Intervju za BUM magazin: o ZAVODNIKU i hororu Srbije

            Dao sam intervju za BUM magazin (aka BULEVAR UMETNOSTI). Ne – nema to nikakve veze sa zloglasnom šund emisijom na B-92 u čijem naslovu se takođe pominje BULEVAR; naprotiv, radi se o magazinu vrednom vaše pažnje.

             

          Dopisnica koja me je intervjuisala, Aleksandra Lalić, propitala me je temeljno o mnogo toga, a ja joj uredno odgovorio na sve; na kraju se ispostavilo da materijala ima mnogo i da neće sve da stane u magazin. Oh, well – nema veze. Neće da se baci! To što nije ušlo u BUM, možete sada pročitati ovde, na blogu.

            Ali prvo, pogledajte ono najvažnije, ono što je STALO na tih 8 strana magazina, koliko su mi dali. Konkretno, videćete moje odgovore na sledeća pitanja:

- Da krenemo sa intervjuom od najaktuelnijeg, kada očekuješ da tvoj novi roman izađe iz štampe? Reci nam nešto o njemu. Da li je on stilski nastavak Naživo ili je drugačiji?

- Smatraš li da je akademska javnost odveć puritanska i hermetična da prizna vrednost autorima horora kao i svima onima koji su prst u oko opštoj hipokriziji, kao što su bili npr. bitnici?

- A zašto je onda Dejan Ognjanović prvi doktor nauka koji je doktorirao na temu horora? I zašto nema više naučnika koji su posvećeni toj tematici u Srbiji?

- Usavršavao si se na kalifornijskom univerzitetu Berkli, kaži nam u čemu su razlike, a u čemu sličnosti u pristupu izučavanja i recepcije horor žanra u SAD i Srbiji?

- Smatraš li da bi tvoj akademski put bio lakši da si manje talasao i da si se fokusirao npr. na priznate autore poput Šekspira, Šoa, Bajrona i sl. umesto što si se borio za horor?

- Kako stati na put „hororu srpskog visokog obrazovanja“?

- Koja su bila tvoja očekivanja od bloga kada si počeo da ga pišeš i da li te je iznenadio uspeh koji je The Cult of Ghoul postigao?

- Ima li nade za posrnulu srpsku produkciju? Koje autore vidiš kao nadu da se na ovim prostorima napravi nešto lepo i vredno?

- Koje delo srpske književnosti smatraš zahvalnim da se ekranizuje i da bude dobar horor film?

- I za kraj jedno pitanje: imaš li košmare i plašiš li se mraka?

            Ako hoćete da odete direktno na ovaj intervju, krenite ODAVDE.

            Ako biste da magazin BUM listate od početka, to možete OVDE.

           Preporučujem i ostatak magazina, jer ima vrlo vrednih tekstova o (jadnom) stanju u kulturi Srbije danas – ali, takođe, i bogato ilustrovan tekst o "urbanim istraživačima": to su oni likovi koji se muvaju po kojekakvim ruševinama, pustim zgradama, skladištima, podrumima, po podzemljima, pustim metroima i sl. "gotskim" lokacijama kakve povremeno i ja obilazim kad se nađem u prilici.

      Takođe vam skrećem pažnju da je u prethodnom broju intervju dao MLADEN ĐORĐEVIĆ, pa možete i to potražiti u arhivi na sajtu.

            A evo sada onih delova intervjua koje ekskluzivno i premijerno možete videti samo na blogu THE CULT OF GHOUL! Kao što ćete videti - nekim ljudima su pravi intervjui kraći nego što su moji "restlovi"!

Šta ti u svojim romanima vidiš kao iskorak u odnosu na srpske književne prethodnike, a šta u odnosu na dosadašnju svetsku horor tradiciju?

