Seosko
okruženje. Zabite lokacije. Pusta mesta oko kojih se šire zloslutne glasine. Mesta
koja meštani izbegavaju. Raskrsnice. Šume. Potoci. Klisure... Gluvo doba noći.
Neželjeni susreti sa... priviđenjima? Sablastima? Preminulim rođacima,
komšijama... ili sa demonskim stvorenjima? Kob. Prokletstvo. Legende... i
stvarnost! Folklor, fikcija, ili...?
Da.
Sve to zvuči kao još jedna najava za moj novi roman ZAVODNIK koji izlazi iz
štampe za oko tri nedelje. I on je smešten u seosko okruženje, i natopljen je starim
ali ne i iskorenjenim narodnim verovanjima o zagrobnom životu (ujedno podsećam
da se na njega još uvek možete pretplatiti – OVDE).
Ipak, gornji opis ujedno je
najava jedne druge knjige, itekako relevantne za one koje tematika hororičnih
narodnih verovanja zanima. Njihovu svojevrsnu nadgradnju, ali ne umetničku nego
naučnu, nudi knjiga Danijela
Sinanija PRIVIĐENJA I SABLASTI U SRBIJI.
Ovaj autor je već pominjan ranije na blogu, u osvrtu na njegovu knjigu OPSEDNUTOST
I EGZORCIZAM U SRBIJI, koju takođe toplo preporučujem.
Dr Danijel Sinani je rođen
1973. godine, osnovnu i srednju školu završio je u Beogradu. Diplomirao je,
magistrirao i doktorirao na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog
fakulteta Univerziteta u Beogradu, gde je i zaposlen. Autor je više radova iz
domena antropologije religije, sa posebnim akcentom na verovanja u natprirodne
fenomene iz tradicionalne i urbane kulture Srbije. Objavio je knjige
-
OPSEDNUTOST I EGZORCIZAM U SRBIJI
- PRIVIĐENjA
I SABLASTI U SRBIJI
- RUSALJE
- NARODNA
RELIGIJA
Stručni konsultant je za
oblasti antropologije, religije i etnologije za National Geographic – Srbija. Oblasti u kojima istražuje su: alternativne religije i religioznost,
antropologija natprirodnog, demonologija, mit, ritual, narodna religija.
PRIVIĐENJA I SABLASTI su Sinanijev rani rad: ako
se ne varam, tekst knjige zasnovan je na njegovom magistarskom radu, a podnaslov
glasi "Istraživanja u požeškom i knjaževačkom kraju". Knjiga u malom
(B6) formatu izašla je još 2005. godine, u izdanju Zavičajnog muzeja u
Knjaževcu – što znači da su šanse da do nje dođete vrlo male. Istina, ako je
verovati Delfima, navodno postoji i drugo izdanje, koje oni imaju u ponudi – pa
to možete da proverite, OVDE.
Meni su PRIVIĐENJA... (sa posvetom autora) tek nedavno pala šaka zahvaljujući
posredovanju Mladena Milosavljevića – još jednog u nizu horor-posvećenika koje
je grupa za Etnologiju i antropologiju proizvela a o kojima se na ovom blogu
takođe već pisalo... Danijela znam od ranije, a ova knjiga je poslužila kao
jedan od povoda da se ponovo sretnemo i počnemo da planiramo neke moguće
zajedničke projekte...
Što se tiče ove knjige,
njena zvanična najava kaže:
Autor se u ovom delu
prihvatio prilično nezahvalnog zadatka u pokušaju objašnjenja jedne pojave koja
do sada -paradoksalno- gotovo uopšte nije bila predmet naših etnoloških i
antropoloških istraživanja. Naime, kako su vidovi narodnog života koji se
uobičajeno smatraju predmetom naučnog bavljenja religijskim pojavama uglavnom
do sada iscrpno i dokumentovani i analizirani, kako u prošlosti (tačnije, od
kada se vrše sistematizovanija etnografska istraživanja), tako i od polovine
prošlog veka na ovamo, tvrdnje, verovanja i opisi pojava susreta sa entitetima
iz onostranosti – a koje se, najčešće označavaju kao priviđenja – kao da do
sada nisu "pronašle" sopstvenog predanog istraživača, koji bi ih
sistematizovao u etnografskom smislu, te analizirao i tumačio u etnološkom i
antropološkom.
