***
3-
Kiyoshi
je čudan baja: ne mogu reći da sam preterano uživao u bilo kom njegovom filmu u
celosti, a opet, oni njegovi koji najviše vrede (THE CURE, PULSE i SÉANCE)
imaju toliko jebeno jake i jezive momente i čitave deonice da se to sa malo
čega može uporediti, ne samo u japanskom hororu no i šire. Kao retko ko on ume
da proizvede atmosferu strave (DREAD!), preteće ukletosti do ivice apokalipse
koja prožima svaki kadar, šta god se u njemu prikazivalo, i u tome je majstor. Nažalost,
jebe ga pretencioznost i sklonost iritirajućem opskurantizmu, sa konfuzno
'ezoteričnim' (neprobojnim) zapletima i, posebno, prema WTF završecima.
U
ovom konkretnom filmu, izvanredna premisa o pajkanu koji istražuje ubistva za
koja mnogo toga ukazuje da je počinilac baš on – napuštena je na pola, i sve se
svelo na downward spiral prema jednom ipak predvidivom kraju, i prema za
Kurosawu tipičnom češanju iza uveta posle završne scene. Iako sam uvek mrzeo
uplitanje producenata u rad reditelja-umetnika, kod Kurosawe prosto poželim da
ga neko jednom klepi po glavi i kaže: "A, ne, zajebi te tvoje konfuzije i
izdrkavanja! 'Ajde daj nešto kolko-tolko linearno, motivisano, logično, što ima
razumljiv pay-off!"
Ono
što ovaj film nudi je nekoliko odličnih, memorabilnih scena a naročito prvo
ubistvo, sa devojkom u jarko crvenoj haljini koju neko udavi u lokvi ostaloj
usred blata. Setting je besprekoran, napuštena kuća na kraju MOĆNO izgleda,
atmosfera je super, gluma vrlo dobra, intriga je zanimljiva… dok se sve to ne
rastoči u gomilu nedokučivih zaplitanja: stvarnost? -san? -vizija? -projekcija?
-privatna 'realnost'? - fantazija… WTF!