            Iako sam ja po vokaciji i pisac i kritičar, mislim da nije na meni da tumačim da li u mojoj prozi postoji neki iskorak i u čemu se on sastoji. Uostalom, pisac je po prirodi stvari u najnezgodnijoj poziciji da sudi o sopstvenom delu. Zbog toga, reći ću samo ovo: kad me već pitate o prethodnicima i svetskoj tradiciji, ZAVODNIKA vidim kao duboko ličnu i intimnu transformaciju uticaja pisaca kao što su Henri Džejms, M. R. Džejms, Artur Maken i Momčilo Nastasijević sa filmskim senkama Đorđa Kadijevića, Pupija Avatija i Agustina Viljaronge.

Da li će se Barouz ikada učiti u školi?

Što se tiče bitnika, oni mekši i masama prihvatljiviji, kao što su Keruak i Ginzberg, obrađuju se u programima redovnih studija anglistike (to pouzdano znam, i kao student a kasnije i kao predavač na tom departmanu u Nišu). Barouz je malo "nezgodniji" zbog eksplicitnog jezika i tabu-tematike (pornografija, homoseksualnost, narkomanija...) ali pretpostavljam da je i on deo izbornih kurseva na poznijim godinama studija, ili na master programima, barem sa nezaobilaznim romanom Goli ručak.

Kako bi svojim poznanicima iz inostranstva koji su, takođe, ljubitelji horora opisao horor žanr u srpskoj kulturi? Na koje autore bi ih uputio?

            Kao prvo, ovdašnji horor bi morao za njih da ostane na nivou tuđeg opisa i prepričavanja, jer strani čitalac koji bi poželeo da nešto naše pročita, naprosto ne bi imao gde da to pronađe u prevodu na engleski. Žanrovsko pisanje kod nas uglavnom je osuđeno na geto, čak i unutar sopstvenog jezika. Zbog manjeg kruga čitalaca kojima se obraćaju, autori od tog pisanja ne mogu da žive ni u Srbiji, a kamoli da se upuštaju u skupocen i rizičan, slabo izgledan posao da prevode svoja dela na engleski i nadaju se inostranom objavljivanju. Nažalost, najveću šansu da budu prevedeni na engleski imaju upravo plitki, popularni romani sa tematikom alternativne i para-istorije sa elementima fantastike, iza kojih kod nas stoje velike izdavačke kuće.

Šta je to u horor žanru što toliko estetski uzbuđuje?

            Teško je da se složenost ovog žanra, čijoj poetici sam posvetio više stotina stranica svog doktorata, svede na jednu, ma koliko pojednostavljenu definiciju ili objašnjenje svih njegovih paradoksa. Različite ljude uzbuđuju različite stvari, a horor je dovoljno bogat i složen da im može pružiti širok raspon uzbuđenja – od tihe jeze i neodređene slutnje pa do strave, groze i užasa. Većina u njemu traži zabavu i utehu, jer u poređenju sa fiktivnim užasima i preteranim košmarima žanra sopstvena nevesela ali prozaična stvarnost odjednom izgleda prihvatljivija. Drugi, ređi, u njemu vide potentan način da se, umesto bežanja od stvarnosti, sa njom suoče, da se zagledaju u mrak u sebi i oko sebe, sa nagoveštajima istina koje nisu prijatne...

Zašto si odabrao da studiraš i usavršavaš se na katedri za Engleski jezik i književnost? Da su ti one godine, a ova pamet da li bi krenuo istim putem ili bi izabrao nešto drugo za sticanje obrazovanje i zašto?

            U vreme kada sam odlučivao na koji ću fakultet, anglistika je od opcija meni dostupnih u Nišu bila najpribližnija onome što me je zanimalo. Zapravo, da danas opet imam 18-19 godina, a da nemam mogućnost da pređem u Beograd, verovatno bih opet izabrao isto. Da sam 1992., kada je kriza u zemlji dobijala zamah, mogao da sebi priuštim studiranje u Beogradu, možda bih upisao Svetsku književnost, ili okušao sreću na FDU, ali... sada je uzaludno maštati o takvim stvarima. Uglavnom, ne kajem se; studije anglistike pripremile su me sasvim solidno za ovo čime se bavim, i otvorile mi neka značajna vrata – uključujući tu i već pominjani Berkli.

