**(*)
3-
U okviru akcije "Reprize
viđenijih horora iz prošle godine", a u cilju pravljenja definitivne
godišnje liste, pogledao sam ovaj film još jednom kako ga ne bih eventualno
oštetio u krajnjem sumiranju, odnosno da bih proverio svoj inicijalni MEH
utisak. Uprkos činjenici da se CONJURING
nalazi u vrhu većine žanrovskih lista "Najbolje iz 2013." – a
stavljaju ga čak i neki na nežanrovske, odnosno opšte liste, kao navodno
najboljeg predstavnika horora – moram reći da ja ovim PRIZIVANJEM ostajem
neimpresioniran. Evo zašto.
CONJURING je samo jedan prosečno smućkan bućkuriš žanrovskih
klišea, neznatno oživljen nešto vitalnijom režijom i obiljem skoči-šokova,
galame, buke i vrištanja ubačenih tu u funkciji surogata prave strave – i prave
priče. Sve je tu: i UŽAS AMITVILA, i POLTERGAJST, i ISTERIVAČ ĐAVOLA, pa i
raniji rad ovog istog reditelja (James Wan) – jednako plitki INSIDIOUS.
Dakle: familija sa čak
pet ženske dece (pričaj mi o prokletstvu!) kupi ogromnu kućerinu u šumi – i kao i
obično u ovoj vrsti filmova, nejasno je šta će oni u toj zabiti bez ikakvog
ljudskog komšiluka u blizini, i odakle im lova za ovoliku kućeretinu (deluju
prilično neimućni!)... Ali nema veze, ovakva vrsta filma zahteva ogromne sobe,
tavane, podrume, stepeništa i sl. pa je nebitno da li njeni junaci mogu da si
takvo što zapravo priušte!
Onda, u kući počnu
"čudna dešavanja" – varijacije na deža vi, ali barem dinamičnije i
bez smaranja. Naravno, kuče prvo nanjuši da tu nisu čista posla, ali umesto da
se pola filma smaramo sa "Zašto Džeki neće da uniđe?" (kao u nekim
inferiornim gnjavažama, tipa AMITVIL 4 i tako to) – kuče ovde skvikne već prve
noći! Volem tu narativnu ekonomiju: ako mi već serviraš opšte mesto, bar mi ga
nemoj razvlačiti sat vremena; sredi džukelu odma', da ostane vremena za horor
scene sa ljudskim bićima!
Zatim sledi obilje jeftinih
fazona, varijacija na evergrin: đeca u
opasnosti! Sve goli infantilizam: jao, neko mi pipka nožice dok spavkam!
Jao, ko je prdn'o u sobi? Jao, neko me blago vuče za stopala. Jao, neko mi je
ispod kreveta! Neko/nešto je u ormaru, a to nije moj ujka Donkaster! No, dobro,
ima razloga što je sve to evergrin: stari trikovi uvek pale kad se iole dobro
izvedu, a ovde nisu loše osmišljeni i režirani.
Infantilizmi se
nastavljaju sa igrom "ćorave aplauz
babe" (prvi put vidim ovu varijaciju ovde)! Kao, deca tek što su ušla
u jebenu kuću, još ne znaju pošteno ni gde je kupatilo a gde špajz, gde je čija
soba, a već će (na ivici ogromnog stepeništa) da sebi vezuju oči i uzajamno se
traže – zahtevajući tri pljeska rukama kao navođenje. Zavisno od toga koliko
nekritički konzumirate infantilnosti, bićete ili prestravljeni do
samoupišavanja ili ćete ghoulutati očima u sceni kada, naravno, u igru uskoči i
duh iz ormara, pa pljesne ručicama i sebi privuče mamu...
Baš su šašavi ti
duhovi! Smrde, pljeskaju, ubijaju nedužne kučiće, razbijaju porodične slike, pipkaju
decu na spavanju, imitiraju dunje na vrhu ormara... OK, neki od duhova su deca,
pa je to šegačenje, kao, zbog toga razumljivo. Detinja posla: to bi samo da se
igra, čak i kad je mrtvo. Ali neki i nisu deca. Neki imaju ozbiljnije,
pokvarene namere. Problem je samo što se ne zna koji su koji, koji kad delaju i
uopšte kako su organizovali svoje smene.
Ali, onda kad zle
namere počnu da se ozbiljnije manifestuju, tj. kao nešto jače od grobnog prdeža
i golicanja tabana, prestaje podnošljiviji, solidniji deo filma, a počinje njegova
kretenskija, druga polovina. Dolaze "Isterivači duhova" koji
istovremeno frilensuju i kao "Isterivači đavola", i kao
"Istraživači natprirodnih pojava" i kao "Detektivi
nemogućeg"... i sa sobom vode svoje asistente, i nose specijalne
mambo-džambo mašine koje rade PING!