SADRŽAJ:
Uvod
Deskripcija i
sistematizacija
Formalna analiza
A) Religijska teorija
B) Religijska praksa
Komunikacijski i
funkcionalni aspekti verovanja u priviđenja
Završna razmatranja
Dokumentacija: Fotografije
- Karta istraživanog područja
Literatura
Najobimniji
deo knjige, a za običnog čitaoca verovatno i najzanimljiviji, jeste onaj
naslovljen "Deskripcija i sistematizacija". Prosto rečeno, na tih
60-ak strana nalaze se anegdote sakupljene u istočnoj i zapadnoj Srbiji,
sistematizovane prema tome šta je predmet priviđanja (vile, životinje, plast
sena /sic!/, čovekolike, tajanstveni zvuci, uklete kuće itd). Zatim sledi
teorijska analiza svega toga – ali ne iz popularnog ugla koji bi se bavio
istinitošću tih iskaza ("da li je to stvarno tako bilo?" "ima li
života posle smrti?" i sl.) već iz ugla antropoloških teorija. Ukratko,
traži se patern u iskazima i objašnjenje komunikacijske funkcije konkretnih
oblika verovanja – šta one govore o zajednici i njenim pojedincima koji imaju
takva verovanja, šta ta verovanja impliciraju, itd.
Ako
vas zanima kako izgleda teorijska nadgradnja ove tematike, možete pogledati
Sinanijev rad Priviđenja
u zapadnoj Srbiji jer on zapravo predstavlja preradu nekih
delova iz ove knjige, pa može poslužiti i kao neka vrsta dajdžesta ili privjua.
Ako
vas, međutim, više zanimaju "strašne priče" iz naroda, sakupljene u
ovoj knjizi, evo 8 primera od ukupno
75 obrađenih ovde.
Nada Mitrović iz sela
Negrišori, krenula je jedno veče da uzme predivo od komšinice i da joj odnese
vunu koja tek treba da se isprede. Put kojim je morala da prođe vodi pored Potajnika,
potoka koji se nazalzi na udaljenosti od, oko, dva kilometra od njene kuće.
Potajnik prati jednu
deonicu puta od Markovice ka Lučanima, preko planine Jelice. Nalazi se dosta
ispod nivoa kuda prolazi asfalt i gotovo da se ne vidi od guste šume koja oko
njega raste. U celom kraju razvijeno je verovanje da se na tom delu puta
priviđa, za to mesto su vezane brojne misteriozne priče i ljudi, obično,
izbegavaju da tuda prolaze noću, mada obilaženje te deonice pre predstavlja
mali problem.
Veruje se da se tu priviđa
jer je u Potajniku stradao neki vojnik, ali i zato što je tu poginuo i jedan
čovek iz sela. On se obogatio držeći seosku kafanu, i kupio je kočiju, koju su
vukla dva para konja. Često je njom prolazio kroz selo, tek da bude viđen.
Jednom prilikom konji su skrenuli sa puta („nešto ih je nateralo“) i sleteli
niz liticu pravo u Potajnik. Bogati kafedžija nije preživeo ovaj pad.
Nada je, dakle, uzela svoje
predivo i krenula nazad kući. Mrak je već uveliko pao ali ona se nije plašila
ni nije verovala u priče koje se vezuju za ovaj deo puta, koji je upravo morala
da prođe. Međutim, kada je stigla do mesta za koje se veruje da je na njemu
stradao pomenuti vojnik, odjednom je počela da se čuje buka ispod nje, u potoku
– kao da neko krši i lomi granje. Pomislila je, u početku, da se to čuje neki
lovački pas koji je zalutao ali buka je postajala toliko snažna da nijedna
životinja, posebno pas, nije mogla da je proizvodi. Požurila je kući trudeći se
da se ne obazire, ali se zvuk kretao paralelno sa njom, kao da je prati u
stopu. Tako je bilo sve do prvih kuća, gde je neko od komšija zaostale radove
privodio kraju, te je upravo upalio traktor. Kako se začuo zvuk traktorskog
motora – tako je nestala buka koja je pratila u potoku.
