субота, 31. мај 2014.

Dario Argento's THE STENDHAL SYNDROME (1996)


**(*)
3-

Odgledao sam ponovo STENDALA, ovog puta u uncut, full, DVD glory dža-bu verziji, na engleskom, i potvrdjujem: ovo je osrednji Argento, što znači: znatno bolji od svega što je radio zatim [Fantom Opere, Nesanica, Il Cartaio...], ali i bitno ispod hajlajtova iz zlatnog doba, okončanog Crnom mačkom iz Dva zla oka.
Lepo je to što je hteo konačno da ima film sa LIKOM, uslovno rečeno - simpatičnim [barem za Argentove standarde], ali drama i živi ljudi i psihologija prosto nisu njegov teren, pa je tako scenario pretežno nedorađen, polovičan, glavni lik isto tako, a svi ostali oko nje su uobičajene argentovske karikature. 
E sad, te karikature su podnošljive u njegovom hiperstilizovanim gotik/barok/whatnot iživljavanjima, ali u kontextu nečega što pretenduje da bude realistično [makar i prema Argentovim standardima, dakle, za čoveka koji živi u svom svetu i koji ima krajnje tanak dodir sa spoljašnjim svetom i ljudima] ovo prosto ne pije vodu.
Niti je psihologija ubedljiva, niti likovi, niti gluma, niti scene nasilja [užasno pokvarene nemaštovitim oružjem – vatrenim! – i krajnje jeftinom CGI egzekucijom, koja ih čini SMEŠNIM!], pa čak ni GLAVNI GIMMICK, tj. 'ulaženje u slike', koje je urađeno na proizvoljan, idejno nedomišljen i tehnički neubedljiv način.
Sve ovo ne znači da film nema kvaliteta, naprotiv: Asia, iako osrednja glumica, uglavnom drži vodu, a njen silazak u ludilo nije bez proživljene i ubedljive tragičnosti; na žalost, ta tragika je velikim delom pokvarena grotesknim zbivanjima u poslednjoj trećini filma, počev od plave perike [what were they thinking???!!!] i proizvoljne 'romanse' s onim Francuzom pa nadalje.
Argentov nihilizam je dražesno neodoljiv, i ugodjaj filma je stvarno mračan i žestok - samo što nije konzistentan, niti adekvatno koncentrisan.
Morikoneova muzika je savršena, genijalna, i ne samo najbolja tema od svega što je za Argenta ikada komponovao [a sarađivali su već pet puta], nego i jedna od njegovih all-time best.
Dakle, ostajem pri oceni 3- za STENDALA. A čak i to je blago subjektivno.
            U poređenju sa drugim, uspelijim filmom koji se takođe bavi vezom između stvaranja i ludila, moglo bi se reći da Tenebra ima 'niži' /jednostavniji/ koncept, ali je on barem sproveden dosledno i superiorno na svakom svom nivou [sem idejnog, koji Argento nije ni sposoban da sprovede, jer nije nimalo intelektualan režiser = ovim mislim na čitav taj podtext umetnost-nasilje, itd.].
Stendal ima veće ambicije, ali Argento im nije dorastao, i taj film pada na većini svojih aspiracija [što me posebno žalosti, to uključuje i tehničke = totalno je bogohulno, recimo, uporediti favourably početak Stendala i scenu u galeriji u DRESSED TO KILL, a ima čak i takvih!]. Neke su odrađene polovično, neke ideje samo su okrznute, a neke suviše površne i groteskne da bi se uzimale ozbiljno. Ukratko, cenim to što je on HTEO = ali ono što je uradio od toga je, u najboljem, polovično. Onim cgi exibicijama nije mesto u ovom filmu = elaboracija prolaska metka kroz glavu smislena je u kontextu OPERE, ali ne i ovde, a tamo je urađeno daleko superiornije, bez kompjutera.
Nisam pravio rang listu Argenta, ali mislim da bi mi Stendal bio negde oko 8-10 mesta. Brojni su njegovi fanovi iz one škole nerazmisljanja o filmu u kojoj se [eventualna] ingenioznost tehničke izvedbe ČESTO posmatra odvojeno od kontexta samog dela, tj. svrhe kojoj bi trebalo da služi. To je ono kad Berček zadivljeno balavi pred platnom u Kinoteci: "KAKO MONTIRA, JEBOOOTEEEE!!!" Ali, film se ne sastoji samo iz montaže, kadriranja itd. Zadivljenost POSTUPCIMA, bez pronicanja u njihovu svrsishodnost u datom delu, bez svesti o ideologiji autora i dela [bila ta 'ideologija' svesna ili ne] je, prosto, površni fetišizam.
