недеља, 6. јул 2014.

THE TREATMENT (De Behandeling, 2014)

**
2-

            Pajkan istražuje slučaj porodice kojoj je provalnik upao u stan i držao ih zatočene nekoliko dana, iživljavajući se nad njima, što uključuje i silovanje njihovog deteta. Zvuči vam kao zabava? Samo izvolite! Evo nama novog hita Euro-krimića po besceler romanu kakvi se štancuju u poslednje vreme, svaki gadniji od prethodnog, u svakome ubica "maštovitiji" i odvratniji po svojim metodama. THE TREATMENT u sebi oličava skoro sve ono što mrzim u velikom delu današnjih horora i trilera. U pitanju je besmisleno, besciljno valjanje u najodvratnijem blatištu ljudske gadosti, poniranje u najcrnje ponore (ne)ljudskosti i morbidarije – ALI, bez ikakve poente, ideje, smisla izvan gole "zabave". E, pa – serem vam se na takvu zabavu!
            Svemu je kriv Tomas Haris sa svojim krimi-sado romanima, a onda i mega-hit SILENCE OF THE LAMBS: THE MOVIE; stvar su dokusurili Finčer i Endrju Kevin Voker sa SEDAM – et voila: dobili smo čitav podžanr nekrofilno-patološko-ogavnih policijskih procedurala na granici horora, u rasponu od "realističnih" do barokno stilizovanih (a la CELL), a sa "zabavnim" nusproizvodom u vidu serije CSI (sa svim njenim račvanjima i rukavcima: Leševi Njujorka, Mrcine Majamija, Crvljivosti El-Eja, Tragovi Sperme Čikaga itsl.), gde se u slobodno vreme možete razonoditi prateći autopsije žrtava najogavnijih zločina i gurati svoje noseve u trulež, crve, raskidano meso, odsečene delove tela i njuškati po krvi, znoju, spermi, mokraći i izmetu nedužnih žrtava i najvećih bolesnika koje su scenaristi ove vrste "zabave" sposobni da zamisle (a tržište zahteva "originalnost" – svaki novi modus operandi mora da bude još sadističkiji, još patološkiji, još vizuelno zadahnutiji od prethodnog nekro-aranžmana telesa i delova telesa).
            Da ne budem pogrešno shvaćen – i LAMBS i SEVEN su remek-dela (CELL bih pre nazvao "guilty pleasure-om"); ono što mi je ogavno jesu njihovi epigoni, koji su od njih preslikali samo ono površno (slikovito-unikatno-originalne ubice i gnjecanje po tragovima njihovog nečoveštva) ali niti su njihovi ponavljači pojmili, niti umeli da prenesu ono ispod toga. Nije isključeno da ćete u opisima ovog TREATMENTA naići na poređenja sa LAMBS i SEVEN; možda će vas trejler i poster navesti na pomisao da se radi o zanimljivoj Euro-varijaciji na te teme sa nešto neholivudskog edgy šmeka. I da – bićete u pravu samo utoliko što ovaj film poseduje natprosečnu dozu tehničke kompetencije, naročito na planu fotografije i scenografije + ima pristojan budžet, tako da sve to IZGLEDA respektabilno, kao bioskopski film a ne neka direct-to-dvd jevtinoća.
            Ali, džaba svi dijamanti i zlato što sja. Ako samo malo zagrebete ispod toga videćete jedan po svemu generički triler čija je jedina distinkcija – spremnost da u nekrofilnoj morbidnosti ide dalje od većine filmova koji mi padaju na um. Nema ovde ozbiljne priče ni poente, ali zato imamo privilegiju da se opustimo uz najodvratnijeg ubicu, sa najodvratnijim načinima zločina koji se uopšte mogu pojmiti. Pošto se radi o lošem filmu, nema se tu šta spojlovati, ali ipak – evo, slede SPOJLERI.
U čemu je "kvaka" ovde? Koju nam vrstu zabave nudi ovaj TRETMAN? Evo koju. Bolesni zlikovac u ovom filmu je impotentan, i mrzi žene: ubeđen je da mu one nekako kradu esenciju, i zato koristi svoju mokraću kao nekakvu zaštitu. On upada u tuđe kuće, vezuje roditelje, zapišava im teren (doslovno!), a kao da to nije dovoljno, uz to je i pedofil. E, sad, pošto je impotentan, i ne može da jebe decu, on očeve tih porodica stavlja pred svršen čin: ili ćeš ti da pojebeš svog sinčića, ili ću ja da ti ga zakoljem tu pred tobom, pa ti vidi šta ti se više sviđa. Nevoljni otac to učini da bi spasao život detetu, a ovaj ga još fotografiše tokom toga, kako bi imao sredstvo za ucenu kako ovaj ne bi posle priznao ŠTA se tu tačno desilo, tj. KO je jebo klinca...
