MAJOR (МАЙОР, 2013)

***

3-

           

            Imao sam velika očekivanja od ovog filma, ali, avaj... Posle odlične prve polovine, MAJOR primetno pada u drugoj. Dakle, pajkan jurca kolima ko blesav i pregazi dečaka koji je pretrčavao put u nekakvoj snežnoj zabiti. Ignoriše detetovu majku, zaključa je u auto (!) i zove kolege da ga vade iz sranja, što ovi, naravno, i urade: majku napiju i odvedu u stanicu da potpiše netačan iskaz, a na licu mesta falsifikuju zapis o tragovima kočenja da bi skinuli krivicu sa vozača. 

To je samo početak ZLA u kojem "snage reda" ilustruju staru narodnu skraćenicu ACAB,* odnosno pritiskaju i muče žrtve sa sadizmom i bezobrazlukom koji će biti prepoznatljivi svakom stanovniku Srbije koji je ikada imao bliski dodir sa "narodnom" milicijom – ili je barem ikada otvorio dnevne novine i u njima, osim estrade i sporta, bacio pogled i na crnu hroniku. 

Ali onda, posle iživljavanja u policijskoj stanici, detetovom ocu prekipi i dohvati oružje: "Da pobije govna i gotova stvar!" E, dotle je film odličan. (*Znam da znate, ali pošto ovaj blog čitaju i deca i omladina, te ima i obrazovnu funkciju, da pojasnim očigledno: ACAB = ne zaboravite, deco: ALL COPS ARE BASTARDS!)

Od tada, međutim, kad krene "akcija", umesto da postane još bolji – film počne da trpa preokret na preokret, svaki sledeći sve neubedljiviji, usiljeniji, proizvoljniji, gluplji: kolege se pomažu, pa odmažu, pa se svađaju, pa se mire, pa se jure da se ubiju, pa kad imaju šansu – ne ubiju se, pa oproste, pa se naljute, pa nastave da se jure, pa oće da se pobiju, pa neće da se pobiju, pa drž pa ne daj, pa a-bre u-bre --- aj u kurac više! 

To ode dotle da me, uprkos inicijalnoj involviranosti, pred kraj filma više nije bilo briga uopšte, ni za prevrtljivog lika (čas je bezosećajna džukela bez trunke stida i srama, čas se nešto premišlja i gadi na korupciju svojih pajkanskih kolega pa se obrće protiv njih i postaje odmetnik) ni za sve neubedljiviji razvoj zapleta, i samo sam čekao završnu špicu pa da se ratosiljam bede posle limp-dick kraja.

Šteta, jer gluma je dobra, lepo je to slikano, dobro je uhvaćen osećaj totalne, do beznađa neizlečive, kancerozne korupcije na svim nivoima – ultimativni horor društva u kome ne dao ti bog da BILO KAKO privučeš pažnju "autoriteta", a naročito milicije: samo da nemaš NIKAKVA posla s njima, jer najebaćeš u svakom slučaju, a naročito onda kad si najneviniji, kad si njihova žrtva.

MAJOR je mogao da bude vrlo brutalna varijacija na čuvenu repliku iz BALKANSKOG ŠPIJUNA: "Drug major će da vam oprosti što vam je pregazio dete" – šteta, samo, što se u poznijim deonicama relativizuju ako ne i brišu sjajne poente i odlične scene s početka, i film se guši u iritirajućim, nemotivisanim proizvoljnostima.

Ipak, čak i takav, ovo je mestimično snažan i opominjući film strave jezivo realne i nama ovde bliske, te stoga zaslužuje gledanje i meditaciju nad njime – a naričito nad time da niko u Srbiji nema muda da i zamisli ovakav film, iako bi bio više nego aktuelan. 

Ujedno MAJOR može da posluži kao prvi (jači) film u dabl-bilu sa rumunskim POZICIJA DETETA, prikazanim nedavno na Festivalu autorskog filma, gde je pokupio glavnu nagradu, a sada je dostupan organima kućnog bioskopa. U njemu sin rumunske funkcionerke svojom nepažnjom pregazi dete, a onda majka pokušava da svog zbogomka na kvarno, preko veze, pretnjama, podmićivanjem itsl. oslobodi odgovornosti.

Ni taj film nije baš remek delo (3- od mene). U redu, on plastično –i za razliku od Rusa, sve do pred kraj 100% uverljivo- prikazuje jednu jezivu situaciju, ALI ipak ne nudi neku ozbiljniju nadgradnju i previše toga o dešavanjima UNUTAR protagonista ostavlja nedorečenim. Taj pristup "možda jeste – možda nije – popuni sam prazninu – elipsa=umetnost" prilično smeta u zapletu sa tako jasnom moralnom dimenzijom, gde je više nego očigledno ko je zlikovac a ko žrtva.

Situacija u POZICIJI DETETA jeste potresna na više načina i iz više uglova, i ima taj dirljiv i vrlo životan set-pis kad na kraju mama-funkcija i sin-mlakonja odu kod familije čije je dete ovaj skot pregazio, i razgovaraju s njima dok ovi spremaju sahranu... I sve je to lepo i krasno, osim što film ne daje ama baš ni najmanje naznake o tome da li je mama na kraju, posle svega, bilo šta spoznala i promenila u svom dotadašnjem stavu, kao ni da li je i koliko iskren poslednji postupak njenog sina, i šta uopšte s tim na kraju?

Ne, ne tražim naravoučenije, neću da mi se kao debilu NACRTA bilo šta, ali fuck – ovoliko insistiranje na površinskom, a bez naznaka o dubinskom, nevidljivom, pa još sa ovoliko ključnih elipsi, igra mi po živcima. A na sličan šau-mau ni tamo ni ovamo način završava se i MAJOR. Ali dobro, to mu je ta umetnos', izgleda. Tera te da razmišljaš...