***(*)
4-
Ovo je za mene film godine i
praktično jedan od dva kolor filma iz 2014. koji se apsolutno, definitivno, po
svaku cenu života ili smrti MORAJU gledati u bioskopu (drugi za pod obavezno
bioskopisanje jeste, baš kao i ovaj, retro-fetišistička Euro-idolatrija,
STRANGE COLOUR OF YOUR BODY'S TEARS: imaćete priliku za to na predstojećem FEST-u).
Na svu sreću, moj instinkt me je i ovog
puta dobro poslužio i naveo da u ili-ili izboru, pred kojim sam se našao na nedavnom Festivalu autorskog filma, odaberem upravo OVAJ film za
gledanje na velikom platnu. Bio sam u Beogradu samo jedan dan, i zbog takvog rasporeda
projekcija na taj dan mogao sam da pogledam ili ovo, ili LEVIJATANA; nisam otišao tamo gde
je nagrnula rulja, na višestruko rasprodatog Rusa, nego na daleko komotniju,
znatno slabije posećenu projekciju VOJVODE OD BURGUNDIJE. I nisam se pokajao. O, ne.
Da, ovo je pure cinema – toliko čist da će smoriti,
ugnjaviti, iznervirati, frustrirati i izludeti mnoge gledaoce naviknute na
konvencionalan storiteling. Internet je prepun blogova i foruma gde se
ventilski prazne oni koji se nisu konektovali s ovim filmom; nažalost, takvih
ima i na respektabilnim sajtovima kao npr. na Quiet
Earth čiji je rivjuer za ovaj film neki čobanin, budala. Evo ga na slici, to je ovaj desno:
Što se mene tiče, ovo je 100 minuta filmofilskog sladostrašća,
uživanja u zvukovima i slikama toliko raritetnog kvaliteta da se ovo skoro nema
sa čime uporediti.
Zapravo, padaju mi na um
samo dve recentne referentne tačke: jedna je Striklendov prethodni masterpis,
BERBERIAN SOUND STUDIO, a drugi je prethodni film tvoraca već pomenutog STRANGE
COLOUR... – naime, AMER. A opet, obe ove referentne tačke pripadaju teritoriji đalo
horora (makar i na svoj idiosinkratičan način), dok THE DUKE, ehm, recimo da tu ne spada zaista – mada...
hmmm... poseduje određeni creepy vibe i nesumnjiv gothic ugođaj, ali vintage
gothic a ne pozerski, emo, površni gothic na koji je danas
maltene naizbežno prvo pomisliti kad se ta reč pomene...
Što se tiče starijih referenci, one pripadaju
podjednako hipno-ugođaju ponekih scena u vintage Džes Franku koliko i SM
nadrealizmu Bunjuela (Striklend ističe LEPOTICU DANA kao jedan od direktnih
uzora ili bar inspiracije za ovaj film).
U suštini, ovo je rekreacija vintage Euro šmeka iz
1970-ih toliko duboka i pogođenog DUHA (a ne samo slova, tj. slike), da u
poređenju s ovim što Striklend radi sa Italo i uopšte Euro nasleđem (kako u
hororu, tako i u trileru, soft-core dramama i drugim podžanrovima i amalgamima
kakvi su cvetali tih plodnih godina, uključujući istočnoevropski gotik, češku i
poljsku fantastiku...), dela belgijskog para Katet-Fronzani (AMER + STRANGE COLOUR...)
deluju samo kao dekorativne vežbe iz obožavanja nekakvih filmskih studenata –
što bi reko naš narod, "window dressing" – koje ostaju na površini.
Striklend ne samo što ide u
dubinu, ne samo što Euro arty-trash
rekonstruiše iznutra, nego u tom
procesu uspeva da napravi nešto samosvojno, hipnotičko, zasenjujuće i opsesivno
u ravnima i dimenzijama do kojih se ovi belgijski dekorateri još nisu vinuli.
O čemu se tu radi, pitate
se sve vreme vi? Oh, ali to je nebitno: odnosno, ako vam kažem zaplet u dve
rečenice, to neće čak ni nagovestiti ŠTA je ovaj film, zaista; čak će možda i
da vas odbije, kao što ni meni nije zvučao naročito spektakularno privlačno kad
sam prvi put čuo "o čemu se tu radi" (ali sa Striklendom kao
rediteljem gledaću BILO ŠTA, pa i sportsku dramu, i mjuzikl, i MALOG UDA 2 ako
ga on bude režirao!).
Ali, OK, ako se baš mora: sado-mazo odnos između dve žene
u jednom seoskom letnjikovcu u centru je pažnje slobodno shvaćenog zapleta, pri
čemu naglasak NIJE na soft-core seksploataciji (ne, nema golih sisa niti drugih
ogoljenih atributa) nego na psihologiji tog odnosa koji se secira sa svom
strašću jednog sakupljača insekata. Zapravo, ovo se najkraće može opisati kao
jedna divna, unikatna, neobična, pomalo mračna ljubavna priča. A može i kao horor film koji nije, zaista, horor.
U srži odnosa ove dve žene jeste
FANTAZIJA, i to je ono što Striklend ne samo shvata, nego i filmofilski prikazuje nalazeći savršen objektivni
korelat za opsesivno-fetišističko stanje svesti tako što minuciozno gradi svesno
izdvojen, zaseban, paralelni svet totalno nezainteresovan za patetične nivoe
"stvarnosti", jer to je prava zaljubljenost, i prava opsesija:
egzistencija u paralelnom, skoro autističkom svetu izgrađenom u potpunosti oko
objekta žudnje gde je sve podređeno njemu (odnosno njoj).
Bilo da vas hipnotiše
svojim psihološkim uvidima ili svojim senzacionalnim formalnim kvalitetima
(podsećam: VOJVODA je dobio Zlatnog Ghoula za najbolji film, za režiju, najbolju
kameru i muziku i za glavnu žensku ulogu) ovo je film unikatnog senzibiliteta i
ugođaja namenjen samo najvećim sladokuscima.
Ali KAKO ovaj čovek kapira taj ugođaj, kako ga
fascinantno ubedljivo PRENOSI, kako pažljivo i pametno gradi rekonstrukciju
tako da deluje TOLIKO "autentično" kao da se radi o zaboravljenom
biseru iz epohe od pre četiri decenije misteriozno iskopanom iz neke arhive i
restaurisanom danas – KAKO to radi, kako uspeva, odakle mu taj kung-fu, kako je
OVO uopšte moguće – ostaje misterija! I to samo jedna od manje bitnih vezanih
za ovaj divan film.
Predajte mu se, prvom
prilikom, i plačite što ga niste gledali u bioskopu onda kad ste mogli.