* * *
Veoma neobičan doživljaj imao
je i Milutin Jovićević. Vraćajući se u sumrak kući, na jednom delu puta
izdignutom na prdu pored šume, začuo je kako je snažno zašuštala šuma. Huk je
bio izuzetno jak. Kada bi on zastao, i huk bi nestao, ništa se ne bi čulo. Dok
je hodao hučanje se čulo ali se drveće nije talasalo niti se lišće pomeralo. U
jednom trenutku je pogledao na susedni brežuljak i video preko šume razapeto
ogromno platno (kao filmsko). Preko njega su prelazile senke kao oblaci i
poprimale razne oblike – oblik ljudskog tela, životinje, drveta – zatim gubile
formu i ponovo je dobijale. Dva puta je pokušavao da skrene pogled sa ovog
prizora i potom ponovo pogleda ne bi li prikazanje nestalo, međutim, i dalje je
jasno video platno.
Kada je treći put pogledao
na isto mesto, platno je nestalo. Kada je došao kući ispričao je porodici šta
je video. Protumačili su ovaj slučaj kao loš znak, jer se njegova tašta u to
vreme nalazila u bolnici a malo potom je, zaista, i umrla. Milutin je sklon da
pomisli da je to platno predstavljalo mrtvački pokrov.
* * *
Na već pomenutom mestu,
Ravnom liješću, gde je M. Stoković video vilu, prolazi put ispod koga je ranije
bio potok i poveći basen stajaće vode. Sva ta voda sada je odvedena u
rezervoare iz kojih se dobar deo sela Loret napaja vodom. Veoma često se, baš
na tom mestu, noću, moglo čuti bućkanje vode, prskanje i žamor, lupanje korita
kao kad veća grupa devojaka ili žena pere veš. Momci i devojke koji bi se tim
putem vraćali sa igranki ili ljudi koji bi se vraćali sa komišanja ili kakvog
drugog posla, često su bili u prilici da čuju te zvuke iako se ništa nije moglo
videti. Zvuci su se najčešće čuli oko ponoći do dva ili tri sata ujutro, a
nakon toga bi mesto utihnulo.
Radoje, deda Milena
Anđelkovića iz Žlna, koji nam je ovu priču ispričao, imao je kuću na jednom
uzvišenju u selu. Njegov prijatelj, Konstantin, živeo je na susednom uzvišenju.
Jedne noći neko je zakucao dedi Radoju na vrata. Čuo je glas svog prijatelja
Konstantina kako za gove da izađe napolje. Pošto je bilo jako kasno Radojeva supruga
se uplašila misleći da je u pitanju osenja i savetovala je mužu da ne odgovara.
U isto to vreme, i Konstantinu je neko lupao na vrata i dozivao ga da izađe,
ovoga puta, Radojevim glasom. Ni Konstantin se nije odazvao. Milen veruje da je
to osenja pokušala da ih izmami na otvoren prostor ne bi li ih uzjahala, ali je
ućutala i odustala od svoje namere kada je videla da se njene potencijalne
žrtve nakon nekoliko pokušaja ne odazivaju.
* * *
Milovan Polić iz Rasne se
jedne kasne večeri, sa kolegama, vraćao kući iz Požege, sa posla. Na jednom
mestu su im se putevi razdvajali i on je nastavio sam ka svojoj kući a ostali
su nastavili dalje, u grupi. Malo zatim, pošto je ostao sam, čuo je kako mu u
susret ide nešto kao fijaker sa praporcima. Zastao je i ubrzo, sasvim jasno,
mogao je da čuje kako pored njega prolazi vesela kolona svatova – zvona,
praporci, vriska, gajdaši, buka – ali ništa nije mogao da vidi ma koliko se
trudio. Otrčao je za zvukom koji je otišao ka njegovim kolegtama, sa kojima se
malo pre toga rastao, ali kada ih je sustigao saznao je od njih da nisu čuli
niti primetili bilo šta neobično.