Pritom se – tipično za ovu vrstu filmova –
nigde i ne pomenu uslovi saradnje: odnosno, da li, i koliko ovi
"detektivi" naplaćuju svoje usluge? Jesu li oni nekakvi altruisti
koji, eto, šetkaju po USA i nude svoje dubiozne usluge lakovernima i maloumnima
za dž, ili uzimaju neku paricu od toga? Od čega leba jedu? Da li naplaćuju
karte na Univerzitetu...? Ili imaju stalnu kolumnu u "Nešnel
Enkvajereru" ili tako nekom američkom "Trećem oku"?
Ne znam, nije ovo pos'o od par sati, nego
podrazumeva da danima i danima izbivaju od kuće – kuće, btw, u kojoj u jednoj
sobi čuvaju zaključane ali ipak nedovoljno dobro čuvane "uspomene" iz
ranijih avantura: uklete lutkice, uklete češljeve, ukleta ogledala, proklete
klovnove, uklete dildoe, proklete knjige i sveske, uklete lenjire i šestare,
proklete tričarije i đinđuve sa garažnih rasprodaja... A sve to nadohvat ruku
svoje ćerčice, koju ovim vajnim roditeljima čuva baka ("nana") dok se
ovi vucaraju tamo-vamo i "istražuju natprirodne pojave"!
Ovo pitanje možda ne bi bilo bitno u nekom
drugom filmu, ali insistiram na njemu ovde zato što KONDŽURING počinje zlogukim
natpisom "zasnovano na istinitim događajima" (aha!) – i ne samo
događajima, nego su ovi likovi, ovaj bračni par paranormalnih istraživača i
isterivača, stvarni ljudi, štaviše: poznati u tim zonosumračnim krugovima,
muvali se po ukletim kućama, pisali i prodavali knjige o tome itsl. pa me zato
zanima jesu li u stvarnosti bili nekakvi altruisti koji su svoj lični život
žrtvovali zarad nepoznatih lica – nekakvi moderni Šejnovi, koji dođu u neku
situaciju, reše problem i odjašu ka horizontu zadovoljni sa jednim "Jao,
hvala vam mnogo što ste iz moje žene isterali drevnu demonsku silu; da li ste
za jednu kaficu?" "Neka, hvala, žurimo; drugi put" (kako ih ovaj
film prikazuje) ili su na kraju ispostavili račun za svoje dnevnice i dnevnice nekoliko
pomoćnika + za iznajmljivanje skupocenih andrmolj-sprava za 'vatanje duhova...
Naime, ima indicija da su ti stvarni likovi bili "kontroverzni" – da
ne kažem baš hohštapleri – pa mi se tim više bljuje što ih ovaj filmček
anđelizuje!
U ovom bračnom paru
"isterivača" ženica je medijumka a muž – ne znam tačno šta; predavač?
On svakako vodi glavnu reč na javnim nastupima u kojima pedluju svoju veronauku
– pardon, paranauku na američkim univerzitetima (blago njima, oni nemaju
Bolonju, može im se da vrše promidžbu kojekakvih šarlatana). Njih dvoje je
"Bog spojio iz nekog određenog razloga" ("God brought us
together for a reason!"). Aha. Čim čujem da mi prizivaju "boga"
u istom dahu u kojem kenjaju te njuejdžovske "spiritualističke"
budalaštine – govna mi se prijedu!
Da se razumemo:
"Boga" mogu da progutam kad se promoviše dosledno i smisleno (unutar
zadate dogme), dakle skroz naskroz konsekventno, kao u Bletijevom ISTERIVAČU
ĐAVOLA. Ali kad vidim da mi se u istom dahu (duhu?) naturaju i Bog i Đavo i
Dobro i Zlo i Duhovi i Demoni i Seanse i Egzorcizmi, stvarno me obuzmu
koprolagnijski nagoni. Pogle'jte samo ovaj završni natpis. Kako se ne
izbljuvati na ovo?
.png)
Jel se ovde neko pravi
blesav po pitanju toga šta Biblija kaže o onima koji se bave vradžbinama, prizivaju
duhove, gataju, bakću se sa "magijskim" predmetima...? Sve je ovde
smućkano bez glave i repa, bez mozga. Šta je uopšte uzrok svih ovih dešavanja –
jedan duh, više duhova, demon ili demoni? Ili Đavo, lično? Isprva film sugeriše
da su na delu poltergajsti (koji nemaju individualnost i nikad se ne ukazuju
telesno – za razliku od ovih ovde čudesa bez mesa)! Onda, kad im vidimo (BUU!) iskežene
face, i ručice što pljeskaju, i kad duh-čistačice počne da zapomaže – shvatimo
da su to ipak duhovi.
Ali ne: naš "istraživač" insistira i
nekoliko puta ponavlja da je uzročnik – "demonic" (a on je ipak
nekakav stručnjak! Njega priznaje čak i Katolička crkva, a oni nemaju veze sa
šarlatanima i imbecilnim srednjovekovnim sujeverjima, zar ne? Ako su mu
ustašoljubivi pedofili dali svoj Pečat Odobrenja, ko smo mi da sumnjamo?)!