Koji odsek na FDU?

            Eh, ko zna? Dramaturgija ili režija...

Da li te je iznenadio uspeh koji je The Cult of Ghoul postigao?

Fidbek koji dobijam od čitalaca bloga puno mi je značio u ovih pet godina, tim pre što se postojanje The Cult of Ghoul bloga maltene poklopilo sa periodom moje nezaposlenosti i skrajnutosti. Dok sam bio institucionalno odbačen i maltene nevidljiv, puno mi je značila pozitivna energija koju sam dobijao od svojih čitalaca. Taj fidbek me je osnažio i u ideji da svoj naredni roman, ZAVODNIK, objavim kao samizdat, bez posredovanja drugih izdavača.

Koji autori su po tvom mišljenju ono vredno u istoriji srpskog filma, a koji u istoriji srpske književnosti? Treba li menjati lektiru? Na koji način bi ti apdejtovao listu?

            U filmu, na nivou opusa, Kadijević, Marković, Šijan, Radivojević... Što se tiče novije srpske književnosti, moram priznati da je ne pratim jer me čak i sinopsisi izvikanih i nagrađivanih romana uglavnom nesnosno ugnjave i odbiju me od same želje da ih uzmem u ruke, a onda kada to učinim, i prelistam ih u nekoj knjižari, ono što vidim samo me učvrsti u uverenju da tu svoju šolju čaja neću naći. Što se tiče lektire – nemam ni iskustvo ni pretenzije da se bavim osnovnim obrazovanjem i onim što deca čitaju u osnovnoj školi. Što se tiče visokog obrazovanja, kada/ako budem ponovo na fakultetu, kreiraću lektiru na kursevima na kojima budem predavao.

Gde pozicioniraš Đorđa Kadijevića u toj istoriji?

            Đorđe Kadijević je, istovremeno, klasik i autsajder, i ja ga poštujem i kao jedno i kao drugo – i zbog ostvarenih vrhunskih rezultata, i zbog toga što je uglavnom ostao po strani od domaćeg filmskog mejnstrima i zakulisnih prljavština koje idu uz njega. Mislim da je on kao malo ko uspeo da postigne balans između visoke intelektualnosti i upečatljive osećajnosti, i da stvori unikatan, apartan opus, nesličan ijednom drugom u našoj kinematografiji. Zbog toga, i zbog mnogih drugih razloga, počeo sam da radim na knjizi KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU u kojoj ću svojim opservacijama i analizama njegovog opusa pridružiti njegova detaljna svedočanstva i uvek prosvetljujuće uvide koji pokrivaju najznačajnija kulturna dešavanja i misaone tokove druge polovine 20. veka.

A našeg najnagrađivanijeg reditelja Emira Kusturicu?

            Priznajem izvesnu vrednost za Sećaš li se Doli Bel i za Oca na službenom putu, ali sve posle toga je dekadencija i cirkus. Ima ko to voli i ima ko je to u određenom trenutku smatrao da treba podržati, finansijama i nagradama, ali to nema veze sa umetničkom vrednošću. 

* * *

A ako vam ovo nije dovoljno – što je sasvim prirodno! – evo i mog audio intervjua, odnosno razgovora sa g. Nevidljivim, u emisiji "Pogled iz svemirskog broda" na radiju Beograd 202. 

Ovaj intervju emitovan je u nedelju 30. marta. Poslušajte kako najavljujem ZAVODNIKA i odgovaram na pitanje za million dolara: da li je isplativo biti "sam svoj izdavač"? To možete skinuti u mp3 formatu (16 MB), trajanje 12 minuta, OVDE.

Što je najlepše - ako ne želite download, ovo možete samo da PRESLUŠATE na ovom linku: samo kliknite, i audio kreće!