INCOMPRESA (Misunderstood, 2014)

***(*)

4-

            U okviru akcije "Dan žena" na blogu predstavljam odličan novi film koji je, suprajzingli, režirala – žena! Suprajz je tim veći što je žena u pitanju – Asia Arđento, čiji me rediteljski prvenac, SCARLET DIVA, nije baš oborio s nogu (istina, davno sam ga gledao, čim je izašao, ali to mu je negde oko 3- at best; mada, moraću sad da ga repriziram i proverim, kao i da joj najzad overim davno skinuti pa nikad odgledani drugenac!).

            Jedan od većih razloga što me DIVA nije naročito dotakla bio je njen narcističko-egoistički pristup romansiranoj autobiografiji (?) što je, reklo bi se, dominantni etitijud sva tri Asijina filma, jer, kako vidim, mnogi joj to isto zameraju i za ovaj najnoviji. Tako, recimo, jedan IMDB juzer kaže: "Incompresa is childish and narcissistic. It has no artistic purpose except self-celebration and self-complacency." 

Slično, ali promišljenije i preciznije, kazuje i prikaz Slant magazina koji Arđentovoj ćerki zamera "the solipsism that exempts the main character from any attempt to understand others while bemoaning the fact that no one loves or understands her." Ipak, u ovom slučaju, dodaje se "That limited perspective is less jarring than usual because the main character is a child, nine-year-old Aria (Giulia Salerno)." 

            Ja mogu da razumem, mada ne i da se složim s citiranom rečenicom IMDB-ovca, a još manje sa ostatkom njegove tirade, a kamoli s ocenom od jedne zvezdice. Takođe, ima nešto istine i u ovome što Slant slantuje, ali mislim da je njihov slant (iako dolazi od žene, tj. kritičarke) poprilično pogrešan i nepravedan, kao i ocena od samo dve zvezdice (**/****).

            Strogo suvoparno i suvopičasto gledano, može se reći da NESHVAĆENA ima samosažaljujući ton, počev već od samog naslova pa do poslednje (nepotrebne!) replike (mada, realno, on nije tako dominantnan tokom celog trajanja); režirala ga je žena (a čak i na 8. mart ne treba govoriti laži i tvrditi ono što nije istina, odnosno, da su žene reditelji dale doprinos sedmoj umetnosti koji može da se meri s muškim); tema je već viđena i ne bogzna kako privlačna po sebi (priključenija jedne devojčice u školi, familiji, s drugaricama i momcima). Dakle, ni rediteljka, ni tema, ni žanr, ni naslov, pa čak ni poster ne deluju kao Ghoul materijal.

            A opet – NESHVAĆENA je tako čaroban i ljubak film da sam u njemu uživao kao u malo kojem u poslednje vreme (računajući tu i neke sa istim ili većim ocenama)! Nekom skoro neuhvatljivom magijom Asia je ovde uspela da načini delo koje će vas naterati da poverujete da nikad u životu niste gledali coming of age film i da slične situacije niste videli već 200 puta. Pritom, tema je izrazito nevesela, jer tiče se devojčice koju sebično-narcisoidni kreten-roditelji zapostavljaju i ostavljaju bez trunke pažnje a kamoli ljubavi, a opet – film je izrazito pitak, zabavan, dražestan, gorkosladak, duhovit i život-afirmišući (ehm, manje-više).

            Veliki deo magije, naravno, nosi devojčica Đulia Salerno u glavnoj ulozi, koja jeste slatka i lepuškasta, ali na osobeni (i pomalo osobenjački), neholivudski, nimalo zaslađeni način kakav obično viđamo kod američkih starleta u ovoj vrsti filma. Njen šarm, njena snaga, njena upornost, njena svojeglavost, njena otvorenost, njeno odsustvo zlobe i gorčine čak i nakon najodvratnijih postupaka svojih najbližih, naprosto je nešto što osvaja i što se rečima teško može opisati (naročito ukratko i svedeno, kao ovde).

            Zatim, tu je stilizacija za koju je zaslužna kako Asia tako i njeni scenografi, i posebno – direktor fotografije, Nikola Pekorini, čovek koji je snimio većinu novih filmova Terija Gilijama, uključujući i njegov poslednji (tj. jedini) masterpis, Fear and Loathing in Las Vegas (1998), a bio je stedikem operator na Arđentovim hororima, od Fenomene do Dva zla oka, uključujući tu i Soavijeve Crkva i Sekta. 

Posebno je hvale vredna činjenica da je ovaj film snimljen na TRACI (a ne digitalnom kamerom, što je danas praktično standard), a to se itekako vidi, i poštuje, barem u mojim očima. Vizuelnost filma savršeno hvata svet viđen očima deteta, još uvek neiskvarenog, neogorčenog, necinizovanog, deteta koje i dok ga gaze (želi da) veruje u lepotu i čaroliju sveta, ako ne baš nadohvat ruke a ono barem negde iza brega...