* * *
Jedne večeri su Milovan
Sarvan i njegova supruga išli u posetu njenoj familiji u jedno od susednih
sela. Išli su peške. Kad je trebalo, na jednom mestu, da pređu preko puta koji
dolazi od seoskog groblja, čuli su jasno zvuk koji je bio isti kao onaj koji,
kad se kreću, proizvode šinska kola – „ona stara drvena“. Zvuk se kretao od
groblja prema njima i oboje su ga čuli. Međutim, u blizini nigde nema šina niti
vozova. Oni su ubrzano nastavili dalje a zvuk je nestao za njima, otprilike, na
mestu gde su prešli preko puta koji vodi na groblje. Nakon nedelju dana njoj je
preminuo otac.
* * *
Dana Rakić mi je ispričala
sledeći slučaj. Njen svekar Desimir je bio u bolnici već duže vreme i porodica
je već počela da pomišlja da neće preživeti bolest. Jedne noći (bio je petak),
kada su ona i njen suprug legli da spavaju i ugasili svetlo, ona je čula da se
nešto kotrlja po drvenom podu sobe, pored njihovog kreveta. Čulo se kao da je
neko bacio kliker da se otkotrlja. Pošto su bili sami u sobi a zvuk se jasno
čuo (suprug je zaspao), probala je da vidi šta se to dešava ali ništa nije
mogla da uoči. Pošto je zvuk nestao, potrudila se da ne misli više o tome i
probala je da zaspi. Međutim, nedugo zatim, neko kao da je pokušavao da joj
svuče jorganski pokrivač sa kreveta. Par puta ga je vraćala misleći da sam spada,
ali kada je vučenje postalo snažno, samo se ućutala, uhvatila pokrivač i
upinjala se da ga zadrži na sebi.
Ovo se ponovilo nekoliko
puta i potom je nestalo. Sutra, u subotu ujutro, javili su im da joj je svekar
te noći preminuo u bolnici.
* * *
Često se u selu dešava da
se čuje drekalo. Tada se okolinom prolamaju izuzetno snažni krici. Drekalo se
javlja kasno uveče, kada se već smrači, ali i pred zoru, kad neko treba da
umre. Zvuk se prolomi od određenog mesta gde se drekalo nalazi i prostire se putem
kuda „meit“ (mrtvac) treba da prođe – sve do groblja. Veruje se da će neko
umreti iz familije koja se nađe na putu kuda se ovaj krik prostire.
Kažu da su ljudi mogli i da
vide drekalo pred zoru, odnosno, u svanuće. „Drekalo ima glavu kao vratilo na
kom žene tkaju, a donji deo mu je račvast, drekalo leti i krešti“. Milutin Vrka
se jedno veče vraćao kući putem koji prolazi pored groblja. Prilazio je jednom
dvorištu u kome je komšija cepao drva kod kazana za rakiju, kada se prolomio
krik koji je poticao od drekala. Milutin se ukopao i nije pravio ni najmanji
pokret. Krik se čuo još dva puta približavajući se groblju a potom je nestao.
Čovek koji je cepao drva je pozvao Milutina po imenu ali je ovaj ostao nem –
jer u takvim situacijama se ne valja odazivati niti bilo šta pričati da se onom
koji progovori ne bi šta loše desilo.
* * *
Brana Stamenković iz Žlna
je bila jedne večeri sa svekrvom na njivi pošto ju je trebalo zaliti. U jednom
trenutku pored njih je prošla muška prikaza u belom a svekrva je rekla Brani da
ćuti, da prevrne pregaču i da se prekrsti. Njih dve su ostale tihe i nepomične
a prikaza u belom je odmakla i zatim potpuno nestala. Brana nam je ispričala i
za slučaj koji se desio njenoj prababi koja je živela u blizini vodenice. Na
kući u kojoj je živela nisu imali stakla na prozorima, već su umesto njih
stavljali papir. Jedne noći ona je ostala budna do kasno i prela, kada je čula
da „nešto“ kuca na prozor i obraća joj se: „Maro, jesi'l tu?“. To „nešto“ je
dozivalo nekoliko puta i zvalo je da iskoči kroz prozor. Mara je sedela u kući
i nije se odazivala. Pojava koja je dozivala, za koju veruju da je bila osenja,
išla je oko kuće i pevala „Kolo, kolo, okol, kolo crevo!“ ne bi li uspela da
izvuče Maru iz kuće. Već vidno uplašena, Mara je prevrnula odeću naopako i
prekrstila se, a zvuci koji su dolazili spolja su utihnuli.
* * *