Argento i de Palma su naglašeno fetišistički reziseri, posebno Argento: stoga 'kako monira, jeboooteeee' pristup jeste umnogome [mada ja sad pomalo karikiram] adekvatan analizi dobrog dela njegovog opusa. Ono što sam pokušao da u gornjim redovima izreknem, jeste: u kontekstu filma STENDALOV SINDROM, te egzibicije su ne samo besmislene, ne samo tehnički traljave, ne samo nepotrebne = već suprotstavljene osnovnim tematskim i idejnim preokupacijama koje je Argento pokušao da unese u svoj opus.
Konkretno: za razliku od 'cinema of attractions' pristupa u svom dotadašnjem opusu, gde su scene ubistava hiperstilizovani SHOW-STOPPERI, a likovi puke marionete u rukama tehno-fetišiste Argenta, pa te za njih nije ni briga, vec uživaš u estetizaciji čina ubistva [i implikacijama Argentovog i sopstvenog poistovećivanja sa pozicijom UBICE], u filmu koji se zove STENDALOV SINDROM Argento pokušava da stvori DRAMU, 
...da kreira LIK OD KRVI I MESA, i da nas natera da se saživimo sa njenim patnjama, i sa njenim silaskom u ludilo izazvanim muškocentričnom mačo-kulturom, u kojoj je neznatna razlika izmedju oca, braće, [muških] kolega, psihijatra, policije i drugih predstavnika sistema s jedne strane, i psiho-manijaka s druge.
Svi muškarci u tom filmu su potencijalni silovatelji. To je prilično jasno predstavljeno; na žalost, ne i dovoljno UBEDLJIVO, zbog naglašene karikiranosti tih likova, i zbog Argentove nezainteresovanosti da uopšte istraži potencijale priče koju priča. Na primer, ulogu njene porodice u njenom odnosu prema muškarcima: zašto se ona nerado vraća kući? Zašto njen otac toliko jezivo liči na manijaka koji je siluje? ŠTA je imala da kaže manijakova supruga? Zašto nas Argento kukavički izbacuje iz sobe [zajedno sa Asjom] u onome što je trebalo da bude jedna od ključnih scena filma, koja bi nam dala motivaciju ili barem NEKU natuknicu za psihov background?Itd. Itd.
U STENDALU je naglašeno prisutna shizofrenična podeljenost feminističkog predloška [romana, koji je pisala žena] i Argentovih preokupacija, i ta tenzija je nesrećno resena. To je najočitije upravo u scenama torture, silovanja i ubijanja koje Argentove fanove oduševljavaju jer ih gledaju van kontexta filma. Ako treba da razumemo bol silovane žene - ne samo glavne junakinje, već i bilo koje druge - zašto se onda njihova mučenja i ubistva pokušavaju predstaviti kao 'geee-weeez' show-stopperi? Zašto su ostale manijakove žrtve na taj način DEHUMANIZOVANE?
Čak i uvodna scena, koja fanove toliko oduševljava, nema nikakvu psihološku svrhu [za razliku od fenomenalne de Palmine, u DRESSED TO KILL, koja ti bez reči, filmskim jezikom, kazuje sve što treba da znaš o junakinji koju igra Angie Dickinson]. Ko je uopšte ta devojka koju vidimo na početku? Zašto je tako neljubazna, kruta? 
Zašto se onako egoistički, prkosno dignute glave, bez izvinjenja lakta kroz masu prolaznika? Zar je to ponašanje jedne policajke? I zar takva osoba može istovremeno da doživi 'Stendalov sindrom' pred nekim od najlepših dela umetnosti u galeriji Ufizzi?

Da i ne ulazim u logiku toga da je premlada za lik koji igra, i da brojni detalji zapleta, vezani za policijsku proceduru nemaju blage veze s mozgom [žena-policajac ide SAMA da goni manijaka koji siluje i ubija žene, bez kontakata sa šefovima i kolegama! preko njenog izgubljenog pištolja se olako prelazi, iako je to za pajkane i vojnike ogroman prekršaj!]... 
Sličnih logičkih rupa ima u svim Argentovim filmovima, čak i daleko većih od ovde pomenutih. IPAK, u kvazirealističkom prosedeu koji on ovde pokušava da plasira, sve ono što je bilo deo njegovog iracionalnog 'take it or leave it' sveta [čak i u TENEBRE, koji je bio najbliži, do tada, 'realnom' svetu] u SINDROMU je promašeno i neprikladno.