Ranije u filmu on govori o bićima "koja nikada nisu u telu hodila
zemljom". Dobro, a šta je onda sa majkom čedomorkom i njenim sablasnim
nakotom koji spopada ovu kuću? Ako je tu ženu, za života, opseo neki DEMONIK,
zašto se sad ta tetka, as herself, javlja ovde – a šta će, pak, tu njena
duh-dečica? Kakva je ovo papazjanija gde zlikovci (mrtvi) i žrtve (mrtve)
zajednički opsedaju istu kuću? I šta sad ta tetka 'oće?
A šta 'oće demonik? Telo? Šta će mu? Kol'ko
vidim u filmu, sasvim lepo se snalazi i bez njega, vršlja i levo i desno. Za Đavola
bar znamo zašto opseda ljude, gledali smo u Fridkinovom masterpisu – ali šta
sad 'oće ovaj neki bezimeni demonski entitet? On ne govori iz opsednute, ne
huli i ne bljuje i ne vređa i ne
iskušava okolinu – samo se krevelji i izvodi besne gliste! Čini se da mu je
jedini cilj da opsednutu majku natera da pobije dve svoje ćere (ne znam zašto
samo dve – od pet ukupno)!
I zašto uopšte na kraju izvode EGZORCIZAM po
katoličkom propisu, sa čatenjem iz Biblije, ako u pitanju NIJE (hrišćanski)
Đavo? Istina, ta rupa postoji i kod Bletija: zašto bi se daleko drevniji (i
moćniji) sumersko-akadski Pazuzu
uopšte osvrtao na nekakvu navodnu "Moć Hristovu", što bi ga ona na
bilo šta kompelovala? Ako ništa
drugo, u klasiku barem obred obavljaju, kako jedino i treba i može –
opunomoćeni, uniformisani (katolički, of kors) popovi. A ovde, šta imamo? Duha
koji nije duh nego je demon a možda je i đavo (ali svakako nije the ĐAVO) a
njega iz tela opsednute izbacuje lik koji uopšte nije svešteno lice.
Što je još gore, ovi prvo idu kod popa da ovaj
zatraži dopust od nadbiskupa, a ovaj od Vatikana, pa tu imamo malo abre-ubre,
oću-neću, daće Vatikan, nedaće Vatikan, samo da bi na kraju našem neosveštanom
i nezaređenom i nepomazanom dosadilo da čeka na Pečat, pa zato kaže: "E,
dokurca! Dok vatikanski nadbiskup postigne da skloni dečačića sa svog krila
dovoljno dugo da mi potpiše dozvolu za egzorcizam, ova ludača ovde će da pobije
svoju decu, a onda... ko zna šta! Prema tome, jebeš Vatikan, jebeš dozvole: ja
ću sam samcit da urlam stihove iz Biblije, i to na američkom-latinskom, pa da
vidimo ko će duže da izdrži!"
Pančlajn u ovoj anything goes horor baladi: na
kraju duha-demona-đavola-kurcopalca istera na skroz neortodoksni način: posle
grdnog urlanja na latinskom koje odsluša, entitet reši da napusti telo (?) zbog
malo prozaičnog ubeđivanja na faking engleskom! Dakle, nije "The power of
CHRIST compels you!" nego banalno: "The power of FAMILY compels
you!"
Naglašavam: medijumka je ta koja ubedi (!), ne demona, nego duh
žene-majke-čedomorke, pa izgleda da smo na kraju ipak imali DUHA kao vinovnika,
a ne demona. ILI ŠTAGOD! Totalni haos, totalna svinjarija! Biće jasnije u
nastavku! Tad ćemo, možda, doznati kakve veze sa svim ovim ima ona Čakijeva
nevesta (ukleta lutka iz prologa itd).
Ali dobro: to što meni smetaju ovakve
budalaštine ne znači da će 90% gledalaca ovog filma uopšte da ih primeti, ili
da će im smetati. Oni će biti zavedeni bukom i besom, munjama i gromovima,
dranjem i vikanjem i vrištanjem, iskeženim facama, spektakl-efektima (uuu,
vidi, žena pokrivena čaršavom lebdi do plafona sasve stolicom za koju je
vezana!) i to je okej, na nekom nivou. Jer, jedno se mora priznati: ovaj
američki kinez, Wan, povremeno ume da napravi okej horor scenu.
Ako želite
horor koji će da vas naježi pa čak i uplaši (mestimično, onda kad nije suviše
glup ili cheesy), ovaj CONJURING
može da prođe. Većina ljudi ionako na horor gleda kao na kretenski žanr u kome
vam je mozak samo smetnja, pa ga isključuju po automatizmu, nevezano da li
gledaju THE SHINING by Kubrick ili THE SHINING by Garris & King Burgers,
Inc. Što se mene tiče, ovo je jedna tupavo skarabudžena pričica sumnjive
dramaturgije a još sumnjivije idejnosti, odnosno samo još jedan osrednji,
plitki horor-rolerkoster za ljubitelje vašara i tako te zaboravljive, nebitne
razonode. Kao što ja to uvek ponekad kažem: kad nema kiše, dobar je i grad.