            Površnom čitaocu ovo će možda gledano iz aviona zvučati kao nadahnuto SRPSKIM FILMOM – ali dok smo tamo imali odvratnost čina oca koji (ne znajući to) siluje svog sina iskupljenu simbolikom toga i kontekstom šire priče u okviru koje se to javlja, u ovom MALTRETMANU nemamo ama baš ništa slično tome: samo beslovesno, neiskupivo valjanje i batrganje u ogavnosti, urađeno strejt, kao "ozbiljna" drama-triler, ali bez supstance. Da je barem s jezikom u obrazu, pa da ga gledamo kao polusimpatičnu Tromoidnu gross-out exploataciju ili tako nešto; ali ne, ništa slično. Ovo je "samo" belgijski pokušaj da parira morbidarijama iz DEVOJKE SA TETOVIRANIM ZMAJEM itsl. Euro-paradama silovanja dece i odraslih, mučenja, iživljavanja, krvavih osveta, groznih zločina, sakaćenja tela i duša i tako to. Zabava za celu familiju, pod opšteprihvaćenim kišobranom zvanim "triler" (a koji, zapravo, skriva bolesnije i odvratnije gadosti od velike većine horora, baš zato što ima masku respektabilnosti).
            Pored otkrovenja vezanog za modus operandi Zlikovca, film nas časti i drugim ogavnostima – leš dečaka koji je, samo u gaćama, pronađen mrtav na jednom drvetu, sa ljudskim ugrizom na ramenu; samoubica koji se obesi a mlaz mokraće mu šikne ispod pantalona; lanac proizvođača pedo-porno filmova i naš pajkan koji, u cilju istrage, mora da pogleda grdne VHS kasete s tim boleštinama (mi, srećom, vidimo samo minorno-sugestivni delić toga, iskosa na njegovom ekranu); podrum natrpan desetinama tegli punih mokraće ovog našeg ludaka (sačuvane radi anti-ženskog tretmana). Ukratko, TRETMAN eksploatiše jedan od najtemeljnijih, najuniverzalnijih, najdubljih ljudskih strahova – strah za svoje dete, i u tu svrhu koristi senzacionalističku paniku ("Serijske ubice su svuda! Ludaci su na sve strane! Svi su pedofili!") kako bi izneo jednu grotesknu priču, toliko bolesnu da je na ivici karikature isto kao i ovaj zlikovac kome su mehanički nalepili bar tuce dijagnoza i simptoma – praktično, prelistali udžbenik iz psihopatologije i dodelili mu sve živo što im se dopalo, s vezom ili bez veze. Kao takva, priča ovog filma može biti svarljiva i zabavna samo vrsti ljudi s kojima najradije ne bih ništa da imam.
            Na ovom blogu, i drugde, hvalio sam do sada brojne filmove koji bi se mogli nazvati "morbidnim", "gadnim", "sadističkim", "bolesnim" i sl. Uostalom, baš nedavno sam po ko zna koji put reprizirao THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE, i stojim vam prav (i dalje) da je to remek-delo prvog reda, apsolutni vrhunac filmofilske genijalnosti. I nastaviću da hvalim te i takve masterpisove (a la CANNIBAL HOLOCAUST), onda kada oni imaju šta da KAŽU o mraku (ne)ljudskosti, kada imaju likove i PRIČE vredne pričanja, ispričane na originalan i zanimljiv način. TRETMAN nema nikakvu priču i nikakav razlog da postoji – ovo nije film nego štrokavi upišani beskućnik koji vam u sporednoj uličici rastvara dronjavi kaput i otkriva svoju rošavu, bradavičavu, poluodranu golotinju.  

Retko se dešava da me neki film iznervira onoliko koliko je to uspelo TRETMANU pa je, eto, barem to nekakav kuriozitet. Ipak, ako je posle svega uopšte potrebno reći, ja sam se žrtvovao za vas, da vi ne biste morali: ovakvo bolesno GOVNO vam zaista ne treba u životu. Move along: there's nothing to see here!