zaista desile i jer su ih jedni ljudi radili drugima. Jer će se desiti opet, i dešavaće se uvek, dok je ljudi. Nije potrebno pričati o njima; bio jednom jedan rat na prostorima jedne bivše zemlje, i ko i dalje ne zna ili ne razume, blago njemu.

-Milan Urošević-

pisac

autor romana Tarag

Već se na samom početku uočava razlika od ostalih knjiga srpskih autora. Radnja se ne odigrava u Beogradu već u Nišu i Prištini. Ognjanović uspeva da fenomenalno razvije radnju jer se nije bespotrebno koncentrisao na brojne opise, već je akcenat na samoj radnji što roman čini dosta dinamičnim… Naživo predstavlja jedinstvenu i nesvakidašnju mešavinu okultnog romana, horora i trilera koja zahvaljujući svojim veštim opisima čitaoca prosto veže za sebe, te je teško odvojiti se od nje. Uz odgovarajuću medijsku podršku, ova knjiga bi mogla da napravi pravu malu senzaciju, uzburka domaću scenu i šokira širu publiku nenaviknutu na »stravu i užas na kvadrat«.

- Predrag Popović –

Helly Cherry magazin

Kod Ognjanovića je sve u funkciji: dramaturgija je besprekorna, baš kao i kompozicija; autor je izvrstan u deskripciji, maštovit u zbivanjima, živopisan u oslikavanju karaktera; i, ono što je najbitnije kada je poetika u pitanju – implicitno uvek postaje eksplicitno. Ovo je definitivno najbolji niški horor u 21. veku, za sada. Očekujemo da sledeće prvo mesto zauzme naredni Ognjanovićev roman. Da neka uglednija izdavačka kuća stoji iza ovog autora, roman Naživo sigurno bi osvojio neku prestižnu nagradu ili makar bio u užoj konkurenciji. Ognjanović je ovakvim fenomenalnim početkom (ovo je njegov prvi roman) istakao "kandidaturu" za treće upažnjeno mesto u nišavskom književnom okrugu; prva dva, zauzimaju dva već etablirana pisca. Uz sve poštovanje za ostale umetnike, ta dvojica su jedini književnici iz Niša koji su priznati na teritoriji cele Srbije pa njihova imena nema potrebe pominjati. Ognjanović je, ponavljam, ovim zaista maštovitim romanom zauzeo treće mesto, i s obzirom na njegove godine sve osim velikog napretka u budućnosti bilo bi ravno katastrofi.

- Nenad Župac –

Gradina (br. 11, 2005)