            Scenario je iznenađujuće zreo, baš kao i rediteljski postupci, što me ipak pomalo čudi: bez obzira što joj je ovo treći film koji režira, Asia je ipak pre svega glumica, ili je barem kao takva započela karijeru, a rad na ovom filmu je zreliji ne samo od bilo čega što je njen senilno-odlepljeni ćale potpisao u poslednjih 20 godina, nego je uporediv sa bilo čijim legitimnim režijskim radom danas, bez ikakvih ograda ili izvinjenja ("dobro je – za jednu ženu"; "nije loše – za nekoga ko nije reditelj po vokaciji"; "solidno – od jedne kontroverzne skandal-dive"; "pristojno – od ćerke treš Arđenta", itsl).

Ne znam u kojoj meri je NESHVAĆENA zaista autobiografska – to svakako nije u doslovnom smislu. Ipak, ko zna koliko je samozaljubljen (i sujeveran!) tata Arđento stvarno bio, i da li je preterana (sexualna) sloboda mame, Darije Nikolodi, bila kriva za raspad njihove veze (budući da formalno, koliko znam, nisu ni bili venčani). Takođe, ne znam da li im je manje lepa i manje poznata ćerka (a Asijina sestra), Fijore Arđento, u mladosti bila debela kravetina. Ipak, činjenica je da ime devojčice – ARIA – zvuči vanredno slično kao ASIA, ali podseća i na ime Asijine prve uloge kod tatice, u TRAUMI, gde se zvala AURA. Takođe, (odlična) Šarlota Gejnsburg, kao Arijina mama, sa perikom izgleda natprirodno nalik Dariji Nikolodi, a i pojedini manirizmi podsećaju na nju. U krajnjoj instanci, ovo je manje bitno i spada u domen trivije, fusnote i tabloida. Stilizovani veći-od-života likovi ovog filma biće prepoznatljivi i bliski svakome, bez obzira na konkretno životno iskustvo i vrstu porodice iz koje je potekao-la-lo.

            Emocija je autentična, i tu nema laži, nema prevare. Ili jesi ili nisi. Asia na retko upečatljiv i ubedljiv način hvata i prenosi vizuru deteta, i pritom ne mislim samo na naivnost (i posledični optimizam) njene junakinje, nego pre svega na njenu dirljivu otvorenost prema životu, prema iskustvu, prema greškama, promašajima, ludiranju, povredama. Takođe, savršeno je uhvaćen jaz između dece i roditelja koji je neizbežan, po prirodi stvari, čak i u najidealnijim porodicama a kamoli u jednoj sjebanoj kao u ovom filmu. 

Moglo bi se čak reći da NESHVAĆENA pruža vrlo zabavan otklon od sveta odraslih i njihovog poimanja ljubavi (naročito kroz prikaz kevinog promiskuiteta, odnosno njenih "veza") i uspeha/ambicije (kroz dražesno karikiranog oca, sujevernog narcis-glumca). To, međutim, ne znači da su deca idealizovana: Arijini drugari, pa čak i najbolja drugarica, prikazani su kao skotovi, a čak i ona sama ima poneki izlet u budalasto i neprimereno ponašanje, normalno za te godine. Nije idealizovana ni mladalačka ljubav (Arijina zacopanost u nestvarno slatkog dečkića koji je ne primećuje ili je, kad je vidi, surovo odguruje i ismeva) ni sve te njihove "veze", "zabavljanja", "masne fote" i surove igrarije koje ih prate.

Ono što izdvaja Asijin film od većine coming of age dela koja mi padaju na um je sledeće: u ovom podžanru se odrastanje obično prikazuje iz vizure odraslog. Ima tu, svakako, nostalgije i draži prošlog doba, ali se ono posmatra kao nužna, kratkotrajna faza i odskočna daska ka neumitnostima onoga što Frojd naziva "prihvatanjem principa realnosti". Asia taj princip, očigledno, nije prihvatila, niti se za njegovo prihvatanje ovim filmom, makar i implicitno, zalaže. 

Naprotiv, ona ostaje svom snagom na strani neuklopljenih, neužljebljenih, neprihvaćenih i neshvaćenih, pa će zato njen film najbolje da "legne" upravo onima koji nisu zaista odrasli, koji su u najvećoj mogućoj meri sačuvali dete u sebi i koji će moći da korespondiraju sa duhom ovog filma, uključujući tu i njegov narcizam kao neizbežni, čak sastavni deo tog doba.

PS: Ovaj film pogledao sam na FEST-u. Sada ga možete ga naći i na netu.